Додик положио венац страдалим Бошњацима у Сребреници (преглед штампе 17-18. 4. 2015)

Петак, 17. април, преглед најважнијих тема на насловним странама у српској штампи

Амбасадор Русије Александар Чепурин уручио је Велимиру Радичевићу јубиларну медаљу „Седамдесет година победе у Великом отаџбинском рату 1941–1945”. „Уколико се Хашим Тачи појави у Београду, МУП ће поступати по закону и привешће га правди”, рекао је Стефановић. Милорад Додик, председник Републике Српске, током посете Сребреници положио је венац страдалим Бошњацима на централном спомен-обележју у Меморијалном центру „Поточари”. Томислав Николић ће одликовати папиног помоћника, пошто поглавар римокатоличке цркве због завета скромности не може да добије орден.

Сао Паоло, 16.04.2015 - ревија летње колекције бренда „Cavalera“ на Недељи моде у Сао Паолу (Sao Paulo Fashion Week)

Сао Паоло, 16.04.2015 – ревија летње колекције бренда „Cavalera“ на Недељи моде у Сао Паолу (Sao Paulo Fashion Week)

Чепурин одликовао Вецу Радичевића

Најстарији живи народни херој – Велимир Радичевић Вицо – учесник и сведок другог заседања Авноја 29. новембра 1943, у сто првој години на својим прсима јуче је понео још једно одликовање. Амбасадор Русије Александар Чепурин уручио му је јубиларну медаљу „Седамдесет година победе у Великом отаџбинском рату 1941–1945”, у сећање на допринос у борби против фашизма, а нарочито учешће у биткама на Сутјесци, Неретви и операцији ослобађања Книна, пише Политика. Овај орден ме подсећа на посету Москви када сам, 1995. на 50-годишњицу наше заједничке победе присуствовао паради на Црвеном тргу, као представник Субнора – присетио се Радичевић којем је признање јуче уручено у његовом дому, на Врачару, где осим Ордена народног хероја чува и Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Партизанску споменицу.

МУП хапси Тачија ако дође у Београд

Функционери Омладинског одбора за образовање, који организују скуп о сарадњи на западном Балкану, нису желели да одговоре за Политику како су дошли на идеју да позову Тачија у Београд. Омладински одбор за образовање наводи да су позив да говоре на конференцији добила четири министра спољних послова из Србије, Македоније, БиХ и Косова, представници Делегација ЕУ, амбасада и стручне јавности. Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио је да ће косовски министар спољних послова Хашим Тачи бити приведен уколико дође у Београд. „Уколико се појави у Београду, МУП ће поступати по закону и привешће га правди”, рекао је Стефановић одговарајући на питања новинара у Палати Србија.

Тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић изјавио је за Блиц да је потерница за Хашимом Тачијем у Србији на снази тако да он може да буде ухапшен ако овде дође.

Дачић: Руски центар у Нишу разјашњен са ЕУ

Не видим у чему је проблем са руско-српским Регионалним хуманитарним центром у Нишу. Уосталом, ми смо отворени и за друге иницијативе, оцењује за Данас Ивица Дачић, потпредседник Владе Србије и министар спољних послова изјаву европског комесара Христос Стилијанидеса да би руски Центар могао да угрози рад европског Механизма цивилне заштите, чији ће Србија постати члан. Одговарајући на питање како види проблематизовање постојања руског центра у Нишу, Дачић, који је од 2009. године, у неколико наврата, потписивао са руским министром за ванредне ситуације Сергејем Шојгу документа о формирању Регионалног хуманитарног центра у Нишу, каже да је та тема разјашњена са Европском унијом још пре три године.

Додик: У Сребреници било злочина, али не колико се приказује

Милорад Додик, председник Републике Српске, током посете Сребреници положио је венац страдалим Бошњацима на централном спомен-обележју у Меморијалном центру „Поточари” у Сребреници. Председник РС рекао је да је у Сребреници било злочина, али не у мери у којој се то приказује. Додао је да се политика уплела у сваки догађај, па и овај око Сребренице.“Као човек заинтересован сам за комплетну истину у свему. То ће вероватно показати време и нека потпуно независна места и извори. Али, у суштини, треба поштовати жртве”, истакао је Додик, преноси Политика. Ћамил Дураковић, начелник општине Сребреница, рекао је да је Додиков долазак охрабрење за становнике овог града.

Милорад Додик у Сребреници

Милорад Додик у Сребреници 

Вучић и Мустафа о енергетици и телекомуникацијама

Председници влада Србије и Косова Александар Вучић и Иса Мустафа требало би да наставе политички дијалог у Бриселу 21. априла на ободу састанка премијера држава западног Балкана са званичницима Европске уније о улагањима ЕУ у инфраструктуру у овом делу Европе, незванично сазнаје Данас у бриселским изворима. Према незваничним најавама, Вучић и Мустафа би требало да разговарају о енергетици, телекомуникацијама и заједници српских општина на Косову и Метохији.

Председник се консултовао с патријархом

Председник Србије Томислав Николић разговарао је уочи одласка у званичну посету Ватикану на позив папе Фрање, са патријархом Српске православне цркве Иринејом, пише Политика. „Председник Николић одлази на пут са благословом патријарха Иринеја и наше цркве и пренеће папи поједине ставове Српске православне цркве, који су од заједничког интереса“, наводи се у саопштењу. Председник Србије Томислав Николић боравиће 17. априла у једнодневној званичној посети Ватикану. Током посете Николић ће се састати са папом, као и са државним секретаром Свете Столице кардиналом Пјетром Паролином, секретаром за односе са државама надбискупом Полом Галагером и шефом Одсека за Западни Балкан монсињором Хенриком Јакодзинским.

Томислав Николић ће одликовати папиног помоћника, пошто поглавар римокатоличке цркве због завета скромности не може да добије орден, пишу Новости. Николић ће се захвалити Ватикану због непризнавања Косова.

Интересантно је да у кабинету патријарха Иринеја јуче нису знали да ће поглавар СПЦ и председник Србије разговарати о његовој једнодневној посети Ватикану. Како су рекли Данасу, патријарх Иринеј и Томислав Николић последњи пут су се срели 4. априла. Лазарева субота је слава патријарха Иринеја. Тим поводом су међу гостима у Патријаршији били и председник Николић и премијер Александар Вучић. Можда су тада, неформално, поменули посету Ватикану, али званичних разговора није било – рекли су том листу јуче у кабинету патријарха.

Касарна „Бањица 2“/Београд, 16.04.2015 - сусрет начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића и председавајућег Војног комитета Севрноатлантске алијансе данским генералом Кнуда Бартелса, у оквиру његове дводневне званичне посете нашој земљи

Касарна „Бањица 2“/Београд, 16.04.2015 – сусрет начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића и председавајућег Војног комитета Севрноатлантске алијансе данским генералом Кнуда Бартелса, у оквиру његове дводневне званичне посете нашој земљи

Задуженост по глави становника је скоро 900 евра

„Уђеш, изађеш и готово“, гласио је врло популарни слоган једне овдашње банке пре пар година. Многи су послушали савет: ушли, изашли – и сад је стварно готово: Србија се спрема да на лето усвоји закон о личном банкротству, пише Данас. Према званичним подацима, просечна задуженост по глави становника у Србији је скоро 900 евра. Тренутно има око 150.000 људи у озбиљним финансијским проблемима, а банке су блокирале рачуне око 200.000 грађана. Таква ситуација нагнала је Народну банку Србије да у склопу свеобухватне стратегије за решење проблема тешко наплативих кредита (НПЛ) у домаће законодавство уведе и институт личног банкрота, који постоји у већини земаља Европске уније и који је одавно био „на радару“ централне банке. Пошто би стратегија требало да буде завршена до краја јуна, до тада ће морати да буде познато и како ће лични банкрот у Србији тачно изгледати.

Легија сведочи за Ћурувију

Изношењем доказних предлога Тужилаштва за организовани криминал, међу којима је и саслушање 90 сведока, јуче је у Специјалном суду започело припремно рочиште у поступку против четворице припадника Ресора државне безбедности (РДБ) оптужених за убиство власника и главног уредника „Дневног телеграфа” и „Европљанина”, пише Политика.Међу предложеним сведоцима је, према незваничним информацијама, некадашњи командант Јединице за специјалне операције Милорад Улемек, као и супруга убијеног новинара Бранка Прпа. У наставку припремног рочишта, које је заказано за данас, доказне предлоге износиће одбрана окривљених и заступници оштећених. Припремно рочиште, како налаже закон, одржано је без присуства јавности. По окончању овог дела поступка, поступајући судија одредиће датуме одржавања главног претреса.

Казне за невакцинацију деце, вакцина без сагласности родитеља

Посланик Српске напредне странке (СНС) Милета Поскурица, овлашћени предлагач Закона о изменама и допунама Закона о заштити становништва од заразних болести, о којем је Скупштина Србије јуче завршила начелну расправу, изјавио је да он предвиђа да више за вакцинацију деце није потребан писани пристанак родитеља, већ само мишљење лекара, пише Блиц. Шефица скупштинског Одбора за здравље и породицу Славица Ђукић Дејановић изјавила је новинарима да се, нажалост, Србија враћа на ниво СФРЈ, јер је и обухват вакцинама опао на 85 одсто, а да је потребно да обухвати 97 одсто популације. Према њеним речима, изменама закона морало се прибећи мерама, усклађивањем Закона о праву пацијента и закона о заштити од заразних болести, чиме је утврђено да је вакцинација обавезна, а да је онај ко не вакцинише дете одговоран по закону.

Јешић обавестио Вучића о стању у Инђији

СНС већ дуго прети нашим одборницима, пре свега старијим женама и припадницима националних мањина. Одборници су се одупирали, али су неки на крају попустили. Међутим, када сам ја, као носилац листе на локалним изборима 2012, поразговарао са њима, они су одустали од иницијативе СНС и схватили да имају заштиту. Физички су им претили, нудили новац, претили да ће им деца остати без посла – каже Горан Јешић за Блиц, који наглашава и да је о стању у Инђији обавестио премијера Александра Вучића.

Хаџићу спремили рибљу чорбу

Приликом недавног разговора са адвокатом, Горан Хаџић, који је иначе потпуно изгубио апетит, рекао је да има само једну жељу – да поједе рибљу чорбу, па су му је јуче у дворишту његове куће у Новом Саду спремили, пишу Новости, те доносе фотографије хашког оптуженика. Новом Саду остаје до краја маја после чега ће морати да се врати у Хаг на лекарска испитивање када ће се одлучити да ли ће му се наставити суђење или ће се одложити на неодређено време због тешке болести.

Информер пише да су Хаџића у Хашком трибуналу држали болесног годину дана у ћелији, да би га пустили тек кад су видели да му остаје тек месец дана живота.

Драгољуб Петровић

Цео текст прочитајте ОВДЕ

(Балкан магазин, 17. 4. 2015)

Субота, 18. април, преглед најважнијих тема на насловним странама у српској штампи

Благовремено смо информисали српску страну о доласку Тачија – каже Петрит Сељими. Блиц наводи да је особље авиона Томислава Николића просуло кафу по инструмент табли авиона, па су се вратили назад. Уколико Србија добије повлашћени извоз возила у Русију, биће у обавези да под истим условима прихвати и увоз исте количине аутомобила произведених у тој земљи. Министар спољних послова Ивица Дачић разговарао је са руским колегом Сергејом Лавровом и уговорио оквирно с њим посету Београду 15. маја. Америчка влада била свесна да је у Руанди у току геноцид – међутим одлучила је да се не треба мешати.

Београд, 17.04.2015 - председник Србије Томислав Николић разговарао је данас са руским режисером Никитом Михалковом

Београд, 17.04.2015 – председник Србије Томислав Николић разговарао је данас са руским режисером Никитом Михалковом

Сељими: Благовремено смо обавестили Србију о доласку

Могу да потврдим да смо позитивно одговорили пре неколико седмица на позив српске невладине организације да учествујемо на конференцији и преузели све неопходне кораке да благовремено информишемо српску страну. Не мислим да је то питање формалних обавештења, већ пре политичке воље у Београду да омогући ову посету, наводи у разговору за Данас Петрит Сељими, заменик косовског шефа дипломатије Хашима Тачија, коментаришући изјаве министра спољних послова Србије Ивице Дачића да је из медија сазнао за конференцију која се одржава 24. априла у Београду, а на коју је позван шеф косовске дипломатије Хашим Тачи.

Александар Сенић, председник Одбора за евроинтеграције Скупштине Србије, каже да не види ништа спорно у доласку Тачија.

„Ако може Тони Блер, зашто не би могао Тачи” – каже Сенић за Политику.

Николић се вратио због просуте кафе

Авион којим је председник Србије Томислав Николић кренуо на пут у Ватикан и који се због квара на мотору вратио на београдски аеродром „Никола Тесла“, саговорници Данаса из Владе Србије зову „шклопоцијом, која се квари на сваком лету“.

„То чудо ће сигурно пасти са неким унутра!“, категорични су службеници Владе Србије са којима је Данас овим поводом разговарао. Авион којим је председник Николић летео за Ватикан вратио се у Београд због квара на мотору, а посета Светој столици је отказана. Саветница председника Србије Станислава Пак потврдила је да је посета „отказана до даљњег, док се не утврде термини за нову посету“.

