Дојче веле: Медији у Србији – руски и западни ракурс

Од почетка године српски слушаоци и читаоци могу да прате вести сервиса који финансира Москва. Већ годинама могу да прате оне које финансирају Вашингтон или Берлин. Откуд буђење интереса за Србију? И ко је ту независан

dw-1332015

Највећи немачки живи филозоф Јирген Хабермас један је од заговорника консензусне теорије истине – не постоји дата или апсолутна истина већ је истинито оно у шта људи верују консензусом. У идеалном случају. Ако консензуса нема, онда паралелно постоји више истина. Неки верују једнима, неки другима. Никад још то није било видљиво као данас, у време масовних медија и криза које поларизују, попут оне у Украјини. Слушаоци и читаоци у Србији од ове године могу да чују и виде руске истине у новом руху. Рецимо да нема доказа како је Русија на било који начин умешана у кризу у Украјини. Да је анексија Крима била војна операција која ће увести Владимира Путина у историјске уџбенике. Или да санкције Европске уније против Москве штете управо ЕУ те да су уведене по диктату Вашингтона.

Нова платформа Спутњик заправо је део мреже државне медијске куће Раша Тудеј (званично се данас зове РТ), задужена за радијско и онлајн извештавање. Међу чак 30 језика налази се и српски, уз молдавски једини балкански језик. У пројекат се ушло веома озбиљно, са десетинама новинара тренутно смештеним у просторијама Студија Б на врху Београђанке, те дописничком мрежом. То није једини руски глас у Србији – већ дуже време владине новине Росијскаја Газета имају издање на српском језику под називом Руска реч и дистрибуирају се уз Политику и Геополитику.

Поново занимљиви

Уредница српског програма Спутњика Љубинка Милинчић подвлачи да су руски медији преко Гласа Русије дуго присутни у Србији те да су сада тек добили савремени и публици прилагођени наступ. Она је најпре одбила разговор за Дојче веле уз образложење да не жели да служи као „илустрација за нечије ставове“ и јер се отварање „једног најобичнијег радија у Београду доживљава као да Русија долази тенковима на Балкан“. Ипак, неке њене одговоре смо касније добили електронском поштом. „Између Русије и Србије увек су постојале веома блиске везе“, пише, „свесни смо да Србија има своје националне интересе, културу, историју, традицију“. Као главну мисију Спутњика наводи оно што је званични слоган ове мреже на свим језицима: „Говоримо оно што други прећуткују.“

Милош Теодоровић, шеф београдског студија Радија Слободна Европа, чита јачање државних руских медија у Србији другачије: „То свакако треба гледати у контексту промене прилика на релацији исток-запад. Јасно је да је и Москва заинтересована за веће медијско присуство у зонама у којима постоји простор њеног, да кажемо, рејтинга.“ У Србији су шансе несумњиво добре – последње анкете показују да више од половине становника види Русију у позитивном светлу, док је са ЕУ то случај тек код трећине испитаника. „Овај простор после периода одсуства из међународног медијског интереса поново постаје атрактиван. Довољно је било да дође Путин и да се организује војна парада па да поново будете на CNN-у“, каже Теодоровић.

Но то ни изблиза није довољно да привуче пажњу светске јавности као крвави ратови деведесетих. Многи државни западни медији тада су имали српске сервисе и дописништва у Београду, али је декларативно заговарање чланства у ЕУ свих власти од Петог октобра учинило регион медијски незанимљивим. Тако је BBC још 2011. потпуно укинуо програм на српском, док неки други медији, попут Гласа Америке, улажу премало средстава да би уопште били видљиви у јавности или су тек сведени на штуре интернет-странице.

