„Енциклопедија страха“ и 55. поглавље Кишовог „Пешчаника“

На Коларчевом народном универзитету, 14. априла ове године, одржано је веома успело представљање капиталне „Енциклопедије страха“ уредника професора Љубомира Ерића. Ова књига која је дуго, пуне три године, чекала светлост дана код издавача „Службеног гласника“, представља врхунац професоровог деценијског бављења овом темом, још од почетних дана праксе у студентском саветовалишту у коме се бавио превенцијом страха од испита.

Насловне стране "Енциклопедије страха" и "Пешчаника"

Насловне стране „Енциклопедије страха“ и „Пешчаника“

„Енциклопедија страха“ није само психијатријско-психолошко дело, мада и ту доноси значајне новине посебно у области код нас некоришћених клиничких тестова о страху, већ је јединствена у светским размерама што обухвата бављење феноменом страха у политици, књижевности, музици, ликовној уметности… Све теме су обрађене од врсних сарадника.

На крају промоције, професор Љубомир Ерић је испричао следеће:

„Појави се код мене у студентском саветовалишту студент који каже – Ја сам 55. поглавље Пешчаника. Затим следећи, невезан с првим који понови то исто. Па трећи студент који је рекао – Имам проблем, ја сам 55. поглавље Пешчаника.

Најзад, одем ја код пријатеља, режисера, писца и ликовног колекционара, Живојина Павловића, и кажем му: Овај твој Киш је написао књигу о страху. Жика Павловић позове телефоном Данила Киша, рече му о чему се ради и Киш се за петнаест минута појавио код нас двојице.

– У праву сте, Пешчаник је анамнеза мог оца и мене коју нисам желео да изложим неком глупом психијатру, који би ко зна шта од тога направио, рекао је Киш.“

„Зато прочитајте 55. поглавље Пешчаника, ако желите да се упустите у проблем страха“, закључио је професор Ерић.

Професор Ерић на промоцији своје Енциклопедије

Професор Ерић на промоцији своје Енциклопедије

О „Енциклопедији страха“ сигурно ће се још пуно говорити. Почнимо од тог фамозног поглавља:

Данило Киш: Белешке једног лудака (IV), „Пешчаник“

55

Пешчаник из Кишовог стана

Пешчаник из Кишовог стана

Шта су сви напори човечанства, све оно што се назива историјом, цивилизацијом, све оно што човек чини, и што чини човека, шта је све то до само узалудан и ташт покушај човеков да се супротстави апсурду свеопштег умирања, да тобоже то умирање осмисли, као да се смрт може осмислити, као да јој се може дати икакво друго значење и икакав други смисао осим оног који она има! Филозофи, они најциничнији, покушавају да бесмисао смрти осмисле неком вишом логиком или неким духовитим обртом, ради свеопште утехе, али оно што остаје, бар за мене, врхунаравном тајном то је питање: шта дозвољава човеку да упркос сазнању смрти делује и живи као да је смрт нешто изван њега самог, као да је смрт природна појава! Дрхтавица која ме је држала последњих дана помогла ми је да схватим, упркос снажним нападима страха, да моја болест и није ништа друго до то: каткада, из мени сасвим непознатих разлога, и из сасвим несхватљивих побуда, ја постајем луцидним, у мени се јавља сазнање смрти, смрти као такве; у тим тренуцима дијаболичног озарења смрт за мене задобија ону тежину и оно значење које она има an sich, а коју људи најчешће и не наслућују (заваравајући се радом и уметношћу, заташкавајући њено значење и њен vanitas филозофским крилатицама) да би њено право значење осетили само у тренутку када им она закуца на врата, јасно и недвосмислено, са косом у руци, као на средњовековним гравурама. Али оно што ме ужаснуло (сазнање не рађа утеху) и што је моју унутрашњу дрхтавицу још више увећало, јесте сазнање да је моје лудило заправо луцидност, и да ми је за моје оздрављење – јер ово се стање дрхтавице не може поднети – потребна заправо лудост, махнитост, заборав, и тек ће ме махнитост спасти, тек ће ми лудило донети оздрављење! Да ми којим случајем доктор Папандопулос сада постави питање о мом здрављу, о пореклу мојих траума, мојих страхова, сада бих му знао одговорити јасно и недвосмислено: луцидност.

