Татјана Лазаревић: Две године од Бриселског споразума – чекајући Годоа

Iam pridem, ex quo suffragia nulli / uendimus, effudit curas; nam qui dabat olim / imperium, fasces, legiones, omnia, nunc se / continet atque duas tantum res anxius optat, / panem et circenses. 

Јувенал, Сатире 10.77–81 

tatjana-lazarevic-kossevДа је последње у драми апсурда остало Естрагоново питање „Па? Хоћемо ли поћи?” и Владимиров одговор „Да, хајдемо”, овај текст би вероватно био завршен до јуче ујутру, а сигурно би изгледао много другачије. Владимира и Естрагона надиграва пасивност и безначајност услед тока времена – „не покрећу се”. У логичком смислу „Чекајући Годоа” није драма апсурда. Завршила се управо како је почела – „Не може се ништа урадити,” каже Естрагон на почетку, док изува ципелу.

Када је Београд Србима са Севера Косова пре две године, на јучерашњи дан у Бриселу изуо прву ципелу, то је приказано као везивање шнира на лепши и практичнији начин. И он је, као Естрагон, говорио о спавању у (бриселском) јарку, о томе како су га тукли – „Свакако су ме тукли”.

Две године касније, мучећи се још увек да откачи и другу, са позорнице из сеоског тора златног доба позоришта елизабетантског доба, грлато, дозива госпођу Годо – Заједницу српских општина; али: „Не померају се”. Дозивања чује само руља (groundlings ) што за пени стоји до саме сцене у јавном театру .

У овој косовској драми, за разлику од ирско-енглеске, има и трећег чина. На окићену позорницу ће наш Естрагон изнети инвалидска колица и своје изувене Владимире са Севера у њих спустити да чекају Годоа, притом им бацити уже да се обесе ако им баш буде било досадно, а он нестати иза навлаке до пресвлачионе. Тамо ће пресвући гардеробу и отперјати друмом у потрази за затвореним, луксузним театром, без плебејаца, у који се теже улази. Како се и паметнији Естрагон у Бекетовој причи бави могућношћу вешања, за сада није познато хоће ли на тој другој мега премијери, Естрагона сачекати управо луксуз јавног вешања на тргу.

Њих ће све заједно победити снага времена. Неумитност времена побеђује бесмисао човека и банализацију живота.

Ово би могао да буде крај праве драме апсурда; да не ушета споредни лик Поцо који има потребу да каже: „Стојите на мојој земљи”.

Драма апсурда нема краја. Она почиње од краја.

Са том реченицом се пре две године у Бриселу пробио бедем претходно сазидан баш стајањем на нечијој земљи, а камен с бедема самлевен је у фин прах, те на истом месту посађене ретке врсте: успешна преговарачка дипломатија и нормализација односа Косова и Србије. Нема више зидова, осим фино омеђене земље са двоструким ефектом: у Европи границе нису видљиве јер ће на том плодном пашњаку сви бити заједно – нормализовани, упристојени, а на парцелама хабитуса – довољно ограђени да се могу контролисати када се буду изводили на пашњак.

И док је опште познато то да је јуче било две године од постизања „Првог споразума о принцима управљања нормализације односа”, није потврђено да је исти и заиста тај Бриселски споразум, то јест, споразум уопште. Јер папир који је преко косовске штампе тада процурео у јавност до данас није потврђен као званичан документ о договору две стране – званичног Београда и Приштине, уз посредство ЕУ. На њему, осим текста договора, нема заглавља, печата, потписа страна које су се договориле, само нервозним рукописом исписана порука на енглеском „овим потврђујем да је ово предлог текста о чијем ће прихватању, или одбијању, обе стране послати своје одлуке”, са потписаним иницијалима, „I.D”. На исти начин је нешто касније изашао други папир „План примене”, са истим рукописом, потписом и поруком: „Потврђујем да је ово оригинал о којем ћемо се изјаснити”.

Ако се као и сви остали, и ми овде правимо да је Бриселски споразум управо тај папир – ‘дивљак’ који кружи интернетом, форумима, институцијама, катедрама и ТВ студијима, онда можемо рећи да је План примене, у буквалном смислу, мртво слово на папиру, јер свемирски брзе рокове које је предвидео за косовски кунундрум, не могу ни постојеће елите посвећених бирократа, технократа и стратега да изведу без самих плебејаца, којих се споразум напослетку и тиче.

