Жељко Р. Ђурић: Канонско правни аспекти хиротоније презвитера у српској средњовековној пракси

zeljko-djuricПротојереј др Жељко Р. Ђурић је предавач на Високој школи – Академији СПЦ за уметност и консервацију, Београд и старешина цркве Успења Пресвете Богородице у Смедереву. Овај рад је део његове књиге „Хришћанство је црква“ која је у припреми

Жељко Р. Ђурић: Канонско правни аспекти хиротоније презвитера и улога сталежа у српској средњовековној пракси

Увод

Црква је представљала врло моћан фактор у феудалној Србији. Владаоци су тражећи јачи ослонац у борби против световне властеле, обдаривали цркве великим поседима. На тај начин образовала су се пространа црквена властелинства. Она нису била везана за поједине личности већ су поседници Цркве-епархије и манастири, мада су поједини представници цркве имали и своја лична властелинства.[1] Овде је важно нагласити један принцип, а он води порекло из црквеног законодавства о својини, да епископ није смео имати своје личне својине. Више свештенство, како га назива Михаило Динић, мада тај термин није најадекватнији, сачињавао је епископат и старешине већих манастира. Они су управљали црквом и њеним властелинствима, заступали цркву на државним саборима и слично.[2] Ниже свештенство, опет према условној подели, чинили су калуђери и попови. Као појединац, калуђер није имао никаквих дажбинских обавеза ни према цркви ни према световној власти, једини задатак, који понавља и Душанов законик је тај да мора напустити своју цркву и настанити се трајно у манастиру. Било је попова који су имали своју слободну баштину, али поп који није имао своју баштину добијао је од феудалца на чијој се земљи налазила његова парохија „три њиве законите,“ на уживање. То је попу вероватно био редовни извор прихода.

Поповски синови и хиротонија презвитера

Питање наследности поповске службе у новијој литератури успешно образлаже Марија Копривица.[3] Преношење свештеничког позива најчешће се односи на директне потомке – синове, али су пастирски положај често наслеђивали и зетови свештеника.[4] Ово питање је јако сложено и по свој прилици може да представља благо одступање од канонског и црквеног права. Наиме из историје византијског права види се да је проблем наследности успешно решен, барем кад је у питању епископски чин, тиме што је епископу било забрањено да се жени, тачније да има своју породицу како његова служба не би била оптерећена наследним фактором. Управо се овде (у нашим средњовековним условима) дешава нешто слично, поп наслеђује очеву парохију. Ипак треба подвући неке паралеле. Пракса наслеђивања епископа, ограничена је управо из разлога концентрације великих материјалних добара којима он управља, што му је обезбеђивало канонско право.[5] Наравно Црква је веома рано реаговала на феномен наследности епископске службе, и већ апостолски 76. канон наводећи како епископ не сме, да би угодио брату или сину или другом рођаку, поставити некога у епископски чин јер није право стварати наследнике епископства и што је Божије подлагати човечијој угодности, нити је слободно Цркву Божију подлагати човечијој угодности, нити је слободно Цркву Божију стављати под власт наследника. Мора се чувати црквено правило да се никако друкчије епископ не поставља него сабором.[6] Може се тврдити да је црква изричита у сузбијању личног богаћења епископа. Примера ради довољно је навести: 25. [антиохијски] канон који је по карактеру сличан 41. апостолском. Он го­во­ри о потреби сузбијања епископске самовоље у погледу црквене имо­вине:

Ако епископ буде користио ствари Цркве у своје сопствене по­требе, и приходима Цркве не буде руковао са знањем през­витера или ђакона, него исте отуђује својим рођацима, бра­ћи или синовима, тако да тим путем црквени рачуни бу­ду оштећени, такав епископ мора да одговара пред облас­ним сабором.[7] Ако неки епископ за наследнике своје личне имо­вине радије изабере сроднике, или јеретике и незна­бош­це, него Цркву, да се против таквог епископа и после смрти из­рекне анатема. Име да му се не спомиње у диптисима.[8] Онај коме су часне људске душе поверене, тим пре власт да има над црквеном имовином, тако да се она раздаје рукама црк­вених презвитера и ђакона онима којима је потребна. А и за себе да узима, ако је оскудан, оно што му је неопходно за нужне потребе и за пријем братије и гостију што к њему до­лазе, да не би били лишени хране и гостопримства. А ако се не задовољи оним што је потребно, него сливани црквени при­ход хоће да узме и присвоји, те ради тога постави за еко­но­ма црквене имовине свог сродника да би се утајило кад раз­даје црквени иметак, зато од сабора да прими пресуду она­ко како епископи изнађу.[9]

Зонара се позива на 40. апостолски канон који говори да епископ, по­сле своје смрти, има право оставити своје лично имање коме хоће. Слично о то­ме говори и 24. антиохијски канон. Са сигурношћу се дакле може закључити, да епископска служба није, нити је могла бити наследна, с обзиром да је епископ врло рано постао агамос.