Репортер Политике успео је да чује разговор председника Николића са редитељем Никитом Михалковим. Био је насмејан, као да само који сат раније није био на ивици живота и смрти у авиону који је пропадао над Јадраном. Срдачан поздрав са Михалковом, братски словенски загрљај, љубазан стисак руке његовим сарадницима.

„Нас троје смо били у авиону који је падао два минута, на путу за Ватикан”, рекао је Николић, показујући руком на своје саветнице. „Знам, зато сам вас и поздравио са Христос васкрсе”, одговорио је Михалков. „Имамо обавезу према Ватикану јер нису признали Косово и Метохију. За мене нема ништа важније од Косова, а ако би га Ватикан признао, цела Латинска Америка и Африка би то учинили. Нажалост, овај папа ће да се повуче, али је одличан човек”, додао је председник.

Сарадници премијера кажу да је отказао мотор, али по слетању никакав квар није примећен, пише Блиц. Тај лист наводи да је особље авиона просуло кафу по инструмент табли авиона, па су се вратили назад.

Москва, 17.04.2015 - сусрет министра одбране Србије Братислава Гашића и министром одбране Кине  генерал-пуковником Чангом Ванћиуеном на маргинама Четврте Московске конференције о међународној безбедности, 16. и 17. априла 2015.

Москва, 17.04.2015 – сусрет министра одбране Србије Братислава Гашића и министром одбране Кине  генерал-пуковником Чангом Ванћиуеном на маргинама Четврте Московске конференције о међународној безбедности, 16. и 17. априла 2015.

Ми Русима „фиће”, они нама „ладе”

Уколико Србија добије повлашћени извоз возила у Русију, биће у обавези да под истим условима прихвати и увоз исте количине аутомобила произведених у тој земљи, рецимо „лада”, пише Политика. Тако се огласио шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Србији Андреј Хрипунов, који је, између осталог, казао да је бесцарински извоз аутомобила из Крагујевца могућ већ у првој половини ове године.Шеф руске Трговинске мисије је рекао и да се, у овом случају, ради о „узајамној квоти“, односно о томе да ће и Србија, уколико јој се омогући повлашћени извоз путничких возила у Русију, морати да дозволи бесцарински увоз истог броја аутомобила руских произвођача на српско тржиште. Хрипунов је напоменуо да би почетне квоте могле да имају по 5.000 аутомобил, те да би, уколико посао крене, могло да се разговара и о другој квоти.

Лавров у Београду 15. маја

Министар спољних послова Ивица Дачић разговарао је са руским колегом Сергејом Лавровом и уговорио оквирно с њим посету Београду 15. маја, преноси Политика. „То је у оквиру наших редовних посета. Разговараћемо о нашим билатералним односима и наравно председавању Србије ОЕБС-у. Он ће се тада срести и са председником Николићем и премијером Вучићем, рекао је Дачић. Министар је истакао да ова посета Лаврова нема везе са његовом посетом Украјини у јуну у својству председавајућег ОЕБС-а. Дачић је подсетио да је у суботу разговарао телефоном са Лавровом, у уторак са немачким колегом Франком Валтером Штајнмајером, а у четвртак се у Хагу видео са министром спољних послова Украјине Павлом Климкином.

Београд, 17.04.2015 - предавање „НАТО тренутни и будући изазови“ полазницима Високих студија безбедности и одбране и Генералштабног усавршавања Школе националне одбране председавајућег Војног комитета Севрноатлантске алијансе данског генерала Кнуда Бартелса

Београд, 17.04.2015 – предавање „НАТО тренутни и будући изазови“ полазницима Високих студија безбедности и одбране и Генералштабног усавршавања Школе националне одбране председавајућег Војног комитета Севрноатлантске алијансе данског генерала Кнуда Бартелса

Србе терају и радијацијом

Становништво Двора на Уни ових дана поново је узнемирено чињеницом да би се на њиховом подручју могао одлагати сав медицински отпад из Хрватске, али и радиоактивни отпад из Кршког. Питање одлагалишта у Двору повлачи се још од 1999. године, док су локације Трговска гора, Мославачка гора, Псуњ и Папук одабране још 1997. године. Остале локације се тренутно не спомињу у јавности, па се чини да Двор, односно Трговску гору, они који одлучују немају намеру трајно уклонити из просторног плана као локацију одлагалишта радиоактивног отпада. Док су се за друге локације, залагањима у Сабору, успели изборити и заштитити их од ове ружне судбине, будућност Двора још увек је неизвесна, пишу Новости, означавајући да је то притисак на Србе које терају радијацијом.

Тужилаштво нема довољно доказа за хеликоптер

У Вишем јавном тужилаштву у Београду још увек су у току предистражне радње у вези са падом војног хеликоптера 13. марта. Месец дана након погибије седморо особа у акцији спасавања бебе и објављивања извештаја које су радиле две војне комисије, Тужилаштво нема довољно доказа да покрене поступак против одговорних. Када ће предистражне радње бити готове, нису могли да нам прецизирају. Како сазнаје Данас, више људи је у Тужилаштву давало исказе поводом трагедије, али они у овој фази истраге још не могу имати статус сведока. У више наврата у Тужилаштву су говорили да ће тражити додатне информације и документацију од војске, уколико за тим буде било потребе, као и да ће јавност бити обавештена о свим одлукама које тужилац буде донео.

Михалков: Имам осећај за српство

Када сам чуо да ћу добити ово признање, помислио сам да је тешко бити и само грађанин, а камоли почасни. Први пут у животу постао сам почасни грађанин – рекао је у петак прослављени руски редитељ Никита Михалков на свечаности у Скупштини града, примајући Повељу почасног грађанина Београда, преносе Новости. „Имам толики унутрашњи осећај за српство, и сматрам да ниједна награда не може да га замени, јер је он, заправо, најважнији. А сада сте на моје срце ставили печат. У ова тешка времена за све нас, убеђен сам да рођаци морају бити заједно, зато што не можемо да рачунамо ни на кога другог, осим на саме себе. Веома сам захвалан Србији – српској влади, српским властима и уметницима Србије, јер се у ово тешко време не плаше да буду са Русијом. Зашто? Зато што бити данас са Русијом повлачи пуно проблема. Али, истина је са нама, и иза нас” – истакао је велики синеаста.

Београд, 17.04.2015 - на данашњој Скупштини Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД) изабран је нови Управни одбор који ће у наредне две године предводити НАЛЕД и иницијативе за унапређење пословног окружења и јачање конкурентности Србије на путу ка Европској унији: Мајкл Кирби - амбасадор САД у Србији, Мајкл Давенпорт - шеф Делегације ЕУ у Србији

Београд, 17.04.2015 – на данашњој Скупштини Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД) изабран је нови Управни одбор који ће у наредне две године предводити НАЛЕД и иницијативе за унапређење пословног окружења и јачање конкурентности Србије на путу ка Европској унији: Мајкл Кирби – амбасадор САД у Србији, Мајкл Давенпорт – шеф Делегације ЕУ у Србији

Америка знала за геноцид у Руанди

Управо објављени, донедавно строго поверљиви обавештајни документи, показују да је пре америчка влада била свесна да је у Руанди у току геноцид – међутим одлучила је да се не треба мешати, пише Политика. Документи који су део Архива националне сигурности показују да су високи функционери владе председника Била Клинтона знали да екстремисти из редова народа Хуту проводе погроме мањинских Тутсија – две седмице након што је кампања геноцида почела. Председник Клинтон је – како показују ови документи – сматрао да се америчка војска већ налази у превише мисија, те да не може предузети ту у Руанди. Процењује се да је у геноциду у Руанди убијено око 800 хиљада људи.

Грчка преплављена мигрантима

Европа је преплављена мигрантима, а ове године очекује се да њихов број премаши прошлогодишњи од 170 хиљада. Више од 10 хиљада особа стигло је на европске обале током прошле недеље. Италија и Грчка су почетне дестинације за мигранте који се надају да ће кренути даље, пише Политика.

Грчка је одредиште миграната са Блиског Истока и из Африке. Нова левичарска влада пустила је мигранте из препуних центара за избеглице и допустила им да се слободно крећу по Грчкој. Тај потез изазвао је забринутост међу многим Грцима.

Злоупотреба новца без реакције министарства

Министарство привреде се неће оглашавати поводом извештаја Савета за борбу против корупције о ненаменском трошењу буџетског новца намењеног ремонту шинских возила за Железницу. Како је Данасу незванично речено, „одлука је донета на вишем нивоу“, тако да нећемо имати прилике да сазнамо шта ће то Министарство предузети како би се не само у овом случају, већ системски, спречила злоупотреба новца који се издваја из државне касе за помоћ привреди и јавним предузећима.

Холанђани траже 33.000 евра за вештачење смрти Даде Вујасиновић

Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио је недавно да се у истрази смрти новинарке Даде Вујасиновић размишља о додатним супервештачењима предмета и оружја. Стефановић је рекао да би се то обавило у сарадњи са страним партнерима, а лабораторију у Холандији је навео као могућу опцију. Како Новости незванично сазнају, захтев за супервештачење је већ послат у ову земљу, али они траже 33.000 евра за тај посао. Новинарка „Дуге“ Радислава Дада Вујасиновић је пронађена мртва 9. априла 1994. године у стану на Новом Београду. Иако је првобитно утврђено да је она извршила самоубиство, касније се показало да су направљени многобројни пропусти током истраге.

Драгољуб Петровић

Цео текст прочитајте ОВДЕ

(Балкан магазин, 18. 4. 2015) 

Ф. В. Енгдал: САД су Титаник

На питања Сергеја Правосудова одговара амерички економиста и политиколог Фредерик Вилијам Енгдал

engdal-250

Господине Ендгал, у својој књизи „Сто година рата“ дајете интересантну анализу догађаја, који су се десили у 20. вијеку. Мени се посебно допао баш опис кризе 1973. године, када је нафта нагло поскупјела.

По мом виђењу, очигледно је, да за раст цијене нафте нису криви нафтни шеици него САД и Велика Британија. Тачније англосаксонске банке, нафтне компаније и војно-индустријски комплекс. Златне резерве су 1971. године износиле мање од једне четвртине официјалних обавеза САД. То је у принципу значило, да ако би страни власници долара затражили осигурање златом, онда то Вашингтон не би могао урадити.

Објавивши свјетским власницима долара о томе да се њихове хартије од вриједности више неће мијењати за злато, предсједник Никсон је „укинуо кисеоник“ свјетској економији. Свјетска трговина је послије 1971. године постала још једна арена шпекулација разним валутама.

Садашње архитекте Никсонове стратегије су се налазиле у утицајним комерцијалним банкама лондонског Ситија. Сер Зигмунд Варбург, Едмонд де Ротшилд, Џоселин Хамбро и други видјели су невјероватне могућности у никсоновском напуштању, Бретон-Вудског златног стандарда у љето 1971. године. Послије августа 1971. године, за вријеме савјетника Бијеле куће за националну безбједност, Хенрија Кисинџера, доминатна политика САД постала је контрола, а не развој економије по читавом свијету. Први задатак у току 1970-тих година био је смањење броја становника у земљама у развоју, а никако давање технологија и стратегија индустријског раста.

Америчко Министарство финансија разрадило је тајно уговор с Валутном Агенцијом Саудијске Арабије, који је званично одобрен у фебруару 1975. године. Према условима уговора, огромне нове саудијске екстрадобити, од продаје нафте, морале су бити инвестиране у знатном постотку у гашење дефицита владе САД. У Саудијску Арабију су послали младог инвестиционог банкара с Вол Стрита по имену Дејвид Малфорд, који је постао главни „савјетник за инвестиције“ у Централној банци Саудијске Арабије ,,да би упућивао саудијске доларе од нафте у праве банке, а оне су, природно, у Лондону и Њујорку.

Треба обратити посебну пажњу на то, како се нафтна криза одразила на Њемачку. Економија ове земље успјешно се развијала, раст индустријских параметара је задивио читав свијет.

Послије 1971. године, када су САД престале да замјењују доларе златом, многе земље су радије имали рачуне у њемачким маркама. Као резултат тога, марка се јако учврстила у односу на долар, а у САД-у су то прихватили као пријетњу. Тим прије, што је 1969. године дужност канцелара заузео социјал-демократа Вили Брант, који је почео да проводи политику зближавања са СССР како у политичкој, тако и у економској сфери. Управо он је 1970. године потписао чувени уговор „гас-цијеви“. Штавише, у вријеме арапско-израелског рата 1973. године Вили Брант је објавио да ће Њемачка бити неутрална и забранио је Американцима да користе своје базе у Њемачкој за испоруку оружја Израелу. Ипак, САД су игнорисале ту забрану. Као резултат тога, Њемачка је, као и друге земље Запада, осјетила на својој кожи дјеловање „нафтног оружја“. Очигледно је да Американци нису могли да опросте својевољу земљи, која је од времена Другог свјетског рата била фактички окупирана њиховим војницима. 1974. године посљедица нафтне кризе довеле су до банкрота низа њемачких банака и слабљења позиције њемачке марке. Цијена увозне нафте нафте у Њемачку порасла је 1974. године на невјероватну суму од 17 млрд марака, а пола милиона људи је остало без посла. Шок од изненадног 400% повећања цијена за основну енергетску сировину имао је разорне посљедице за њемачку индустрију, транспорт и пољопривреду. 1974. године Вили Брант је био принуђен да поднесе оставку. Теретили су га за то што није могао да изађе на крај са нафтном кризом. Осим тога, „неочекивано се показало“ да је Брантов савјетник Гинтер Гијом, био агент обавјештајне службе ГДР .