Приредили: А. Ж. и А. Л.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-496



Categories: Аз и буки

7 replies

  1. Чуди ме да практично нема коментара на овај занимљиви чланак. Али, да покушам ја – макар и постранце, јер на саму тему немам много шта да кажем – осим питања: о каквом страху се ради? Јер, граница између страха од неке јасне и реалне опасности, што је нормална реакција – и фобије (која сигурно спада у домен психијатрије) би ипак требало да постоји. У коју категорију спада студентски страх од испита, који је аутора инспирисао да страх почне да проучава? Па – зависи: ако се ниси припремио, то је нормална реакција, и боље одустани од испита, али ако ниси па ипак идеш на испит без страха, или са осредњим страхићем – то је онда коцка, па ако упали – упали… Међутим – ако се још ниси ни припремао, и услед страха од страха од испита нити се припремаш, нити идеш на испите – онда иди код др. Љубе (мада, мрка капа да ће ти то помоћи). Иначе, по докторовој препоруци сам поново прочитао приказано поглавље 55 Кишовог “Пешчаника“, и схватио да су студенти који су се жалили : “Ја сам 55. поглавље Пешчаника“ заиста били озбиљни случајеви – они су побркали танатофобију са (разложним, или безразложним) страхом од испита. Уосталом, зашто би се један православни хришћанин плашио смрти (мада – тада није било баш упутно изјашњавати се као православан хришћанин; није било морално-политички исправно, ако се сећате)? Међутим, главни повод моје реакције је илустрација корица Љубине књиге – она је латинична, и то у Србији после свих искустава. Љубин избор. Љубу Ерића познајем још са студија; једно три године смо радили заједно у редакцији стручног часописа студената медицине “Медицински подмладак“ (то су крај50-тих, почетак 60-тих година у СФРЈ) када није било могућности избора: штампање латиницом – и тачка. Уосталом, од средине 1960 г. то је био и (наметнуто “од горе“ за љубав тзв. братства – јединства) заједнички часопис студената медицине Београда, Љубљане, Новог Сада, Ријеке и Скопља, па је латиница и била логична, мада је Загреб, доследно себи одбио да се прикључи. У редакцији су радили искључиво студенти и апсолвенти. Пало ми је на памет да погледам како је сада – и на интернету видим: http://www.mfub.bg.ac.rs/dotAsset/56659.pdf – то је сада часопис само студената Медицинског факултета у Београду, али и даље латиница!Аферим – имали су избор и неустрашиво га направили. Неће морати на терапију код др. Љубе. А редакција? 8 чланова, од који су двоје већ “др“ – а “во времја наше“, дипломирањем си испадао из редакције. Али, имају они и Издавачки Савет! Ту “срећу“ ми нисмо имали. А тај Савет има чак 15 чланова, на челу са једним академиком, и 10 што проф. Др., што “само“ доц. Др. (четворо – бар за сада, надам се, без титула, нек` не тугују, биће…). Леп ми је то „студентски“ стручни часопис… Много бабица – а каква су деца? Искрено речено – не занима ме. Ја сам само маторо закерало коме латиница у Србији јако много казује, па зато и смета.

  2. Уредништво губи критеријуме. Промовисати неку књигу, неког српског професора штампану латиницом је чист промашај. А тек “ представља врхунац професоровог деценијског бављења овом темом,“!!? Ако му је то врхунац, свака му част. „Саветовалиште за страх од испита“ Бавио се профа свим и свачим!

  3. Пре ће бити да ти студенти нису довољно “загрејали столицу“!
    Вађење на Кишову луцидност из 55. поглавља је само њихово фолирање и тражење изговора за бежање од одговорности за нерад!!
    За Киша и његове трауме никада нисам имао разумевања!
    Но, то је друга тема!
    Поздрав за “времешног скупљача лоптица“!
    Подржавам његов коментар!