Када је реч о наследном фактору свештенства у средњовековној Србији, канонска примедба би могло да стоји само по питању схватања хиротоније. Право хи­ротоније презвитера и ђакона, као и хиротесије, службе која се врши ван олтара, припада искључиво епископу. Ова права су основ епи­скоп­ске службе.То значи да кандидата не ограничава порекло и со­цијални положај у друштву. У том смислу се новозаветна служба све­ш­­тенства разликује од старозаветне. Самим тим, службе нису ни на­след­не. Наравно, бивало је таквих покушаја, али канони су их углавном спре­­чавали.[10] Наиме древна пракса избора некога у клир подразумевала је улогу и утицај самога Бога. Ову идеју развијао је Афанасјев.[11] Уколико сада имамо једну службу која подразумева пре свега веру и слободу тада се поставља питање шта је са оним лицима који би можда желели да буду клирици, тј. попови, а то им је законом ускраћено? Питање је повезано са теологијом. Зна се из канонског права који су услови били потребни за ступање у клир, они нису спорни и углавном су и данас на снази.[12] Такође је јасно да канони не забрањују поповским синовима ступање у клир,[13] међутим није јасно зашто је постало опште прихватљиво да други припадници хришћанског сталежа не могу добити свештени чин, о чему изричито говори Дечанска хрисовуља. У вези овога корисно је гледиште Р. Грујића које тврди да се ипак не може говорити о средњевековном свештенству као једној затвореној касти-сталежу, што је био случај са Јудејима где су свештеници могли бити само из Левијевог племена. С правом се Грујић позива и на Синтагмат Матеје Властара, који говори да не треба гледати на свештенишки род него да ли се постављење спроводи по божанским правилима тј. канонима, а то значи да нема какву забрану да буде хиротонисан. И даље, повлачи се небитност тога да ли је или није имао прародитеља свештеника.[14] Ипак и Грујић је сагласан да се наше свештенство највише одржало у свештеничким породицама, што никако није лоша пракса, и да је врло често прелазило од оца на сина. Али то није био искључиви закон већ обичај. Он наводи и примере да су каткад и властелински синови били попови. Ипак већ у Дечанској хрисовуљи се то изричито забрањује и меропах мора остати у свом сталежу ма и књиге изучио. Грујић овде сматра, али се то мора узети са резервом, да је ова одредба важила само за дечанско властелинство а не уопште, наводно због великог броја свештеника у тој области.[15] И С. Ћирковић пише да су, у једном одређеном историјском периоду попове наслеђивали само њихови синови, наводећи да су у XIII веку синови меропаха могли да постану свештеници уколико стекну потребну спрему, али у XIV веку то више није било могуће.[16] Наравно мисли на Дечанску хрисовуљу.  „Поповски синови који изуче књигу, да остану са оцем на својој поповској деоници, ако ли књигу не изучи, а он нека буде меропах, а да се поп од попа постави. Ако ли меропахов син изучи књигу, он нека буде меропах. (И да сє попь одь попа стави, а мероп’шикь ако книгоу изоучи, да ıє меропьхь). “[17]  Уколико би се пак десило да поповски син не изучи књигу он би остао меропах. Ово је кључан моменат у историји српске православне цркве; даје јој једну аутентичност и чак одступање од првобитних канонских норми. Дакле, од времена Стефана Дечанског, поповска служба постаје искључиво наследна и то ће остати у даљем периоду српске средњовековне државе и у периоду турске власти.[18] Остаје питање зашто се прибегло оваквом начину, а не по критеријуму способности, моралних и духовних вредности, како то предвиђа канонско право.[19] У строгом смислу не може се рећи да је овде реч о канонском преступу из простог разлога што канони ћуте о овој теми, види се да не ћуте кад је епископска служба у питању, међутим хиротонија презвитера не подразумева забрану наследности. Друго, није Црква та која доноси Дечанску хрисовуљу него владар. Чињеница је да ова појава није само присутна у Србији, имамо је и у Русији, Румунији и тако даље. Можда Тарановски даје одгонетку овог феномена када каже, „Унаточ канонима ипак се наследност и искључивост поповског сталежа уводила из економских разлога господара земље.“[20] Но то би могло да важи само за попове из нижих друштвених слојева. Из извора се зна да је било попова који су баштинили читава села, што показује Милутинова повеља (1313-1318). Попови који су као баштину имали читава села потицали су из редова властеле, али њихов број није могао бити велики.[21] Са друге стране постоје попови баштиници који су били слободни и њих властелин није могао да отера. Попови који су били зависници имали су само „поповску капу“ слободну и били су везани за властелина.[22]

Иако овај обичај, чак наредба долази од световне власти, црква га доста лако и скоро без отпора усваја, мада је готово сигурно била против, што тврди и Ферјанчић: „Црква је покушавала да спречи стварање затворених свештеничких породица.“[23] Посебно је проблематична реченица из Дечанске хрисовуље: Ако ли меропахов син изучи књигу, он нека буде меропах. Дакле меропах мора остати у свом сталежу ма и књигу изучио а књига је види се била основни и примарни циљ да би неко могао бити поп. Пада у воду жеља кандидата, можда призив Духа Светога.  Тако је начело да нема Јудејина и Грка роба и слободњака на један специфичан начин нарушено. Нема сумње да се овим путем стварао један затворен систем у цркви који је по природи ствари стран и неприхватљив основним јеванђелским начелима. Следећи мисао Тарановског треба се осврнути и на специфичан положај средњевековног човека који је био строго сталешки одређен.[24]

Сталеж и клир

Из црквене историје се зна да је хришћанство прво настало у градовима и да је град природно станиште за хришћане.[25] Првобитно функционисање Цркве је било у духу заједнице око епископа и није било строге поделе на више и ниже свештенсто,[26] тај феномен је каснијег периода и у тесној је вези са друштвеним уређењем које негује византијска империја-Монархијом. Да би се схватио положај Православне Цркве у Средњем веку на нашим просторима а и шире, треба сагледати улогу не само владара него и поделу грађанства на виши и нижи сталеж. Средњовековна српска држава по свом облику владавине била је монархија, са врховном влашћу владара. Улога Краља је била комплексна, он је водио рачуна о владању народом у једнакости и правди. Поред тога што штити удовице, сирочад и све поданике, он је пре свега штитио интересе цркве и Божијих слугу.[27] Из овога, као и једног општег увида у средовековне изворе може да се види да је владалац на један одређени начин улазио у област чисто црквених и црквено-правних односа и те црквене регуле у одређеној мери мењао и прилагођавао потребама државе и њених интереса. По објективном историјском гледишту постоје два модела људског организовања у Државу. Један је  демократски који подразумева једнакост свију пред законом, а други сталешки који подразумева наследни фактор. За тему којом се бави овај рад, важно је да се нагласи да су сталежи класе на које се народ у држави дели према разлици у правима и правним дужностима. Та је разлика у сталешком уређењу наследна, тако да појединац по општем правилу мора да цео свој живот остане у сталежу, у коме је рођен.[28] Из овога се може тумачити и феномен наследности поповске службе.

