Десет песникиња Мирослава Попаре

Мирослав Попара посебан је феномен нашег књижевног живота, врстан познавалац и промотер, пре свега, домаће (балканске) женске лирике.

У Светлој седмици објављујемо његов празнични избор најлепших песама, уз (ауто)биобиблиографске белешке о свакој песникињи и самом приређивачу.

svetla-nedelja

ЗДРАВКА БАБИЋ

КОМЕ ЋУ ОДАТИ ТАЈНУ

Као Јесењин …

 

У очима је носио плавичасту лиру

Ушао у пјесми у мој сан

писао стихове чедне.

Мислима мазио лептире,

скривене испод ожиљака.

Лутао по мислима мојим.

 

Бестидно намигивао.

 

У мојим очима

замонашио прољеће.

А душом луталице

рукама непостојања

раскопчао ми деколте.

Водио зијанћераста посла

између јабука бијелих.

 

Дрхтала сам као дјевојчица.

Моји лептири плесали,

плесали…

Заљуљали бокове моје.

А он…

Сплео је прсте око мога струка,

лудо нестваран,

нерасањен, разбарушен…

Отворио шкољку искушења .

Продавао ми бесконачност,

емотивну…пијану.

 

Ја од њежности умирала.

 

Врелим дахом успавао је лептира

 

Поленска жуд

Смрт у двоје.

 

Пољубио ме мјесечевим уснама

пољупцем изнад смрти..

Маказицама од сатена одсјекао крилца

лептиру,

који је међу дојкама мојим

у пупољку шутње …

сањао прољећно сунце.

 

Небо се заљуљало

грмјело је у врховима Леотара

Требишњица је ћутала.

У Дучићевом врту

умјесто баште наранџи,

мироточе сјенке тужних бреза.

 

Спрема се априлска киша…

Блуз туге у вину боје воде .

 

Не волим више пјеснике

Убили су моје лептире .

Коме ћу одати тајну?

zdravka-babicЗдравка Бабић је рођена у Билећи. Испуњена љубављу … мајка троје дјеце. Поезијом представља себе … изражава своју љубав коју поклања и прима кроз осмијех… своје врлине и своје мане, и своје плаве снове. Добитник Сребреног печата ћирилице у Петровцу на Млави… Прве награде „Владан Максић“ на Књижевним сусретима у Горњем Милановцу … Дипломе „Најемотивнији пјесник“ у Мркоњић Граду… и бројних признања за поезију. Објавила књигу поезије РАЗГЛЕДНИЦЕ ИЗ БИЛЕЋЕ.

 

ДАЊА ЂОКИЋ ГАШПАР

ОВО МАЛО ДУШЕ НИЈЕ НА ПРОДАЈУ
нема ово нимало везе
с Mунковим криком
и терором лудила

одлучна сам у томе
да истрајемо заједно

покушавајући протумачити
све што јесмо
именовати стање
као што се именује човјек
животом назвати
и уз све то имати
сасвим довољно
образа према блискости

гледајући кроз колорит
извршити анализу броја потеза
киста познатог мајстора
и знати како се
ниједна фигура не нагиње
преко ограде моста
нити мост уопће постоји
у душама оних што воле

само су боје љубави
слика коју носим
свугдје гдје кренем
под ребрима у походе
мјесту гдје ти постајеш први
препознат крик живота

питаш ме
на којој боји дуге смо
застали у покушају
да се ускладимо
у начелу
црвеним док смјештам те
тамо гдје одувијек припадаш
у самом гротлу јаве
ходајући путањом спектра

најврједнији експонат
икад постављен
не иде на аукцију

(сачуват ћемо крик
између сата и постеље)

може ли пјесма пита ме тихо
чувар галерије у међувремену

danja-gasparДања (Гашпар) Ђокић је рођена је 05. 10. 1960. године у Плочама, Хрватска. До сада је издала девет збирки поезије: „Мирисни трагови у мени“, „Дах прољећа у сазрелој јесени“, „Равнотежа свемира у којој смо се срели“, „Мјесец у сузи“, „Сунце, под босим ногама“, „Жмирећи пут, звијезда“, „Успаванка за двије тишине“, „Мотив за етиду“, „Сведан за све моје“. Прва збирка поезије „Мирисни трагови у мени“ 2012. године доживјела је реиздање, а и збирка „Сведан за све моје“ 2015. године је такође доживјела друго издање. Пјесме су јој преведене на енглески, француски, словеначки, македонски, мађарски и арапски језик. Заступљена је у разним антологијама и електронским и класичним часописима на подручју еx Yu, а 2013. године и у првом тому „Антологија балканског сублимизма“ који је издан у Бриселу, на француском језику. Живи и ствара у Сарајеву.

