Горан Јевтовић: Лазански о паду хеликоптера – анатомија једног трагичног спиновања

Горан Јевтовић

Горан Јевтовић

Уколико су текстови и посебно телевизијски наступи господина Мирослава Лазанског у протеклих двадесетак дана, поводом трагичног пада хеликоптера Војске Србије Ми-17, изазивали одређено чуђење и неверицу због ставова које је износио, последње „екслузивно“ обраћање у листу Политика под називом „Анатомија једне трагедије“ (као и гостовање у емисији „Тешка реч“ исте ноћи) школски је пример, сада више нема никакве дилеме, како се за потребе (по налогу, молби или услед депласиране лојалности, свеједно) државне власти стаје у одбрану неодбрањивог, невешто спинује и циљано обмањује јавност. И притом демонстрира незнање. Јер, да би неко постао (или бар мислио да је) војни стратег, потребне су озбиљне војне школе. И деценије учења. Али не само из војних часописа, алманаха и брошура. И, наравно, војнички (официрски) живот, али, изнутра а не споља, „преко ограде“.

Да пођемо од онога што при крају текста Лазански тврди: „Питање процедуре није узрок трагедије хеликоптера Ми-17, његове посаде и путника.“

Управо је питање процедуре главни и врло озбиљан проблем због кога је дошло до трагедије. Процедура није само оно што стоји на папиру, већ је то пре свега скуп мера, прописаних овлашћења, начина поступања, наређивања, извештавања и низа других питања, од почетка до извршења задатка. Да су процедуре поштоване хеликоптер не би ни полетео, из више разлога, али, они најважнији су метеоролошки и ноћни услови за летење. Је ли то неважно?

Увези са тим, у налазу комисије РВ и ПВО стоји и ово: „Стандардна оперативна процедура (СОП) за ангажовање хеликоптера ТиС, за задатке 3.мисије није испоштована, јер је командант 204.вбр, на основу усменог наређења министра одбране, издао наређење директно посади без претходног упознавања са задатком ОЦ СМО и ОДТ РВ и ПВО.“

Шта је ово ако није драстично и брутално кршење процедуре и нарушавања војничког поретка које директно угрожава безбедност летења и саму посаду? И свршени чин већ на почетку драме.

Surcin-udes-helikoptera-750

И ко то у овом случају наређује и одмах приступа реализацији задатка у најважнијој фази, што је у надлежности Оперативног центра Система одбране и посебно Оперативног дежурног тима РВ и ПВО, чиме их доводи у безизлазну ситуацију, у којој не могу ништа друго да одлуче?

Наређује командант ваздухопловне бригаде који се у том тренутку налази на годишњем одмору, а по хијерархији је, иначе, испод наведених оперативно-командних нивоа. Дакле, никада није било нити ће бити, да командант бригаде може било шта наређивати Оперативном дежурном тиму претпостављене команде, односно, самовољно преузимати њихове обавезе и овлашћења, упошљавати их и регулисати тако важна питања. Све мора бити потпуно обрнуто. Без обзира на чин и положај.

Зашто су процедуре важне?

Зато што су њима прецизно регулисани не само поступци у извршавању задатака, место и улога извршиоца, средства која се користе, одговорност, већ пре свега (и најчешће) тимско ангажовање припадника Војске. То и јесте основни смисао. Народски речено – више људи више зна. Односно, код припреме и извршења војничких задатака обавеза је да, према тачно утврђеним правилима, пре него се крене у доношење оперативног наређења (директиве, одлуке, заповести…), обавезно врши процена ситуације и то од више органа. У овом случају баш је то изостало, и то је оно најважније.

Замислимо, хипотетички, да се у медицини, приликом хируршке интервенције у оперативној сали не поштују процедуре, односно, да се оне примењују како ко хоће. Рецимо, хирург који треба да оперише, налази се ван операционе сале (или на годишњем одмору), позива трећег лекара из екипе и даје му задатке да почне са операцијом, а игнорише оног првог и другог лекара. Или се не осврће на упозорења анестезиолога и главне медицинске сестре, који саопштавају да на операционом столу нису спремни сви потребни инструменти и апарати.