Виши сталеж у Немањићкој држави је сачињавала властела. Њен високи положај се јавно огледа у томе што се властела поставља непосредно поред владалачких сродника.[29] У виши световни сталеж са свим ванредним повластицама уживао је и црквени ред, али не читав клир, него његов повлаштени део-епископи и игумани. Због ове по свему судећи вештачке поделе, нема скоро ни једног истраживача Средњег века на нашим просторима који неће рећи да је клир подељен на „виши“ и „нижи“, што сама природа црквеног јединства и организације не признаје и не познаје. Тако се у више сталешке и јерархијске положаје стављају игумани и епископи разних рангова, архиепископи, митрополити и патријарх. Што се тиче епископа који су столовали у манастирима и користили манастирска имања исти су положај заузимали. Њихов високи сталешки положај се базирао на имовини коју су поседовали и они су фактички били правна лица. Иако су јерарси уживали поменута имања у једном ограниченом смислу-нису имали права личне својине, ипак је то уживање постављало сталешки положај јерарха на ниво властеле и чак крупне властеле која се у многим ситуацијама приближавала владаоцу и била му чврст ослонац.[30] С. Новаковић поделу сталежа дели на три дела; то су били властела, независни баштиници и власници већих земаља, и свештенство. Остало грађанство су чинили себри. Себар није ни властелин ни свештеник. Насељеници краљевских, црквених и властеоских имања називани меропси били су слободни људи, осим што су држали земље за које су дуговали господарску работу. За разлику од њих Отроци су били неслободни, служили су на имањима господара и били су део њихове својине.[31]

Када је реч о игуманима важнијих манастира у Србији, ту постоје занимљиве паралеле на терену игуман-епископ. Изгледа да су владари свесно ограничавали моћ и утицај епископа на манастире, што може да се закључи из самог постављања игумана, самим учешћем у његовом избору. Ова пракса се темељила на наследном ктиторству, јер ктитор учествује у избору и постављању новог игумана у својој ктиторији. У Студеничком типику се каже да сам “владар игумана поставља и господина и ктитора уместо себе, да буде осветитељ и чувар овога светога манастира”.[32] На крају поглавља о избору игумана (у Студеници) стоји: “Нема нико власти, ни епископ, ни ко други.” Дакле реч је о томе да власт у манастиру мора припасти једино игуману. Са друге стране, познато је да су сви наши значајнији средњовековни манастири истовремено били и задужбине владара. Како их С. Новаковић назива „Цркве Царске.“ Овим манастирима је дата потпуно аутономна управа и наспрам самог патријарха и митрополита, нарочито у управном и економском смислу. Игумани ових манастира су на Саборима седели на посебном за њих припремљеном месту.[33] Ктитор Светих Арханђела код Призрена цар Душан је изричито одредио да Свети Арханђели могу бити само игуманија а не и седиште митрополита или епископа. Игумана бирају у договору са братством манастира цар и патријарх из редова братства, а ако се у братству не нађе погодан калуђер, за ту функцију се бира неко из Хиландара.[34]

Ипак да ли се може тврдити да епископ није имао никакав утицај на рад игуманов? Из саме природе црквеног устројства јасно је да епископ врши управу у својој области у свим сегментима црквеног живота. Он сходно канонима „Води бригу о свим црквеним стварима и њима управља.“[35] Јасно је из извора да су владари, служећи се ктиторским правом у великој мери утицали на, како постављање игумана тако и на њихов, углавном самосталан и од епископа независан рад, међутим то још не значи да је епископ био ван свих збивања у вези тога. У хиландарском типику као и жичкој повељи стоји да су додуше владари постављали игумана, али не и без дозволе епископа. Дакле епископ је свакако био упућен у избор не само фиктивно него је он сам то благосиљао.[36] Овоме у прилог иде и Синтагмат М. Властара када тврди: „Ако ко хоће молитвени храм или цркву да сазида мора да беседи са епископом тога града.“[37]

Поред властеле постоји и нижи-зависни слој друштва у који су спадали калуђери и сеоски попови. Према мање-више усвојеном мишљењу готово свих истраживача средњовековног српског права, у средњовековној Србији у сталеж себара – зависног сеоског становништва спадали су меропси (зависни сељаци), Власи (зависни сточари), отроци, маисторије (зависне занатлије), сокалници (сталеж нејасних права и обавеза) и једна група сеоских попова.[38] Често се у нашој историографији за калуђере сматра да су они спадали у клир,[39] што не може бити тачно. Калуђер је улазио у клир рукоположењем као и свештеник, што не треба посебно напомињати. Ипак сасвим је сигурно да су калуђери заједно са поповима обележени знаком нижег сталежа. Попови су као такви имали посебну обавезу плаћања јерархији данак; бир и врховину.[40]

Из овога се могу извући одређени закључци. Прво, виша јерархија полако постаје, под утицајем подела које постоје у друштву, надређена такозваном нижем свештенству.[41] Питање гласи да ли се може говорити о нижем свештенству, када знамо устаљену праксу функционисања неподељеног и једног јединог јединственог клира. Јасно је из саме природе Цркве да није могуће говорити о вишем и нижем клиру у оквиру литургијске заједнице. Могуће је ову поделу извести на клир и оне који помажу (υπηρέται) при вршењу Свете литургије.[42] Дакле у клир спадају: епископи, свештеници (попови) и ђакони, и они представљају један јединствен клир са наравно различитим функцијама у оквиру Тела Христовог. Са друге стране „нижим“  клиром би се могли назвати, а тако су и називани: ипођакони, чтечеви, заклињачи, вратари, једноставно они који су примили хиротесију а не и хиротонију. Разуме се да је поп био у једној врсти зависности од епископа, с обзиром да од епископа прима хиротонију и обавезу послушности истом. Али у једном онтолошком смислу и епископ је зависио од попа, и ако нема попа а има епископа онда се не говори о клиру у пуном значењу те речи. Постоје клирици и лаици, али не постоји виши и нижи клир, постоји виши и нижи степени свештенства што значи да свештеник у односу на епископа нема исти опсег деловања, али то још не указује на сталешку подељеност, сталешка подељеност је дошла из ванцрквених елемената и као таква суштински је страна Цркви. Друго, доласком турака у Српске земље парадоксално је идеја о једном клиру поново ступила на снагу из разлога укидања више властеле.[43] Закључак се намеће сам по себи, да је за црквено уређење боље ако црква не улази превише у друштвене оквире, што се и показало неодрживим у самој пракси. Чим виши слојеви друштва почну да подржавају црквене појединце на рачун свог личног афирмитета, долази до угрожавања самог богустановљеног принципа од ког Црква не би требало да одступа.

