Владимир Ђукановић: Дан у бриселском срцу НАТО или Емоције се остављају на капији

Руска Федерација се доживљава као непријатељ број један, и сви службеници НАТО су добили као задатак да увек и на сваком месту користе термин „Руска агресија на Украјину“

Све своје предрасуде, крајње изражено неслагање са политиком НАТО и све што сам у животу прочитао о овој пре свега војној организацији, мада се данас истиче да је она војно-политичка, одлучио сам да оставим испред пријавнице која је граница између дозвољене и забрањене зоне, где могу да уђу само службеници НАТО и организоване групе које долазе на усавршавања и студијске програме. Као полазник Високе школе безбедности и одбране на нашој Војној академији, што је иначе највише генералштабно усавршавање, добио сам прилику да кроз студијску посету чујем тројицу предавача у самом седишту НАТО. Одлична прилика да се на лицу места уверим како та гломазна организација функционише изнутра. Додуше, признајем, дуго сам имао осећај мучнине који ме је данима притискао због свега што нам је НАТО учинио током бомбардовања. У појединим моментима имао сам жељу да тамо уопште не идем или да одем па да им саспем све у лице шта о њима мислим. Ипак, горко бих се покајао, јер сама предавања била су вишеструко корисна. Без обзира што се са ставовима тих људи никако и ни у чему не могу сложити, од њих се ипак може много научити. Од тога како се управља догађајима, преко процењивања који је метод у управљањима кризама најисправније применити, до тога како се у политици циљано и без емоција размишља ако хоћете да дођете до резултата.

djuka-brisel

Владимир Ђукановић у Бриселу (Извор: Фејсбук)

СМЕШКОМ ПРОТИВ НЕПРИЈАТНИХ ПИТАЊА

Крајње одсуство емоција је прва и основна ствар. Емоције се остављају испред зграде да чекају на капији док се не вратите. Емоције код службеника НАТО не постоје. Постоји само задати задатак и да ли је он испуњен. На делу је класичан прагматизам, и једино што се цени је резултат. Резултат вам гарантује даље напредовање. Такође, без обзира да ли имају састанак на коме се доносе важне одлуке о даљем ангажовању НАТО или имају предавање некој студијској групи, службеници НАТО се претходно детаљно припремају како би избегли да упадну у замку непријатних питања. Када осете да им је ситуација безизлазна, увек вам са смешком одговоре како они нису надлежни за ту област, али ће се потрудити да вам у комуникацији путем електронске поште доставе жељене податке. Ипак, ни ми нисмо били мачији кашаљ, јер је наша група састављена од прекаљених интелектуалаца и људи који су у системима наших служби, па смо мађарског службеника који нам је био додељен као предавач прописно изрешетали питањима о томе ко је први почео да насилно мења границе – Руси у Украјини или НАТО у СРЈ. После нас је вијао по ресторану да нам достави „веродостојне“ податке да су Руси војно ушли у Украјину. Једини проблем са тим његовим подацима био је у томе што му је извор био Њујорк тајмс, али свакако да је било лепо видети како се труди да нам изађе усусрет.

Друга двојица предавача – Американац који је најдиректније задужен за Србију и Балкан и Енглез који је очито прекаљени агент пред пензијом показали су врхунски професионализам. Дубоко су били „свесни“ свих грешака према Србији и уопште према ономе што је НАТО радио у прошлости. Чак су се готово у свему сложили са нама, били су пуни разумевања за оно што износимо и имали су крајње благонаклон став. Уважили су и нашу жељу за војном неутралоношћу, разумеју бојазан Србије због стварања војске Косова, признају да данас НАТО има другачији поглед на косовске Албанце пре свега због регрутовања терориста, и отворено говоре да на Србију гледају као на партнера. Наравно, овакав нагли заокрет има своју позадину, а она се зове криза у Украјини, која је, уз борбу против ИСИЛ, заправо једино оно на шта се НАТО данас фокусира. Тренутно целу Алијансу ништа друго не занима.