Како је то изгледало у случају пада хеликоптера, ево још једног примера из извештаја комисије РВ и ПВО који је неспоран: „У комуникацији између РОДТ и команданта 204. вбр донета је одлука за организацију прихвата животно угроженог детета на а.“Никола Тесла“, а на основу информације да се метео ситуација на Бањичком вису усложњава и да тамо нема услова за слетање, коју је дао командант 204.вбр на основу личног увида. Посада се са овом информацијом упознаје у повратном лету након поновног успостављања везе са Прилазном Београд, али инсистира да се инструментални прилаз изврши на матични аеродром. Аргументација којом је посада убеђена да изврши слетање на а. „Никола Тесла“ је условљена чињеницом да се екипа за прихват детета, налази на том аеродрому. На овај начин избор места слетања није био условљен метео ситуацијом него организацијом медицинског прихвата животно угроженог детета“.

Шта нам ово говори, поред тога што указује да је Бандић дејствовао ван система (са све министром одбране) и да је одокативно, онако у пролазу, одредио он лично да је на Бањичком вису метео ситуација лошија него у Сурчину?

mesto-pada-helikoptera-ras-

Да за извршење овог задатка нису постојала основна оперативна документа (бар их не видимо из прилога извештаја који су објављени), а то су писана наређења. Јер, да су наређења урађена онако како је то правилски предвиђено и то пре покретања летилице, не би се догодило да се тако лако, односно, не би се догодило никако, да командант бригаде, који је у овом случају потпуно ненадлежно и аматерски на своју руку спроводио акцију (као лице на годишњем одмору), та иста наређења крши или мења у ходу. И то не би смео да чини нико у ланцу извршења задатка.

Како је морало да буде у пракси?

Након усменог наређења министра одбране (а после сагласности или бар упознавања председника Републике), које је могло да буде упућено само начелнику Генералштаба или његовом заменику, и никоме другоме (а поготову не трећем нивоу у субординацији), морао је да уследи писани траг. С обзиром да се поступак дешавао у ноћним сатима и да у Кабинету министра одбране тешко да су у то доба функционисале умне снаге, начелник Генералштаба би био дужан да, у име министра (као и из своје надлежности), задатак пренесе Оперативном центру Система одбране и да их овласти да у његово име напишу наређење о ангажовању хеликоптера. И то тако што би им апострофирао да се пре реализације задатка прикупе сви релевантни подаци о ситуацији и могућностима ангажовања. Управо преко органа РВ и ПВО, дакле, у хијерархији потчињеног опертивно-дежурног тима. И све би у старту било увезано баш како треба. И не би било журбе и аматеризма.

Напред наведену потребу, односно поступање у складу са правилима, недвосмислено потврђује и генерал-мајор, Ранко Живак, командант РВ и ПВО, у својој писаној изјави, у којој између осталог истиче:Констатовао сам да се поново издају задаци супротно важећим процедурама и да би било боље да су се преко Кабинета МО обратили ГШ и да су доставили све расположиве податке јер нас на овај начин доводе у незгодну ситуацију. Такође, обзиром да се ради о ноћним условима, констатовано је да нема услова и да није безбедно да се слеће негде на неприпремљене терене поред пута без ноћног старта. Констатовали смо да нема могућности употребе NVG обзиром да посада ТиС није завршила обуку за наведени уређај…. Разменили смо још пар информација о хитности ситуације, условима, оствареној комуникацији, о стању на терену и другом, при чему ми је бг Бандић рекао да има изричито наређење министра одбране за наведени задатак. Рекао сам му да би било добро, ако се поновно буде чуо са министром или лицима из његове пратње, да пошаљу захтев преко Кабинета МО у ОЦ СО, са расположивим подацима са терена ради припреме.“