Мора се признати да су многе канонске одредбе ако не ишчезле а оно сигурно застареле или се просто преточиле и другачији облик практиковања. Примера ради Милаш у свом Казненом праву помиње да нико не сме да иште новац за крштење јер се света тајна причешћа а особито тајна крштења мора давати забадава свакоме.[44] У пракси је било сасвим другачије и таксе за крштење су постојале, додуше за пришешће никад нису, што само говори о одређеном прилагођавању црквене праксе новим историјским условима и оклоностима. Данас је на пример неприхватљиво да попа може заменити једино његов син, иако је то не само могуће него присутно у великој мери, али није општа норма. Такође је помало шкакљиво питање придобијања користи од рукоположења коју су епископи убирали у средњевековној пракси. Зна се да је плаћање за рукополагање у древној цркви осуђивано и да се сматрало симонијом. Међутим, мало по мало како каже Р. Грујић, увукао се обичај, најпре у Византији а онда и код нас, да епископи узимају плату за постављање на (ниже) црквене степене, а митрополити и патријарси за постављање епископа и митрополита.[45] Сеоски попови су морали да плаћају вишем свештенсту (епископима и архиепископима) посебне таксе за њихово постављање (хиротонију).

Према тексту Синтагме Матије Властара, такса звана каноник или врховина  износила је: На 30. меропашких кућа један перпер (златник) и 2. сребрника (динара), 1. ован, 6. крина (кабла) јечма, 6. мера вина, 6. мера брашна и 30. кокошака. Осим тога, требало је давати епископу „поклоне законе“ три пута годишње.[46] Ови су се обичају током времена мењали, мада је остало да се епископу дају одређене таксе тзв. каноник који је током времена мењао свој назив: врховина, поповина, архијерејско, егзарштина, сидоксија. „Духовни бир“ (крина) који се појављује у XIV веку састојао се од народних приноса епископу које је свештеник морао правилно да разреже и покупи да би отпремио епископу. Ово је био други део плаћања док су први део давали свештеници у виду „врховине“ или „поповине.“[47]

Пошто је реч о обичају а не канонској норми многи од њих су нестали и данас представљају само историјски помен. Пример је и члан 45. Душановог законика који говори о наследним црквама на имањима властеле. Баштиник такве цркве имао је власт да у ту цркву постави свога калуђера, при чему би епископ само имао обавезу да ту ствар благослови, док се у избор није могао мешати.[48] Са друге стране јасно је да црквено предање не познаје приватне цркве и богомоље, па је и овај пример као и улога ктитора у постављању игумана просто историјски нестао са сцене.

Закључак 

Пажљивом анализом црквеног феномена у средњем веку, могу се уочити извесне историјске недоследности по питању њеног канонског и литургијског усројства. У нашој средњевековној пракси постоји један интересантан феномен који се у већој мери није јављао у другим помесним црквама. Реч је о појави наследности поповске службе. Парохије су биле наследне, прелазиле су са оца на сина, чак су пастирски положај често наслеђивали и зетови свештеника. И док је епископу право женидбе било ускраћено још у VII веку од кад се епископ венчавао са својом епархијом, дотле су свештеници несметано наставили да живе у браку. Управо је епископу било забрањено да се жени, тачније да има своју породицу како његова служба не би била оптерећена наследним фактором. Наравно на Западу овај феномен не постоји с обзиром на општеобавезан целибат за све клирике. Основна замерка презвитерској служби у средњем веку  остаје када је у питању хиротонија која се односила само на један одређени слој – поповске синове. Према изворном схватању хришћанства, кандидата не ограничава порекло и со­цијални положај у друштву. У том смислу се новозаветна служба све­ш­­тенства разликује од старозаветне пошто службе нису на­след­не, па се поставља питање шта је са оним лицима који би можда желели да буду клирици, тј. попови, а то им је законом ускраћено? С правом се Р. Грујић позивао на Синтагмат Матеје Властара где стоји да не треба гледати на свештенишки род него да ли се постављење спроводи по божанским правилима тј. канонима, а то значи да нема какву забрану да буде хиротонисан. Поповска служба, у строгом смислу постаје наследна од  XIV века, и то ће остати у даљем периоду српске средњовековне државе и у периоду турске власти. Ипак треба рећи да је Црква је покушавала да спречи стварање затворених свештеничких породица, као и то да није Црква та која доноси законе о наследности свештенства него владар. Одговор на ову појаву треба тражити у сталешком систему.

Да би се схватио положај Православне Цркве у Средњем веку на нашим просторима а и шире, треба сагледати улогу не само владара него и поделу грађанства на виши и нижи сталеж. Сталежи су класе на које се народ у држави дели према разлици у правима и правним дужностима. Та је разлика у сталешком уређењу наследна, тако да појединац по општем правилу мора да цео свој живот остане у сталежу, у коме је рођен. Из овога се може тумачити и феномен наследности поповске службе. Тако се у више сталешке и јерархијске положаје стављају игумани и епископи разних рангова, архиепископи, митрополити и патријарх.

