Јуриј Баранчик: Јерес украјинства, на рачун Русије и на крви Руса – шта ће нам уопште Украјина?

Шта ће Русији још једна руска држава, и то још на њеним историјским територијама?

(Регнум, 10. 3. 2015)

Колаж: ИА REGNUM (Кликните на слику за увећање)

Колаж: ИА REGNUM (Кликните на слику за увећање)

Ја сам почетком новембра 2012, тј. две и по године пре почетка грађанског рата у Украјини, у чланку „Јанукович је јако приближио тренутак почетка грађанског рата и распада Украјине“, говорио да Јанукович својим деловањем гура државу у провалију – уосталом, и наслов тог чланка говори сам за себе. Наравно, у новембру 2012. то још није било тако очигледно, али – ипак… У мају 2014. сам, у чланку „Белоруски пут. Размишљања на комадима распаднутог украјинског пројекта“ („Белорусский путь. Размышления на обломках украинского проекта“), наставио смером анализе положаја у коме се пројект „Украјина“ нашао:

Украјински пројект је показао да је – као пројект – могућ само на територији Русије, на рачун Русије, на рачун руског језика и на крви Руса. И, тај циљ – уништење Русије и Руса – данашњи гласноговорници украјинског пројекта чак и не поричу. Напротив, они га на сваки начин наглашавају. То ће рећи: постојање украјинског пројекта је могуће једино и искључиво у форми антируског пројекта, оног који разара руски пројекат, који отима руске територије, уништава руске животе и смисао руског пројекта.

Кретање ка интегралности и монолитности Руског Света, на рачун „састругавања/гуљења“ оних – на њега потпуно налепљених – „политички коректних“ мишљења и слојева, одбацује из темеља Руског Света оне пукотине које су у њега биле убачене током совјетског периода и које су, и до дана данашњег, присутне преко територијалне раздвојености јединственог руског народа на три државе којима би бајаги требало да одговарају три етницитета[1]. Па, шта се то данас догађа? Украјинство остаје ван граница Руског Света као дубоко непријатељска идеја, препуна мржње према целом Руском Свету.

То је било написано пре скоро годину дана. Мислим да је сада, у светлу онога што се догађа у Украјини, дошло време да се вратимо тој теми и да се замислимо о будућности тих територија Руског Света, које су се до сада бројале као украјинске. Време тог украјинског пројекта се примиче свом крају, па је потребно да се унапред размисли шта и како чинити са тим територијама и како им поново, у оквирима руске историје, вратити Руски Смисао. У оквиру украјинског дневног реда руске политике, ток времена све више гура на прво место питање будућности ових територија.

У целини узев, без обзира на појединости, постоје само три варијанте.

  1. Прва је васпостављање пројекта „Украјина – а не Русија“, са свим последицама које отуда проистичу. То је настављање садашњег дотационог модела економије, наставак политике украјинизације и васпостављање парола агресивног украјинства, наставак политике уклањања рускости и Руског Света из њеног друштвено-политичког живота, васпостављање позиција елита русофоба уз западне дотације економији из руских средстава, подизање украјинства „на штит“. Као резултат тог тренда, Украјина ће буквално, као минимум, кроз пар година причати о својој победи над „москаљима“, а као максимум – спремаће се за нову чистку Донбаса и нови рат против Русије, под пажљивим руководством америчких инструктора.

У овом сценарију неће бити федерализације – остварење федерализације би једноставно раскинуло овај псеудодржавни пројекат. Када Донбас, као основни регион-донатор те државе буде задржавао своје новце, он ће и бити тај који ће одређивати основни смер државне политике, што је неприхватљиво за дотациони центар земље и за њене западне области. Према томе, наравно да је неопходно раздвајати фашисте и необандеровце од Украјинаца, како је то радио и Совјетски Савез, одвајајући Немце од фашиста. Али, овде је проблем много озбиљнији, јер Украјинци као нација – то је „псеудонација“, политички пројекат, а не национална реалност. Дакле, учвршћујући Украјинце као државотворну нацију Украјине, ми онда – хтели то или не – васпостављамо цео комплекс противуречности између Руса и Украјинаца у оквиру Руског Света, у руским земљама-крајинама и међу онима који су живећи на тим територијама – прво под утицајем аустроугарске, затим пољске, па фашистичке, а после тога англосаксонске пропаганде – почели себе да сматрају посебном нацијом једино због тога што су говорили једним од дијалеката руског језика. Треба ли нам то? Нећемо ли и онда руском крвљу плаћати за такву историјску и концепцијску безбедност?