И када се све напред наведено прочита, онда се лако може растумачити главна спинована тачка господина Лазанског, коју је срочио негде на средини текста, а ево и како: „Министар наређује да се, због хитности, крене, а да се процедура обави што пре. Генерал Бандић о лету и задатку обавештава Оперативни центар РВ и ПВО, као и команданта РВ и ПВО генерала Ранка Живака, који тражи да се строго води рачуна о метео-ситуацији.“

Е, па, уваженом новинару, деманти – није било ни близу тако, већ сасвим обрнуто, као што се јасно види из докумената. Поготову се „процедура не може обавити што пре“, зато што процедура није један потез, један корак, један папир, већ сложени скуп бројних радњи – од писања захтева преко процене, доношења одлуке, а затим, једног, па другог наређења, све до последњег практичног поступка током лета од стране свих извршиоца задатака. Након чега нема произвољности ни по једном питању, а поготову не у делу који се односи на промену маршруте лета и посебно око места слетања. Дакле, процедура траје колико и задатак.

Зато је још неуверљивије и неистинито, следеће: „Алтернативна места слетања су аеродроми Лађевци, Батајница и Сурчин.“ Питање – а где је то писало која су места слетања алтернативна? У ком документу? Да подсетимо – алтернативу је у ходу саопштавао лично Бандић, онако, успут, на основу личне процене и договора са лицима која нису била надлежна за летење.

0314-Surcin-pad-helikoptera

„У 20.20 Оперативни центар система одбране још има времена да заустави лет хеликоптера Ми-17 због евентуалног лошег времена.“ Да ли се ово Лазански шали са читаоцима или је убеђен да је Војска институција у којој се играју жмурке и питалице хоћу-нећу?

И, апропо такве недостојне опције, врло непримерено и неутемељено поентира: „Он (Оперативни центар) то не чини, јер је заменик командант Здружене оперативне команде, генерал Јанићијевић, у том тренутку био на купању, на базену Војне академије, па о свему није на време обавестио начелника Генералштаба, генерала Љубишу Диковића.“

Уколико није незнање (а биће ипак да јесте) малициозно је и некоректно према заменику команданта Здружене оперативне команде, генералу Јанићијевићу, износити овакве неистине. Јер, када би Лазански знао (и схватао) организацију Војске Србије, не би овако излетао, већ би проверио неке чињенице. Знао би да Оперативни центар није исто што и Здружена оперативна команда како децидно наводи, затим, да је ОЦ потчињен начелнику Генералштаба (и министру одбране) и да је самосталан у извршавању задатака у оној мери која му је прописана упутствима. Није посао заменика команданта Здружене оперативне команде да извештава начелника Генералштаба у оваквим хитним ситуацијама јер то је и немогуће (наравно да му није забрањено), већ је то обавеза руководећег старешине Оперативног дежурног тима ОЦ СО. Заменик команданта ЗОК има своје радно време и није део дежурног тима. Појављује се на позив (као и све остале старешине) онда када наведена Команда добије конкретан задатак из надлежности. И то чини у реалном времену. У вези са тим, потенцирати слободно време генерала Јанићијевића на тако бизаран начин, заиста је некоректно и непоштено.

И све ово да би изнео следећи бисер (поново у незнању, или га је неко погрешно брифовао): „После је он (Јанићијевић) именован у комисију за испитивање узрока трагедије као заменик шефа комисије… Шеф комисије је генерал Јовица Драганић, заменик начелника Генералштаба.“

Лазански је вероватно желео да, онако, новинарски напише и протумачи, како је то, ваљда, сукоб интереса, шта ли. Међутим, да би о томе писао, потребно је да познаје функционисање војне организације и посебно Правило о војној дисциплини. Такав поступак је обавезан. У војсци непосредно претпостављене старешине управо расправљају о пропустима потчињених, а не неко лево или десно. Комисије у оружаним снагама и спровођење дисциплинских поступака, није исто што и анкетни скупштински одбори или партијске комисије. Шта то значи – да је у овом поступку и Диковић у некаквом сукобу, јер је ОЦ СО примарно њему потчињен? Биће да су баш сви сумњиви, осим, министра одбране и генерала Бандића.