Владари су свесно ограничавали моћ и утицај епископа на манастире, што може да се закључи из самог постављања игумана, с обзиром да су сви наши значајнији средњовековни манастири истовремено били и задужбине владара. Јасно је из извора да су владари, служећи се ктиторским правом у великој мери утицали на, како постављање игумана тако и на њихов, углавном самосталан и од епископа независан рад, међутим то још не значи да је епископ био ван свих збивања у вези тога. Закључци се намећу сами по себи: Прво, виша јерархија полако постаје, под утицајем подела које постоје у друштву, надређена такозваном нижем свештенству, иако црквено право поставља питање да ли се уопште може говорити о нижем свештенству, када знамо устаљену праксу функционисања неподељеног и једног јединог јединственог клира. 

Апстракт.  У раду се доноси историјски приказ феномена наследности поповске службе у средњевековној Србији. Биће постављено питање ваљаности хиротоније ако је она условљена наследним фактором. Затим ће се разматрати подела Државе на сталеже, која на себи својствен начин утиче и на црквени клир. На крају се помиње улога владара – ктитора и његов утицај на постављање игумана у својој ктиторији, где ће се на одређени начин ускратити утицај локалног епископа на управу манастиром који поклања владар.

Кључне речи: Владар, епископи, игумани, попови, наследност, немањићка држава.

Извори

Ρ. Π. = Γ. Α. Ράλλη Μ. Ποτλη, Σύνταγμα τᾧν Θείων καὶ  ἱερῶν κανόνων, τ. Α-ΣΤ, ᾽Αθῄνησιν 1852.

Зп. = М. М. Петровић, Законоправило Светога Саве 1 (на српскословенском и српском језику), Ман. Жича 2004.

П. Ивић-М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Институт за лингвистику, Нови Сад 1976.

С. Новаковић, Матије Властара Синтагмат, Азбучни зборник византијских црквених и државних закона и правила, словенски превод времена Душанова, Београд 1907.

С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара  српског 13491354, Лирика Београд 2004.

С. Мишић-Т. Суботин Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Ур. Тибор Живковић, Београд 2003.

В. Ћоровић, Дела старих српских писаца, књига 1, Списи Светога Саве, Београд-Сремски Карловци 1928.

Литература

Б. Ферјанчић, „Оглед о парохијском свештенству у позној Византији,“ Зборник радова Византолошког института 22, Београд 1983.

Д. Динић-Кнежевић, „Прилог проучавању свештенства у средњовековној Србији,“ Годишњак филозофског факултета у Новом Саду књ. XI/1, Нови Сад 1968.

Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне Цркве, књ. 1, Минхен-Келн 1986.

Đ. Bubalo, „Šta znači otrok u srpskim poveljama?“ Zbornik Matice srpske za istoriju br. 56, 1997.

G. Beck, Kirche und theologische Literatur im byzantinischen Reich, Mȕnchen, 1959.

J. Мргић-Радојчић, „Средњовековни човек и природа“, (у Зборнику радова: Приватни живот у српским земљама средњег века), Clio Београд 2004.

М. Динић, Из српске историје средњега века, Equilibrium Београд 2003.

М. Мирковић, Правни положај и карактер Српске цркве под турском влашћу (1459 – 1766), Београд 1965.

М. Копривица, „Наследност поповске службе у средњовековној Србији,“ Црквене Студије, Ниш 7-2010.

М. Копривица, Попови и протопопови Српске цркве у средњем веку, Центар за црквене студије Филзофски факултет у Нишу, Ниш 2012.

Н. Милаш, Црквено казнено право, Издавачка књижарница Пахера и Кисића у Мостару 1911.

Н. Афанасјев, Еклисиологија ступања у клир, Вршац 2002.

Cullmann,The Earliest Christian Confessions, trans. J. K. S. Reid (London: Lutterworth, 1949).

Carrington,The Early Christian Church (2 vol. 1957)

Р. Грујић, Средњевековно српско парохијско свештенство, (Прештампано из часописа „Црква и живот“ за 1922. годину), Скопље 1923.

Р. Поповић, „Црквена имовина у немањићкој Србији“ у Српска Црква у историји (Зборник студија из историје Српске Цркве), Академија Спц за уметности и консервацију Београд, 2007.

Stark. The Rise of Christianity.Princeton: Princeton University Press 1996.

С. Тројицки, Наслеђивање епископа у православној Цркви, (ка­нонска норма, посебан отисак), Југословенска тискарна, Љубљана 1936.

С. М. Ћирковић, Работници војници духовници, (друштва средњовековног Балкана), Equilibrium Београд 1997.

С. Шаркић, „О стварању правних правила у Средњем веку,“ Istraživanja, бр. 16, Filozofski fakultet – Institut za istoriju Novi Sad 2005.

С. Шаркић, „Маисторије, сокалници и сеоски попови,“ Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad 2011, вол. 45, бр. 1.

S. Bojanin, „Skazanije o pismeneh“ Konstantina filozofa kostenečkog kao izvor za narodnu kulturu Srednjeg veka, Zbornik radova Vizantološkog instituta XLVIII, Beograd 2011.

Т .Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави,  Лирика Београд 2002.

Т. Таlley, The Liturgical Role of Bishop, Worship 42/1 (1968), 5.

Talley, Thomas J. The Origins of the Liturgical Year. New York: Pueblo, 1986.

Ж. Ђурић, Служење епископа канонско предање, Академија Спц за уметност и консервацију Београд 2011.

Електронски извори 

А. В. Слесарев, „Таинство священства в системе евхаристического богословия прот. Николая Афанасьева“ у: http://minds.by/news/tainstvo-svyashhenstva-v-sisteme-evharisticheskogo-bogosloviya-prot-nikolaya-afanas-eva#.U4A3dHKSy0g (24. мај. 2014.)

Д. Вулетић, Полимске свјетиљке (www.montenegrina.net / pages /pages1/istorija/dokumenti/polimske_svjetiljke_dusana_vuletica.htm. 22. мај 2014).

__________________________________________________

[1] М. Динић, Из српске историје средњега века, Equilibrium Београд 2003, 105.

