Алан Куперман: Либијски дебакл Обаме

Како је пропала интервенција добрих намера

(Foreign Affairs, издање март/април 2015)

Савет безбедности УН усвојио је 17. марта 2011. Резолуцију 1973 коју је прогурала администрација америчког председника Обаме, којом се одобрава војна интервенција у Либији. Како је Обама објаснио, циљ је био спасавање живота мирних, демократски оријентисаних демонстраната који су се нашли на мети либијског диктатора Моамера ел Гадафија у његовом покушају да угуши протесте. Не само што је Гадафи угрозио замах Арапског пролећа, које је недавно збрисало ауторитарне режиме у Тунису и Египту, већ намерава да изврши крвопролиће у либијском граду где је побуна почела, изјавио је председник. „Ми смо знали да, ако сачекамо још само један дан, Бенгази – град величине Шарлота – може да доживи масакр који ће одјекнути широм региона и оставиће мрљу на савести човечанства“, речи су Обаме. Два дана након одобрења УН Сједињене Државе и остале земље чланице НАТО-а успоставиле су зону забране летења широм Либије и започеле бомбардовање Гадафијевих снага. Седам месеци касније, након проширене војне кампање и уз непрекидну подршку Запада, снаге побуњеника су освојиле земљу и усмртиле Гадафија.

Побуњеници узвикују пароле током митинга против бивших бораца милиције у Триполију, новембар 2013. Ахмед Џадалах /Ројтерс

Побуњеници узвикују пароле током митинга против бивших бораца милиције у Триполију, новембар 2013. (Фото: Ахмед Џадалах/Ројтерс)

Непосредно након војне победе америчке званичнике обузео је тријумфализам. На овим страницама су 2012. Иво Далдер, тадашњи стални представник САД при НАТО, и Џејмс Ставридис, врховни командант НАТО за Европу, објавили „операција НАТО у Либији се са правом истиче као узор за интервенције“. Након смрти Гадафија, Обама је у „Врту ружа“ Беле куће пожурио да изјави: „Постигли смо наше циљеве без ангажовања и једног америчког војника на терену.“ Заиста, изгледало је да су САД постигле „хет-трик“ – заштитиле Арапско пролеће, спречиле геноцид попут оног у Руанди и елиминисале Либију као потенцијални извор тероризма.

Међутим, испоставило се да су ове оцене биле преурањене. Гледано из данашње перспективе, Обамина интервенција у Либији је тежак пораз, чак и по њеним стандардима. Либија не само да се није развила у демократско друштво, већ је Либија данас пропала држава. Насилне смрти и друга кршења људских права су се вишеструко умножили. Уместо помоћи САД у борби против тероризма, коју је Гадафи пружао током последње деценије владавине, Либија је данас заштићена зона милиција повезаних и са Ал Каидом и са Исламском Државом. Интервенција у Либији је нанела штету и другим америчким интересима – угрозила је неширење нуклеарног оружја, довела до захлађења руске сарадње у УН и распламсала грађански рат у Сирији.

Упркос тврдњама поборника ове мисије, боља политика је била на располагању – не интервенисати уопште, јер мирни либијски цивили никад нису били мета напада. Да су се САД и њени савезници придржавали овог правца деловања спасли би Либију хаоса и пружили би јој прилику за напредак под релативно либералним Саиф ел Исламом, Гадафијевим сином који је образован на Западу и кога је Гадафи одредио за свог наследника. Уместо тога, данас је Либија преплављена окрутним милицијама и анти-америчким терористима. Либија је упозоравајућа стварност како хуманитарна интервенција може да се претвори у пакао и ономе који има намеру да помогне и [ономе] коме је помоћ пружена.

ПРОПАСТ ДРЖАВЕ

Оптимизам поводом догађаја у Либији достигао је врхунац у јулу 2012, када су демократски избори довели на власт владу умерене, секуларне коалиције – потпуна промена у односу на Гадафијеву четири деценије дугу диктатуру – али се држава убрзо сурвала. Први изабрани премијер, Мустафа Абу Шагур, одржао се мање од месец дана. Његово експресно отпуштање најавило је надолазеће невоље. У време писања овог чланка, за мање од четири године Либија је имала седам премијера. Исламисти су доминирали у Општем националном конгресу, првој послератној скупштини. Нова влада није успела да разоружа десетине милиција које су никле током седмомесечне НАТО интервенције, нарочито исламистичке, где супротстављени команданти и племена воде крваве борбе за превласт и које ни до данас нису престале. У октобру 2013. сепаратисти из источне Либије, где се налази већина налазишта нафте, прогласили су сопствену владу. Истог месеца, тадашњи премијер Али Зеидан је отет и задржан као талац. На пролеће 2014, због све већег утицаја исламиста на либијску владу, САД су одложиле спровођење плана обуке између 6 и 8 хиљада припадника либијских снага.

