Economist: Kо није за вакцинацију деце против малих богиња – индиректно убија

Зашто су Џејмс Вилсон и „Економист“ подржали обавезну вакцинацију

ss-face-240Настављајући, у јеку епидемије малих богиња и грипа, полемику о вакцинацији, редакција „Стања ствари“ објављивањем овог превода из гласила крупног капитала „Економиста“ жели да подсети на идеолошка, често контрадикторна, становишта о вакцинацији током историје и у садашњем тренутку. 

(Економист, Лондон, 24. 2. 2015)

Треба ли владе да присиле родитеље да вакцинишу своју дјецу? Ово питање, које је подвргнуто страственој и понекад насилној расправи током последња два века, нашло се поново као једна од ударних тема америчке политике. Од почетка ове године, више од 150 случајева малих богиња је пријављено у 17 држава, највише након избијања епидемије у децембру у Калифорнији, у Дизниленду[1]. Ширење болести углавном је узроковано падом стопе вакцинације, која се спустила ниско, као нпр. на 82% у држави Колорадо. Ово је испод неопходног нивоа за дјецу да би се обезбиједио „контигент имунитета“[2] од инфекције, што је универзални циљ вакцинације. Као резултат тога, многи љевичарски оријентисани коментатори тврде да влада треба да уведе обавезу за родитеље да вакцинишу своју дјецу, док десничарски либертаријанци тврде да појединци треба да имају право да одбију медицински третман. Али, шта је економиста Џејмс Вилсон, оснивач „Економиста“, заступао када је Британија увела своје прве законе о обавезној вакцинацији против великих богиња 1853. године?

Вилсона су историчари често (и погрешно) упамтили као страственог заговорника класичне политичке економије. У пракси, као економиста, Вилсон је вјеровао у слободну трговину и против интервенција власти у животима појединаца – снажније чак и од Адама Смита или Дејвида Рикарда. Заиста, Смита је напао „Економист“ због подршке закону који ограничава трговину са Британијом ономе који не користи британске бродове, као и због његовог заговарања јавних радова. Рикардо је оптужен за прављење „фаталне грешке“ због става да не треба опорезивати непроизводне гране, односно предлагањем такси које нијесу биле довољно високе да задовоље Вилсона. И учење Томаса Малтуса, који је тврдио да ће раст становништва на крају превазићи способност свијета за производњу довољне количине хране, проглашен је једноставно погрешним. „Економист“ из најранијих дана тврдио је да ће технолошки напредак и слободна трговина осигурати да свјетска популација буде адекватно исхрањена. Садашња предвиђања говоре да је овај лист је имао право у протеклих 172 година.

„Нема глупости у мом животу. Знам шта је исправно, напорно радим, и испуњавам своју дужност“ (Џејмс Вилсон)

„Нема глупости у мом животу. Знам шта је исправно, напорно радим, и испуњавам своју дужност“ (Џејмс Вилсон)

Дакле, укратко, било би природно очекивати да Вилсон и „Економист“ – који су себе сматрали фанатичним противницима државних интервенција у 19. вијеку – буду против обавезног вакцинисања у Британији. Али, ништа није даље од истине. Вилсон је био финансијски секретар Трезора („млађи министар финансија“) у влади који је увела закон о обавезном вакцинисању, и свесрдно га је подржао у јавности. До 1867. године и проширења обавезног вакцинисања на Ирску, нагли пад у броју смртних случајева од великих богиња било је навођен на страницама „Економиста“ као доказ да је та политика била исправна.

Вилсон је подржао закон, јер је, упркос својим бескомпромисним ставовима о слободној трговини, он и даље задржао поштовање за чињенице и бројке. Када би докази, као што су они са обавезном вакцинацијом, претежно сугерисали да је државна интервенција била од користи, он би то подржао. У случају вакцинације, законодавство 1853. и 1867. обавезивало је на лијечења беба и дјеце – која не могу да учине слободан избор – док њихови родитељи, као одрасли, још увијек имају личну слободу да прихвате посао или да га одбију. Остаје као иронија британске историје да је влада „виговаца“[3] увела закон о обавезном вакцинисању, док је већина њених одлука била у духу laissez-faire, а да је социјалистичка влада лабуриста[4] укинула обавезну вакцинацију 1946. године, Законом о оснивању Националне здравствене службе и национализовањем здравственог система.

Данас смо поново у ситуацији да држава треба да подстиче родитеље на вакцинацију њихове деце против болести попут богиња, као што је то било и 1850-их. Брига о наводној вези између вакцине против малих богиња-заушки-рубеола (MMR) и аутизма потпуно је дискредитована. Кристално је јасно: онај ко није за вакцинацију дјеце против малих богиња, индиректно убија. Процјењује се да ће, у развијеном делу свијета, једно од 5.000 оболеле дјеце умријети од компликација малих богиња. Уз вијест да је 18 мјесеци стара беба у Њемачкој подлегла богињама 23. фебруара, модерни либерали требало би да поново добро размисле о томе да ли је њихово противљење обавезној вакцинацији практично и морално оправдано – као што је то и сâм Вилсон урадио прије више од 160 година.

C. R. | London

С енглеског посрбио: А. Ж.

________________________

[1] Прим. СС: Здравствени званичници верују да је извор епидемије један оболели посетилац Дизниленда који је донео вирус из иностранства. Дизниленд, као једна од највећих светских туристичких дестинација, био је савршено место за ширење вируса, јер ту има много беба које су премале да би се вакцинисале и много посетилаца из земаља где вакцине против малих богиња нису обавезне. Вирус се од тада (децембра 2014) проширио и ван Дизниленда. Заражени су стари од седам месеци до 70 година, а међу њима је и петоро запослених у Дизниленду. (Извор)

[2] Прим. СС: У оригиналу „herd immunity“ – дословно „имунитет крда“, заправо колективни имунитет, имунитет једне заједнице.

[3] Прим. СС: Виговци (енгл. Whigs, слободњаци, пријатељи слободе) је назив за некадашњу политичку партију у Парламенту Енглеске, Шкотске и Ирске, познатој по великог ривалству са, исто тако несталом, Торијевском партијом. Партија је основана 1678, а распуштена 1868. Сматра се да су „виговци“ претече Либералне странке, а „торијевци“ је и даље неформални назив за британске конзервативце.

[4] Прим. СС: Лабуристичка странка изникла је из синдикалног покрета 1900. са циљем да учини да се глас радничких слојева чује у политичком животу. Утицај Либералне странке, након Првог светског рата, опао је и лабуристи постају главна опозициона странка. На изборима 1945. Лабуристичка странка бележи велику победу и коренито мења многе аспекте британског друштва и привреде. Као обновљена странка левог центра, лабуристи излазе на изборе 1997. године – резултат је велика изборна победа која доводи Тонија Блера на место премијера. (Извор)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Gm



Categories: Посрбљено

Оставите коментар