Зато је реченица уваженог новинара „је ли генерал Диковић био обавештен пола сата раније, или касније, нема везе са трагедијом“, управо у колизији са оним што је пре тога тврдио у вези наводне неодговорности и „купања“ генерала Јанићијевића, који га, ето, због рекреације није стигао да извести. Још једном да нагласимо – пресудно је било то што Диковић није обавештен о задатку, али не од Јанићијевића, већ од стране министра одбране, Братислава Гашића, који га је из непознатих разлога заобишао. Јер да није, смем да тврдим, познајући Диковића преко двадесет година, овакве брљотине у ангажовању хеликоптера не би биле могуће.

 

У последњој реченици Лазански констатује: „Све остало су спекулације и беспризорна политизација једне несреће, глад за тиражима, сензацијама…“

Да видимо да ли је и ово спекулација или доказ свега напред наведеног око непоштовања процедура и експериментисања са променом места слетања, а то је онај део који се тиче упорног убеђивања Мехића да одустане од Бањичког виса и аеродрома Батајница, који познаје као свој џеп, те да хеликоптер преусмери на Сурчин и препотчини се цивилним контролорима:

„У задњих два минута дошло је до грешака и неспоразума који су били кључни за крајњи исход лета:

 посада јавља висину од 140 метара мислећи на висину изнад писте на шта контролор летења не реагује јер очекује да пилот говори о надморској висини што је стандардна процедура за цивилне ваздухоплове. С обзиром да не зна да пилот говори о стварној висини КЛ га не упозорава да са те висине и не може да види писту због ниже базе облака. Контролор и посада немају исти начин размишљања и нису навикнути на заједнички рад.“

Успут, и поред добре воље, заиста не могу да се сетим када је то војни хеликоптер последњих неколико деценија слетао на аеродром у Сурчину или неки други цивилни аеродром, а посебно не у некаквој изнудици или хаосу. Не знам да ли пилоти потајно, макар у себи, признају да је недостојно пилотског позива да их цивилне контроле летења наводе на слетање, али поуздано знам да је тим чином озбиљно прекршен план лета (и непостојеће писано наређење) те ноћи.

Све остало што је Лазански написао у тексту јесу праве, изворне спекулације. Али његове. Спинови за уџбенике и извртање истине. Као она хипотетичка паралела (и срамота) о беби из муслиманске средине, наспрам неке имагинарне српске бебе.

komisija-izvestaj-pad-helik

*****

И на самом крају, да не буде како некоме солим памет, онако, књишки. У дугогодишњој војничкој каријери имао сам прилике да стотине пута учествујем лично у изради наређења за ангажовање хеликоптера и будем саставни део тимова који су поступали по процедурама. Посебно је тако било у Метохији 1998. године, а онда и у Кабинету начелника Генералштаба од 2000. до 2005. године. Спасавали смо многе рањене, болесне, превозили борбено људство, опрему, наоружање, изводили медицинско збрињавање цивила и много тога друго, и никада нисмо затајили. Не зато што смо ми тада били паметнији и способнији, већ зато што смо се држали правила. И трудили се да будемо одговорни.

Аутор је пуковник у пензији и бивши начелник кабинета Начелника генералштаба Војске Југославије

Опрема: Стање ствари

(Фонд стратешке културе, 7. 4. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-40y