Голема већина мање развијених свјетских економија, које немају значајних нафтних ресурса, изненада су суочене са потребом неочекиваног и немогућег за њих 100% повећања цијене због енергетског извоза, не говорећи већ о цијени хемикалија и ђубрива за пољопривреду, добијених из нафте. Индија је 1973. године имала позитиван салдо трговинског баланса, и то је била здрава ситуација за економију у развоју. 1974. године Индија је имала укупну количину резерви у страној валути у износу од 629 млн долара, од којих је морала исплатити годишњи рачун за нафтни увоз 1,2 млрд долара, то јест, два пута више. Судан, Пакистан, Филипини и многе друге земље Африке и Латинске Америке суочиле су се 1974. године, у својим платежним билансима, с дефицитима који зјапе . У цјелини по подацима ММФ, земље у развоју су 1974. године имале укупан трговински дефицит од 35 млрд долара, што је тада била огромна сума. Притом није чудно да је тај дефицит био тачно четири пута већи него 1973. године, то јест, пропорционалан повећању цијене нафте.
У исто вријеме, док је нафтни шок имао рушилачко дјеловање на свјетски индустријски раст, он је довео до огромних профита за неке добро познате кругове:велике њујоршке и лондонске банке и за „Седам сестара“ – нафтних корпорација из САД и Велике Британије. Основна маса доларских прихода ОПЕК-а била је распоређена у водећим банкама Лондона и Њујорка, које су водиле своје рачуне у доларима, као сва међународна трговина нафтом.
За разлику од Њемачке, Велика Британија је успјела да извуче корист од нафтне кризе. Раст цијена нафте учинио је рентабилним истраживања нафте у Сјеверном мору, а англосаксонске компаније су могле зарадити овдје добре новце.

А зашто је дошло до наглог смањена цијена нафте средином 1980-тих година?

У вријеме Регана амерички економски процват, везан са инвестицијама у најсавременије индустријске капацитете, ишчезао је. Челик је био проглашен „зарђалим ременом“ индустрије, челичане занемарене. Тамо „гдје је живио новац“, изграђивали су се шопинг центри, нове коцкарнице и раскошна одмаралишта.

Да би се финансирала та дивља разонода у току спектакуларног бума, скоро све вријеме Реганове владавине новац је долазио из иностранства. Нико, чини се, није размишљао о томе, да су се за тих пет кратких година, први пут послије 1914. године , САД од највећег кредитора у свијету претвориле у државу-дужника. Кредит је био „јефтин“ и растао је геометријском прогресијом.

Породице су се налазиле на рекордним нивоима задужености за куповину кућа, аутомобила, видеорекордера. Влада је улазила у дугове за финансирање изгубљених Реганових пореза и војне изградње. 1983. године дефицит буџета почео је да се пење на нечувени ниво од 200 млрд долара. Заједно са рекордним дефицитом растао је државни дуг и при том су вол-стритовим дилерима обвезницама и њиховим клијентима плаћане рекордне суме. Процентне исплате према укупној задужености владе САД, за шест година порасле су са 52 млрд долара 1980. године, када је Реган дошао на власт, на више од 142 млрд долара 1986. године (сума је једнака петини читавог државног дохотка). Ипак, без обзира на те узнемиравајуће знакове, новац је наставио да тече из Њемачке, Велике Британије, Холандије, Јапана како би се добила шпекулативна добит у операцијама са непокретношћу и на финасијским тржиштима. 1980. године укупни приватни и државни дуг САД-а износио је 3,9 трлн долара, а крајем десетљећа он је достигао 10 трлн.
Сваком ко зна историју и дуго памти, све је то сувише добро познато. Тако се већ дешавало „бучних 20-их“ све до 1929. године, док берзански крах није довео до наглог заустављана рулета. Када су 1985. године на економском хоризонту САД почели да се згушњавају олујни облаци, пријетећи будућим предсједничким амбицијама вице-предсједника Џорџа Буша-старијег, у улози „спасиоца“ поново је морала да се нађе нафте. Али овај пут у веома различитом маниру од англосаксонских нафтних токова 70-тих година. Очито, Вашингтон је размишљао на сљедећи начин: Ако ми можемо подићи цијене, онда зашто их не можемо снизити ако је то повољније за наше циљеве?

Саудијску Арабију су убиједили да иде на „обрнути нафтни шок“, да обилно потопи депресивно свјетско тржиште својом нафтом. У прољеће 1986. године цијена ОПЕК-а за нафту је пала, слично камену, на мање од 10 долара за барел, са средње цијене од скоро 26 долара од прије само неколико мјесеци. У марту 1986. године, када је даљи пад цијене нафте запријетио да ће дестабилизовати животне интересе не само малих независних конкурентних произвођача, него и највећих британских и америчких корпорација, Џорџ Буш старији је предузео тајно путовање у Ер-Ријад, гдје је, према неким изјавама, предложио краљу Фахду да прекине рат цијена. Министар за нафту Саудијске Арабије, Заки Јамани, наступио је у улози пригодног кривца за смишљену политику у Вашингтону, и цијена нафте се стабилизовала на доста ниском нивоу око 14-16 долара за барел. Тексас и друге државе САД, у којим се добија нафта, упале су у депресију, али су шпекулације некретнинама у другим државама расле рекордним темпом, а на ефектном тржишту почео је нови раст до небеских висина. Пад цијена нафте 1986. године изазвао је у животу шпекулативни мјехур, сличан ситуацији у 1927 – 1929. години у САД. Процентне стопе су се смањивале све даље, јер су на њујоршке ефективне берзе стално ишли новци, да би се добиле „велике паре“ . На Вол-Стриту постало је модерно ново финасијско изопачење – куповина на рачун позајмица.

Када је била на врхунцу друга нафтна криза 1979. године, Пол Вокер је започињао свој монетарни шок, влада је набројала 24 млн Американаца испод црте сиромаштва, одређујући црту на 6 хиљада долара годишње. 1988. године та цифра се повећала за више од 30% и достигла је 32 млн. Као никада раније у историји САД пореска политика Регана-Буша сконцентрисала је богатство земље у руке малобројне елите. Од 1980. године, према истраживању, које је провео буџетни комитет палате предсједника Конгреса САД, реални дохоци 20% најбогатијих грађана се повећао на 32%.

Директна обраћања Вашингтона јапанском премијера Накасону, која су тврдила да ће сваки предсједник из демократске партије нанијети штету јапанско-америчког трговини, успјела је. Накасоне је извршио притисак на Банку Јапана и Министарство финансија, да би их учинио попустљивим. Јапанске процентне стопе су октобра 1987. године непрестано падале, тако да су се америчке акције и обвезнице, а такође и некретнине, чиниле релативно „јефтним“. Милијарде долара одлазиле су из Токија у САД. У току 1988. године долар је остао јак, и Буш је успио да побиједи свог супарника из Демократске партије Дукакиса. Да би осигурао ту подршку, Буш је дао приватне гаранције највишим јапанским службеним лицима да ће његово предсједниковање побољшати америчко-јапанске односе.

А шта је био смисао двају напада САД на Ирак?

Ирак је 1990. године имао веома велики спољни дуг и власти САД су давале миг Садаму Хусеину да неће бити против харања Кувајта. Ипак, када је Ирак напао на Кувајт, САД су му објавиле рат. Карактеристично је да су тај рат финансирали савезници САД: Немачка, Јапан, Саудијска Арабија и Кувајт, који су Американцима платили 54,5 млрд долара. Као резултат тога САД су завршили операцију „Пустињска олуја“ с чистом добити од 19 милијарди долара. Тај рат је био потребан САД-у ради учвршћивања својих позиција на Блиском истоку и за застрашивање савезника у Европи и Азији. Аналогни су били разлози за рат 2003. године.

У својој књизи „Свети ратови Западног свијета“ подробно описујете везе исламских терориста са спецслужбама Западних земаља.

Да, те везе постоје одавно. Сви знају причу официра британске обавјештајне службе Томаса Едварда Лоренса, познатијег као Лоренса од Арабије, који је за вријеме Првог свјетског рата подигао устанак Арапа против Турака. Захваљујући њему успостављене су чврсте везе енглеских обавјештајних служби са вехабијама Арапског полуострва. Послије Другог свјетског рата, упоредо с енглезима, с њима су почели да активно раде обавјештајне службе САД-а. Није тајна да су управо од вехабија произашли многи савремени терористи (међу њима и чувени Осама бин ладен), а Саудијска Арабија је главни ослонац и спонзор.

За вријеме Другог свјетског рата са радикалним исламистима активно су сарађивале обавјештајне службе нацистичке Њемачке. Уз њихову помоћ нацисти су покушали да ослабе позицију Велике Британије на Блиском истоку, а такође и да подигну муслимански бунт унујтар СССР-а. По завршетку рата, велики број њемачких агената је прешао под контролу америчких и британских обавјештајних служби. Они су наставили подривајући рад против СССР-а. Огроман успјех за САД је било увођење совјетских војника у Авганистан. Овдје се СССР морао сукобити са међународном исламском интернационалом коју су финансирали САД и краљевства Арабијског полуострва.

Послије одласка совјетских војника из Авганистана многи исламисти су прешли на територију Чеченије гдје је почео рат, сада већ против Русије. На тај начин су Англосаксонци традиционално користили исламисте у борби против својих противника.

Ипак, 2001. године САД су почеле рат против исламиста у Авганистану. Зашто?

Авганистан називају командним мостом Евроазије. Ако погледамо на карту, онда можемо показати утицај Авганистана на Кину, Русију, Индију и Иран. За САД је веома важно да се не допусти зближавање ових земаља и присуство војног контигента у Авганистану им у томе помаже. Тим више што приходи од производње наркотика у Авганистану дјелимично компезују америчке губитке на одржавање контигента. Па и повећан број наркомана на територији Евроазије не може да не радује руководиоце САД-а. Треба схватити да је исламски тероризам за САД веома повољан противник. Исламисти не могу уништитити америчке становнике. Као резултат тога Американци нису протестовали против ускраћивања својих права и слобода послије чувеног терористичког напада у септембру 2001. године. А војно-индустријски комплекс САД је успио да добије од владе финасијско повећање.

Ускоро послије свргавања режима садама Хусеина у Ираку САД су се суочиле са терористичком пријетњом. Како се то десило?

Тај рат је погодовао америчкој војсци, банкарима и нафташима. А када је почело противдејство од стране локалног становништва, онда су америчке обавјештајне службе организовале операцију отпочињања грађанског рата у Ираку, грађанског рата међу сунитима, шиитима и Курдима. 2004. године, министар одбране Доналд Рамсфелд, лично је упутио у Ирак пуковника Џејмса Стила за иницирање рата ниског интезитета или дејства типа „банда против банде“. 1980.г.,налазећи се у Салвадору у својству америчког војног савјетника, Стил је организовао „прљави рат“, у којем се влада десних, коју је подржавао Вашингтон, борила с лијевим партизанима. У току дванаестогогодишњег рата, у земљи са 6 милион становника, погинуло је више од 70 000 људи, углавном мирних становника. Џејмс Стил је извршио задатак: како је познато грађански рат у Ираку пламти до данас. Истина, САД су рачунале да ће због супроствљања „свих против свих“ успјети да буду над ситуацијом, и да ће држати Ирак под контролом, али нису успјели да постану доминантна сила у Ираку будући да се овдје учврстила позиција шиита, која се оријентишу на Иран. Нафту у Ираку су почеле да експлоатишу компаније из читавог свијета, међу њима из Русије и Кине, што није много обрадовало Американце.

Моћна џихадијска машина за убијање била је створена од стране Пентагона и ЦИА-е за смјену режима у Сирији, гдје власт припада савезнику Русије, Ирана и Кине – Башару ал Асаду. Кључни борци групе сада познате као Исламска држава (ИД) прошли су обуку у ЦИА-и, и са специјалцима за посебне намјене САД-а, у тајном логору у Јордану 2012. године. Обавјештајне службе САД-а, Јордана и Турске управљале су базом за тренинге сиријских устаника у Сафари, граду у сјеверном дијелу Јорданске пустиње, који је згодно смјештен у линији са границама Ирака и Сирије. Главни спонзори рата против Сирије традиционално су постали арабијски монарси. Сигурно је тачно да су лидери ИД лежали у америчким затворима. Посебно, вођа групе Абу Бакр ал- Багдади је дуже вријеме боравио у војној бази Camp Bucca у Ираку и ослобођен је 2006. године. Истовремено, администрација Џорџа Буша је оглашавала стратегију „кретивног рушења“ за „нови Блиски исток“, створену на распаљивању насиља на религиозној основи.

Али недавно су САД почеле да бомбардују ИД?

Да, али то су већ чудна бомбардовања. Многи посматрачи имају утисак да Американци својим нападима провоцирају борце ИД на активније дјеловање против војника Башара ал Асада. Истовремено с „ратом против ИД“ САД су објавиле појачање подршке „умјереним устаницима“. Ипак, често се испоставља да оружје добијају борци ИД. Када се такве такве чињенице објављују онда власти САД-а кажу да се то десило као резултат ненамјерне грешке. У такво објашњење тешко је повјеровати, јер у Ираку ИД стоји насупрот шиитима који се оријентишу на, за Американце непријатљски, Иран.