[2] М. Мирковић, Правни положај и карактер Српске цркве под турском влашћу (1459 – 1766), Београд 1965, 107. Игумани су у средњем веку у сваком смислу били високо рангирани, разумљиво и из разлога блискости са ктитором манастира који је био владар. Тако Стефан Урош Трећи у својој Хрисовуљи сабира сабор српске земље, архиепископа, епископе и игумане и казанце и тепчије и војводе и слуге и ставилце и договора се са њима примајући благослов од господина му оца архиепископа Данила и свих епископа и свих игумана и од целог сабора српског за оно што је приложио као дар храму. П. Ивић-М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Институт за лингвистику, Нови Сад 1976, 309.

[3] М. Копривица, „Наследност поповске службе у средњовековној Србији,“ Црквене Студије, Ниш 7-2010, 363-373.  И опширније у књизи: Попови и протопопови Српске цркве у средњем веку, Центар за црквене студије Филзофски факултет у Нишу, Ниш 2012.

[4] Б. Ферјанчић, „Оглед о парохијском свештенству у позној Византији,“ Зборник радова Византолошког института 22, Београд 1983, 114.

[5] С. Тројицки, Наслеђивање епископа у православној Цркви, (ка­нонска норма, посебан отисак), Југословенска тискарна, Љубљана 1936.

[6] Упор. Н. Милаш, Црквено казнено право, Издавачка књижарница Пахера и Кисића у Мостару 1911, 531.

[7]  Антиох. 25, Ρ. Π., том 3, 168.

[8] Картаг. 81, Ρ. Π.,  том 2, 505.

[9]  Зп. 243-244.

[10] Ж. Ђурић, Служење епископа канонско предање, Академија Спц за уметност и консервацију Београд 2011, 29.

[11] Н. Афанасјев, Еклисиологија ступања у клир, Вршац 2002, 8. Погл. А. В. Слесарев, „Таинство священства в системе евхаристического богословия прот. Николая Афанасьева“ у: http://minds.by/news/tainstvo-svyashhenstva-v-sisteme-evharisticheskogo-bogosloviya-prot-nikolaya-afanas-eva#.U4A3dHKSy0g (24. мај 2014.)

[12] Блажи ин­ва­ли­ди, сходно Апост. 77. могли су бити бирани у свештени клир, с обзиром да те­лесна мана није препрека уколико је душа чиста. „Ако је неко инвалид у око, или има повређену ногу, а достојан је епископства, нека буде по­став­љен, јер га телесна мана не погани, него душевни порок.” Глуви и сле­пи нису могли бити хиротонисани због саме природе службе, а не што су нечисти или недостојни. Такође, бесомучнима, тј. поседнутим ђа­волом, забрањује се ступање у клир. Они могу, након чишћења, ако се на­ђе да су достојни, ипак бити хиротонисати. Апост. 78. Ρ. Π., том 2, 101. Заповест дата Јеврејима преко Мојсија, на­лаже да тела буду цела, и да они који ће код њих бити свештеници немају ни­ка­кав недостатак, и да се нико ко има неки део тела оштећен не прими у свеш­тен­ство. Ако се по примању свештеног чина догоди да се свештенику оштети уд, или неки део тела, повлачи се из свештенства. У нашој православној Цркви, оном ко жели да се рукоположи за епископа, телесни недостатак не утиче на забрану (погл. Зп, 153-154). У новијој црквеној пракси, поред наведеног, тражи се и да канди­дат за епископа, сходно 123. Јустинијановој новели, мора навршити 35. од­носно 30. година да би био биран на презвитерску службу, али заиста нигде у канонома немамо нити забрану нити дозволу да презвитерска служба може бити наследна од оца на сина. Свакако да би било неприхватљиво а и несхватљиво за рану Цркву да неко забрани хиротонију кандидату коме отац није био свештеник.

[13] Погл. Д. Вулетић, Полимске свјетиљке: „Свештенство… је било нашљедно и пре­лазило је са оца на сина. Шта више у народу је била овладала и ова мисао: књи­гу може научити само онај, коме је то у фамилији; и зато су били врло ри­јет­ки примјери, да се ко други био на то одао“ (www.montenegrina.net / pages /pages1/istorija/dokumenti/polimske_svjetiljke_dusana_vuletica.htm. 22. мај. 2014). Исто в. у Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне Цркве, књ. 1, Минхен-Келн 1986, 220.

[14] С. Новаковић, Матије Властара Синтагмат, Азбучни зборник византијских црквених и државних закона и правила, словенски превод времена Душанова, Београд 1907, 348.

[15] Р. Грујић, Средњевековно српско парохијско свештенство, (Прештампано из часописа „Црква и живот“ за 1922. годину), Скопље 1923, 14-15

[16] С. М. Ћирковић, Работници војници духовници, (друштва средњовековног Балкана), Equilibrium Београд 1997, 209.

[17] П. Ивић-М. Грковић, Дечанске хрисовуље, 308.

[18] М. Копривица, Наследност, 368.

[19] Исто,  364.

[20] Т.Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави,  Лирика Београд 2002, 110.

[21] Д. Динић-Кнежевић, „Прилог проучавању свештенства у средњовековној Србији,“ Годишњак филозофског факултета у Новом Саду књ. XI/1, Нови Сад 1968, 27-28. Ферјанчић тврди да је у Византији већи број свештеника био средњег имовинског стања и да су доста ретки примери имућнијих парика свештеника. Б. Ферјанчић, Н.д., 105. Иначе треба разликовати положај градских и поготово престоничких свештеника од сеоских, о чему Ферјанчић пише осврћући се на поједине преступе престоничких свештеника.

[22] Д. Динић-Кнежевић, Н.д., 54.

[23] Погл. Б. Ферјанчић, Н.д., 114.

[24] J. Мргић-Радојчић, „Средњовековни човек и природа“, (у Зборнику радова: Приватни живот у српским земљама средњег века), Clio Београд 2004, 164.

[25] R. Stark. The Rise of Christianity. Princeton: Princeton University Press 1996. O. Cullmann, The Earliest Christian Confessions, trans. J. K. S. Reid (London: Lutterworth, 1949). P. Carrington, The Early Christian Church (2 vol. 1957)

[26] Т. Таlley, The Liturgical Role of Bishop, Worship 42/1 (1968), 5. Talley, Thomas J. The Origins of the Liturgical Year. New York: Pueblo, 1986.