До маја 2014. Либија је дошла на ивицу новог грађанског рата између либерала и исламиста. Истог месеца, одметнути секуларни генерал Калифа Хифтер је преузео контролу над ваздухопловством и предузео напад на исламистичке милиције у Бенгазију, да би касније проширио своје циљеве и на Триполи, где су исламисти доминирали у власти. Избори спроведени у јулу нису спречили хаос. Јасно је било да је већина Либијаца дигла руке од демократије јер је одзив бирача опао са претходних 1,7 милиона на свега 630 хиљада изашлих на изборе. Секуларне партије су објавиле победу и формирале нову скупштину, Представнички дом. Исламисти нису признали резултате и формиране су две супарничке скупштине – обе тврде да имају легитимитет.

У јулу су исламистичке милиције из Мисурате узвратиле на акције Хифтера нападом на Триполи, што је било повод западним амбасадама да се евакуишу. Након шестонедељних борби, исламисти су заузели главни град у име тзв. коалиције „Либијска зора“ која је уз нефункционалну скупштину формирала, како су објавили, „владу националног спаса“. У октобру је скупштина предвођена коалицијом операција „Достојанство“ (Калифа Хифтер – прим. прев.) пребегла у Тобрук, где је успоставила супарничку привремену владу коју је касније Врховни суд Либије прогласио неуставном. Либија се нашла усред сукоба две супарничке владе од којих свака контролише мали део територије и милиција.

Колико год је ситуација са људским правима под Гадафијем била лоша, откад га је НАТО свргнуо са власти – постала је још гора. Одмах по преузимању власти побуњеници су извршили бројна убиства из освете, уз мучења, премлаћивања и произвољно затварање хиљада осумњичених за подршку Гадафију. Побуњеници су протерали 30.000 углавном црнаца из града Таверга и спалили или опљачкали њихове домове и продавнице, јер су наводно неки од њих били плаћеници. Шест месеци након рата, група за заштиту људских права Хјуман рајтс воч објавила је да су злоупотребе „изгледа систематичне и узеле толико маха да могу да се подведу под злочине против човечности“.

Масовна кршења људских права и даље трају. У октобру 2013. канцеларија високог комесара за људска права УН известила је да је „велика већина од око 8.000 затворених у вези са конфликтом задржана без одговарајућег поступка“. Још више узнемирујућих детаља наводи извештај организације Амнести интернешнел из прошле године, у којем се открива сурово малтретирање: „Затвореници су изложени премлаћивању пластичним цевима, штаповима, металним шипкама или кабловима. У неким случајевима подвргнути су електро-шоковима, везивању сатима у неприродном положају, континуирано са повезом преко очију и рукама везаним на леђима или без хране и воде.“ Извештај наводи 93 напада на либијске новинаре у само девет месеци 2014, „укључујући отмице, произвољна хапшења, убиства, покушаје убиства и нападе“. У извештају се закључује да „напади који трају у западној Либији могу да се сматрају ратним злочином“. УН процењују да је због последица насиља око 400.000 Либијаца напустило своје домове, а да је четвртина од тог броја напустила земљу.

Са економијом у слободном паду, квалитет живота у Либији драстично је опао, углавном због драстичног смањења производње нафте, до чега је дошло због продужавања конфликта. Пре револуције Либија је производила 1,65 милиона барела нафте дневно, да би производња током НАТО интервенције потпуно престала. Привремено се опоравила до нивоа од 85%, али од када су у августу 2013. сецесионисти заузели источне луке и нафтне терминале просечан резултат је на нивоу свега 30% предратне производње. Сукоби који и даље трају затворили су аеродроме и луке два највећа либијска града, Триполија и Бенгазија. У многим градовима су уведене рестрикције струје – у Триполију и до 18 сати дневно. Данашње несташице основних потрепштина су слика суровог пропадања земље која је традиционално на листи индекса људског развоја УН рангирана као земља са највишим животним стандардом у Африци.