Зашто су САД допустиле нагли пад цијена нафте крајем прошле године с обзиром да је то довело до оштрог скраћења инвестиција у производњу нафте из шкриљаца? Они би могли искористити своје везе с терористима да организују нападе на индустрију нафте у Ираку, Нигерији, Анголи, Алжиру и другим земљама.

Што се тиче нафтног питања: стратегија Стејт департмента и ЦИА је таква да Саудијска Арабија смањи цијене нафте да би извршила притисак у првом реду на Русију, али и на Иран и Венецуелу. Не мислим да су при реализацији плана узимали у обзир нафту из шкриљаца. Не треба потцјењивати глупост кључних фигура у Вашингтону, али је не треба ни прецјењивати. У том случају, могуће је, да они вјерују да ће ExxonMobil, Chevron и BP моћи издржати 6 мјесеци ниских цена. Поготово јер су у сектору нафте из шкриљаца главне средње и мале компаније.

Велика нафта у САД се повукла у задњи план. Прошле године Shell је назвао инвестиције у производњу нафту из шкриљаца својом највећом грешком и изашао је из учешћа, још прије пада цијене нафте. Терористички напади на нафтоводе и производне капацитете врло брзо се могу обновити. Стратегија Вашингтона је да сломије Русију.

То је циљ фракције унутар војно-индустријског комплекса – Lockheed-Martin, Boeing, Raytheon, General Dynamics итд и банака са Wall Street-а, које желе да униште Русију због геополитичких разлога. На геополитичком плану, с поврртком В.В. Путина на функцију предсједника, Русија одбија да падне на кољена и да постане вазал Запада; одбија да прави компромис по питањима, као што су систем ПРО, која се тичу безбедности земље и упозоравајућег атомског удара САД. Чвршћа економска, политичка и војна сарадња и кооперација Русија – БРИКС и Русија – Кине, представљају пријетњу хегемонији америчке елите: економски, финасијски уједињенуи војно-независну (нарочито захваљујући војним могућностима Русије) Евроазију.

Вашингтон је отклонио независну одбрану ЕУ још прије 20 година, потписивањем Мастрихтског споразума. Сада ЕУ жалосно предлаже формирање армије независне од НАТО-а, на шта се Вашингтон само смије. Ипак, Русија све јаче привлачи њемачку индустрију.

Према саопштењима предсједника америчке приватне обавештајно-аналитичке компаније Stratfor, Џорџа Фридмана, у току посљедњих сто година стратегија САД је била одвраћање (онемогућавање) бикло какве сарадње Русије и Немачке. Ето зашто је, по мом мишљењу, Вашингтон наредио Саудијској Арабији да обори цијене нафте. Није зато ствар у приближавању банкротству нафтних компанија, него у свуда урушавајућој империји елите САД: Сирија не ради за њих, Египат за њих не ради, Турска не ради за њих, БРИКС ствара нову банкарску инфраструктуру ван контроле ММФ-а и Светске банке. То је очајавајућа гомилица америчких олигарха, који покушавају да зачепе рупе на њиховом „Титанику“. Сада им више ништа неће помоћи. Људи постају превише паметни.
АУТОР: Сергеј Правосудов
ПРЕВОД: Милана Бабић/Евроазија.инфо
ИЗВОР: http://pravosudovs.livejournal.com/33755.html

*Ово је проширена верзија интервјуа

(Евроазија.инфо, 16. 4. 2015)

Ноам Чомски: Путина можете волети или не, али његов став је разумљив

Према председнику Русије Владимиру Путину човек може да има различит однос, али његова позиција на међународној сцени је потпуно разумљива, изјавио је амерички лингвиста, публициста и филозоф Ноам Чомски.

Чомски сматра да опасност од избијања хладног рата између Русије и САД у садашње време није нимало преувеличана. „После преврата у Украјини нове власти се залажу за улазак у НАТО. То је сасвим неприхватљиво за сваког руског лидера. То би било као када би се Варшавском пакту прикључила Јужна Америка, а Мексико и Канада хтели да им се придруже. Тако да је то озбиљна ствар”, изјавио је Чомски у интервјуу за часопис„Salon”.

„Видите, Горбачов је пристао на уједињење Немачке, и чак на њен улазак у НАТО, што је пример зачуђујуће попустљивости, ако погледате историју. Али тамо је био у питању неспоразум. Они су тражили да се НАТО ’не прошири ни за педаљ на исток’, при чему се мислило на Источну Немачку”, објашњава Чомски.

„Након што се НАТО проширио на Источну Немачку, Горбачов је био бесан. Вашингтон га је обавестио да је то било само усмено обећање. Оно је подразумевало да, ако сте ви довољно глупи да склопите са нама џентлменски споразум, то је ваш проблем. Када је дошао Клинтон, НАТО се проширио до границе са Русијом. А сада је Алијанса отишла даље, чак до Украјине, која је у самом центру руских геостратешких проблема. То је веома озбиљно”, истакао је Чомски.

„Хоћу да кажем да Путина можете волети или не, али његов став је потпуно разумљив”, изјавио је амерички научник.

Текст је објављен уз званичну дозволу портала Руска реч. Било које друго коришћење текста без специјалне дозволе Руске речи није дозвољено.

(Руска реч, 18. 4. 2015)

Петар Мамонов: Сваки човек којег сретнеш је анђео

Петар Мамонов све више личи на оца Анатолија кога је глумио у филму „Острво“. Живи далеко од светске таштине у забаченом селу Ефаново, моли се, општи са Богом више него са остатком света. И само повремено прави концерте на којима свира вољен рок-ен-рол. Скандал мајстор и провокатор у младости, оснивач једне од најбољих рок група СССР-а „Звуци Му“ јако се променио. Зашто и како се то десило Петар Николајевич је причао Наталији Николајчик уочи свог 60. рођендана.

mamonov-ostrov

Шта се десило, како сам дошао до вере? Откуд знам? Патио сам, умирао, био на самрти, хтео да живим. Опаметио се. Почео да спасавам себе. Прво тело. Онда сам и на душу почео да мислим. Понекад ми је веома тешко, јер се треба савладати: страсти кључају, кипе – ужас, упомоћ! Тада се молим: „Господе помилуј!“ Помаже. Не сећам се своје прошлости, осим као у бунилу, да била је потпуно бунило. Не сећам се јучерашњег дана и нећу да памтим. Окренут сам напред. Вечност је преда мном. Дан је прошао и ја сам ближе Богу. С Њим општим боље него са синовима. Сваки човек је слика Божија, сваки – икона. У току живота проживљавамо и добро и лоше. Али сви смо ми божија створења и самим својим животом утичемо на свој изглед. На мом лицу исписани су сви моји пороци, све моје муке, радости. И лица наша, и тела – одраз су нашег живота. Дух себи ствара форму. И не постоји појам „кад би“. Зато што су све власи косе човекове избројане. Али, човек има избор. И треба да га чини сваки дан – прво умом, а онда срцем. Изабрати овај живот и проћи га до краја. Ево каква је схема! Пијаница има цирозу јетре – да ли зато што га је Бог казнио? Не, он је то сам изабрао! Да сам наставио да пијем до сада – већ бих био мртав. Хвала Богу, схватио сам да треба престати. Због пића сам изгубио десет-двадесет година живота. Али, главно је да сам схватио!

ПЕТЈА, ОПЕРИ ЗУБЕ

Не памтим догађаје, већ лица. Сећам се, на пример, лица моје маме кад је била млада. Била је веома весела особа. И данас је таква. Мама се дружила са мном, васпитавала ме, што је данас велика реткост. Када бих је увредио, учинио или рекао нешто што није добро, читав дан није разговарала са мном, а онда би се помирили. Сада схватам како је тежак био њен педагошки рад. Десет хиљада пута ми рекла: „Петја, опери зубе“, док у једном тренутку нисам узео четкицу већ на прву њену молбу. А онда и сам, без подсећања. Ту слику – једну од малобројних – о томе како сам „из прве“ послушао и како је то било благодатно, чувам у сећању.

Моја весела и паметна мама, приређивала ми је различита васпитна „дешавања“. Када сам имао 16 година закључала фрижидер „ЗиЛ“. Није било ничега за јело и после два дана отишао сам да радим и зарадим: морало се нешто ждрати.

Дете се супротставља родитељима: нећу то, нећу ни то. Шта да ради разуман родитељ? Или да га казни, отера у ћошак, или истуче, или да направи скандал – али мора да га натера да учини оно што дете треба чини….Исто тако и Господ, наш Отац: пијаницу, наркомана, проститутку, тврдицу, лопова доводи у ситуације који ће их поправити. Он жели да их спаси. Свима исто сунце сија – и лопову и подлацу одвратном.

ЉУБАВ ПРЕМА УНУЦИМА ЈЕ ПОСЕБНА

Олег Иванович Јанковски је био мој пријатељ. И Павел Семенович Лунгин је мој пријатељ. Недавно ми је послао смс: „Петећка, ја сам у Француској“. Лепо је добити такав смс. А ја га зовем Пашећка. На страну ти ћу-ћу-шу-шу суфикси, но то је одраз наших пријатељских односа. Ето какав је Павел Семенович, нежан, неискусан, бојажљив. Православну веру не познаје, а „Острво“ је снимио! Требало се склонити у страну, нестати, и Богу место препусти да дела – и Господ је све учинио.

Имам два унука – трогодишњег Мишу и Тихона, који има мало вше од годину дана. Мали су – још су нико. У шта ће израсти – не зна се. Много зависи од тога како их родитељи васпитавају. Не баба са дедом, већ мама са татом. Зато се обуздавам, не упадам са својом неистрошеном љубављу у туђу породицу, иако унуке јако волим. Према њима је сасвим другачија љубав него према деци, другачији однос. Кажу да се деде и унуци тако нежно једни према другима односе јер их нешто веома важно повезује: и једни и други су близу Вечности. Деца су тек дошла у овај свет, а деде су на крају, на излазу.

Нисам пуно у контакту са унуцима, они не живе овде. Понекад када је време лепо, дођу и томе се јако радујем. И другој деци се радујем. Дошао је у посету деветогодишњи син мојих познаника. Нисмо ни у каквом сродству. Али ја сам био срећан са њим. Причао сам му и о рибизлама и о томе како јабука расте – пажљиво је слушао. По имену и патрониму све време ме је ословљавао.

О АНЂЕЛИМА И ЧОВЕКУ БЕЗ НОГЕ

Сваки човек којег сретнемо на путу је анђео. Помоћник ти је и нисте се срели без разлога. Он те или искушава или воли. Нема другог. Имао сам у младости овакав догађај: пио сам са пријатељем, растали смо се, било је касно. Ујутро сам га позвао да видим како је стигао, а он ми каже да је пао под трамвај и да су му обе ноге одсечене. Неподношљива патња, истина? Дошао сам у болницу да га посетим, а он ми каже: „Добро је теби, а ја…погледај…“ – и ја подигнем покривач, а тамо ….ужас! Био је горд човек. А постао је скроман, весео.

Ставио је протезе, жена, четворо деце, дечији писац, срећан, пресрећан. Ето како Господ лечи душе физичким болестима! Можда би, да се није десила несрећа, наставио да се горди – осушио се и стврднуо као кора. Такав је, веома тежак, али врло близак пут духовног очишћења. Треба сваког минута учити, сваког минута мислити шта ћеш рећи. И стварати, стварати, стварати.

Живот нас понекад туче, али ти ударци су лекови. Казна (наказание) – је од речи „наказ“. А „наказ“ је час, учење. Господ нас учи као брижан отац. Стави малог сина у ћошак да следећи пут не учини нешто лоше. Деца се бацакају, а отац их држи за руку да не падну под трамвај. Тако и Бог. Искушења су испити. А зашто испити? Да би их положили. Кроз те испите постајемо све чистији и чистији. Злато се на ватри топи да би постало чистије. Тако и наше душе. Ми морамо подносити тугу и бол, без питања „зашто“? То је наш пут.

mamonov

ДА ЛИ ЈЕ СТРАШНО? СТРАШНО ЈЕ АЛИ ЗАНИМЉИВО

Сви људи имају исти пут: отићи ћемо из овог живота. Јуче, ја, двадесетогодишњак, трчао сам кроз улицу Горког – и већ сутра време је за умирање. Без алегорије. Да ли ми је то страшно? Јесте, страшно је. Невиђена ствар. Али веома је занимљиво! Тамо је Господ, Вечност. Нисам спреман. Много је свакојаких гадости. Али због чега себе псујем и које су боје моје гаће, не морате знати. То је моја ствар. Извините…Пушкин нам је одговорио: „С одвратношћу листам свој живот, но редове срамне не бришем.“ Мој одговор је као и његов.

Седим ја тако са Вањечком Охлобистиним на снимању филма „Цар“, шминкамо се и причамо да ли је неко читао или слушао о вечном животу. Шминкер каже: „О како сте смешни!“ А ја му одговарам: „А када дођемо пред Творца, опет ћеш се смејати“. Јер са нашом савешћу таква каква је, са нашим животом, таквим какав је, мораћемо да погледамо Богу у очи, Богу који је дао живот за нас на крсту…

Не треба се варати да ће после наше смрти само прах остати. Сви велики научници су веровали. Сви моји познаници лекари, који имају посла са животом и смрћу сваки дан – верују.