[27] С. Шаркић, „О стварању правних правила у Средњем веку,“ Istraživanja, бр. 16, Filozofski fakultet – Institut za istoriju Novi Sad 2005, 281.

[28] Т.Тарановски, Историја српског права, 10. Културолози са своје стране јасно примећују класне разлике у средњем веку, тако је разликована „народна култура, или сеоска-природна и првобитна (ћутећа већина) наспрам елите. Однос између ова два ентитета исказан је путем дихотомије „ниска“ и „висока.“ При чему се народ означава као неписмен, неук. Једном речју „подређена класа“, насупрот чему стоји клирикална и лаичка култура где је писана реч углавном била својина Цркве. Више о томе:  S. Bojanin, „Skazanije o pismeneh“ Konstantina filozofa kostenečkog kao izvor za narodnu kulturu Srednjeg veka, Zbornik radova Vizantološkog instituta XLVIII, Beograd 2011, 262-263.

[29] Т.Тарановски, Историја српског права, 16.

[30] Исто, 102. Позната је чињеница да је издржавање Цркве у средњем веку било омогућено захваљујући бројној властели која је подизала и обнављала цркве и манастире али и даривала им поседе. На тај начин црква постаје власник огромних поседа са сељацима. Читаве жупе су често под њеном влашћу. М. Динић, Из српске историје, 99.

[31] С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара  српског 13491354, Лирика Београд 2004, 174. Опширније о Отроцима: Đ. Bubalo, „Šta znači otrok u srpskim poveljama?“ Zbornik Matice srpske za istoriju br. 56, 1997, 19-58.  Где аутор полази од усамљеног става кога наводи Ђ. Даничић тврдећи да су Отроци сви они који су били под властелинском влашћу. Пошто је отрок значио дете, Бубало мисли да је дете у систему породичних односа најпотчињеније и отуда се идентификује у науци са слугом, стр. 23. Аутор наводи и читав низ државних чиновника који су имали своје отроке, па у том смислу отрок би био онај који помаже у вршењу судске праксе. Бубало у свом тексту жели да нагласи да појам отрок није уско везан за једну одређену друштвену групу како је у већини научних студија навођено.

[32] Дела старих српских писаца, књига 1, Списи Светога Саве, изд. Владимир Ћоровић, Београд-Сремски Карловци 1928, стр. 76-77. Студенички типик, гл. 13,  93.

[33] С. Новаковић, Законик, 163. Упор. Члан 35. „И предадох цркве игуманима, да располажу кућама, кобилама и коњима, овцама и свим другим. И да чине што им се учини приличним, упутним и правичним.“ стр. 33. Упор. С. Мишић-Т. Суботин Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Ур. Тибор Живковић, Београд 2003, „Закон Србљима: Да работају у недељи два дана надимицом, што им нареди игуман; и да ору бедбу свакога жита и све распремивши да успу; и сено да косе цркви колико је потребно; и виноград да обрађују сваки по закону као у Студеници у Светог Симеона; и да даје свако сеоско газдинство јагњећу кожу и испорак.“ стр. 140. Упор и: стр 141. „И да се не смењује игуман осим због велике кривице.“  „А када долази патријарх у манастир, да му се дарује коњ; тако и када поставља игумана – коњ.“ Исто,  стр. 142. „И да не буде издржавање владике ни у једном селу црквеном. А када се парниче сами људи црквени, да им нико не суди осим игумана.“ Дакле, не само да је игуману припадало да суди у световним преступима него је и само извршење пресуде, односно узимање судских глоба припадало истој инстанци. Више о томе: Р. Поповић, „Црквена имовина у немањићкој Србији“ у Српска Црква у историји (Зборник студија из историје Српске Цркве), Академија Спц за уметности и консервацију Београд, 2007, 49.

[34] Више: 18. С. Мишић-Т. Суботин Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, 141.

[35] Апост. 38.

[36] Р. Поповић, Црквена имовина, 71-72.

[37] С. Новаковић, Матије  Властара Синтагмат, 276-277. И Душанов законик јасно наглашава улогу епископа. Тако се у члану 3. каже да ни једна свадба да не буде без венчања тј. да се (члан. 2) Властела и остали људи жене уз благослов свога архијереја. Епископ поставља Духовнике по свим парохијама, градовима и селима (чл. 11.) Такође је речено и за игумане: „Игумани да се не постављају без учешћа цркве.“ Више о томе: С. Новаковић, Законик, 151-156.

[38] С. Шаркић, „Маисторије, сокалници и сеоски попови,“ Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad 2011, вол. 45, бр. 1, стр. 59. Себри су сељачко становништво а делили су се према занимању и према правном односу према господару на меропхе (парике), Влахе или сточаре, сокалнике, занатлије и отроке (робове). Меропси су највећи део себара. Подложни су били или владаоцу или световној и духовној властели. Они се у повељама често називају „Србљи.“ М. Динић, Из српске историје средњега века, Equilibrium Београд 2003, 101.

[39] Т.Тарановски, Историја српског права, 103.

[40] Исто, 103. И по Синтагми Матије Властара давао је поп своме епископу „каноник“. Погл. и J. Мргић-Радојчић, Средњовековни човек, 106.

[41] Свештенство као посебан слој, једним својим делом је веома слично, по социјалном статусу, слоју зависних људи (попови), а другим делом (епископи) слоју крупне властеле. С. Мишић-Т. Суботин Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, 83.

[42] G. Beck, Kirche und theologische Literatur im byzantinischen Reich, Mȕnchen 1959, 79.

[43] М. Мирковић, Правни положај, 109.

[44] Н. Милаш, Црквено казнено право, стр. 557. Или исти аутор помиње забрану венчања поподне, (стр. 558) што је данас додуше примењиво у Српској цркви али у суседној Грчкој цркви венчања поподне и увече су уобичајена пракса.