ЦЕНА ИНТЕРВЕНЦИЈЕ ИЗРАЖЕНА У ЉУДСКИМ ЖИВОТИМА

Иако је Бела кућа своју мисију у Либији оправдавала хуманитарним разлозима, интервенција је вишеструко увећала број жртава. Испоставило се да је Гадафијево гушење побуне однело много мање жртава него што се наводило у медијским извештајима. У источној Либији, где је побуна почела као мешавина мирних и насилних протеста, Хјуман рајтс воч је документовао свега 233 смртна случаја у првим данима сукоба, а не 10.000 колико је известила саудијска Ал Арабија. У свом чланку, објављеном 2013. у часопису Међународна безбедност, документовао сам – за период од средине фебруара када су побуне почеле, до средине марта 2011. када је почела интервенција НАТО – свега око 1.000 погинулих Либијаца, укључујући и војнике и побуњенике. Иако је Ал џазира у свом чланку, који је пренела штампа на западу почетком 2011, наводила да је Гадафијева авијација митраљирала и бомбардовала цивиле у Бенгазију и Триполију – „прича је била лаж“, како је у свом обимном истраживању за „Лондон ривју ов букс“ открио Хју Робертс, професор са Тафт универзитета. И заиста, у жељи да број жртава буде што мањи, Гадафијеве снаге су се уздржавале од примене неселективног насиља.

Најбољи статистички докази о томе долазе из Мисурате, трећег по величини града у Либији, где су почетни сукоби беснели највећим интензитетом. Хјуман рајтс воч је утврдио да су свега 30 (нешто више од 3 процента) од укупно 949 рањених били жене или деца, што указује да су Гадафијеве снаге циљале искључиво побуњенике, који су дословно сви били мушкарци. У том периоду, у Мисурати – граду са 400.000 становника – било је свега 257 жртава.

Исти образац уздржаности евидентан је и у Триполију где је влада ангажовала значајне снаге, свега два дана пре НАТО интервенције, да потисне насилне демонстранте који су палили зграде владе. Либијски лекари су касније изјавили истражној комисији УН да су 20. и 21. фебруара видели више од 200 лешева у градској мртвачници, али да се у свега два случаја радило о жртвама које су биле жене. Ове статистике побијају тврдњу да су Гадафијеве снаге неселективно отварале ватру на мирно становништво.

Штавише, до момента НАТО интервенције насиље у Либији је већ било при крају. Гадафијеве добро опремљене јединице су држале под контролом правце кретања разноразних побуњеника који су се повлачили према својим пребивалиштима. До половине марта 2011, владине снаге су кренуле да преузму Бенгази, последње упориште побуњеника, чиме би конфликт који је трајао месец дана био завршен, уз нешто више од 1.000 жртава. У том тренутку су либијски емигранти у Швајцарској, повезани са побуњеницима, издали упозорење о предстојећем „крвопролићу“ у Бенгазију, њега су западни медији одмах пренели, али које се из данашње перспективе види као чиста пропаганда. У стварности, 17. марта Гадафи је гарантовао заштиту цивилног становништва Бенгазија, као што је то чинио и у осталим градовима из којих су протерани побуњеници. Изјавио је да су његове снаге „оставиле отворен коридор“ да се побуњеници повуку у Египат. Једноставно, милитанти су били на путу да изгубе рат и њихови инострани агенти су извукли слику геноцида не би ли изазвали НАТО интервенцију. То је прорадило као да сте рибу пустили у воду. Не постоји доказ који упућује нити разлог да се верује да је Гадафи планирао или имао намеру да спроведе масовна убиства.

Јасно је да су владине снаге застрашивале побуњенике обећањима да ће их немилосрдно прогонити, али Гадафи ту реторику никада није применио на цивилно становништво. Од 5. до 15. марта владине снаге су, осим једног, повратиле све веће градове које су заузели побуњеници и ни у једном није било одмазде над цивилима, а камоли крвопролића. Како су се његове снаге приближавале Бенгазију, Гадафи је изнео јавна уверавања да неће нанети зло ни цивилима ни побуњеницима који положе оружје. Директно се 17. марта обратио побуњеницима у Бенгазију: „Одбаците оружје као што су то учинила ваша браћа у Аџдабији и другим местима. Они су положили оружје и сада су безбедни. Нисмо их никад прогонили.“

Међутим, два дана касније ваздушна кампања НАТО зауставила је Гадафијеву офанзиву. Бенгази није дошао под контролу владе, побуњеници се нису разбежали и рат није престао. Уместо тога, побуњеници су зауставили повлачење и кренули у офанзиву, да би 20. октобра 2011. пронашли Гадафија, мучили га и, без поступка, немилосрдно усмртили. Остаци режима пали су три дана после тога. Углавном, интервенција је продужила грађански рат у Либији који је уместо мање од шест недеља, трајао више од осам месеци.