О клиничкој смрти имамо хиљаде сведочења која доказују да краја нема. Ајнштајн није сумњао у постојање Бога, ни Пушкин, ни Ломоносов, ни Мендељејев. А нека седамнаестогодишња Леночка изјављује: „Сумњам да тај ваш Бог постоји…“ А ти прво прочитај нешто, проучи проблем, и тада реци. Али она то не ради, једноставно лупета. То је као да сте ушли у метро, видели мапу – некакви кругови, разнобојне тачке и одмахнули руком говорећи: „Е, срање, идем сам“. Тако ћеш онда по Кољцевој (линија метроа у Москви која је у облику круга, прим.прев.) цео живот путовати.

Долази ми један алкохоличар: „Дај!“ А ја кажем: „Тољик, не дам ти, умрећеш…“ Он ми одговара: „Сви ћемо умрети“. Нисам стигао да му објасним да је важно на који начин ћемо умрети! Једна ствар је кад умреш за истину, а сасвим друга од вотке. Схватате ли како је то занимљиво? Богу нису важни ваши поступци, њему је важан мотив: зашто ми радимо, зашто живимо, зашто смо дошли, зашто са вама разговарам. Да би се рекламирао? Фуј, није у томе ствар. Може неко нешто чути, може запитати: а шта ће сутра бити? Смрт грешника је страшна. С тим ужасним стањем, у коме си био у тренутку смрти, са њим ћеш се дружити у вечности. Такав ћеш и бити. Тамо нема промене јер нема воље, нема тела. Тело и јесте наша воља за променом.

На снимању „Острва“ морао сам да легнем у гроб. Три пута сам из њега искакао – нисам могао да издржим. Страшна је ствар гроб: лежиш, тесно је – и више ничега нема. Чак ни Јеванђеља да читаш. Шта си у души накупио са тим и лежиш. Лопови добро кажу: у гробу нема новчаника. У вечности ћемо добити оно што је непропадљиво, недодирљиво – оно што смо опростили, дали, уступили. Блажено је давати, а не узимати. Размислите: дали сте – како је добро у души! А кад добијете поклончић, пет минута сте се радовали у кухињи, онда сте га ставили на столицу…и радост је прошла.

ЖИВЕО САМ СВАКОЈАКО

Зашто живимо? Дуго година нисам могао да одговорим на то питање – стално сам заобилазио одговор. Уживао сам, пио, свађао се, тврдио: „Ја сам главни“. А најдубљи смисао живота је – волети. То значи жртвовати, а жртвовати значи давати. Схема је једноставна. То не значи ићи у цркву, палити свеће и молити се. Погледајте: Чеченија, 2002. година, осам војника стоје, један је случајно из бомбе извукао осигурач, испала му је из руке и почела да шишти. Потпуковник, 55 година, у цркву никада није ишао, ни једну свећу није запалио, неверујући, комунист, отац четворо деце, бацио се стомаком на гранату, сав раскомадан, а сви његови војници су преживели, а командиру – метак и у рај. То је жртва. Нема ничега узвишенијег на свету него дати живот за другога.

У рату се све види. Тамо је све згуснуто. А у свакодневном животу разливено. Ми мислимо: за добра дела има времена, сутра, прексутра…А ако умреш ноћас? Шта ћеш радити у четвртак ако умреш у среду? Чини ми се, још јуче сам седео са Олегом Ивановичем Јанковским, ево његове јакне, његове луле. А где је сада Олег Иванович? Спријатељио сам се са њим на снимању филма „Цар“. Причали смо много о животу. Ја и сада, после његове смрти, причам са њим. Молим се: „Господе, помилуј и спаси његову душу!“ Ето шта тамо пролази – молитва. Зато, када будем умирао, нису ми потребни раскошни храстови сандуци и цвеће. Молите се, децо, за мене, зато што сам свакојако живео.

Молитва је важна и током живота. Речи „хвала“ – „спаси Боже“ – већ су молитва. Дешава се, не могу да пронађем наочаре, молим Творца Васељене: „Помози Господе!“ – и налазим их. Отац Небески нас воли и њему се увек можемо за помоћ обратити. Да ли знате какво је то чудо?! Седимо овде, ми црвићи и можемо се директно обратити и рећи: „Господе помилуј!“ Чак и малена молба – захтев је у Васељени. Ето, то је чудо!

Господ није зли чика са прутом који седећи на облацима и процењује наше поступке, не! Он нас воли више него мама, него сви који нас воле, заједно. И ако нас доводи у неке тешке ситуације, то значи да је то потребно нашој души. Сетите се тренутака у свом животу када вам је било тешко, мучно – то су најбољи тренуци, то кад је густо! У томе је трик: што су услови тежи мачке су боље. Тако је…

ЉУБАВ ЈЕ КАД ПЕРЕШ СУДОВЕ ИАКО НИЈЕ ТВОЈ РЕД

Стајао сам на сцени у карираној јакни и певао. Са гитаром сам краљ. Она је гледала, а онда викнула: „Ти си најбољи, мој си до краја живота!“ Од тада смо заједно…А можда и није било тако. Може бити да сам је одвео на сладолед…Но, и то је неважно. Важно је да се ми трудимо да направимо компромис, да једно друго схватимо. И како старимо Господ нам даје миран, складан живот. Заједно смо 33 године. Ако се свађамо – ђаво тријумфује.

Брак је сложена ствар, то је подвиг раван монашком животу. Неко је „један“ – моно, монк, монах, од речи „један“ (один), а у браку су два равноправна пута. Нервирам се: она ради нешто погрешно. Али она је жена. Кажем пријатељу, свештенику: „Оче Владимире, како је могла?!“ А он одговара: „Петја, она је жена…“ Запамтио сам то за цео живот.

Видети добро, држати се њега – то је једини продуктиван пут. Човек много тога може чинити погрешно, али у нечему је сигурно добар. И за ту нит се и треба ухватити, а на ђубре не треба обраћати пажњу. Љубав није осећање већ делање. Не треба пламтети афричким осећајима према старцима, него им уступити место у метроу. Твој поступак је такође љубав. Љубав је опрати судове и кад није твој ред.

ВЕРА ЈЕ ПРАГМАТИЧНА СТВАР

Незадовољство треба усмерити дубоко у себе. А ми га окрећемо ван: влада, пензија, тамо не ваља, ни тамо, ни тамо…Завукли се у телевизор и почели да осуђујемо. Али братац, загледај се ти у себе! Јеси ли ли ти васпитао своју децу? Ниси. Јеси ли убио петоро абортусима? Да. На послу ништа не радиш – лукав, с брадом, 42 године, седиш, играш игрице на рачунару, а онда дрндаш по тастерима на мишу: „Ој, начелник иде, стража!“ Смешна слика. Четрдесет минута дневно радиш и хоћеш „достојну“ плату. Одакле ова земља то да узме? Оставите новчаник на Казанској станици и на 10 минута идите у тоалет. Шта ће бити? Неће бити новчаника! Четрдесет процената рудног богатства и свих богатстава налази се у овој земљи. Погледајте, Ермак Тимофејевич кренуо је са својим људима на коњима, са десеторицом, и колонизовао цео Сибир. Да ли им је било добро, топло, јесу ли били сити, да ли им је било удобно? Не, било им је по данашњим мерилима, густо, тешко – то и јесте савладавање, превладавање тешкоћа. Не кажем да треба посебно призивати невоље, тешкоће, бол и рат. И у обичном, свакодневном, може се рећи, рутинском животу има места за подвиг: дати своје, откинути од свога, не свађати се већ саслушати….

Није потребно викати на рођаке и блиске људе. Беснети и нервирати се – није ништа друго до кажњавање самог себе за туђе глупости. Хоћу да ми буде добро, зашто онда да вичем?

Ближњи је онај које са тобом, а не онај ко је у Сомалији. Ето, ви сте допутовали и за мене сте сада ближњи. И ја се ћу се из све снаге трудити да вам буде добро, а ви се постарајте да и мени добро буде. Какво задовољство, је ли? Какав радостан живот! Немаш ни парице, боље за тебе…на први поглед све је једноставно, а заправо је сложено. Зато што је наше „ја“ избило на чело. Због тога мало шта видимо око себе.

А ја већ одавно ништа не мислим, ничега се не сећам. Било је довољно само да се склоним у страну и видим прекрасни вечерњи жар заласка…

Ми се занимамо како је у Бангладешу, како је у Јапану после земљотреса. Какав земљотрес?! Свако од нас има свој унутрашњи земљотрес. Човек се дави у реци. Виче: „Хелп!“ А говоре му: „Знаш у Јапану….“

Сваки хришћанин – сваки! – мора помоћи ономе ко је поред њега. Посебно су вредни наши поступци према ближњима. И то не поступци према сину или унуку, које природно волимо – већ поступци према онима који су беди, у невољи. Још боље, према неком гаду. Ето где је Сбербанк! Ето шта ће се бројати у Вечности. Ми добијамо оцене сваки дан. То је нешто што се не може променити. Вера је колосално прагматична ствар.

СПАСИ СЕБЕ – И ОД ТЕБЕ ЈЕ ТО ДОВОЉНО

Не можеш причати каквог је укуса ананас ако га ниси пробао. Не можеш говорити шта је то хришћанство ако га ниси пробао. Пробајте да попустите, да позовета Људку са којом нисте причали пет година и кажете јој: „Људка, хајде да завршимо ову причу: оно што сам рекла није у реду, ти си рекла шта си рекла…’Ајмо у биоскоп.“ И видећете како ће вам ноћу бити добро! Све се враћа стоструко и теби и онима које волиш, али не само крпицама, већ и душевним стањем. То је најдубља срећа! Али да би је досегли сваког минута треба размишљати шта да се каже, шта да се уради. То и јесте стварање.

Погледајте шта се дешава око вас: колико је добрих људи, чистих, задовољних, веселих лица. Ако видимо само гадости – значи то је у нама. Слично ће се са сличним спојити. Ако кажем: Ено, прође лопов – значи да сам украо ако не хиљаду долара, онда бар ексер. Не осуђујте људе, загледајте се у себе.

Спаси себе и од тебе је то довољно. Врати Бога у себе, окрени свој поглед, своје очи у себе, унутра. Заволи себе, а онда љубав према себи претвори у љубав према ближњем – то је правило. Сви смо изопачени. Уместо да будемо дарежљиви – цицијашимо. Живимо наопако, главом ходамо. Стати на ноге – значи дати. Али ако си дао десет хиљада долара, а онда због тога пожалио, помислио да је требало дати пет – сматрај да твога доброг дела нема ништа.

„СРЕЋА“ ЈЕ ОД РЕЧИ „САД“

Мама и тата су семе створили, из слузи је наше тело настало, а душу је Бог удахнуо Духом Светим у свакога од нас. То је оно што се може сјединити са Богом. Човек је „троделан“: дух, душа и тело. Дух – када је суд чист тамо царује Господ. Тело – плот: то је месо, појести, истоварити се… Душа – емоције: добар филм, добра књига, добар разговор. Како се каже, неко воли лубенице, а неко свињску шунку. За моју душу су стари вестерни. Добра прича са старим добрим глумцима. Не само да у данашњим филмовима сисе и бутине секу – већ и мене тиме убијају. Прави филм је онај који без стида можеш погледати са петогодишњим дететом. То је храна за душу, а она мора бити од сорте: „чисто, добро, вечно“. Кад на пијаци купујеш месо добро га омиришеш. И ако смрди нећеш га купити. Тако се и према духовној храни треба односити.

„Срећа“(счастье) је од речи „сад“ (сейчас). Сада је добро, сада хоћу и сада добијам. Сви хоће срећу, љубав и здравље. Хоће богатство. Не схватајући шта је то. Ја знам много богатих људи – и сви су као један – несрећни.

Цвеће се не ставља у прљаву посуду – прво се ваза опере. Тако и ми: потребно је да очистимо себе изнутра, да очистимо мисли – и тада долази Дух Свети, и добро нам је и без пара. Идеш са пуним новчаником и на улазу те по глави звекну и све отму – и нема пара. А Свети Дух у твојој души нико неће моћи да отме.

Понекад кажем нашем свештенику оцу Владимиру да је тело опна и да ће свеједно умрети. А он каже: „Петја, коња треба пазити.“ У праву је он, јер тело носи нашу душу. И ја чувам коња на сваки начин. У рупу скачем свако јутро, гњурим. Трудим се да једем не најукуснију храну, већ најквалитетнију, добру, једноставну, чисту, која расте на земљи…

Раније сам волео разне гурманлуке, а сада за мене нема ништа лепшег од хлеба и воде. Те намирнице имају најчистији укус. У сваком узрасту најбољи је кувар – глад. Ако не једеш два дана прекјучерашња каша од гриза биће укуснија од сваке дивље јаребице.

Једем као сви и живим као сви: тамо-амо….Али трудим се да што више производа одгајимо у башти: краставце, парадајз, купус, цвеклу. Тиме се бави моја жена.