Categories: Преносимо

11 replies

  1. Господине пуковниче, да ли је циљ вашег чланка да критикујете Лазанског или да оправдате министра војске, екс керамичара или Владу РС и генералштаб?
    Колико је мени познато, господин Лазански је војни коментатор, а не активно војно лице при генералштабу или било где при Војсци Србије, тако да може да пише шта га воља, па и бест селере, ако жели, али то нема утицаја на рад војске, посебно не на командовање војском.
    Али јесте тачно да је министар војни керамичар, кога овде упорно, неколико пута помињете, као случајно, што нас ипак доводи у неку сумњу у погледу истинитог виђења трагедије. И јесте сигурно да је активни министар, а не министар у пензији и јесте тачно да се ван својих овлашћења мешао у оперативни рад војске, узрпирајући овлашћења Председника Републике, што у преводу значи, државни удар или пуч у благом облику.
    Зна се веома добро ко сме а ко не сме, ко може а ко не може по Уставу РС да „окрене“ телефон начелника генерачштаба или било ког официра генералштаба и сугерише или издаје наређења војсци.
    Можда, али можда, нисмо упознати са процедурама, оперативним радом војске али јесте сигурно, да не посматрамо војску као неки холивудски филм.
    Да ли је ваш текст намењен одбрани Диковића и то није јасно, али сам убеђен да њега не треба бранити. Да је тако, постоји више разлога.
    Први, Диковић је начелник генералштаба, што верујем и сами знате, а то подразумева да је директни комадант ово мало војске што нам је претекло, а што се свакодневно упропаштава политичком вољом бивших и садашњих власти.
    Са таквим чином, положајем и овлашћењима сноси директну и индиректну одговорност за сваки поступак војске. Не постоји НЕ ЗНАМ или НИСАМ ОБАВЕШТЕН на његовој позицији. Ако јесте нешто од тога, сам је крив јер није устројио командни кадар по свим војним критеријумима и правилима службе, а то значи директну одговорност.
    Други, као начелник генералштаба војске Србије, треба да поседује интегритет високог официра, независно од политичких одлука које неко, посебно неко, ко нема никаквих уставних овлашћења покушава себи да додели.
    Да му је генерлски интегритет под упитником приметило се још у време оних поплава прошле године, када је на јавној седници Владе Србије прећутао драње и вређање премијера Србије који је такође на себе преузео ингеренције председника Републике и директно командовао војском Србије (то се такође зове „државни удар“ ), а да се при том ни једном речју није успротивио.
    Искрено, да се на мене тако издрао, одаламио би му шамарчину да се упиша.
    Трећи, ако се официрски кор угледа на генералштаб, онда није ни чудо да војску може да подигне свака пијана бараба као да је војска ловачки клуб.
    Нисам био начелник начелнка кабинета начелника, али јесам часно носио униформу тридесет година и за своју каријеру никада ми се није десило да сам попустио под притиском било кога, политичара, газде или неког у униформи ма који чин или звање да има.
    Нема оправдања, војска је војска, цивили су цивили. Ту завршава свака прича.

  2. Пуковник Јевтовић оправдава министра Гашића и Владу? Врло је лепо прочитати текст пре него што се испише подугачак коментар. Аутор је врло пажљиво анализирао ланац командовања и пропусте у пошотвању војних процедура. Последњу реч о одговорности није могао да да али је јасно да је било пропуста на највишем нивоу, укључујући оне цивилне руководиоце који су заобишли начелника генералштаба и војне команданте који су им се прикључили.

  3. @Милош
    Ако је тако, шта му је крив Лазански?
    У којој је то причи Лазански те га потура као кукавичје јаје, суптилно, дипломатски.
    Свакако, „пажљиво“ анализира ланац команде, пропусте, све фино таксативно обрађено, али је опет крив Лазански. Јер да Лазански није писао оно што је писао, хеликоптер се не би срушио.
    У место да господин пуковник тражи директног и индиректног кривца за ту трагедију међу својима, он се острвио на писанија Лазанског, као да је Лазански директни учесник догађаја. Исто тако је могао да се острви и на Ден Брауна и Да Винчијев код. Тамо је могао наћи више сличности у марифетлуцима владиних чиновника и хаоса у генералштабу него у текстовима Лазанског.
    А ако је то била критика на текстове самог Лазанског, онда није било потребе објашњавати процедуре и наводити имена актера. Посебно не „Ја знам начелника, он је добар и диван…“ (парафразирано).
    Моје виђење оваквог текста се своди на „Још један бот, овог пута из војске, а не СНС“.
    У осталом, јучерашњи и данашњи натписи у медијима и анализе појединих АКТИВНИХ официра војске Србије, побијају анализу дотичног пуковника.