Украјинска криза је донела апсолутну промену у функционисању НАТО, и те промене ће најпре погодити земље источне и централне Европе. Американце и Британце те промене ће очито погодити, али у смислу да трљају руке од задовољства. Пре свега јер ће војна индустрија фантастично напредовати. Све државе чланице НАТО добиле су задатак да убудуће издвајају годишње чак два процента од укупног буџета за развијање система одбране, а од тих два процента чак 20 процената морају да издвоје за модернизацију војних снага. За сада су тај услов испуниле једино САД, Велика Британија, Естонија и, веровали или не, Грчка. Остали су још далеко од тога, јер је то стравичан удар на финансије сваке од држава, али то није тако ни важно. Важно је да се они труде ако буде потребе и да се задуже како би услов испунили, а то је за војну индустрију и светске финансијске организације фантастичан посао. Реченица на предавању коју је изрекао наш енглески предавач како је Европа дуго година живела безбедно, па самим тим није ни имала потребе да модернизује војску, али је ето дошла криза у Украјини која је показала да тај мир и није баш мир, већ да Европа мора да се уозбиљни због руске претње, била је сасвим довољна да схватимо због чега је било неопходно да се изазове хаос у Украјини.

Владимир Ђукановић је и на свом Фејсбук профилу објашњавао пут у Брисел (Извор: Телеграф)

Владимир Ђукановић је и на свом Фејсбук профилу објашњавао пут у Брисел (Извор: Телеграф)

РУСИ, НЕПРИЈАТЕЉ БР. 1

Руска Федерација се доживљава као непријатељ број један, и сви службеници НАТО су добили као задатак да увек и на сваком месту користе термин „Руска агресија на Украјину“. Из те ни мало безазлене реторике следи све остало. До јуче Руси су имали сталну мисију при НАТО и били су партнери. Сада се та мисија свела само на једног службеника, који има право да дође до своје канцеларије, али су му сва остала кретања у кругу НАТО забрањена. Сваки вид сарадње између НАТО и Руске Федерације је прекинут. На Русију се гледа као на потенцијалног непријатеља који може у сваком часу да нападне. Како би се напад спречио, потребно је издвојити већа средства за модернизовање армија. НАТО се враћа старом моделу колективне одбране и оставља по страни модел управљања кризама. За сада је донета одлука да се командни штаб НАТО премести у пољски град Шћећин, а разматра се могућност отварања још једног командног штаба у Румунији. Међутим, сада долазимо до момента кад НАТО мора да се суочи са различитим интересима свих држава чланица, а ту је веома тешко постићи консензус, што свакако руска страна обилато уме да искористи. Наиме, још је на прошлогодишњем самиту у Велсу јасно стављено до знања да НАТО нема намеру да улази у отворени конфликт са Руском Федерацијом, што значи да никаква војна интервенција због Украјине не долази у обзир. Такав став изузетно љути балтичке и прибалтичке државе које би, у случају потенцијалног руског напада, биле прве на удару. За сада, НАТО је одлучио да иде на јачање Грузије, Молдавије и Украјине, али не и о њиховом пријему у чланство НАТО. Значи, НАТО је спреман да пружи логистику, да модернизује армије ових држава путем инвестиоционих фондова (што ће их свакако до гуше задужити), да им пошаље војне инструктуре, али за сада нема ни у траговима јединственог става да ли би те држава требало примити у чланство, и вероватно се јединство по том питању неће ни догодити. НАТО жели веће војно ангажовање на истоку Европе и то не крију, али се оно за сада своди на формирање ударне групе, јединице од 5.000 специјално обучених војника за брзе интервенције и на Јединице за интеграцију од 40 људи, које служе за координацију између команде НАТО и војске државе чланице.

И то је за сада највише што НАТО може да пружи, што практично значи да су земље источне Европе, посебно земље бившег СССР остављене на цедилу уколико би Руска Федерација којим случајем кренула у општи напад. На основу свега што смо на предавањима могли да чујемо, НАТО за сада нема капацитете да одговори на потенцијални руски напад, и то се чак и не крије. Додуше, вероватно у тој светској подели карата, која иде по принципу да је живот неком мајка, а неком маћеха, они што су главни у НАТО и не маре много за безбедност Пољске, Естоније, Литваније, па и саме Украјине или Грузије, које о чланству у НАТО, како ствари стоје, могу само да сањају. Ако хоће да се бране, нека повећају војни буџет и нека модернизују војску, а то значи нека купе модерно наоружање од америчке војне индустрије. Руси јесу непријатељи НАТО, али свакако не доносе подједнаку претњу свим чланицама НАТО. Некоме ко је први на њиховом удару свакако су већи, а овима што су преко Атлантика или макар преко Ламанша, сигурно су мањи у смислу војне претње, а политички је донекле и пожељно да са Русима подижу тензије, јер је војна опасност по Источну и Централну Европу самим тим већа.