КОЛИКО ИМАМ МАЧАКА – НИСАМ БРОЈАО

Мени кажу: што си тако љут – у Бога верујеш, а псујеш. А без Бога бих убио! Ја се трудим, стварно, искрено се трудим. И Господ то види, зна и моја микроосећања, микронервозу…

Ето ми сада седимо, а заједно са нама је Бог. Истина, тако је! То нису руске народне бајке. А ако је са нама Бог, све се испуњава саџином. Садашњошћу. Ја тако живим: спремам храну, спремам кућу, перем судове, цепам дрва, ложим пећ, пишем песме, приче, нови програм понављам, спремам. Имам на дисковима проповеди Димитрија Смирнова, предавања Алексеја Иљича Осипова, професора духовне академије. Имам Јеванђеље, молитве… Доста посла. Дан ми није довољан – лежем да спавам у четири сата. Имам пуно мачака, спремам им храну. Ето Њушећка која има 16 година, треба јој очи очистити. Она је најстарија мачка. Колико их је – нисам бројао – свака од њих има свој живот. Једне долазе, друге нестају. Неке пси растргну. Страшан је живот. Овде и звери има – вукови, рисови, дивље свиње. Ово је добро место. Вукови не прилазе кући, сити су. А зечеви беже. Ја их не ловим. Не схватам какав је то спорт убијање животиња. Гледао сам један филм о Аљасци у коме ловац прича како годишње убије највише шест јелена, више му није потребно. То је реалан живот. Он иде у лов као што ми идемо у продавницу, и Богу је то угодно. А убијати само да би ухватили, да би звер пала, да би је препарирали и онда се препарираном животињом или кожом хвалили – то је ђаво. Нема средине, нема трећег. Два и два су четири, а не три и по.

Убиство је, уопште, посебна тема. Ја и жена смо породица убица. Запетљали смо се, убили смо много своје деце. Да нисмо чинили аборутусе имали би деце колико има и Вања Охлобистин. Да ли можемо бити срећни? Сада ја и жена морамо да се кајемо, да молимо за опроштај и да се трудимо да живимо што исправније.

Жена је „направљена“ да роди 7-8 деце. Кад би тако и било, сва питања типа зашто живите, питања накита, спољашњег изгледа – нестала би. Тело постаје наборано, вене и лежемо у гроб. А после жене остају деца. Жена се спасава рађањем деце.

ХОЋУ ШТО ПРЕ ДА ЗАБОРАВИМ….

Остати нормалан човек до краја живота – то је задатак.

Сваке ноћи треба поставити себи једноставно питање: проживео сам данашњи дан – коме је од тога било боље? Ето ја сам познати уметник, рокер – могу са вама разговарати тако да вас натерам да стојите „у ставу мирно!“ Али хоће ли ми од тога бити боље? Или вама? Једно од имена ђавола је – „делилац“, онај који дели. Унутрашњи ђаво нам говори: ти си у праву стари, построј их! Али трудим се да не будем такав. Померам се у свом душевном раду сваки дан. Корацима комарца.

Престати са радом на својој души, задовољство собом – то је смрт. Потребан је другачији приступ: гори сам од сваког створења. Гори сам и од мачке – она све ради правилно, Богом усмерена, има нагоне, нема избора. А ја могу да бирам и често грешим. Осећам потпуну немоћ. Ништа не могу без Бога.

Не желим ничим да се поносим: ни својом улогом у филму „Острво“, ни својим стиховима, ни песмама – хоћу са стране да посматрам све то. Мени је сваки дан – чудо, сваки дан је небо другачије. Ни један дан не личи на други. Срећан сам што сам то почео да примећујем. Много сам пропустио, јако ми је жао због тога. Зато плачем, у себи, наравно. Све је могло бити чистије и лепше. Један човек је рекао: ти си такве песме писао јер си пио вотку. Али ја сам их написао не захваљујући вотки, већ упркос њој. Са својих 60 година кажем: не треба губити ни минут овог живота, мало је времена, живот је кратак и у њему сваки трен може бити прекрасан. Важно је устати ујутро и поспремити око себе. Ако сам се пробудио у лошем расположењу, нећу узети да пијем вино, већ ћу рећи: „Господе, нешто ми је лоше. Уздам се у Тебе, мени ништа не полази за руком.“ Ето тај покрет је најважнији. Ако мене неко чује и потруди се да тако чини – неко од младих, лепих, док му игла још не виси из вене – то је победа.

Ви хоћете да се присетим. А ја хоћу да што пре заборавим. Хоћу да живим унутрашњим животом, духом, разумете ли? Много чиним за то, улажем сву своју невелику снагу, све усмеравам у том правцу. Видљиви свет је нешто што сутра може бити разрушено. Ето, јуче је дунуо страшан ветар и ја мислим: одуваће кров и сва моја музика, сви моји записи, све ће пропасти. Четвртог јула над Казањским је лило као из кабла, устао сам ујутро, гледам – Господ је срушио половину јаруге, избрисао лепу парцелу са мог имања, парцелу коју сам јако волео. Мислио сам да је све то моје. А Он ме је подсетио: „Ја сам газда, дечко, не бесни!“ Ето то се дешава. А ви хоћете да се сад напудеришем… Не вама, већ том животу сада показујем шипак. Престао сам да ценим тај живот иако сам у потпуности прилепљен за њега.

Извор: http://petrmamonov.ru/presslist

Превод Александар Мирковић

(Радио Снага Народа, 15. 4. 2015)

Јегор Холмогоров: Филм „Дете 44“ – 44 нијансе гадости

Сваки пут кад се човеку учини да је подморница која урања у бујицу мутне западне русофобије дошла до дна негде у украјинским степама, обавезно неко куца одоздо. Овог пута с изузетном упорношћу – читава 44 пута, при чему још каже: „Седи, ја ћу да отворим!“ Детективски трилер снимљен по роману извесног Тома Роба Смита сигурно ће доспети на рејтинг најпакленијег антисовјетског треша у историји кинематографије.  

44-1 Филм „Дете 44“ неће спасити ни буран сиже, ни сјајни глумци – Гари Олдман, Венсан Касел и Чарлс Данс (код нас познатији као Тајвин Ланистер). Све појединости се губе у фантастично глупом и лажном садржају, који Совјетски Савез из времена Стаљина приказује као Мордор, а његове становнике као прљаве, аморалне, кукавичке и физички просто одвратне оркове. Овај циљ се ни не крије: „Један од главних јунака романа је Совјетска Русија – чудовишна смеса ужаса и апсурда,“ – изјављује аутор романа.

Смитов опус почиње од тога што за време велике глади у Украјини (књига је, узгред речено, издата управо у овој земљи) двојицу браћу-сирочади нападају људождери и отимају једног од њих како би њиме нахранили сопственог сина. Међутим, овај умире не дочекавши људско месо и људождери жртву остављају за тов… опростите, усвајају дечака и дају му име и презиме типично за централну Украјину: Лав Демидов. Он стасава и почиње да ради у МГБ. Овде сазнаје за загонетна убиства деце која се дешавају у целој земљи. Истовремено руководство тестира његову лојалност захтевајући да се одрекне жене Раисе, на шта Лав не пристаје.

Демидов је ражалован у обичног милиционара и послат у далеки град Вољск западно од Урала, али и тамо наилази на сличну слику криминала. Заинтересовавши начелника локалне милиције генерала Нестерова (игра га Олдман) Лав упркос МГБ-у почиње да тражи манијака. И долази до свог брата Андреја који убија децу како би… привукао пажњу Лава и како би га овај убио. За ову сјајну истрагу Демидов добија унапређење и право да оснује службу за истраживање убистава у московској милицији.

Ово је, понављам, препричавање романа, а не филма, где је све много прљавије и апсурдније. Почевши од тога што се манијак презива Маљевич (и очигледно, мучи своје жртве приморавајући их да гледају „Црни квадрат“). Смит у свом фалсификату успева да не примети Стаљинову смрт, премда се радња одвија у фебруару-марту 1953. године. У другој половини марта и надаље код њега делују сарадници МГБ-а и он дуго размишља о њиховој неравноправности с колегама из МУП-а, односно, није му познато да су после смрти вође оба надлештва спојена у једно министарство на челу с Беријом и да генерал МУП-а није имао разлога да се плаши капетана МГБ-а, тим пре ражалованог, како тврди аутор. Односно, Том Роб Смит не да слабо познаје чињенице – он нема појма ни о чему.

Главна суманута идеја књиге и филма која се приписује совјетској власти јесте теорија да је „сваки ђак учен томе да су: убиства, крађе и силовања одлике капиталистичког друштва, зато је улога милиције била сведена на минимум“. (Занимљиво је чиме су се онда бавили Глеб Жеглов и Волођа Шарапов?) Усамљени Лав Демидов жели да открије серијско убиство, а руководство на свим нивоима покушава да га омете, јер у совјетском друштву које живи по стаљинском Уставу серијских убистава нема и не може бити.

44-2

Подсећам: 1938-1939. године Свердловск је захватио талас убистава деце. Захваљујући раду појачаних патрола милиције – управо оне чија је улога „сведена на минимум“, на лицу места злочина је ухваћен 15-годишњи Владимир Ванчевски, који је признао осам убистава. Манијак-тинејџер је добио што је заслужио, али је вероватно уписан у статистику као једно од „деце коју је Стаљин стрељао“ и која украшава последње странице Смитове књиге… У Лењинграду је 1945-1946. године оперисао још један серијски убица Филип Тјурин којег су милиционари ухватили после годину и по дана деловања. И никаква идеологија, као и у случају с Ванчевским, није им бранила да раде.

Филм Данијела Еспиносе се састоји од лажног пљувања по Русији и Русима, који су преузети из књиге, па још и придодати. Јуриш на Рајхстаг, подиже се застава Победе. Фотограф од Демидова и његових другова захтева да скину с руку десетине сатова које су одузели Немцима. Демонски безбедњак Василиј прво стреља сасвим невине људе за време хапшења осумњиченог, а затим убија колегу у самој канцеларији и без обзира на то, не само да није доспео у подруме Лубјанке, већ није ни смењен. Милиција за коју је силовање до малочас било рудимент буржоазије, организује прави погром хомосексуалаца којих, како се испоставља, има на стотине у једном од не баш великих совјетских градова. (Чак је чудно што режисер у кадар није убацио још неке „женске с маскама на лицу“). У Москви, по уверењу америчких кинематографиста постоји „Централна станица“. А доушник-директор мами своје жртве-наставнице томом „Архипелага ГУЛАГ“, који је, подсетићу, објављен 1973. године.

44-3

Совјетска Русија је приказана као место где нема ни саосећања, ни сажаљења, ни поштовања, где нема никакве правне процедуре и где царује примитивно брутално насиље. У овом средишту таме гмижу оркови какви су, како се испоставља, и позитивни и негативни јунаци. Не би била велика несрећа да се оваква пустош спали атомском ватром – то је вероватно једини закључак до којег ће доћи западни гледалац на основу ове радње. Ако ова трула јабука и пронађе место у историји кинематографије, то ће бити само као споменик одвратном западном расизму, који потпуно уништава сваку објективност и праведност према Русију. Чак и у оном двосмисленом и спорном обличју какав је био Стаљинов СССР.

И још једна ствар је чудна – у ширењу овог фалсификата учествују украјински уговарачи. У принципу, на основу сижеа књиге и филма директно проистиче да Украјинци који су подвргнути глади луде и почињу да раде до те мере чудовишне ствари да је морално оправдано чак и ако их московски агент државне безбедности убије. Да ли су у Кијеву свесни какви закључци следе из овога?

Лист „Култура“

Са руског Марина Тодић

(Православие.ру, 18. 4. 2015)

Никита Михалков жели руски ланац брзе хране да отвори и у Србији

Руски филмски редитељ Никита Михалков, који се налази у посети Београду, изјавио је да би желео да бренд „Једемо код куће!“ руског ланца брзе хране заживи и у Србији.

„Веома бих желео да овај бренд заживи и у Србији и на Балкану, али засад ћемо полако почети у Русији“, изјавио је редитељ, одговарајући на питање о могућности да ресторани „Једемо код куће“ буду отворени у Србији, а преноси РИА „Новости“.

Михалков је притом у шали признао да као почасни грађанин Београда сада „треба да лобира“ идеју да се ланац ресторана прошири и на Србију.

Михалкову је у Београду додељено звање почасног грађанина српске престонице. Он се такође сусрео са председником Србије и одржаће мастер клас са студентима филмских школа у Београду.

Текст је објављен уз званичну дозволу портала Руска реч. Било које друго коришћење текста без специјалне дозволе Руске речи није дозвољено.

(Руска реч, 17. 4. 2015)

„Политика” иза затворених врата Председништва… Николић: Падали смо два минута! Михалков: Христос васкрсе!

После непријатне ситуације на лету за Рим, председник Србије примио новог почасног Београђанина Никиту Михалкова

Фото Б. Билбија

Фото Б. Билбија

Припадници обезбеђења у Председништву Србије били су неумољиви. На састанак са шефом државе кроз свечани улаз могу да прођу само прослављени руски редитељ Никита Михалков и градски секретар за културу Владан Вукосављевић, који су тих педесетак метара од Градске куће до резиденције Томислава Николића прешли размењујући утиске са управо завршене свечаности доделе Повеље почасног грађанина Београда Михалкову.

Тако је делегација Михалкова, у којој је био и млади глумац Милош Биковић, звезда филма „Сунчаница”, на неколико минута била блокирана. Када је неспоразум отклоњен, сви су ушли у Председништво, а међу њима и ја, сасвим случајно. После завршене конференције за новинаре, пратио сам Михалкова у стопу у жељи да добијем интервју. Хтео сам да га замолим да повуче паралелу између Холивуда пре пола века и овог данашњег и између ондашње и данашње Америке. Америке где је Сидни Ламет могао да сними филм „12 гневних људи”, чији је римејк направио Михалков 49 година касније. Да ли данас имамо само имитацију старог доброг Холивуда, односно бледу копију некадашње Америке коју смо волели?