Са друге стране, сам споразум од 15 тачака, може, упркос кашњењу, са штреберским поносом да уштиклира успех тачака од 7 до 15, са изузетком 14, дакле, све оне које не описују нашу госпођу Годо, а то су тачке од 1-6.

Ова драма се, дакле, игра од краја, не од почетка, техником „backmasking”. И као у сваком страшном заплету, тачка 13 остаје за крај, када ће друга ципела и потпуно спасти, као осушен патрљак.

Срби са Севера – монета за поткусуривање Београда и Приштине

Шта нам је саопштила ова компликована игра бројева, контраверзни backmasking и помпезно дељење PDF фајлова са протоколарно неисправно заведеним документима од по две странице?

Србија институционално одлази са Севера Косова, до краја године, евентуално до краја 2016, па чак и до 2019; дугорочно и из делова на југу и централном Косову где се задржала у још понеком неистрешеном џепу. Србија је де факто, могло би се полемисати и де јуре, признала косовску независност. Први пут од ’99, српска држава се Косову неће више мотати око ногу. Оно што није успео Кумановски, оно што није успела Резолуција 1244, успео је један Non-Paper са нервозним потписом, сендвичима и спавањем на поду. Косово је добило своје границе и за сада – нефункционални суверенитет на Северу, а са њим у догледно време (кад се заврше мандати на силу изабраном руководству у општинама и посланицима у скупштини и министрима у влади), дугорочан, политички, економски и национални проблем; јер би на следеће изборе Срби са Севера могли изаћи организованије и без притиска Београда. Замислите неког новог Марка Јакшића у косовској скупштини!

Као једини и искључиви губитници, ред је да видимо две године касније шта су изгубили косовски Срби са Севера, а да се у овој причи не бавимо њиховим неоспорним губитком да су, противно својој вољи, утерани у државу коју нису хтели, као са зелене паше потерано стадо оваца у неочишћен тор – споразумом у чијем средишту су управо они. Дакле, осим губитка универзалног људског права – слободе воље и слободе изражавања, аутентичности, Срби са Севера су изгубили право на ментални опоравак и право на истину.

Са енклавизацијом и косоваризацијом Севера се живи као и са сваким мање више хроничним здравственим проблемом, то зависи од разумног прихватања болести са којом ћете трајно живети и борити се до краја живота, квалитета живота, самозаштите, али са неизлеченом душом и самообманом се ископни.

„Panem et circenses”

Већ одавно, од када свој глас нисмо никоме дали, Народ је абдицирао са својих дужности: јер Народ је некада разделио војну команду, високу цивилну канцеларију, легије – све се сада повукло и забринуто нада за само две ствари – хлеба и циркуса,” писао је римски песник Јувенал још у 2. веку жалећи се на апатију римских грађана који су изгубили интерес за бригу о општем добру и политици, препустивши власт владарима зато што су им ови делили бесплатан хлеб, организовали гладијаторске игре и друге свечаности.

Но, загађење тзв. инфотејнментом масмедија овде није тема расправе, већ је убица истине у нашој причи она стара куртизана – Ибарска магистрала, мајсторица кафанских прича, одрона, испијања и испирања и наслови који њом путују, подједнако ротационим светлима и прашњавим комбијима:

Васкршње радости на Косову и Метохији”, „Бесплатне бање за 238 пензионера са КиМ”, „Улагање у Брезовицу уз договор са власницима, не сме угрозити права Срба”, „Благодатни огањ за утеху Србима на КиМ”, „Србија има две престонице – Београд и Косово и Метохију”, „Косово и Метохија су суштина српског идентитета”, „Кључеви за 12 станова Србима у Бањској“, „Нова радна места за припаднике цивилне заштите са севера”, „ДИС: Нова ласта привредног пролећа на Космету“…уз прегршт наслова у гепецима о покрајинским институцијама, хуманитарним акцијама, концертима, филмовима и хуманитарној помоћи.