  4. @ Јован Качаки
    Не знам много медицинских књига, штампаних послије Другог рата ћирилицом. У новије вријеме је изузетак, професор неурологије Драган Павловић. Од уџбеника се користи само непревазиђена (нажалост) „Судска медицина“ трагично страдалог професора Миловановића.
    Да ствари буду још горе, од како су писаће машине, које су разумије се све биле латиничне (само је у Патријаршији могао ко је хтио да купи ћириличну машину за писање семинара, дипломских, магистарских, докторских радова, али је мало ко смио да оде у Патријаршију – машине је ћириличне правила фирма из Бугојна), нијесу искоришћене могућности компјутерске да Отпусне листе, специјалистички прегледи итд, буду штампани ћирилицом, а то је „литература“ коју обичан народ највише чита. Мене је то доводило у незгодну ситуацију, јер се потписујем ћирилицом, а у принципу је неваспитано на једном документу користити потпис другог писма. Ипак, латиницом сам се потписао само на једном налазу намијењеном колеги Хрвату из Липика, који је и за вријеме рата остао са народом Славоније и савјесно га лијечио, па онда од наших будала затворен у Окучанима и народним протестом спашен од стријења, да би након успостављања хрватске власти 1995.г. и даље најсавјесније лијечио ријетке остале и остарјеле Србе.
    Добро је што сте покренули питање научног рада у медицини, од те теме се код нас бјежи главом без обзира.
    @ Слободан Млинаревић, Мирослав Анђелковић
    Радо прихватам Ваше савјете, допустите и да један упутим Вама: не оцијењујте тако олако те бабароге „психодинамске терапеуте“, њих то неће повриједити, а Ваше пројекције може озбиљно да пољуља. (Мала шала, разумије се, не љутите се.)
    Имало би доста смисла да се у, дај Боже, наредном издању „Енциклопедије страха“ обради и патолошки страх од ћирилице. Нема, међутим, разлога, бар ја тако мислим, да уредништво Стања ствари његује било какав страх, па и страх од latinice.

  5. @Александар Живковић
    Остајете дужни за одговор, којим писмом пишете? И коју поруку сте нам послали са зеленашима и осталим? И о ком БИОГРАДУ пишете, а очекујете, да Вас неко и з БЕОГРАДА разуме? Мислим, да је последње време, да ту Вашу циркусијаду, са писањем на туђем језику, а на српском сајту престанете. Ваљда сте у међувремену научили да пишете и говорите СРПСКИ. Или знате само да се хвалите познанствима и да нам сењрвирате цитате? Нема ту никаке олаке оцене! „Профа“ се бавио СТРАХОМ ОД ИСПИТА. Ште рећи? ЖАЛОСНО! А Ви који пишете на туђем језику и који се у складу са понашањем, најгорих Црногораца, наставите, да се хвалите познанствима и Блажом Јовановићем!

  6. @ Слободан Млинаревић
    Хвала Вам што ме подсјетисте на Биоград. Нијесам хтио да Вам одговорим у теми о убиству Саше Марковића. Убиство једног чоека, не заслужује ту расправу. БИОГРАД је термин Карађорђа, његовог ослободиоца из вијековног ропства, Вука Караџића (коју му је, и мимо своје воље, једно вријеме био старешина да не кажем „градоначелник“), ијекавски облик екавског Београд који је равноправано наријечје језика српског. Заиста ме чуди да се придружујете квазизеленашима и квазиЦрногорцима, који на фону сталне хистерије против „београдске штампе“, интелектуалаца и чаршије и „теразијских Црногораца“, као онај несретњи Мирашев секретар Вучинић, стално лају на „бЕоградску патријаршију“, а не знају да нема ни једног штампаног документа црногорског до 1915.г. у коме није коришћен облик БИОГРАД.
    Што се тиче рада професора Ерића, Ваша заједљивост је симпатична, а необавијештеност запањујућа. Познавајући Вас, овако виртуелно, као сасвим другачију, управо супротну природу, овој коју сада исказујете, склон сам да одговорност за Вашу непримјерну реакцију на ту тему, припишем свом недовољно опширном тексту. Извињавам се.

Оставите коментар