 

ИФЕТА ХРЊИЋ

КАМЕНА ВРАТА

Немоћно сам ћутала

у једну тачку гледала,

за све себе кривила.

 

Понекад сам плакала,

тугом зидове бојила,

врисак с тишином спојила.

 

Море се небом таласало,

сунце на извору купало,

бехар у гранама мирисао.

 

Видјела, ни осјетила нисам!

 

Тежње су туробно сијевале,

а помирена безизлазност

у кругу се вртила.

 

Јако сам се бојала!

 

У пустињи пуких надања

смјелост сам трошила,

без даха остала.

 

Једна ме мисао спасила!

 

Кишом звонких пјесама

све туге је испрала

и ријеком дана протекла.

 

Као из зачараног сна

сам се пробудила

и у себе погледала.

 

Длановима вјетрова

камена врата сам дотакла,

широм су се отворила.

ifeta-hrnjicИфета Хрњић живи у Кладњу, Босна и Херцеговина, по занимању дипл. правница. Обављала је разне послове из струке: правобранилац, тужилац, адвокат. Тренутно ради у једној ревизорској кући. Књижевност је њена велика љубав. Интензивније пише у посљедњих пет година и то: прозу-кратке приче, поетску прозу и поезију. До сада је са пјесмама заступљена у заједничкој збрирци поезије Море на длану, издату од КУЛТура сНОВА Загреб, у дигиталном Зборнику поезије, издате од Друштва живих песника Београд-Чачак, а управо је из штампе изашла њена прва самостална збирка поезије Одшкринута врата, издата од Издавачке куће Босанска ријеч, Тузла.

 

КСЕНИЈА КАНИЦИЈАН 

МОЈ ОТАЦ

мој отац је имао

свога

оца

мајку

жену

имао је нас двије

кћери своје

имао је

стан

свој ормар

кревет

стол за којим је радио

писао

припремао се за

школу

рибичију

картао с пријатељима

након

вечере

уз чај

или кухано вино

у зимским вечерима

бијелим

 

имао је и стан на

Цресу

своју валу у коју је чамцем

упловљавао

пластичним

Т 300,

дјецу на купање развозећи

или

кад је с пријатељем

у рибе

ишао

 

имао је смокву чије је плодове

раном зором убирао

мени их

доносио

 

имао је

свој Град

навике

књиге

обитељ

пуне очи смијеха

и срце велико

као

Свемир

 

сада има

камену плочу

на Гробљу

вараждинском

и

руже

које му мајка

сваки тједан доноси

е,

да

 

има и очи

којима

гледа,

 

моје

ksenija-kancijanКсенија Канцијан рођена је у Штригови близу Чаковца, у малом учитељском стану (па је било нормално да постане – професорица). Било је то једне давне године прошлога стољећа (30.4.1958). Основну школу и Гимназију завршила је у Вараждину (тамо је стигла као беба стара само два мјесеца), а Филозофски факултет у Загребу (у коме и сада живи). Ријеч јој је – света. Воли писати. До сада је судјеловала у 19 заједничких (међународних) збирки и издала три самосталне: „Несавршеношћу ткана“ 2012., „Поднебље једне пјесме“ 2013. И „Ми нисмо птице“ 2015. У августу би требало да изађе и њена четврта књига – „Мирис цимета“. Ксенија каже: А Ријеч?! Ријеч је Море којим пловимо… бурно и дивље… мирно и… нашеПа, запловимо…

 

ДУШАНКА МИЛАТОВИЋ

СТИД

Стидим се понеког осмеха

Кад му време било није

И понеке сузе

Кад се могло радовати

Стидим се што проговорих

А могла сам ћутати

И што не рекох

Кад је требало рећи

Стидим се што сам људима веровала

Још већи стид ме је

Што сам и сама понекад неверна била

Стидим се што показах тужно лице

Још већи стид ме је

Што понекад тугу нисам препознала

Мртвог погледа на живот се стидим

И живота у мртвилу

Свог кукавичлука

И своје храбрости ме је стид

Уби ме стид што поред очију

Неимадох вид

Једино чега ме није стид

То је стид

Над стидом сам својим заплакала

Али га сузе не опраше

dusanka-milatovicДушанка Милатовић је рођена 1957. у Станишићу код Сомбора. Пише још од средњошколских дана – стихове, прозу, кратке приче. Члан је Књижевне заједнице „Југославија” Београд и „Мајдан” Костолац.