То ми није ипак успело, али сам се обрео у председничком салону са новинарском бележницом у рукама. Када су сарадници председника Јасмина Митровић Марић и Станислава Пак схватили да сам се некако пробио кроз обезбеђење и да не кријем намеру да извештавам са састанка затвореног са јавност – ипак нису ни покушали да ме избаце. Слобода медија на делу. Где је сад Дуња Мијатовић да ме види, помислих.

У то је дошао и председник Николић, насмејан, као да само који сат раније није био на ивици живота и смрти, у авиону који је пропадао над Јадраном. Срдачан поздрав са Михалковом, братски словенски загрљај, љубазан стисак руке његовим сарадницима.

– Нас троје смо били у авиону који је падао два минута, на путу за Ватикан – рекао је Николић, показујући руком на своје саветнице.

– Знам, зато сам вас и поздравио са Христос васкрсе – одговорио је Михалков.

– Имамо обавезу према Ватикану јер нису признали Косово и Метохију. За мене нема ништа важније од Косова, а ако би га Ватикан признао, цела Латинска Америка и Африка би то учинили. Нажалост, овај папа ће да се повуче, али је одличан човек – додао је председник.

Разговор, иако се дотицао озбиљних тема, протекао је у опуштеној атмосфери, уз доста хумора.

– Ја сам уметник, глумац. За нас важи правило: ујутру у бифе, попијеш, и после си цео дан слободан –рекао је Михалков.

– И ја сам глумац, али не тако добар као ви – уз смех је одговорио председник, на шта му је редитељ узвратио да високо цени Николићеве уметничке и политичке квалитете.

Затим су прешли на историјске теме. Шеф државе је подсетио да предстоји обележавање два века од Другог српског устанка, а да смо недавно имали и век од почетка Великог рата и 70 година ослобођења Београда:

– У свим овим догађајима из српске историје присутна је Русија. Жао ми је што нисте учествовали и у Косовској бици!

И Никита и Тома су констатовали да односи Русије и Запада никада нису били потпуно добри и да је фашизам сломљен захваљујући Русији, због чега ће Србија бити присутна на Паради победе у Москви 9. маја. Михалков је то задовољно поздравио.

– Данас је тешка ситуација, али је зато јасно ко је ко. И зато је нам лакше. Задивљен сам како се ви као земља односите према Русији. Остаће у историји забележена чињеница да су српски војници корачали Црвеним тргом. И раније сам волео Србију, али сада сам просто усхићен – рекао је нови почасни грађанин Београда.

Николић је на то одговорио да су заиста тешка времена, да притисци нису мали.

– Молим вас да превише не замерате онима који не показују своју љубав према Русији. Она је ту, у њиховом срцу, само је не показују – објаснио је. И још додао да су војничке традиције међу Србима јаке, да треба повећати број младих који служе војни рок, јер то многи од њих желе.

У разговор пријатеља се умешао и нова велика звезда руског филма, Милош Биковић, који је бриљантно одиграо царског војника у Михалковљевом филму чија је светска премијера јесенас била у Београду.

– Ево, и Милоша смо вам дали, и он је постао Рус – рекао је Николић, на шта је Михалков узвратио да је Биковић сада и њихов и наш.

– Ја не видим разлику између Срба и Руса – надовезао се млади глумац. – Председниче, добру трговину сте направили, дали сте мене, а добили Никиту – рекао је Биковић.

Председник Србије је позвао славног редитеља и на изложбу о ослобођењу Београда, коју ће он свечано отворити у Москви, 8. маја, а Михалков је одговорио да ће обавезно доћи.

– Немамо снимке бомбардовања 6. априла 1941, све што су нам показивали, испоставило се да је Лајпциг или Дрезден. Захваљујући Русу Смирнову имамо боље снимке из Првог него из Другог светског рата. Али зато имамо одличне снимке ослобођења Београда – закључио је Николић.

Направивши још неколико заједничких фотографија као успомену на овај сусрет, двојица пријатеља су се растала. Николић је отпратио редитеља до свечаног улаза. Још неколико тренутака је остао замишљен, испративши погледом Михалкова, кога су већ чекали новинари на платоу испред Споменика цару Николају.

Бојан Билбија

(Политика, 18. 4. 2015)

Марко Ђурић: Шест тачака Бриселског споразума није остварено

БЕОГРАД – Директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић изјавио данас је да нека права српског народа договорена Бриселским споразумом још нису остварена и указао да ће управо тих шест тачака бити једна од тема у наредној рунди дијалога у Бриселу 21. априла.

„Првих шест тачака Бриселског споразума, које се односе на права српског народа на Косову и Метохији, потпуно је неостварено и желимо да разговарамо о томе како да се те тачке што брже остваре”, рекао је он гостујући на РТС-у.

Он је рекао да је сада потребно да оно што је договорено, коначно буде и спроведено.

„Главна ставка, а то је оснивање заједнице српских општина, је нешто зашта ћемо се сигурно изборити и то је кључни неопходан корак за даљу нормализацију доноса”, додао је Ђурић.

Он је додао да ће се у Бриселу разговарати и о имовини, енергетици и телекомуникацијама.

Питање имовине је, како је навео, веома високо котирано на листи српских приоритета, а као пример навео је да је 40.000 српских станова и кућа још увек „под окупацијом”.

„Делегација Србије на челу са председником владе тражиће одговоре на све то”, рекао је он.

Ђурић је закључио да је Србија све своје обавезе из Бриселског споразума у потпуности испунила.

(Танјуг/Политика, 18. 4. 2015)

Душан Пророковић: Стиже Тачи

dusan-prorokovic-240Да ли ће Хашим Тачи доћи у Београд или неће? Несумњиво, већину Срба ово интересује. Долазак Тачија у Београд био би одвратан чин, ругање свим жртвама, смејање у лице херојима са Кошара, родбини свих наших грађана који су завршили у Жутој кући… То је завршни чин нашег понижавања које траје у континуитету. Међутим, за наручиоце посла, све су прилике, изгледа је свеједно да ли ће Тачи у Београд доћи или не. Јер, што се њих тиче, ефекат је већ постигнут. А да би сазнали шта је био циљ целе ујдурме, прво би требало да видимо коме је пало напамет да Тачија у Београд пошаље? Да се позабавимо наручиоцима посла.

Сасвим је сигурно, млађарија жељна лаких грантова и још лакших донација из „Омладинског одбора за образовање“ то није. Мада се спомињу као формални организатори скупа на ком и друг Змија треба да учествује. Њима тако нешто није ни могло да падне напамет. Они чак и немају свест о томе шта овим потезом чине. Да су они то радили, не би ангажовани појединци остављали своје бројеве мобилног телефона испод позива новинарима на овај скуп. Били би обазривији, боље би све ово спремили. Сада, могу само да претпоставим ко ће их наредних дана звати и шта ће их све питати.

Из српске власти такође није потекла ова идеја. Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић чак је и најавио да ће полиција поступити по закону и потерници за Тачијем и привешће га по слетању на београдски аеродром. Тачи је, да подсетимо, 1997. године осуђен у одсуству на 10 година затвора. Ако би му се поново судило по оптужницама за злочине из 1999. и евентуално за умешаност у трговину органима (ако је тужилаштво спремило доказе), казна би била још већа.

Опет, што се важнијих невладиних организација у Београду тиче, не видим да је у интересу да до овога дође. Прво, то је чак и за њих превелика компромитација. Баш ако је некоме догорело до ноката, ако су пресушили некада богати фондови заштитника људских права и бораца за демократију, па да морају овако да се брукају, али, опет, колико год пара да добију, премало је то за позивање Тачија. Друго, Хашим Тачи није њихово друштво. Да се ради о неком академику, писцу, глумцу, новинару из Приштине, то би могло. Тачи је „човек из шуме“, за другосрбијански укус је превише сиров, тешко сварљив. Нека се он виђа са Вучићем и Дачићем, нека столује у „независној Приштини“, то је у реду, али да се они са њим друже, рукују, пију чај и нешто као разговарају – то ће већ мало теже ићи.

thaci-700x466

Не видим ни да је у интересу самом Тачију да долази у Београд, па се најавио преко неке, до сада неприметне организације. Шта Тачи добија доласком у Београд, осим што може испровоцирати нове несугласице и одлагање преговора. Тачи већ има пуно проблема у Приштини, заглибио се око пројекта формирања суда за злочине припадника ОВК и само би му још требала конференција у Београду и могуће одбијање српских власти да му дозволе боравак.

На домаћем терену, било да се ради о Београду или Приштини, нема заинтересованих којима би одговарало да Тачи допутује и одржи одушевљеним Србима предавање о демократији и помирењу. Зато, на домаћем терену не треба ни тражити наручиоце посла.Тачија у Београд шаљу Американци. И то свега неколико дана после одлуке председника Томислава Николића да ће српска гарда марширати са руском војском на Паради победе у Москви 9. маја.

Невероватан је напор који су уложиле америчке дипломате да одврате председнике и премијере европских држава да отпутују у Москву. Најдуже је у намери да присуствује паради истрајао Милош Земан. На крају, одустао је и чешки председник, мада ће у Москви боравити и дан пре, и дан после параде. Цео догађај ће пратити преко видео бима. Заједно на бини са Путином, неће стајати.

Томиславу Николићу, било да је одлучио сам или се консултовао са Александром Вучићем око одласка у Москву, некако су морали да одговоре. Мора им се одати признање – боље од овога није могло. Поручили су Хашиму да се спрема за држање предавања у Београду. Сада, како год да се ово заврши, ефекат је већ постигнут. Послату поруку су у београдској политичкој чаршији сви врло добро разумели. Што се америчког погледа на српско-руске односе тиче, у Русију се од сада може путовати само туристички. Можда и мало сликати са неким њиховим политичарем, али да и то буде туристички. Без потписивања нових билатералних уговора и размишљања о неким новим пословима. У супротном, стиже – Тачи. Па колико год да се наши политичари трудили да покажу како смо озбиљна држава, и то манифестују учешћем на војној паради у Москви, они ће им још више показивати да смо у статусу „меке окупације“ и да их морају слушати. На крају, сами смо за то криви. Претераним попуштањем на тако нешто смо их и навикли. Зато их треба постепено одвикавати. Тачи мора бити ухапшен ако слети у Београд. Притисак спољног фактора се мора издржати. Иначе, тешко ће бити објаснити грађанима зашто морају да поштују закон, када их државни органи не спроводе.

(Фонд стратешке културе, 17. 4. 2015)

Жељко Цвијановић: Зашто је питање изласка ДСС из београдске власти – погрешно питање

1.
Zeljko-CvijanovicДа се у петак ујутро пилот председничког „фалкона“ над Јадраном није тако добро снашао, већ до поднева било би много оних који би ту несрећу – срећом избегнуту – повезали са намером Томислава Николића да 9. маја буде на Црвеном тргу. (Иако ваља подсетити како је у рукама пилота отклоњена опасност по Николићев живот, али не и сумња у, ако их је било, мотиве да он буде прекинут.) Како год, и тај квар на авиону, и, још више и очигледније, покушај странаца да у Београд доведу Хашима Тачија и цела једна бујица претећих и драстичних политичких порука показују колико су српске прилике натопљене скривеним значењима и опасним заплетима, који готово гравитационом силом вапе за својим разјашњењем и разрешењем.

Србија се тако поново нашла у једном привременом стању – у каквом је последњи пут била 1999, годину пре и годину после – с том разликом да данашња власт, за разлику од оне, ту привременост сматра јединим сигурним уточиштем и за себе и за земљу, не сасвим без разлога. Проблем настаје тамо где се централна полемика у јавном простору не одвија на питањима о том опасном геополитичком хијатусу, у коме се Србија нашла, већ на питању власти.

2.
Шта закључујемо ако погледамо теме у јавном простору на којима се данас гради линија политичког фронта – од пада хеликоптера до Београда на води. Прво, влада све мање контролише теме којима се пуни јавни простор, што само илуструје колико мало контролише процесе који се одвијају. Друго, не може бити спорно што се централним темама у јавности проблематизује власт; проблем је у томе што су све оне пажљиво изабране тако да ниједна, макар упоредо, не проблематизује улогу странаца у опасном српском међустању. Кад на једној страни линије таквог фронта учествује власт, то је двоструко разумљиво. Најпре зато што се она не усуђује да постави питање странаца јер им је потчињена. (Овде се изузима пар последњих наступа Ивице Дачића и Томислав Николић, сад већ у континуитету.) Други разлог је тај што више не може да бира; она се све више бави темама које су јој наметнуте и које је вуку у дефанзиву, где се туче на скали између мање и веће штете.

Наравно, основни проблем свега тога темељи се на одговору на следећа питања. Шта ће се догодити, коме то треба и ко су добитници у ситуацији ако власт падне на питањима хеликоптера или Београда на води? Да ли се тиме на било који начин оспорава разорни утицај западних амбасада, држим, највећи проблем пред данашњом Србијом? Да ли се тиме решава иједно витално питање за Србију?

3.
Отуда не може бити ствар случаја ако неке грешке или гафови које производи влада имају пролаз у јавном простору, а неке не. Зато није само нелогично већ је дубоко опасно – не за власт, него за Србију – кад се види колико је више пажње посвећено и полемичке жестине испољено о паду хеликоптера него о меморандуму потписаном са ММФ, који ће – ваљда је толико јасно – иза себе оставити неупоредиво веће људске жртве него несрећа на Сурчину. Ништа мање није лишено логике и опасности проблематизовање кршења Устава у законодавној процедури око Београда на води, које је сасвим изостало приликом вриштећег рушења уставног поретка Бриселским споразумом.