Седиште НАТО у Бриселу

Седиште НАТО у Бриселу

БАЛКАН КАО ДА НЕ ПОСТОЈИ

Од великих сила, сигурно је да ова игранка најмање одговара Немачкој, али то није била тема предавања, већ лично запажање аутора. Но, није тешко сабрати један плус један, па да се изведе ауторов закључак. Уосталом, предавач из Велике Британије отворено је критиковао кршење споразума са Горбачовим о даљем не ширењу НАТО, јер по њему је то један од узрока садашње кризе у коју се НАТО и сам увалио, али када је већ ситуација оваква каква јесте, онда мора и оваква политика да се води. Јасно нам је било да у тој причи нема места емоцијама нити враћању у прошлост да се распреда шта се догодило и који су узроци, већ се води искључиво рачуна шта је сада и шта ће бити. Могли би и ми Срби да ово научимо.

Што се Балкана тиче, ми као да не постојимо. Заправо, на нас нико више не обраћа пажњу, осим оних који су по службеној дужности задужени да нас прате. Изражена жеља Србије за војном неутралношћу, апсолутно се сагледава без икаквих тензија или некаквих притисака. То је наша суверена воља и нико нам по том питању, док имамо партнерски однос кроз Партнерство за мир, ни реч не приговара. Црна Гора је на добром путу да се придружи Хрватској и Словенији као пуноправна чланица. Македонија, без обзира што је све урадила што се од ње тражило, не може да постане чланица јер Грчка то не дозвољава све док се не реши спор око имена. Босна и Херцеговина због својих унутрашњих прилика и неприлика није урадила ни десети део, али њено чланство и није толико битно пошто су снаге НАТО кроз разне мисије свакако присутне на њеној територији.

За нас свакако најинтересантније је било сагледавање ситуације на Косову и Метохији и стварање „Косовске војске“, али сами предавачи нису придавали већи значај овој теми, већ нам је строго службено речено да разумеју нашу бојазан, али да је потпуно небитно да ли ће нешто што се сада зове „Косовске безбедносне снаге“ бити преименовано у „Војску Косова“. И ту се дискусија завршила, јер их та тема генерално не занима или можда глуме да их не занима, али свакако се тренутно у самом НАТО не воде никакве озбиљне дискусије по том питању.

ЏЕЈМИ ШЕЈ, ГЛАВОМ

Једино што их занима везано за Косово и Метохију је регрутовање џихадиста, и ту изражавају велико задовољство што је Србија спремна да буде партнер у борби против тероризма. Сами предавачи не либе се да критикују раније вођење политике према исламским терористима на Балкану и отворено признају грешке које су чињене током рата у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, што је за све нас било пријатно изненађење. Ипак, прича везана за Косово и Метохију није могла да прође без питања о бомбардовању Србије бомбама са осиромашеним уранијом, али нам је одговор предавача био запањујући. Без трунке емоција, строго службено, човек нам је одговорио да је таква муниција коришћена јер су земље чланице једноставно имале ту муницију, али да НАТО гледа да у будуће ту муницију смањи или скроз избаци. Такву хладнокрвност да се не сагледа да ли је можда неко због коришћења те муниције озрачен, какве су последице употребе такве муниције, све нас је оставила без речи. Ту се враћам на почетак текста – ко год уђе у круг НАТО нека остави емоције да га сачекају док из тог круга не изађе.