Објавила је две књиге песама – „Сузама ћу направити реку” (2010) и „Камена молитва” (2011). Бави се и сликарством, живи у Сомбору.

 

МИЛИЦА БАКРАЧ

БАЛКАНЦИ

Ако заћутиш, ћутаћу и ја.

Ако разумеш, и ја разумем.

Ћутање данас лепо ми прија.

И знаш ме добро – колико умем

 

Везати у чвор ћутљивих дана,

Ђутљивих недеља и празника.

Ћутљивих јаука. Болних рана.

У ћутљив рам ми ћутљива слика.

 

Ако не пишеш – нећу ни слова!

Није до мене, то је до пера!

Ако не зовеш – нема ни зова.

Ако верујеш? Бићу ти вера…

 

Ако ли бринеш? Моја си брига.

Над тобом ока склопити нећу.

Ако ме читаш – бићу ти књига.

Ако си ватра – запали свећу!

 

Ако смо, ако? Ко дете свако,

Два чангризава, упорна створа,

Ћутајем својим, греди полако,

Ако сам подне, а ти си зора!

 

Ако? Ни сузу пустити нећу!

milica-bakracМилица Бакрач – девојачко презиме Ненезић, рођена 6. марта 1977. године у Никшићу. Дипломирала је на Филозофском факултету у Никшићу, на Одсјеку за српски језик и књижевност. Аутор је седам књига поезије објављених на српском језику и ћириличном писму. Заступљена је у бројним антологијама савремене српске поезије. Добитник је I награде „Ратковићевих вечери поезије“ 1999. године, као и награде,,Марко Миљанов“ за књигу поезије,,Жена“,,Златне значке и плакете“ Културно – просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе. Такође, 2013. у Бањској добила је,,Песничку повељу“. Члан је УК ЦГ, УКС и Књижевног друштва српских писаца Косова и Метохије. Потпредсједник је Удружења књижевника Црне Горе.

 

МАЈА КИШ 

НЕ ТРЕБАШ МИ ВИШЕ

Не требаш ми више.

Не боле ме више свитања

само се понекад

отргне суза у сумрак,

али то се не рачуна,

не види се.

 

Прозор се замаглио

од хладноће,

а не од чекања.

Сва чекања сам

лепо умила, очешљал

и пољубила.

Послала сам их онима

које вреди чекати.

 

Не, не требаш ми више.

 

Иако ти мислиш

да те још увек

волим…

maja-kisМаја Киш: Шта да кажем о себи. Пуно читам, била сам рецитатор, пишем још из школе. Књигу нисам издала, зато што мислим да увек може и боље да се напише, да није довољно добро. Има мојих песама у неколико заједничких зборника. Рођена сам у Ср. Митровици, живим у Новом Саду, завршила сам вишу дефектолошку, незапослена, навршила сам 53 године, имам два сина…

 

ВЕСНА КЕРЕЧКИ ШАРАЦ

ТАЈНА СВЕТЛОСТИ

Само је причао да ми руке подсећају
на месечеве мене
небо у одласку на починак
и као разгранате гране света грле
боље и јаче од детета коме се играчка отела
у последњем покушају

само је желео у прикрајак да ме скрије
од разних луталица
што се мотају у касним сатима мрака
што халапљиво зјапи над нама
да ме откине као воћку пре времена
а моје време био је он

рекла сам му да то не иде тако
и да су ме пресрели у неком давном животу
у предграђу снова
пред вратима која нису имала браву ни кључ
и нису имала натпис нити било какву поруку
да су ме тамо одвеле жеље једног давног јутра
пре изласка сунца
и од тада верујем у све оно
што пише на длану

ћутао је
не знајући шта више да ми каже
мислим
да није добро видео
белину мојих руку из којих избија светлост
што му бљешти пред очима…    

vesna-kereckiВесна Керечки Шарац је рођена 1959. у најлепшем граду, Земуну. Од раног детињства гаји љубав према поезији, свему лепом што је окружује. Емотивац, рођена у знаку рака, сањар у бојама. Неуморни трагач за сопственим „ЈА”. Своје тежње склапа у коцкице, које у виду мозаика утискује у дуборез срца. Од Бога је на дар добила вечну искру – склоност према писаној речи, чијом светлошћу обасјава смисао живљења. Објављене књиге поезије: Око душе (2012), Снови са посветом (2013), Дуборез срца (2014). Од 2014. год. на месту председника Клуба Црњански у Београду при АД Ђуро Салај. Живи и ствара у Батајници.