Могуће да ће се тренд повлачења западних медија наставити, с обзиром да се , како каже Теодоровић, „Србија на спољном плану углавном понаша онако како и очекују они који је инспиришу на европске процесе“ – пре свега у случају Косова. „Са друге стране унутар државе имамо забрињавајуће процесе, а кључни је однос владајуће елите према медијима. У том пољу се ствара простор за постојање програма који нису зависни ни од једног извора финансирања изнутра – ни тајкунских ни политичких лобија. У последње три године смо дошли до тачке да је потреба за програмима какви су Слободна Европа или Дојче веле највећа још од пада Милошевића.“

Има ли независних?

Ако се накратко вратимо теоријама истине, има и она да је истина заправо перспектива онога ко плаћа – то је вероватно омиљена теорија у Србији, што зна свако ко макар површно прати коментаре читалаца по информативним порталима. „Чије уже, онога и јуне“, како то каже Драган Вучићевић, власник и уредник таблоида Информер. „Када бих Вам ја сад рецимо рекао да ми Руси дају 150.000 сваког тромесечја – а не дају ми ни динара – да ли бисте ми веровали да сам независан од Кремља? Не бисте. Јер нема џабе вечере“, каже он. Руски, западни, приватни, какви год – сви медији су зависни од оног ко плаћа, тврди Вучићевић. Не верује у независно новинарство? „А где то па постоји? Наравно да ни ја нисам до краја независан, па ја зависим од оглашивача!“

Новинари страних медија тешко прихватају ову тезу. Они већ и по службеној дужности морају да тврде да су потпуно независни од државе која их финансира. Актуелни пропагандни рат око Украјине наводно нико не води – или га бар не води сопствена страна. „Медији које финансирају западне државе посматрају догађаје у свету у складу са ставовима западних влада о тим догађајима“, тврди Љубинка Милинчић. „Ми се трудимо да видимо шта се на терену заиста догађа. Истина обично није црно-бела, као што се често представља. Трудимо се да поштујемо принципе новинарске професије, а то је да су чињенице свете, а коментари слободни. На примеру Украјине јасно се види да се тај принцип у западним медијима не поштује.“

Милош Теодоровић подсећа да Слободна Европа има руску и украјинску редакцију те да у својим емисијама води рачуна о поштовању правила да обе стране треба да добију реч. „Наша мисија је ширење вредности демократије коју можемо означити западном, формирање транспарентних система, оздрављење институција, борба против корупције, али и указивање на одговорност за сву несрећу која је деведесетих снашла регион“, каже он. „И овде у медијима је константа дискурса та компарација између западних и руских медија. Мислим да она није примерена.“

Угостивши почетком фебруара новинаре Спутњика, председник Србије Томислав Николић није пропустио да у истој реченици помене колико му је драго што и руски и европски „пријатељи“ извештавају из Србије. Мада је питање да ли грађанин Србије може сабирањем баба и жаба доћи до сопственог независног мишљења, компарација је у случају вести два поменута медија доста олакшана и то не без дозе ироније. Програми Спутњика и Слободне Европе емитују се – уз новчану надокнаду, разуме се – на три фреквенције радија Студија Б, један за другим, три пута дневно. Нису ни близу консензуса.

Немања Рујевић

(Дојче веле, 13. 3. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Kf



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Milos Teodorovic kaze da imaju redakciju i na ukrajinskom i ruskom,obe pljuju u istu metu RUSIJU,imali razlike.

  2. Dopala mi se ova analiza g. Rujevica
    Pogotovu njegov pogled na istinu, na postojanje vise istina, na NEVIDLJIVOST ISTINE.
    U ratovima je oduvek prva zrtva bila istina.

    Mislim da Srbi vide rat u Ukrajini bolje od drugih jer imaju :
    – vise izvora kontradiktornih informacija
    – tradicionalno dobre istorijske i duhovne veze sa Rusijom
    – bogato iskustvo sa medijskim manipulacijama (NATO, TV Bastilja, i dr)
    – jos sveze sacanje na zemlju koja ima vise jezika, vise religija, visa razlicitih kultura i istorija – bogatstvo koje je posluzilo zlotvorima da izazovu gradjanski rat.

Оставите коментар