Истовремено, у шатл дипломатији довршавају се и полирају државничке, стратешке, цивилизацијске и националне тачке од 7 до 15, полако укључујући и тачку 14. Шест столица за г’ђу Годо су на стејџу и даље празне, међутим.

У елизабетанском позоришту сцена није била приказ објективне стварности. Покрети и речи доминирали су сценом, а сценографија је била сведена на минимум. Сценографски недостаци надомешћивали су се вештом изражајношћу глумаца, звучним ефектима и маштом публике.

Феномен обрнуте реалности: Северизација Грачанице – стигматизација Севера

Север, као досадашњи једини преостали урбани административно-политички центар косовских Срба, утапа се у нови државни пројекат са Ибарске магистрале ка Косову – „Грачаница: српска покрајинска престоница” који предвиђа пренос политичке моћи са Севера на нову политичку/интелектуалну/културну елиту у тој насеобини надомак Приштине, чиме Север у потпуности остаје дерогиран де факто и де јуре моћи коју је имао од ’99. Некадашња негативизација јавног имиџа Севера као језгра хардлајнера, шверцерског гнездапроблематичне територије и извор вечите нестабилности и етничке мржње, сада се само може благо очешати о потпуну стигматизацију овог дела преосталог српског народа на Косову, те су тако све стране добиле нежељеног сина, брата, комшију и штићеника са Дауновим синдромом; најважније, сада – мирног и доброћудног.

Од нас северних Срба се бежи. Ми подсећамо Ибарску на њен стари занат, а она би сада да се уда и да ствара нову породицу, да уђе у високо друштво, у саму Приштину. Свог прво стигматизованог сина би да анестезира, смести у неки геронтолошки центар, па да накити малим мацама и медицама, да нам барем буде шарено. Ми смо приглупи Владимири.

У откаченим маштама злобника који све виде негативно, како би се могло десити да и аутора ових редова сврстају у ту категорију непријатеља човечанства и напретка, могло би се чак играти и са тезом како иза свега стоји распоређивање државних солдата са Ибарске и сеоских поглавица у јуришу на то ко ће са ким преузети контролу друге госпође Годо, додуше много извесније – касе за север. Ту су се слили неки силни новци, притом, још увек непотрошени, а са Косова се још штошта може послати низ Ибарску. Кад би још само успели да дохвате штап на којем и интернационалци и косовска држава високо држе сочну, пролећну шаргарепу!

 “Јесам ли спавао, док су други патили? Да ли спавам сада? Сутра, када се пробудим, или мислим да јесам, шта ћу рећи о данас? Да са Естрагоном, моји пријатељем, на овом месту, док не падне ноћ, чекао сам Годоа?” 

Ову је годину Београд означио као кључну за стварање ЗСО. Кад ће, ако не у другој години примене споразума, тражити испуњење првих шест тачака споразума, док су се већ, у већој мери, увелико спровеле тачке од 6 до 15?! Не бави се ова прича конкретном полемиком и главним пољем досадашњег спорења између Београда и Приштине – хоће ли госпођа Годо имати суштинску улогу на сцени, или бити само анимир дама која седи у једној од шест столица. Ова прича се бави само донекле логиком и у већој мери апсурдом. Апсурдне су ситуације, искази, ликови, оно што се говори, смисао је апсурдан, логичан је бесмисао као такав. Руга се смислу апсурдних слика. Нико не може докучити ништа, вероватно већина вас и ову причу..

Насупрот томе смислено би било утврдити да се овде ипак ради о Годоима, а они се чекају, макар још од 1949, од када је изашао Бекетов Годо! Здраво расуђивање би било и помислити да када се споразум који садржи одредбе примењује, његова истинитост би се огледала у томе да се он спроводи од прве тачке ка осталим; наравно, осим у нашој драми апсурда, backmasking-уобрнутим реалностима, где нема места логици која би могла да залечи душу и истину подигне на пиједестал.

У међувремену, болесник са Севера ће тражити начин да не ископни до краја: „Увек ћемо пронаћи нешто, ех Диди, што ће нам дати да мислимо да постојимо?”

Татјана Лазаревић је уредница портала „КоССев“

(Косово север портал, 20. 4. 2015)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4dZ



Categories: Преносимо

Оставите коментар