У жижи интересовања јавности и даље је погибија седам особа у хеликоптерском удесу. Нагађа се о узроцима пада летилице, одговорности појединаца у ланцу командовања, избору одредишта за слетање, мотивима за такву одлуку и другим детаљима важним за сагледавање истине. У сенци тих расправа остала су, међутим, два питања: да ли је уопште требало кретати на тај пут и, ако јесте, зашто једна болница, највећа здравствена установа у том делу Србије, на широком пространству од наших југозападних граница до Ужица и Краљева, није била у стању да пружи потребну помоћ (узгред, заобиђена су и та два велика регионална медицинска центра).
Из новинских извештаја је познато да је новорођенче враћано из мртвих, а из детаљнијег увида у околности оживљавања стручњацима је јасно да би, у случају преживљавања, дуги периоди без дисања вероватно оставили трајне последице. Но, на лекарима је да чине све што могу. Зашто су се у овом случају осетили немоћнима? Да ли им се чинило да, упркос формалним квалификацијама, нису дорасли задатку? Можда нису имали респиратор и монитор, или су они били неисправни? Могли би да дођу у обзир и други, углавном немедицински разлози, али који год да се наведу, тешко да ће послужити као оправдање.
Одлука о транспорту детета чак до Београда речито говори о стању и функционисању српског здравства. Није била у питању ни трансплантација органа, ни ласерска операција катаракте, већ интервенција за коју би се очекивало да треба успешно да се реши на секундарном нивоу здравствене заштите (читај: не у локалној амбуланти, већ у једној болници са многим специјалистичким службама). У свету постоји, наравно, и модел организованости здравствене службе са једним или два моћна центра за територију величине Србије, али је у том случају транспорт болесника обезбеђен на беспрекоран начин, не зависи од компликованог система добијања дозвола, одвија се рутински и не сматра се догађајем који привлачи посебну пажњу (узгред, тада се и тачно зна које се услуге пружају на ком нивоу заштите здравља).
Драма у новопазарској болници одсликава све странпутице у вођењу политике нашег здравства и израз је вишегодишњег одсуства визије (али не умишљености и похлепе).
Аутор је професор универзитета у пензији
Напомена Стања ствари: Пошто се други део текста не односи конкретно на хеликоптерски удес, а и могући је предмет судског спора – цео текст прочитајте ОВДЕ
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Zn
Categories: Преносимо
Аутор сада у потпуности потврђује мој ранији коментар, да је кренуо у политику. Како са вакцином, тако и са овим удесом. Човек очигледно ПОМАЖЕ, да се кривица пребаци на другог, или бар што равномерније „расподели“ и то на здравство.
Свако ко се бави јавним стварима је “скренуо“ у политику. А здраствена политика је јавна ствар пар екселанс. Не видим зашто професор медицине не би “скренуо“ у ту сферу политике, где таквим стручњацима и јесте место. Изгледа да од неколико текстова које је професор Радовановић написао о вкацинацији његови текстови се систематски негативно коментаришу, по мом мишљењу, без неког разлога.
@Milos
Нисам схватио, да се професор бави „јавним стварима“, ако удес хеликоптера, користи, да кривицу баца на здравство. „Одлука о транспорту чак до Београда“ није донета у оквиру здравства, како то професор објашњава. Та одлука је донета на другом месту, те је тако професор у „акцији“ подршке властима, као што је по другом питању у подршци фармакопрофиту. У претходном тексту је са струке отишао у суд, а овде је обрнуо ствар. Зашто и овде није коментарисао питања која нису у струци? Он је први покренуо питање кривице здравства, а то чини се потпуно одговара врхушки. И у тексту, који је овде објављен као извод, пише о временима, када је био активан и критикује „неке“, који су скоро бивши. Све у свему, као и врхушка, која све пребацује на бивше. Питам се, да ли се бавио „јавним стварима“ у то време? Накнадна памет и храброст је мало „дегуте“, што би рекли Французи.
Не знам где сте пронашли да професор квалификује дешавања у здраству као кривицу. Могуће је да постоје системске мањкавости које доведу до трагедије а да се не ради о кривици здравства или појединачног лекара (на пример).
Професор хоће да каже, барем по мојој инерпретацији сасвим једноставног текста, да поред питања која се односе на техничке аспекте несреће о којима се говори треба поставити питање зашто за једну не нарочито компликовану медицинску интервенцију пацијент мора да се преноси из Рашке у Београд. И то у ситуацији када неколико градова ближих од Београда располаже, на папиру, могућностима да збрине и далеко теже случајеве.
Не знам зашто ово питање није легитимно и умесно у оваквим приликама? И по којој то логици постављање тог питања умањује или искључује евентуалну одговорност оних који су спасилачку акцију наредили, организовали и спровели и то тако да њен резултат буде тешка погибељ.
Не знам да ли смо читали исти текст, али ја не виђех никакво подилажење властима, и готово ништа што се односи на владину политику било у негативном или афирмативном контексту. Да ли је доктор Радовановић нешто раније писао и шта, немам појма, ја сам од њега прочитао само неколико текстова који су објављени на Стању ствари а речено је и да је раније писао о различитим медицинским темама у дневној и недељној штампи за лаичку публику. Да ли његово писање има политичку позадину, немам појма, али и да се хонорарно запослио као кафе-куварица Александра Вучића не умањује сувислост његове аргументације и стручну заснованост текстова. Када се пише о медицини то су квалитети који у домаћој штампи често недостају.
@ Milos
Свако је питање дозвољено и нешто подразумева. Наравно, да доводи у сумњу његово запошљевање код „надлежних“. Ако мислите, да питање запослења није значајно за пласирање одговарајућег мишљења у јавности у складу са потребама послодавца, онда сте заиста наивни. Сувислост „стручне заснованости текстова“ тешко да можемо Ви и ја да процењујемо, јер професорови текстови објављени на СТАЊУ СТВАРИ нису стручни, већ политички. Ја, о истим, у том смислу и расправљам.
Г-дин Радовановић обично пише добре, смисоне текстове, али ово је стварно преиспољна глупост: “…Није била у питању ни трансплантација органа, ни ласерска операција катаракте…”. Побогу, човече… трансплантација органа? Хајде – разумем још и да се извађени орган мора хитно пребацити на локацију где се врши трансплантација – па, хајде – де. Али: узети у обзир ласерску операцију катаракте као пример? Па, тиме је показао да му – мада је лекар, ипак недостају основна општа медицинска знања, јер ласерска -или не, операција катаракте не може бити хитан случај, и за то хитан хеликоптерски транспорт не долази у обзир. Можда је човеку пријатно да му се текстови често објављују, али ипак није добро по сваку цену тежити за публицитетом.