Милош Милојевић: Опат Мартин у Вучићевој посланици

Како су се редовни и ванредни изборни циклус сменили у кратком временском размаку, наши владајући политичари (или прецизније речено наш Владајући политичар) немају прилике да на митинзима масама изнесу своје драматичне погледе на стварност, где смо оманули и шта нам је чинити. Телевизијски интервјуи, углавном врхунски темпирани, ипак не дају прилику да се каже баш све – а још је мања шанса да се све каже у онако бриљантној књижевној форми којој је склон тренутни премијер Александар Вучић.

vucic-blic

И тако, с времена на време, Вучић објави понеки ауторски текст. Не знамо још да ли Вучићеви ауторски текстови имају цикличан карактер и надам се да премијерски мандат споменутог неће трајати довољно да то и сазнамо. Интенције аутора готово су непрозирне. Да ли пише за напредњачке страначке војнике да разрађују тезе о Веберу на састанцима партијског подмлатка? Или да се подсете драгог лидера док се досађују на некој егзотичној дестинацији? Тешко је дати одговор на ово питање. Можда је посреди дубока психолошка потреба која нагони аутора да се јавно самосажаљева? За нас, остало читалаштво, ова разливања мастила нису претерано интересантна – ту смешу плача над својом судбином, оптужби, трапавих генерализација, полуистина и неистина безмало смо чули стотинама пута, у свим могућим медијским облицима. Мој одговор њима, ко год ти они били, не разликује се много од тих ранијих текстова – од којих је вероватно најупечатљивији онај објављен летос, препун јефтине демагогије, наметања кривице и сличним вучићевским темама. Пошто сам о том трактату већ раније писао, нема потребе да се до танчина бавим Мојим одговором њима, али ћу се задржати на неким карактеристичним моментима о којима раније није било речи.

vucic-tekst

Шта је јадни опат Мартин – из далеког али Вучићу блиског Светог Римског Царства Немачке Народности – згрешио не знамо, ал’ биће да је био много грешан кад се нашао у једном оваквом памфлету, који нам дакако изгледа као патетично јадиковање (на шта нас и премијер брижно упозорава). Да ли је својих Деведесетпет теза прикуцао на врата катедрале у Витенбергу или у пределу кортекса тренутног српског премијера – па је овај доживео тако нагло и непоправљиво преумљење такође не знамо.[1] За разлику од премијера Вучића, Лутер важи за једног од највећих мајстора свог матерњег језика, уз Гетеа и Ничеа. Лутер је такође био добро верзиран у теолошким расправама и изузетно упућен у оно о чему је писао, без обзира на разноразна застрањења. А Вучић? Па, Вучић, како да то најблаже кажем, нема појма.  Та дубока некомпетентност осликава се практично у свакој реченици, тако да их је понекад мучно читати.

Вероватно најважнија тема коју је Вучић покренуо је однос српске елите према садашњој власти. На страну што, очито, своје сараднике не држи за репрезентативан део политичке елите. Да ли је Вучић, као загрижени конвертит, очекивао искренију и жешћу подршку другосрбијанског естаблишмента? Својевремено је Весна Пешић са усхићењем говорила о Дачићу као новом Де Голу, а у скорије време нисмо чули овако упечатљиве епитете на рачун Александра Вучића.

dw-vucic-jd

Легитимно је запитати се зашто другосрбијанци не подржавају отвореније Вучићеву политику безалтернативног пута у Европску унију, политику која се приближава идеалу „уђимо у ЕУ са Србима или без њих“? Зоран Ћирјаковић је својевремено писао како је Друга Србија једном имала прилику да одлучи ко ће бити на власти у Србији – и определила се за Српску напредну странку! После се друштванце поделило и сада подршка вероватно није онако гласна како би Вучић желео. Вучића вероватно најгласније подржава неформална фракција која баштини политичке идеје покојног адвоката Срђе Поповића – укључујући и ону да Србију под хитно треба ставити под западни вредносни систем (шта год он подразумевао), макар и уз помоћ стране интервенције (војна више није потребна, Тони Блер се сасвим лепо уклопио у београдску администрацију).

Зашто овај, некада медијски свеприсутни, сегмент елите не подржава гласније премијера и његову политику можда има и прозаичније објашњење. Некада неопходни да атлантизују београдске власти када оне пружају сувише јак отпор, они сада постају потпуно беспотребни. И како никада нису представљали праву друштвену елиту, са снажном економском и/или интелектуалном подлогом, лако су се ућутали. Зашто други сегменти елите не подржавају грлатије Вучића није тешко докучити. Оно што је некада био заметак средње класе економски је уништен вишедеценијском транзицијом, неки од најбогатијих људи у Србији –оправдано или неоправдано – страхују за своју сигурност и богатство, а кад устреба спроводе се кроз медијски шиболет да сиротињи омиле напредњачку политику. Пронационалним интелектуалцима Вучићева политика може изгледати све само не и привлачна.

nm-vucic-basara-240

Друге теме које Вучић провлачи не заслужују опсежније разматрање. Толико неконзистентности, очитих неистина и – једном речју – глупости може да прође само код тоталних игнораната. Вучић се, с једне стране, хвали својим протестантизмом, а с друге стране осуђује српска месијанска веровања. Није ми познато постоји ли протестантска деноминација која не верује у Месију? А што се тиче ослонца на сопствене снаге и веру у људску аутономију, и Лутер и Калвин би овде превртали очима. Срби можда са сетом гледају на прошлост, али ти осврти су сасвим оправдани – сада можемо са уздасима да прижељкујемо економске параметре 2008. или 2006. године, о којима ће се вероватно испредати митови као о крају 80-их година. Врло су спорне и идеолошке квалификације које Вучић олако износи: зашто православни не би могли да буду демократе или неолиберали (у економском смислу), а тврди националисти (у политичком смислу)? Колико је отужно Вучићево спочитавање Србима како су нерадници и како не цене вредност рада убедљиво је писао, баш поводом најновијих Вучићевих изјава, Слободан Антонић.

Вучић се жали што се критичари Владе не баве бројкама (тешка неистина), а сам не износи никакве конкретне показатеље; а када их и износи (увек је то „по први пут у историји“) они буду лако оповргнути – неке лажи су тако очигледне да је то увредљиво. Слабе аналогије, као незаобилазна демагошка алатка, служе да се из њих извлаче снажни закључци о својствима нашег народа. Пореде се Тони Блер и Владимир Путин, лаже се како Србија није геополитички опредељена – иако се говори о приступању ЕУ као једином циљу националне политике а Влада ставља под туторство страних саветника[2].

vucic-ft-blog

Да се вратимо на Мартина Лутера, кога смо споменули на почетку текста. Лутер је за једног старог Балканца, Аристотела, писао како је пајац који је завео Цркву. За Вучића одговара сличан опис: он је пајац који је завео Србију. Надамо се само да ће његов циркус бити кратког века.

__________________________

[1] У ствари, прикуцавање теза на врата катедрале је познији лутерански апокриф. Лутер је 1517. свој спис послао људима којима су способни да разумеју финесе теолошке дискусије. Обичним верницима, попут Александра Вучића, доступни би били тек прежвакани катехизиси, еквивалент сажваканим упутставима различитих бриселских комесаријата.

[2] Срђа Поповић је прижељкивао да се овако нешто деси, али је био уверен да то може бити последица само војне окупације или сличне катастрофе. Додуше, напредњачка Влада није ништа друго до потпуна политичка катастрофа.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3HG



Categories: Судбина као политика

Оставите коментар