  4. @ Zmaj
    „Искрено, да се на мене тако издрао, одаламио би му шамарчину да се упиша“. Овако нешто да изјави неко, ко пише под псеудонимом је тргикомично. Као, нисмо више у војсци, па можемо, да се правимо важни. Ако сте били у војсци, сигуран сам, да сте безброј бесмислених команди извршавали без поговора. Нисте Ви једини били у војсци! И ми обични војници знамо, да се команда не оспорава. А о „шамарању претпостављених“ није било ни говора. Тога нема ни у једној војсци. И Лазански и Јевтовић пишу под својим именом и презименом, за разлику од Вас. Наравно, да некоме, ко познаје војску и душом и телом, као и по образовању, распореду у војсци, смета, закључивање Лазанског. Лазански, као неко ко посматра годинама војску споља и у томе је сигурно експерт, НЕ мора ствари посматрати, као неко из војске. Јављате се као анонимус и оцењујете и процењујете мишљење и једног и другог? Рекао бих, да Лазански и Јевтовић неупордиво знају више од Вас, а њихови коментари нису баш толико ни несагласни. Што се мене тиче, коментари Јевтовића, а ово није први су разумљивији и верујем стручнији. Нажалост, његове коментаре не објављује дневна штампа, што говори да су они ближи истини.

  5. @слободан млинаревић
    Не знам шта је вама трагикомично, али ако сматрате да је у најмању руку нормално да се премијер неке државе изгалами на начелника генералштаба уз „тишина!!!“ и то на јавној седници коју не само да гледа цела Србија, већ цео свет, онда је то трагедија и по војску и по државу.
    Ако ништа друго, а има друго, онда је то понижавање и државе и војске од стране једне искомплексиране и социопатске личности која игром случаја седи у фотељи премијера.
    А оно друго јесте, што ви очигледно не разумете или се правите да не разумете, што је премијер преузео на себе ингеренције председника, прекршио Устав РС или у превуду извршио државни удар преузимајући на себе команду над војском и полицијом у кризној ситуацији.
    То није посао премијера, већ посао председника. Тако да ми ваша критика не оставља ни трунке сумње у то, коме припадате и ко је за вас бог и батина.
    Исти случај је и ова трагедија са хеликоптером, где свако, али баш свако може у било које време да позове било кога из генералштаба воске Србије и „утиче“ или наређује шта, када и како војска треба да уради. И недај Боже неког рата, војсци ће по вашем виђењу, командовати како ко стигне и како се коме дигне.
    Не треба неко знање (у осталом нигде и не тврдим да знам више од Лазанског и Јевтовића) да би се познавао Устав државе, што је право, дужност и обавеза сваког грађанина Републике Србије.
    И на крају драги мој господине Млинаревићу, ако сте ви извршавали бесмислена наређења, ја нисам и немојте ме трпати у исти кош са вама. Не припадам тој хуманоидној сорти која нема мозга у глави и која чека да јој неко други каже кад је гладан, а када не. шта сме да пише, а шта не.
    Ако вама смета мој псеудоним, то је опет ваш проблем, а не мој. Мени на памет не пада да се вама легитимишем матичним бројем и адресом.
    У осталом, ко може доказати да је и ово име под којим сте ви писали право, а не неки псеудоним, измишњено. Ако ће вам бити лакше, можда се ја зовем као и ви Слободан Млинаревић, само уз ту разлику што сам ја слободан да изразим своје мишњеље, а ви изражавате очигледно мишљње актуелне власти, као и увек до сада, по систему „одакле ветар дува“.

  6. Ako hoćemo da budemo objektivni samo je predsednik republike u ovom slučaju mogao da izda narađenje za upotrebu helikoptera Vojske Srbije.

