Тома Пикети: Ни ММФ ни Европска комисија не знају куда нас воде

Планетарни бестселер француског економисте Томе Пикетија, „Капитал у 21. веку”, чије је српско издање код „Академске књиге” прекјуче представљено у Београду, повод је ексклузивном интервјуу који је Пикети дао за наш лист.

Фото: Политика

Фото: Политика

Да ли институције које су наметнуле ову политику штедње, Међународни монетарни фонд, Европска централна банка и Европска комисија, знају куда нас воде или њима управљају бездушне бирократе?

Не знају куда нас воде. Најгоре је што су то сами признали, нарочито они из ММФ-а, да су лоше израчунали последице такве политике на привредни развој, да нису узели у обзир драматичне последице сувише брзог смањења дефицита. На крају су признали, али сад је касно. Као да нисмо способни да извучемо поуку и настављамо да заступамо у ММФ-у, и још више у Европској централној банци, ту потпуно депласирану идеологију. Ова криза је резултат ове дубоко укорењене идеологије, али и снажног неповерења у демократију. Замењујемо улогу демократског парламента аутоматским правилима које спроводе групе експерата и функционера. То није само недемократски, већ је и неефикасно, не даје резултате.

Када би Француска и Италија предложиле Немачкој истинску, демократску промену еврозоне, у којој одлуке о нивоу дефицита неће доносити једна земља, Немачка, или Немачка и Француска, тајно, на састанцима Државног савета, већ Европски парламент у коме би свака земља била представљена пропорционално броју становника, ни више ни мање, сигуран сам да би имали мање штедње, већи привредни развој и мању незапосленост. Када би се одлуке овако доносиле, демократски, јавно, у присуству медија, пред европским грађанима, не би гласали за штедњу у толикој мери.

Већ данас постоји већина која је за политику покретања привредног раста у Европи. Али овај технократски систем онемогућава да гласате за заједнички план покретања привреде, за заједнички порез.

Србија спроводи политику штедње са последицама које су сличне онима у Грчкој. Да ли је смањење пензија, плата, социјалних издатака ефикасна политика?

Не, зато што постоји потреба да на један или други начин финансирамо пензионере, здравствени систем. Када упоредимо различите земље констатујемо да је у САД здравствени систем у великој мери приватан и да на крају кошта много више него јавни. У америчком систему приватне компаније за здравствено осигурање и приватне фармацеутске лабораторије пуне џепове. Јавни систем у области пензија, здравства, образовања није само правичнији, него је у многим случајевима и ефикаснији и пружа боље услуге.

Ова политика је у Србији представљена као економска политика која нема алтернативу…

Циљ моје књиге је да покаже да увек постоји алтернатива, да увек има различитих начина да се организује капитализам, економија, друштво. Када погледамо фискалну историју, историју социјалне државе, расподеле богатства, закључујемо да постоји мноштво могућих решења. Погрешно је веровати да постоји само један пут. Нема идеалног модела, свака земља мора да пронађе сопствена решења, сопствене институције.

У Србији се неравноправност драстично продубила у периоду транзиције који је обележила приватизација…

Случај Србије и других земаља бивше Југославије је посебан. Да није било рата можда бисмо много више причали о југословенском моделу самоуправљања. Друштво које је постојало пре рата било је релативно равноправно, захваљујући социјалистичком моделу јавног и полујавног власништва и моделу самоуправљања који је донекле функционисао, свакако боље од социјалистичких модела совјетског типа.

Све земље бивше источне Европе које су прошле кроз приватизацију чија је последица раст неједнакости морају поново да успоставе већу јавну контролу над механизмима који продубљују ову неједнакост.

Али у многим бившим комунистичким земљама постоји тенденција да се беба баци заједно са водом. У исто време када су се одвојиле од комунистичког модела, са свим његовим грешкама и пропустима, одбациле су и сваки облик редистрибуције, државе засноване на социјалној правди. Прогресивни порез, на пример, готово не постоји у земљама источне Европе, у Пољској, Русији. Не само да не постоји прогресивни порез, већ не постоји ни транспарентност када је реч о приходима и богатству.

Инсистирам на томе да је питање прогресивног пореза на дохотке и богатство неодвојиво од њихове демократске транспарентности.

Када немамо прогресивни порез, као што је случај у Русији, то значи да немамо јавни увид у примања и имовину. То одговара моделу друштва које је изузетно олигархијско, у коме је велики део националне имовине приватизован по условима који су често скандалозни. Појединци су се обогатили преко ноћи захваљујући приватизацији по јако ниским ценама, а потом су у многим случајевима напустили земљу са имовином, настанили се у Паризу, Лондону или другде, и наставили да из иностранства исисавају примања и дивиденде из своје земље.

Тај модел је одвратан и води ка јачању национализма. Када нисмо решили социјалне проблеме унутар земље, на миран и рационалан начин, постоји тенденција да пробамо да се извучемо позивајући на мржњу према другима, бацањем кривице на стране раднике или друге земље. Све бивше комунистичке земље морају да поставе питање шта да раде сада када више немају јавно власништво, када су приватизовали велики део економије. Ако се задовољимо да све приватизујемо, а не поставимо алтернативне институције контроле неједнакости, идемо ка друштву које је изузетно неравноправно.

Како се прилагодити глобализованој економији?

Већ смо имали снажне периоде глобализације. У књизи поредим данашњу ситуацију са оном која је постојала у доба које често називамо првом трговинском и финансијском глобализацијом, између 1860. и 1914. године. У то време је економија, такође, била глобализована, иако данас глобализација, нарочито технолошка и информатичка, добија нове размере и захтева нове одговоре када је реч о међународној координацији, пре свега на европском нивоу.