  1. Други сценарио: то је формирање нове државе на федеративним принципима на месту данашње Украјине. На пример: „Федерација Новороссија“, а опет са свим последицама које из тога проистичу – као што су два државна језика, потпуна језичка равноправност у друштвеној, информативној и државној сфери, уништавање бандеровштине у свим њеним формама, као и проналажење бандеровског подземља на целој територији Украјине, филтрација необандероваца, њихово завођење у црне спискове за државну службу, службу у војсци и полицији, итд., доношење закона о лустрацији, финансирање региона сходно њиховом доприносу општем буџету и одређивање државне политике од стране оних региона који су стварни донатори државе.

Разумљиво, ако се све то правилно уради – руски језик ће кроз 5-10 година потиснути украјински у буџаке друштвеног живота, па ће се, као резултат тога, украјински језик очувати само на нивоу обредно-свакодневне културе, и украјинство ће почети да одумире као социјално-етнички феномен. Али, и у том случају настају посебна питања. Има их много, нећу залазити у детаље, али главно од њих је питање: да ли је руском народу потребно да има две државе? А – ако у обзир узмемо и Белорусију (бело- руску) – чак и три? Разумљиво је да је то веома сложено и комплексно питање, и на њега је у оквиру овог текста немогуће дати одговор. Али, то питање ипак постоји. И – не може се то питање занемаривати, јер, у принципу, будућност те територије, као и мир југо-западних граница Русије, у многоме зависи од тога какав ће режим владати тамо: пријатељски, непријатељски, или идентичан са руским.

  1. Трећи сценарио – то је спровођење референдума у оним областима Украјине које неће прећи под протекторат Пољске, Мађарске и Румуније (Ивано-Франковска, Љвовска и делом Волинска и Тернопољска област ће се морати поделити), и то по кримском сценарију – о уласку тих територија у састав Русије. И то: опет са свим последицама које из тога проистичу један државни језик, давање Кијеву статуса града федералног значаја, новом поделом Украјине, с тим да то одговара руским размерама у европском делу државе (можда, као федерални округ), итд. Шта ће Русији да на транзитној територији формира нову „независну“ руску државу уз све трошкове које то изискује, ако је далеко јефтиније и јасно једноставно оформити још један федерални округ и то без оне, ни на чему засноване, украјинске уображености?

Уосталом, и неки други уважени експерти су присталице овог става. Ево, на пример, шта о томе пише на свом блогу на „Однако“[2] Ростислав Ишченко (Ростислав Ищенко):

„Последње питање које нас може интересовати: шта чека Украјину као резултат рата? Ништа. Ње неће бити. И сама чињеница да уз помоћ Москве никако не успева образовање адекватних органа управљања у ДНР и ЛНР сведочи да такве творевине нису ни потребне. Новоросија остаје географски и историјски термин, али не постаје политичка реалност. [Њена] Армија је била потребна – она се и појавила, а државне структуре нису потребне – па се онда и не појављују. Значи – Новоросија се ни не планира. Из тога патриоти-паничари извлаче закључак: значи, све се жели „просути Кијеву“. Али ако је – како смо малопре показали – и сам Кијев већ „просут“, па је самоликвидација његовог режима само питање времена, а не принципа – и то најближег времена, коме онда „просипати“ Новоросију? Никоме је неће ни сасипати, и нико је неће стварати. Шта ће Русији нова Украјина – али сада као Новоросија? Ма, Русији не треба никаква пуфер-држава између Евроазијске економске уније и ЕУ. Она само смета. А са НАТО се Русија ипак граничи (Норвешка, Естонија, Литванија). Русији је Украјина цела потребна – или скоро цела. То што та територија није способна за самостални развитак, то што од ње настају само проблеми – то је сада очигледно не само Москви, него и Бриселу. Због тога је Новоросијски федерални округ [Русије] – уз Малоросијски – могућ, док независна држава или независне државе – нису. Једноставно, свету су понестале паре – било за украјинску, било за новоросијску независност. Дошло је време да се империја врати на сопствене границе.“

(http://www.odnako.org/blogs/s-treskom-provalivsheesya-gosudarstvo)