  7. „Контролор лета посади саопштава да је комплетан прихват бебе
    организован на аеродрому „Никола Тесла”, посада потврђује и тражи
    инструкцију за слетање на тај аеродром”, наводи се у извештају ове
    комисије.“
    Дакле, то је кључни моменат – инструкције контроле лета /а ова то добила
    одкога???/ – да се посада “определи“ за слетање на аеродром Никола Тесла,
    а не на неко /успут/ безбедније место.
    И док су, у првом моменту, пилоти у медијима описивани /по изјавама војног
    и политичког врха/ КАО ХЕРОЈИ, сада испада да су то “пијандуре“ које су
    крајње несавесно извршиле добијени задатак – а од кога???
    Дакле, на аеродрому Никола Тесла је био спремљен флмски, холивудски,
    позоришни дочек, уз присуство бар два министра /војног и здравства/, а можда би се нашао и премијер, ако не на аеродрому, онда свакако на Институту “Мајка и дете“, на Новом Београду!
    И, сада, када се све то од хепенинга /“ФЕКЕТИЋ 2“/ претворило у трагедију,
    најлакше је окривити оне којих више нема, јер – “МРТВА УСТА НЕ ГОВОРЕ“!!!
    Срамно, поражавајуће срамно, срамно, срамно…!!!
    Одвратно, одвратно, одвратно…!!!
    Још одвратније је то што се сада све то покушава медијски да амортизује
    поквареним и лажљивим изјавама премијера како ће се од јесени /а које
    године???/ “повећати“ плате и пензије!!!
    Ту се придружује и медијска бука око Шешељевог испада са палењем
    застава непријатеља Србије, србскога народа – Бога и Човека!!!
    Зашто ћути Врховни комадант – произвођач “Томоваче“, начелник
    Генералштаба, јер су их у издавању команде – извршења овог задатка –
    “препишали“ /ОБОЈИЦУ/ као “последњу рупу на свирали“
    А ко је то учинио???
    Ко је тај / или ти / који су се ставили изнад Устава Србије и ову двојицу
    ладно “ПРЕПИШАЛИ“???

    Драган Славнић

  8. @Zmaj
    Цитирао сам Вашу реченицу и она је трагикомична. Приличан је број америчких филмова у којима се политичар на власти слично односи према војним и полициским официрима. Да је то срамота није спорно и у томе се слажем са следеће Ваше две реченице. Ако је неопходно, могу Вас потсетити на једно бесмислено наређење: Атомски с десна! Можда сте га и Ви издавали, али сте га сигурно и извршавали и падали лево у прашину. И није Вам пало на памет, да некоме лупите шамар. Или је Диковић трбало да се понаша на исти начин, па да почне шамарање. Можда опште! Можда о премијеру и он мисли, као Ви и ја, али чува и своје достојанство и достојанство Војске.
    Што се тиче мога имена, не можете га користити овде, јер постоји „процедура“. Што се тиче мога идентитета, најмање петоро читаоца и коментатора овог сајта могу потврдити, да сам здрав и весео, под тим именом и у стварном животу.
    Што се тиче, Ваше инсинусције, да сам ја некакав заговорник садашље власти, иста је толико бесмислена и трагикомична, као и Ваша реченица, коју сам цитирао. За једног ЗМАЈА показали сте велику осетљивост и раздражљивост, али то је увек, када човек чује истину, а истина често боли, до бола

  9. СКЛАЊАЈТЕ ЖЕНЕ И ДЕЦУ – ПУКОВНИК ЈЕФТОВИЋ НА РТС-у

    „ДА МОЖДА НЕ“, четвртак, 9. април, 21:00, Горан Јевтовић гостује у другом делу емисије, на тему несреће са хеликоптером 🙂

