У једној од бољих емисија угашеног „Утиска недеље”, тројица угледних уметника су оштро, храбро и дуго говорили о потреби да се преиспитају национални митови, да схватимо реалност о Косову, истину о Првом светском рату и остале заблуде о нама. А онда се догодио драмски заплет какав се понекад види само у неком врхунском енглеском комаду у којем се између питања живота и смрти провуче нешто сасвим тривијално само да би читавој причи дао неку нову димензију.
На питање Оље Бећковић да ли вам смета што управник Југословенског драмског позоришта режира концерт Лепе Брене, тројица уметника безобалне слободоумности почели су да праве драмске паузе, проналазе изговоре и чекају да их неки блок реклама спаси од суочавања с колегом и фолк дивом. Нисмо на крају сазнали да ли тројици мускетара слободне мисли у Србији смета што први човек великог театра поставља на сцену хитове о Милету и диску, али смо некако приметили да и међу разбарушеним уметницима влада исто, гвоздено правило цеховске солидарности. Као што влада и међу докторима, адвокатима, професорима, новинарима и у свим оним професијама које је, изгледа, неко убедио да у друштву играју важну улогу. А политичари знају да то никако не може бити истина.
Тако је сасвим разумљиво и да професори угледног Биолошког факултета не желе да причају о плагијату колегинице, јер се свакако много горе ствари дешавају на неком другом факултету. Разумљиво је и када лекари одбијају да причају о корупцији колега, јер се због неколико случајева баца љага на читаву професију. А јасно нам је и када новинари правдају Бранкицу Станковић због скандалозног односа према колеги из Бете, „јер знамо кроз шта је све прошла”. Буде нам непријатно када чујемо да изгледа нико у Фудбалском клубу Нови Пазар није видео ко је то уперио пиштољ у слепоочницу фудбалера, који се усудио да промаши пенал, али опет схватимо да је и то неки екстремнији вид солидарности наоружаних фудбалских менаџера и сарадника.
У Србији се предуго готово сви озбиљни друштвени проблеми читају кроз само једну призму – хоће ли то одговарати нашој опцији, нашем тиму или, можда, мом банковном рачуну? Али у тим тешким, озбиљним расправама о комадању државе или њеном територијалном интегритету, Србија је некако неосетно подељена на стотине професионалних, цеховских државица, с њиховим неизабраним лидерима и неписаним законима. И зидовима ћутања око њих.
Можда је наш колега мало коруптиван, али ипак је наш колега. А у оној другој професији иначе се догађају много горе ствари, али ћуте и они, јер су свесни да би се све распало само ако би проговорили. Није јасно која то политичка, друштвена сила може да раздвоји појмове елементарне професионалне солидарности и ноторног прикривања корупције, криминала у нашим редовима. Али је јасно да о тим зидовима ћутања главу разбијају сви они који не припадају одабраним, посебним професијама.
Наслов: Стање ствари
Кратка веза до ове странице:
Categories: Преносимо
Систем вредности обично чува друштво, заједница, и одређује је владарима.
Код нас је обрнуто. Након пропасти српског друштва и државе, и суноврата система вредности, сада политичка класа диктира систем вредности. А њихов је такав: цеховски. И, то се раширило на све слојеве и цехове друштва.
И сељак штити сељака кад истовари старудију у поток, и комшија комшију за крађу струје и свакојака кршења закона, и ….