Решење зато није у националистичком повлачењу, већ у организовању велике политичке заједнице на демократски начин. То није једноставно, али немамо избора. Ако хоћемо да регулишемо капитализам потребно је да имамо поверење у демократију, да организујемо фискалне, социјалне, финансијске институције које ће контролисати мултинационална предузећа и финансијски сектор.

Ко је данас непријатељ када говоримо о расту неједнакости?

Непријатељ је незнање и национализам, то је оно што ме највише плаши у Европи данас. Сваки њен део је имао тешку прошлост са национализмом, бивша Југославија, али и Француска, Немачка, Грчка, Италија, све те земље за које смо веровали да су се помириле после Другог светског рата. Оне се заиста јесу помириле, али још постоји националистички изазов. Видимо то у начину на који Немачка држи лекције Грчкој и другим земљама.

У чему видите наду за Европу?

Постоји више могућих еволуција. И даље се залажем за кооперативна решења, морамо да их нађемо, јер је пут распада еврозоне изузетно опасан. Нарочито леве снаге које хоће да се врате држави-нацији праве велику грешку, јер су у тој игри снаге леве левице увек надигране од снага десне деснице, које су јасније у националистичким афирмацијама. То није решење и треба га избећи на сваки начин. Проћи ће се кроз разне кризе, али на дуже стазе сам оптимиста. Ова књига је порука оптимизма, њен циљ је да допринесе демократизацији економског знања, а тиме и демократизацији економије и друштва. Али то је само књига, на свакоме појединачно је да томе допринесе. То зависи од свих.

Ана Оташевић

(Политика/Искра, 8. 3. 2015)

Душан Вујовић: Да смо објавили поскупљењe струје то би одвукло пажњу са позитивне вести да смо добили подршку ММФ

Министар финансија Србије Душан Вујовић изјавио је да је вијест о поскупљењу струје од 1. априла за 15 одсто објављена тек недавно јер, како је рекао, Влада није хтјела да „оптерећује“ грађане прије објаве програма договореног са Међународним монетарним фондом /ММФ/.

Фото: Зоран Синко/Политика

Фото: Зоран Синко/Политика

Вујовић је за београдску „Политику“ рекао да Влада није хтјела да објављује програм договорен са ММФ-ом, који садржи и поскупљење струје, док Борд директора ММФ-а не усвоји и објави тај програм.

„Поскупљење струје има значајан психолошки ефекат, поготово у тешким економским условима. О томе се прича већ дуже време, али нисмо желели да људе оптерећујемо пре објаве. У медијима је ситуација таква да би вест о поскупљењу могла да одвуче пажњу јавности с најважније позитивне ствари да смо, после два неуспешна покушаја, добили подршку ММФ-а“, објаснио је Вујовић.

Он је рекао да ће у априлском поскупљењу струје половину чинити повећање саме цијене струје, а другу половину акцизе на струју, али се неће исказивати процентуално, већ ће износити фиксних 0,5 динара /0,004 евра/ по киловат-часу.

Вујовић је навео да је са ММФ-ом договорено да се запосленост у јавном сектору смањи пет одсто кроз природни одлив и отпуштања.

На питање зашто је негирао да ће отпуштања бити дио договора, Вујовић је истакао да је он тврдио да је циљ програма ефикаснија држава, а не отпуштања.

Министар је навео да ће дио новца од продаје имовине бити коришћен за враћање најскупљих кредита.

„Ако од продаје `Телекома` добијемо две милијарде /евра/, отприлике половина ће бити потрошена на враћање дугова, а друга половина на завршавање приоритетних пројеката са високим приносима“, навео је Вујовић.

Он је указао на то да је без реформи Србија могла да настави још двије или три године, али да бисмо тада дошли до краја и морали да прихватимо много веће смањење расхода.

(Срна/Искра, 8. 3. 2015)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ: Аргентина – „Сећање на пљачку“

После пада војне диктатуре 1983, сукцесивне „демократске“ владе покренуле су низ реформи које су наводно требале Аргентину да претворе у највећу светску либералну и просперитетну економију. Мање од двадесет година касније, Аргентинци су изгубили буквално све: велике националне компаније су „добро“ продате испод вредности страним корпорацијама , приходи од приватизације су преусмерени у џепове корумпираних званичника; ревидирани закони о раду су још више одузели права од запослених, у земљи која је традиционалноважан извозник хране, неухрањеност је широко распрострањена; милиони људи је незапослено и тоне у сиромаштво, а њихова штедња је нестале у коначном банкарском колапсу.

Филм „Сећање на пљачку“ покушава да компонује живу слику од ситуације када је земља потпала под војну диктатуру 1976. до избијања побуне од 19. и 20. децембра 2001. Било је то скоро двадесет пет година страшних економских и социјалних проблема скривених иза „периода мира и тишине којима се земља суочавала“. Аргентина је у рекордном року од просперитетне земље постала сиромашна, због тога што су је политичари презадужили, раширене корупције у „највишим политичком“ круговима, финансијском сектору и због пљачке јавне имовине.

То се догодило у саучесништву бројних мултинационалних компанија са међународним владиним „агенцијама“. Аутор Пино Соланас покушава да разоткрије механизме ове катастрофе, демонстрирајући достојанство и храброст милиона Аргентинаца који се боре да не потону у сиромаштво.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Hh



Categories: Преносимо

Оставите коментар