Шта нам то говори? Да се централна борба у Србији одвија између две стране, од којих ниједна, бар за сада, не решева њен основни проблем. Јер ни власт ни парламентарна опозиција, са све широком скалом пратеће интелектуалне, медијске и НВО менажерије, не проблематизују главни проблем Србије, на коме ће се у не тако далекој будућности одвијати њена тачка лома. Наравно, колико год неодговорно и ускогрудо, није се друго ни очекивало ни од власти, ни од парламентарне опозиције, ни од интелектуалне фауне афирмисане у координатама Петог октобра, па ни од београдске чаршије, старог интересног окупљања политички шароликог света који је често умео да диктира трендове и који је данас заправо најозбиљнији противник Вучићеве владе. Ради се о томе да се то очекује од националних политичких снага и интелигенције, утолико пре што њихов данашњи политички избор није ствар која њихове амбиције квалификује за повратак у парламент, па чак ни за будуће преузимање власти, већ за заустављање подела и одбрану грађанског мира у Србији у опасним догађајима који долазе.

4.
Кад ДСС, странка која је уверљиво поставила на сцену питање окупљања националне политике, беспућа ЕУ интеграција и сарадње са Русијом, постави питање власти у Инђији, а не постави истовремено питање нових немачких услова за улазак у ЕУ, ваљда се плашећи да ће тиме дувати у једра Дачићу, тада ствари излазе из оквира политичке логике, исто онолико као када ДСС постави питање оставке министра одбране због пада хеликоптера, а не постави питање оставке министра финансија или чак председника владе због меморандума са ММФ.

Та врста неразумевања прилика и одсуства свести о историјском задатку националних снага још боље се очитује у спору који данас дели ДСС – страначкој полемици о напуштању власти у Београду. Покушаћу да објасним колико је то подилажење укусу острашћене чаршије погрешно, штетно за ДСС, за националне снаге и колико од једне странке која је, чак и кад је грешила, умела да разуме политичке трендове прави корисног идиота западних амбасада.

5.
Прво, раскол у ДСС око власти у Београду гурнуће ту странку у медије као организацију која се бави собом у месецима кад се можда одлучује судбина земље за следећих неколико деценија. Друго, та полемика биће искоришћена за слабљење власти, а не за јачање ДСС, онако како ниједна организација, представљајући се јавности својим унутрашњим споровима, по дефиницији не може јачати. Наравно, таква одлука би имала смисла ако би ДСС имала снаге да држи фронт према напредњацима на својим питањима, проблем је што ни она ни Двери за то немају снаге и што, отварајући тај фронт, могу само да склизну као (не тако неважни иако мали) актери централне битке коју са владом бију странци са пратећим домаћим снагама. Уосталом, довољно је погледати који су то медији, дајући простор новој председници Санди Рашковић Ивић, највише инсистирали на питањима учешћа ДСС у београдској власти са напредњацима – Блиц, Данас и Б92. Случајно?

Треће, у месецима у којима се није постављало питање власти у Београду, у којим медијима је ДСС била у прилици да говори о својој политичкој агенди – Косову, ЕУ, Русији? У Политици, Вечерњим новостима и другим медијима где преовладава утицај СНС. Да ли је простор за ту агенду имала у медијима који су критичнији према напредњацима? Није, тамо је могла само да туче по Вучићу. Да ли ДСС има више политичке користи од представљања своје политичке агенде или од ударања по Вучићу и Гашићу? Тешко питање.

6.
Четврто, политичка сцена у Србији данас је подељена на питању Вучића, где на главном фронту у првом реду нису партије попут ДС и њених фракција, већ онај део олош-елите, који је протеклих година умео да оспори и ДС, али никад и интерес западних земаља. ДС је, наравно, укључена у тај фронт као највећа политичка партија у њему, што говори да је реч о много ширем кретању од односа власт-опозиција. У таквом кретању ДСС не може бити једнако удаљена од ДС и од напредњака јер је мала, много мања него 2000, када исто тако није могла да буде једнако удаљена и од Милошевића и од Ђинђића иако је Коштуница много пазио на ту еквидистанцу лансирајући паролу „Ни Вашингтон, ни Дедиње“.

7.
Ако не може да буде једнако удаљена од две групације, коме ДСС треба да буде ближа? Напредњацима, због два разлога. Прво, у дубокој кризи која предстоји напредњаци неће моћи у једном комаду да издрже притисак са којим ће се суочити. Ту странку данас на окупу држе власт и Вучићево настојање да геополитички балансира између Истока и Запада. Свако његово веће нагињање на Запад, чега смо сведоци последњих месеци, увећева напетост у тој странци до мере да она неће моћи да издржи оно што ће, рецимо, следећег месеца од Вучића тражити Бајден.

Шта то значи? Да ће напредњаци, у комаду или у деловима, у тренутку кад криза кулминира бити партнери ДСС, и то на политчкој агенди ДСС. Рат са напредњацима, који би данас био отворен изласком ДСС из града, ДСС би конфронтирао са будућим партнерима, гурнуо је према ДС и медијима који ту опцију подржавају, а то неће бити могуће на агенди ДСС, већ на агенди коју исписују западни амбасадори.

Друго, сва истраживања јавног мнења, откако СНС постоји, показују да је ДСС у озбиљној већини други избор напредњачких бирача. Нема никакве сумње да ће на следећим изборима, кад год да буду, доћи до издувавања напредњачког балона и осипања гласова. Они неће ићи оним странкама које буду држале најјачи фронт према СНС, већ оним које се буду најмање разликовале. То је добро знао Коштуница 2000, када је победио Милошевића најмање се разликујући од њега у питањима која је нација препознала као најважнија; то је још боље знао Шешељ, кад је на изборима 1997. препустио фронт против Милошевића Вуку Драшковићу, а он кампањом ниског интензитета отео толико еспеесовских гласова да је чак и победио на председничким изборима, које је касније испод жита предао Милошевићу. То, нажалост, данас ДСС не разуме.

8.
Наравно, поставља се питање да ли таква стратегија оставља простор да ДСС буде опозициона странка. Наравно да оставља. Нажалост, превише је питања на којима је ова власт поклекла пред вољом западних сила, и сва та питања јесу питања за ДСС, таман онолико колико нису за ДС и сличне свате. То је Косово, а не Инђија; То је ММФ, а не хеликоптер; то је Телеком, а не слобода медија, које нема па нема, али је нема од 2008, кад су српски медији под притиском странаца престали да бране Косово и кад је ДСС била мање заступљена у медијима него данас. То је, речју, свако питање на коме се власт не противи западним силама, и није ниједно питање на коме се западне силе противе власти.

Јер уверење да су нам Вучић и Николић већи непријатељ од Кирбија и Девенпорта у временима која долазе од нас ће само правити Ставрогине, а опстанак Србије у драми која је чека биће могућ само у обрнутој пропорцији од броја Ставрогина у јавном простору. ДСС не сме да се претвори у корисног идиота, све остало је јалови хук чаршије, све остало је наше јадно веровање да смо Петог октобра могли проћи боље, због чега ће нам требати још један покушај.

(Нови стандард, 18. 4. 2015)

Злата Бојовић: У Дубровачкој републици штампарије су биле ћириличне

Дубровчани су у писаним документима и у објављеним књигама свој језик називали: дубровачки, нашки, српски, словински, илирски, хрватски

Фо­то З. Кршљанин

Фо­то З. Кршљанин

Злата Бојовић (1939), историчар књижевности, професор Филолошког факултета на Катедри за српску књижевност, добитница је Награде града Београда за књижевност. Средишњи део научних интересовања проф. др Злате Бојовић јесте – дубровачка књижевност. Награђена књига „Историја дубровачке књижевности”, коју је „Српска књижевна задруга” објавила у „Колу”, изазвала је бурне реакције у Хрватској.

Цео свој радни век посветили сте књижевности ренесансе и барока. Зашто баш ове епохе?

Током студија књижевности, које су, укључујући и светску књижевност, обухватале све епохе од најстаријих времена и антике до почетка шесте деценије прошлога века, када сам ја студирала, за мене је највећи део литературе био већ познат. Сви велики писци и појаве били су познати још из гимназијског програма, једино што је на студијама све било обимније и шире, теоријски озбиљније – понекад чак помало разочаравајуће удаљено од наивног књижевног утиска који сасвим млад човек поима као лепоту – једино су епохе ренесансе и барока биле за мене непознате, откривале су неслућени свет уметности, књижевности посебно и живота који је из ње избијао. Једино је у тој литератури све било изненађење и откриће и радост тог препознавања држи ме и сада.

Посебно вас је занимала дубровачка књижевност. Шта је дубровачка књижевност данас, коме припада?

Дубровачка књижевност, која се у највећој мери и на најбољи начин остварила управо у ренесанси и бароку, а то је подразумевало не само литературу, већ и дух великих епоха и радост живота коју је, посебно ренесанса у себи садржала, била је део тог мог општег опредељења. Касније се показало, када сам већ увелико почела да се бавим науком, да бављење старијим епохама има предност јер је већ време, као густо сито, пре нас одвојило и сачувало само најбоља остварења и оставило нам да се бавимо провереним вредностима.

Дубровачка књижевност, која је престала да постоји са гашењем последњих литерарних струја и токова крајем епохе просветитељства, а то се поклапало са нестанком тада неколико столећа старе Дубровачке републике, на самом почетку 19. века, данас је историјска категорија. Дубровачка књижевност је целина, по много чему аутохтона и посебна, која у својим јасним оквирима постоји, попут многих других, као вредни део књижевне и културне историје.

На ком језику је писана дубровачка књижевност, и којим писмом?

Једна од посебности дубровачке књижевности је у томе што су дубровачки писци писали на три језика. Дубровачки хуманисти су, у другој половини 15. и првим деценијама 16. века, као и у доба неолатинизма, у 17. веку писали на латинском. Постоје читаве генерације песника које певају и на италијанском, иако су ретки, постоје песници који искључиво певају на италијанском. Језик темељног, најважнијег дела дубровачке литературе, укључујући прозу и поезију највреднијих писаца, Држића и Гундулића, био је штокавски источнохерцеговачки дијалекат ијекавског изговора којим су говорили Дубровчани.

Писци дубровачке књижевности – образоване су личности, вишеструко талентоване, прави ренесансни ликови?

Прве епохе у којима се развијала дубровачка књижевност издизале су човека препорода – ствараоца, слободну, универзалну личност, предузимљиву, слободног духа и ума, окренутог овоземаљском животу. Многи од дубровачких стваралаца били су прави представници свога времена, свестрани, отворени према животу. Сликовити је пример лик Марина Држића. Био је комедиограф, глумац, песник, забављач једног аустријског грофа, његов тумач на путу за Порту и собар, оргуљаш, студент права у Сијени, трговац, завереник и – свештеник.

У средњем веку, на територији Дубровачке републике, поред католичког, било је и православног живља. Говорили су словенским језиком, служба у црквама држала се, на латинском, али и на словенском језику. Када се то променило?

Као што је познато, на дубровачкој територији, после периода у којима се Дубровачка република коначно усталила на својој територији (Рагуза), преовладао је словенски живаљ, а самим тим и словенски језик. Припајањем полуострва Пељешца са Стоном, потом и дела Жупе на српско-дубровачкој граници за време краља, потом цара Душана и цара Уроша, Конавла и Цавтата (купљених од Сандаља Хранића и Радослава Павловића), проширио се простор Републике на коме је живело православно становништво. Велики део тог становништва је покатоличен, али је до последњих деценија 15. века било на територији Републике и православних. Током векова био је значајан прилив становника из херцеговачког залеђа и са територија под турском влашћу, па је у самом граду постојала, и у каснијим вековима, православна црква.

Почетком 16. века, католички свештеник Лука Радовановић – „машину за штампање и потребне калупе за ћирилична слова”, поклања свештенику Павлу Вукашиновићу. Писмо је, дакле, ћирилично?

Штампарије су биле ћириличне, и оне у покушају, у којима је требало да се штампају књиге „српским словима и језиком”. Тако је прву књигу за католике – молитвеник, Дубровчанин Франо Ратковић штампао 1512. у Венецији ћирилицом. И друге књиге истог типа штампане су у 16. веку уставном ћирилицом.

Ђуро Матијашевић, још у 17. веку, саветује дубровачким писцима да се ослободе италијанског језика и уче језик Бошњака, Хрвата, Далматинаца, Руса, Чеха, Пољака… Компликована прича око „нашег” језика траје све до данас.

За поданике Дубровачке републике (скраћено: Дубровника) није било компликовано именовање језика. А нас занима само језик којим је та литература писана. То је постајало компликовано тек у времену када је дубровачка књижевност затворила свој круг, у првој половини 19. века и када је о свему почело накнадно да се расправља. Дубровчани су у писаним документима и у објављеним књигама свој језик називали: дубровачки, нашки, српски (неколико векова је постојао у дубровачкој влади канцелар језика српскога, језика словинскога), словински, илирски, хрватски. Арогантно би било мислити да они нису знали шта говоре и да током неколико векова не умеју да одреде свој језик.

Зоран Радисављевић

(Политика, 18. 4. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-48E



Categories: Преносимо

Оставите коментар