 

МАРИЦА РАДИЋ ВИДИЋ

ПОЉЕ ПИРИНЧА

Повијених леђа и главе

до струка у мутној води

ја свој пиринач садим

 

од свитања дан ми уморен

без сламнатог шешира

ум сагорен

 

бауљају у раскораку мисли

као пијавице пијане

требаш

мораш

 

прво научих

све што је требало знати

о блату

пустити да по ногама гмиже

љигаво нешто мазно

а потом

савити леђа снажно

и главу заронити скоро у муљ

да ти у воду падне осмех

и уместо усана на лицу

израсте жуљ

 

после је већ било лакше

уопште не корачаш

вртиш се у месту

јер на ногама корење ниче

и да их померит хоћеш

узалуд труд

 

а руке сваки дан дуже

и мисли луђе

видим

уместо руку мојих

нарасле нечије туђе

 

и од смрада и блата омамљен

пристајеш

бити луд

 

још увек фијуче

кроз поље пиринча

ветар

marica-radic-vidicМарица Радић Видић рођена је 16. новембра 1961. у Иванцима, општина Винковци, Република Хрватска. По занимању графички техничар. До рата 1991. живела у Борову. Тренутно запослена у Основном суду у Шиду. Пишем поезију и прозу и учествовала сам на многобројним књижевним манифестацијама. До сада сам објављивала песме у преко 40 заједницких зборника. Награђивана и похваљивана. Живим у Шиду, Република Србија.

 

МИЛКА ЛАЗАРЕВИЋ ГЛИГОРИЈЕВИЋ

НЕКРОЛОГ

Све што је у теби љубав у мени је туга

и твоје цутање – песма је је у мени.

И оно што никад усне нису рекле

има горак укус суза проливених.

 

Ноћ, та савезница самотних сањара,

тај дом мртвих душа

где срећа ретко сврати.

 

Да ми је само сенка твоје руке

да под њом љубим, умирем и волим.

 

Све што је у теби прошлост

у мени је свитање

над суморним брегом

и сваки трен је украдена радост,

једне давне зиме…

 

Јуре кочије кроз пределе ноћи

у обзорју гори крај мојих лутања

и назире се сенка…

Боже, може ли бити да је смрти…

 

Заборавио си да негде постојим

и нећеш знати кад ми на уснама

последња песма о теби задрхти.

 

Мој глас је тражила ноћ,

мисао се склупчала у срцу

а усна нема отекла од пољубаца,

са смрзнутом тишином…

 

И моја последња молитва животу

да се не умножава

у напуштеним пределима мојих дана.

 

Живот, неко друго време,

на неком другом месту,

али не овде, не сада…

milka-lazarevic-gligorijevi


Милка Лазаревић Глигоријевић
 рођена је 1. новембра 1971. у Лајковцу, где и живи.

До сада није објављивала ни стихове, нити прозу, а пише још од средње школе. Има два сина.

 

 

Аутобиографска белешка приређивача, Мирослава Попаре:

Рођен сам 1952. године у босанскохерцеговачком градићу Варешу, а срце ми заповеда да увек нагласим да потичем из источне Херцеговине, а дубљом старином са црногорског Чева, из племена Озринићи, које и Његош помиње у „Горском вијенцу“.

Највећи део живота провео сам у Сарајеву. Дипломирао сам на Одсеку за компаративну књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву. Са супругом живим у Београду.

Писана реч одавно је део мога света. Држим да је у њој, у њеним несвакидашњим атрибутима (у ономе што је сврстава у уметност), садржан еликсир живота, онај који је, у основи, еликсир бесмртности… У ствари, оно што проистиче из оног у нама бесмртног (душа), а што, само по себи, постаје и једина храна тој бесмртности, тој јединој неумрлости у општој трулежности и смртности около нас. Тако, поставши човекова потреба, једнако важна као што су и хлеб и вода, реч жели бити више, жели да се уздигне до висина на којима је вино (у хришћанском схватању овог појма), а управо тада се и претаче у Поезију. Прешавши у Поезију, реч постаје и лек и смех, и игра и живот, довољан самоме себи и – али увек изнад обичности. Зато сам једним делом себе непрестано уз реч, а да бих сачувао у себи комадић детињства, који ме брани од смрти која је дубља од оне физичке.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-48n



Categories: Аз и буки

Оставите коментар