Ђакон Ненад Илић: Велики понедељак – дан великих упозорења

Данас су трговина и потрошња постале врста религије. Оно без чега свету нема постојања. Тржни центри називају са „храмовима потрошње“, а поред њих, солитери са управним канцеларијама корпорација заменили су у великим градовима звонике. Градови су само мање или веће пијаце. Све је добило своју цену и само се кроз тржишну цену и види. Закони трговине завладали су свим нашим односима.

ni-642015

Људи тако, свесно или несвесно, и у цркву улазе да би трговали. Најпре с Богом. Да обаве неку радњу као прорачунату против-услугу Богу, да дају неку пару за откуп својих грехова. Још горе, неки у цркву долазе само да би поправили свој тржишни „имиџ“, слику за јавност. Зато Христос на самом почетку Страсне или Велике седмице улази у храм да истера из храма трговце. Да избаци пијацу из Очевог дома. Довољно је пијаце и ван храма да би де и у сам храм уселила. Очева љубав се не купује, нити може да буде покриће било какве трговине у нашим међусобним односима. Видимо Христа каквог нисмо навикли да видимо. Строгог са бичем у руци. Не може се у васпитању некад избећи ни казна.

Зато нека се добро замисле они који намеравају највеће дане Велике недеље да искористе за позирање или откупљивање „подмићивањем“, а нека људи који чешће бораве у цркви, пре него што осуде друге, добро размисле да ли све што пред Богом чине, чине чиста срца или се ипак руководе неком психолошком рачуницом. Црквене продавнице у припратама храмова и давање новца свештеницима можда служе и очувању Очевог дома, можда свештеници лакше упадају у ту замку трговине, а чему служе наши покушаји трговином сопственом душом? И да ли заиста мислимо да Бог то не види и не препознаје?

На велики понедељак Христос је ученицима дао још једно упозорење. Враћајући се из Витаније у којој су ноћили после свечаног дочека у Јерусалиму, Христос огладни. Пожели да убере неку смокву са дрвета које је расло поред пута. Пошто не нађе на смокви ни један плод, он је прокле да се осуши! Никада Христос није изговарао клетве! Ученици су изненађени, а чудо је потпуно кад се смоква пред њиховим очима у трену осуши. У овом необичном за Христа поступку, сви углавном траже символични смисао. Пре свега изгледа и као да је Христос на набезазленији начин демонстрирао пред ученицима деловање неког моћног оружја. Он који је носилац живота, наравно има силу и да га узме, али је не користи на људима. Неће је користити ни кад дођу тешки тренуци искушења, мучења и смрти. Ученици треба то да запамте. А ипак ће кад куцне час заборавити и пасти у очај.

А слична моћ је доступна и њима и свима који верују.

„Заиста вам кажем: Ако имате веру и не посумњате, учинићете не само оно што се зби са смоквом, него и гори овој ако кажете: дигни се и баци се у море, догодиће се“.

(Матеј 21, 21)

Памтећи ову причу и то да је обавеза да за путника поред пута остане нешто од плода, наши преци су пре Другог светског рата уз путеве садили редове јабука за путнике намернике, да имају да се освеже. Не због страха, него због љубави и подсећања да свако треба свој род у своје време да принесе. Док још не Христу, лицем к лицу, а онда свима у којима Христа можемо и треба да препознамо, како нам је то и Он говорио: „А кад напојисте и нахранисте једног од ових малих мојих…“

И још једна Христова прича обележила је Велики понедељак – дан великих упозорења.

Да боље разумемо догађај са смоквом може нам помоћи прича о виноградарима коју је тада Христос испричао апостолима. Пошто је један богат човек засадио и уредио виноград, саградио све пратеће објекте, кулу, пивницу, изнајмио га је виноградарима и отишао. Кад је дошло време бербе послао је своје слуге да узму од виноградара део који припада власнику. А виноградари нису желели да поделе свој богат род. Решили су да једноставно откажу послушност господару винограда . Једног господаревог слугу су претукли, другог убили, трећег засули камењем. И следећи који је господар послао исто су прошли. Најзад он им шаље свог сина, надајући се да ће се њега постидети. Виноградари, насупрот, одлуче да сина убију и тако отму и његово наследство.

„Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним?“ (Матеј 21,40)

Пита Христос своје ученике. Одговарају му што бисмо и ми одговорили – Господар ће побити зле виноградаре и довести друге који ће му давати колико треба од бербе, кад за то дође време.

„Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове.

И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га.

И чувши првосвештеници и фарисеји приче његове, разумеше да о њима говори”.

(Матеј 21, 43-45)

Уместо да олако, с подразумевањем, пређемо преко овога, можда ипак није лоше да размислимо да ли смо макар понекад и ми они који тргујемо у храму? Да ли и ми можда понекад отказујемо свој плод Богу, не испуњавамо добијене дарове, таленте? Да ли као народ који се доживљава као Христов нисмо и ми показали много тога сличног злим виноградарима из приче? Незахвалност Богу, насиље према Његовим слугама? Ако хоћемо да останемо народ, морамо да делимо и постигнућа, али и падове наше сабраће. А ако хоћемо да будемо народ Божији, Бога пажљиво и у свему треба да слушамо, чујемо и по томе и чинимо.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице:



Categories: Преносимо

2 replies

Оставите коментар