[45] Р. Грујић, Н.д., 64. Реч је овде о лаком пристајању црве под утицај државне праксе. Ради се о томе да у Душаново доба срећемо наплаћивање државним чиновницима за идавање хрисовуља властели, па је вели Грујић, то и епископско чиновништво спроводило у пракси. Исто, 66.

[46] С. Новаковић, Матије Властара Синтагмат, 543.

[47] Р. Грујић, Н.д., 70. Занимљив је и члан 37. Душановог законика на који се и Р. Грујић осврће када каже да су средњовековни епископи по угледу на владаоце и властелу прихватали од потчињених им свештеника и разне мање услуге. Једна од таквих је била чување и напасање епископских коња од стране свештеника. Додуше Душанов законик не забрањује овај обичај него забрањује да космици што значи лаици-цивили воде „коње митрополитске од попа до попа,“ као и то да они примају духовни доходак који се од баштине узимао. Члан укида да и ексарси то чине и одређује да митрополит шаље два калуђера од попа до попа. С. Новаковић, Законик, 170. Тај данак под именом „позоб“ у значењу давања зоби за владаочеве коње постојао је у нашим средњовековним државама; па су владаочеви ждрепци храњени и по црквеним селима све до појаве 38. члана Душановог законика, којим је и то забрањено. Р. Грујић, 74.

[48] С. Новаковић, Законик, 175.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-47V

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

8 replies

  1. Чланак није изванредан само занатски, већ и етички, са многим консеквенцијама које треба извући за данашњу пастирску праксу. Не наплаћивање крштења, на примјер.

    Свиђа ми се

  2. @Александар Живковић
    Време је, да престанете, да нас силујете са црногорским језиком! Где нађосте „консеквенцијама“? На ком је то језику? И које сте струке, да текст оцењујете „Чланак није изванредан само занатски, већ и етички“.?

    Свиђа ми се

  3. @ Александар Живковић. Не ширите те херезе да се не наплаћује крштење! 1) Омрзнуће вас сваки свештеник, 2) То је теза Папе Франциска! – Паписто!:))
    @ слободан млинаревић. Живковићу не замерити: то је њему црногорско-онтолошки ген који се не да ни 100 годишњим боравком у Бг. загасити!
    Поздрав обојици, да не кажем: Здрави ми били и слава ви и милост јунаци! – Устануо сам се док сам ве поздравља! :))

    Свиђа ми се

  4. @ Слободан Млинаревић
    Добро сте ме чвркнули због „консеквенција“. Не волем ни њих ни „импликације“. Хтедох да напишем „посљедице“, али сам неђе имао на уму ово аве Зорана о нашим пастирима, па се потрудих да будем „транспарентно“ учтив.
    А што се „компетенције“ за оцјену квалитета историјиских радова тиче, шта да Вам кажем, стицај породичних околности да сам учио као клинац од највећих имена наше историографије.
    На етички суд имају право и обавезу сви људи подједнако.

    Свиђа ми се

  5. @Александар Живковић
    Тако нешто написа и Борис Тадић у својој „аутобиографији“. Долазио Ћосић код мог тате, када сам био у нижим разредима основне школе, па сам постао дисидент! Кажу, да су Тадићи из маните Пиве, па то није чудно. Али да Ви помислите да је историографија заразна и прелазна је заиста новост. А већ сте нам напричали поред колико сте људи „прошли“, да је то сасвим по црногорски. Мало сте шкрти по питању „чојства зеленаша“? А и БИОГРАДА! Нисам ја Вас чвркнуо, већ Ви нас зезате. Питам се, колико дневно вежбате писаније на туђем језику? Да ли сте и језик учили код „историографа“ Беше ли у том друштву и неки чиле, који је говорио српски?

    Свиђа ми се

  6. @ Слободан Млинаревић
    Надам се да Вас нијесам увриједио, ако јесам, извините, мало сам уморан, а ваља се сјутра спремати пут Јасеновца, болно ми је то и Крсно-Васкрсно и, признајем, уплашен сам од своје реакције.
    А Ви ме вријеђате поређењем са Борисом Тадићем, чију мајку, моју професорку, необично поштујем, као и самог Љубомира Тадића, упркос оне реченице Михаила Ђурића: „Он зна, да ја знам ко је он и то неможе да ми опрости“. Поштујем и ратну трагедију породице Тадић.
    Али књаз Никола је у Црногорском колу, тачно, као и наша епска поезија што је чинила, дао свакоме своје мјесто, о устанку у Пиви пише „тргоше се и Тадићи“. Од тих споријех тргаоца јесте нажалост и бивши предсједник.
    Надам се да ће се стећи прилика да и уживо причамо или да наставим да јавно исповједам своје трауме, волио бих да сам имао срећније дјетињство, но шта ћемо.
    Задржите право да се бавите мноме, али мислим да је много прешније да се посветимо чланку проте Ђурића. Похвалу занатском мајсторству овога чланка који третира један озбиљан проблем, изрекао сам, само као увод за похвалу ономе што волим код научних радова а то јесте етички став. Нажалост у нашем, које аматерски пратим богословљу, тога има врло мало. Доминира празна ученост, бар по мом суду. То је оно што сам имао да кажем о чланку.

    Свиђа ми се

  7. @Александар Живковић
    „Надам се да ће се стећи прилика да и уживо причамо или да наставим да јавно исповједам своје трауме, волио бих да сам имао срећније дјетињство, но шта ћемо.“
    Са пензосима, годиште 1942-1948, састајем се сваког петка од 11. сати у „библиотеци“ КОМИТЕТ, Устаничка 12а. Довољно их је, рекао бих, сувише, црногорског порекла, па ће видимо, можете ли се и на ком језику споразумевати. Добро сте дошли! Одмах отварамо такмичење, ко је и поред кога у животу „прошао“!

    Свиђа ми се

  8. @ Слободан Млинаревић
    Сигуран сам да их је исувише:пензоса Црногораца.)) Врло радо се прикључујем, ако Бог да, ако ради КОМИТЕТ 2. маја, или да заједно славимо маршала Жукова 9. маја.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s