Владимир Ђукановић као ТВ лице

Владимир Ђукановић као ТВ лице

На крају, ред је написати нешто и о томе како сам систем функционише изнутра. У самом Бриселу има више од 5.000 службеника који раде у комплексу зграда НАТО. Све је као у кошници и, када гледате лица тих људи, јасно вам је да су они као програмирани да гледају своја посла. Све оне ликове што смо имали прилике да гледамо преко малих екрана сада смо могли уживо да видимо у ресторану где ручавају службеници НАТО, замишљени како да заврше поверени посао. Чак и најомраженијег код нас – Џејмија Шеја – видели смо на неколико метара за суседним столом. Рекли су нам да је увек вољан за разговор, али нисмо имали претерану жељу са њим да причамо.

Систем је замишљен тако да плату коју зарадиш донекле и вратиш, јер ручак, али и све што желиш да прибавиш у кругу НАТО, од сувернира до кафе или сока, није ни мало јефтино. Пошто немаш где да ручаш, односно принуђен си да једеш у њиховом ресторану, део новца од примљене плате свакако вратиш у буџет НАТО на овај начин. Најбитније је да се нико ником не меша у поверени посао. Колико сте добри у послу гледа се искључиво кроз резултат. На крају радног времена, исцеђени од заиста исцрпљујућег посла, изађете из круга НАТО-комплекса, поведете своје емоције које сте оставили на улазној капији и јурите до куће да узмете предах за следећа искушења.

И ми смо завршили нашу студијску посету, поприлично уморни и крајње ненавикнути на овако хладан и службени однос. Међутим, он очигледно једини доноси резултат, колико год да нам се то не допада.

Емоције су нас стрпљиво чекале на капији да нас подсете да је НАТО према нама починио злочин. Разум је био ту да нам саопшти да, без обзира на све, Србија мора са свима да сарађује, па и са НАТО, јер то јесте у нашем интересу. А интерес је оно што је у политици суштина. Уосталом, емоције у политици доносе само штету оном ко одлучује. Хладна глава доноси резултат. То је оно што смо дефинитивно могли да научимо док смо слушали предавање у Бриселу.

Аутор је посланик СНС-а. На свом Фејсбук профилу, између осталог, написао је: „Не знам што је у Србији толики проблем ако неко жели да се усавршава? Да, тренутно сам у Бриселу, јер сам полазник Високе школе безбедности и одбране при нашој Војној академији“

Наслов и опрема: Стање ствари

(Нови стандард, 10. 3. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3If



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Чуди ме да г. Шормаз није више напредовао у војној науци од г. Ђукановића (Не, дирајте ми Мила!) ? Да ли то „Нови стандард“ најављује расцијеп у посланичкој групи СНС? Г. Шормаза се живо сјећам са „Скупштина ДССа“. Тај „техничар за послове радних односа“, како је називао службено своје занимање, трчао би као без душе преко цијеле дворане „Сава центра“ да др Војиславу Коштуници, спушти сједиште послије интонирања химне, да се префшједник не замори. Тај патриотски ангажман није остао, срећом, непримјећен од др Коштунице, послао јњ нашег „техничара за послове радних односа“ да нану-нанину НАТО-у очита. Исплатило се. Сад пишу, „Новости“ г Шормаз приређује веселе вечере са срнећим гулашом, гаулајтерима НАТО, који тврде да бољег провода него у Сербији неима. Ако морам да бирам између г. Шормаза и г. Ђукановића (не да Бог да мислим на Мила!), на страни сам овог првог.

  2. После овог текста осећам се хипнотисано. Кад сам све ишчитао, лагано сам опустио рамена у знак пристанка. Емоције су заиста нестале … да ме није као трн убола реченица: “ А интерес је оно што је у политици суштина“ вероватно бих сада блажен махао плаво-белом заставицом.

  3. Novi Sutanovac se sprema od strane nase vlasti.Fasciniran covek NATO-om ,sta da se radi.Verovatno im je dao i nesto p[odataka u vezi proruskih snaga u Doneckoj i Luganskoj oblasti posto je skoro bio tamo kao „nezavisni“ posmatrac.
    Gde ces Vladimire SUTRA?To sutra stize polako.

  4. У псаламу Преданог има и мало хумора
    ‘Ипак, ни ми нисмо били мачији кашаљ, јер је наша група састављена од [прекаљених] интелектуалаца’

Оставите коментар