  10. @слободан млинаревић
    Вама је све трагикомично, а мени је само и једино трагично. Верујте, волео бих да има бар трунке комедије у место коМендије.
    Да, у праву сте за америчке филмове, али само у филмовима се то може десити, а и овом нашем у који се претварамо.
    Можда је вама тај „атомски с десна“ звучи бесмислено, али су борци научили да залежу ваљано, не бирајући где, што се и те како показало добро у оним несретним ратовима. Нису „зверали“ лево и десно као гуске да би добили метак међу очи.
    Можда сам ја старог кова, али никао, а не можда, не бих чувао углед војске на тај ваш начин, ћутећи, погнуте главе, без достојанства и интегритета, бар и само као начелник ГШ. Начелник није тамо неки каплар и ако сам сретао способније капларе од многих „школованих“ официра. Где је интегритет и традиција команданата који су и пред краљем pa i титинцима стајали и у лице рекли шта мисле, без обзира на последице, оставке или пензионисања?
    Где се чуло да је начелник рекао „господине премијеру то се не може или то нису ваше надлежности!“? Да господине Млинаревићу, „шамар“. Шамар речима или делом ако треба. Није начелник ГШ било каква функција. Није начелник ГШ пиљрица на пијаци, није начелник нека безначајна „фаца“.
    Начелник је командант војске Србије, директно одговоран за животе војника, безбедност државе, сигурност народа. Његова функција није савијање кичме, увлачење, климање главом на сваку реч некога тамо, неког керамичара из Младеновца. Његова функција није понижавање, већ углед. Од његовог угледа зависи углед бораца, подофицира и официра. Од његовог достојанства зависи достојанство свих који носе униформу. Не дао Бог да се сваки војник понаша као начелник.
    А шта начелник о њему (премијеру) мисли а не каже, па то је само његов проблем и његова слабост, ако се мишљење чује само по кулоарима, а верујем ни тамо. Превише се тај боји за свој положај да би смео и инсинуацију да направи.
    Свако може мислити шта хоће, али много пута зарад плементог циља треба рећи оно што се мисли, отворено и без длака на језику,
    А што се тиче раздражљивости и осетљивости, јесте, али на неправду и истину заједно. Само не на вашу истину, јер не знам шта сте у опште истинито написали поводом текста на СС.
    Ако сматрате истином одбрану Диковића и владе, министара и генерала у овој трагедији, јесте, али само ваша али не и општа. Да има истине, не би се данима превлачили разни и контраверзни извештаји са „врха“, много пута контрадикторни. Час из владе, час из војске. Све стручњак до стручњака, све мој до мојега. Сви подметнути, искоришћени,без дигнитета, савијене главе и кичме док један прича једно, а други друго, а сви црвени од стида и срама, јер су свесни лажи које изговарају народу, а м**а немају да кажу „НЕЋУ“, док на еполетама имају генералске или пуковничке ознаке.
    Свакако, и у војсци има оних који савијањем кичме добију бољу позицију. Лакше је бити у канцеларији него трупни официр. Али и то је ваљда војничка каријера, зар не?
    Е то је истина драги господине Млинаревићу. Зато сам осетљив. Јуче један хеликоптер, сутра батаљон војске, прекосутра хиљаду регрута ће да изгине због бескичмењака у восјци и неспособних политичара.
    Није више у питању један хеликопер и неколико људи. Јер ако ово прође овако, „пиши кући пропало је“. Од војске (ово мало што је претекло) ни В остати неће.
    Драги господине Млинаревићу, никада се нисам издрао на војника или подофицира, никада, али јесам гланцао уши подређеном официру, насамо, да нико не чује, да не рушим углед дотичног пред његовим потчињенима. То је она разлика између вас и мене. Измђу премијера и начелника ГШ (америчких филмова, којима се примећујем дивите).
    У осталом, ја све време критикујем текст и одговорне за трагедију, а ви упорно критикујете мене, почев од мишљења (са тим немам проблема), до мог надимка (можда ми је Змај право име, али вас нису обавестили) и неуспелог покушаја да ме деградирате вашом психолошком анализом. Ако сте такав војник као психолог, ја се одмах предајем непријатељу, лакше ћу те муке поднети. А ако сте психолог као војник, одох ја на розе таблетице или чај од нане.
    Верујте, много сте погрешили, бар што се моје „персоне“ тиче. :))))

Оставите коментар