Украјина је имала довољно времена да се оформи као држава са сопственом идеологијом, а ако вам је то по вољи – и мисијом. Уместо тога, потенцијално најбогатија држава Европе је – за нешто више од двадесет година – спала у ништа. Уз то, није доста окривљавати само елите. За оно што се догодило крив је и народ, људи којима су наметнули украјинство и који су привремено постали Украјинци. Украјинство је показало свој историјски, геополитички и етнички банкрот. Нема више времена за настављање тог бесперспективног пројекта. То време је истекло. Према томе, ако је тај пројект ништаван са државне тачке гледишта, а за будућност носи са собом велику и потенцијалну претњу пројекту Руског Света – зар није логично да та убачена гангрена националне самосвести једноставно буде ампутирана, и национални организам буде прочишћен преко повратка својим изворима?

С тим у вези, један други став појединих блогера који се у последње време појавио, изгледа, благо речено, мутан – као: не треба дирати пројекат „Украјина“, ни Украјинце, не треба дирати бандеровце на истоку те земље и радити на њиховој филтрацији, ни лустрацији – јер, забога, могу се они и увредити па кренути у рат против Русије; уз то иде и слично бунцање у стилу: Украјинци су нација, пројекат „Украјина“ им је пружио срећу и због њега ће се пренути из инерције – него, хајде да оставимо све како јесте, једино треба после рата да васпоставимо украјински пројекат на новим, исправним основама, итд. (у стилу оног филма – бајке „убити аждају“[3]). Али, идеолози тог пројекта заборављају да ће у данашњем времену било какав украјински пројекат бити амерички – па према томе антируски. Руском пројекту одговара једино руска држава. А, шта ће Русији још једна руска држава на њеним сопственим историјским територијама? И не треба петљати Русију као вишенационалну државу са митом о тројединству рускога народа. Јесте, Русија је вишенационална држава, али – руски народ је јединствен.

Разумљиво је да за сваки сценарио постоји и маса питања. Мени је, ипак, очигледно једно: догађаји на периферној територији Руског Света, вековна занемареност тих процеса, неподобност опасно погрешног мита о тројединству руског народа дубинској и трансцеденталној реалности Руског Света, као и много, много другог – све то казује да јерес украјинства треба окончати, и да пред будућим искушењима треба одлучно васпостављати целину језгра Руског Света са максималном брзином, у свој његовој пуноћи. Тим циљевима одговара једино укључивање низа области руске периферије у састав Русије и проширење њених граница до Пољске, Мађарске и Румуније.

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

_____________________________________

[1] Прим. ВК: Аутор подразумева: Русију, Белорусију и Украјину – а у даљем тексту, говорећи о „тројединству“ руског народа (руски, украјински и белоруски народ) иступа против тог концепта,а за јединствени руски народ.

[2] Прим. ВК: http://www.odnako.org/

[3] Прим. ВК: Совјетско-западнонемачки филм – бајка, из времена Горбачова, 1988. https://ru.wikipedia.org/wiki/%D3%E1%E8%F2%FC_%E4%F0%E0%EA%EE%ED%E0


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3JD



Categories: Посрбљено

2 replies

  1. Bojim se da ovi malo olako shvaćaju sve ovo.

  2. Аутор је, очигледно, руски “јастреб“. Уосталом – зашто да само Американци имају монопол на “јастребове“? Дакле, што рекли и они: So far, so good. А даље? Даље није баш… Баранчиково решење, коме он даје једину предност (оно треће) је данас фантазмагорија… Прво да кажем: у принципу се слажем с њим, мада – само у принципу. Да је тај став о јединственој Русији преовладао пре једно 100-нак година – за време грађанског рата, данас би то била друга прича, и неупитна стварност. Али – тада су се моји преци, “Бели“, у грађанском рату узалуд борили против бољшевичких злотвора, уз паролу: “Россия – единая и неделимая!“ (Русија – јединствена и неподељива!). Победили су бољшевици и рашчеречили јединствену Русију… Сада, потомци тих победника имају то што имају – и тек после 100 година дошло им је из дупета у главе како треба да буде. Али – што`но гласе српске узречице: “Касно Јанко на Косово стиже“, или “прош`о воз“. Мислим да Русија може данас да буде сретна ако јој остане четврто решење , које г. Баранчик и не помиње: ДНР и ЛНР Русији као нека врста руске РСК (“Источне Славоније“) за неко неодређено време у будућности (наравно, уз Крим, који је, Богу хвала, неповратно враћен у Русију). А даље? Que sera sera…

Оставите коментар