Број убијених током рата знатно варира. На затвореној конференцији, коју је у новембру 2011. организовао Брукингс институт, амерички званичник навео је као коначни податак „око 8.000“. Насупрот томе, у септембру 2011, док су се још водиле борбе, министар здравља из редова побуњеника је изјавио да је већ 30.000 Либијаца убијено. Министарство мученика и несталих лица послератне владе драстично је смањило тај број на 4.700 убијених цивила и побуњеника и једнак или мањи број режимских снага, уз 2.100 несталих на обе стране, односно највише 11.500 жртава.

Збирне статистике жртава нису рађене током следеће две године непрестаног сукоба ниског интензитета, али су се појавили извештаји из неколико значајнијих окршаја, попут сукоба супротстављених племена у јужном граду Сабха из марта 2012. где је наведено 147 жртава. У светлу тих података може се проценити да је током 2012. и 2013. у конфликту страдало најмање 500 људи. Квалитетнији подаци су на располагању за обновљени грађански рат током 2014. На веб страници „Број жртава у Либији“, која свакодневно документује жртве, наводи се да је прошле године убијено више од 2.700 људи. Поред тога, за разлику од Гадафија, милиције које се данас боре у Либији примењују неселективно насиље. Медицински центар у Триполију известио је у августу 2014. да су међу 100 убијених у недавном насиљу 40 биле жене и најмање деветоро деце. Наредног месеца, у еклатантном примеру ратног злочина, милитанти су испалили пројектиле из вишецевног ракетног бацача на једну медицинску установу.

Ова шокантна математика води ка разочаравајућем, али неизбежном, закључку. Пред НАТО интервенцију грађански рат је био при крају, са једва 1000 жртава. Од тренутка интервенције у Либији је услед конфликта страдало још најмање 10.000 додатних жртава. Другим речима, НАТО интервенција увећала је број жртава за више од десет пута.

ТЕРИТОРИЈА ЗА ТЕРОРИСТЕ

Још једна неочекивана последица интервенције у Либији је повећана претња тероризма из те земље. Иако је Гадафи деценијама раније подржавао тероризам – о чему сведочи плаћање репарација жртвама авионске трагедије 1988. изнад шкотског града Локербија – либијски вођа је постао савезник САД у борби против тероризма у свету, чак и пре напада на Светски трговински центар у Њујорку. Делимично је то чинио јер се у својој земљи суочио са претњом милитаната повезаних са Ал Каидом – Либијском исламском борбеном групом. Гадафијев шеф за спољну безбедност Муса Куса више пута се састао са вишим службеницима ЦИА, достављајући обавештајне податке о либијским ратницима у Авганистану и о пакистанском трговцу нуклеарним материјалом А. К. Кану. Генерал Вилијем Вард, командант војне команде САД за Африку, истицао је Либију као „главног партнера у борби против транснационалног тероризма“.

Међутим, од НАТО интервенције 2011, Либија и суседни Мали постали су рај за терористе. Радикалне исламистичке групе, чије је деловање Гадафи угушио, израсле су под НАТО ваздушном заштитом међу најспособније борце побуњеника. Снабдевени оружјем из земаља које су им наклоњене, попут Катара, милитанти су одбили да се разоружају након обарања Гадафијевог режима. Њихова стална претња нашла је свој пуни израз септембра 2012, када су џихадисти са припадницима групе Ансар ал Шариа извршили напад на зграду конзулата САД у Бенгазију и убили амбасадора Кристофера Стивенса и још тројицу дипломата. Прошле године УН су и формално прогласиле Ансар ал Шариа за терористичку организацију због повезаности са Ал Каидом за исламски Магреб.

Либијски исламистички милитанти се сада боре за контролу над целом земљом и они напредују. У априлу 2014. су заузели тајну војну базу у близини Триполија, коју су, иронично, америчке специјалне јединице основале током лета 2012. за обуку либијских противтерористичких снага. Оружје из Катара и Судана дотура се исламистима још од септембра 2014. Као одговор, изразитије секуларне владе Уједињених Арапских Емирата и Египта покренуле су у августу и октобру прошле године ваздушне нападе против исламистичких милитаната у Триполију и Бенгазију. Либијски џихадисти данас обухватају више од Ал Каидиних филијала. Од јануара 2015. фракције повезане са Исламском државом извршиле су убиства или киднаповања у све три традиционалне либијске административне зоне.

Интервенција НАТО је такође погодовала развоју тероризма и у другим деловима региона. Након пада Гадафија, етнички Туарези из Малија, припадници Гадафијеве службе безбедности, вратили су се наоружани својим кућама, у Мали – да покрену своју побуну. Овај устанак брзо су преузеле локалне исламистичке снаге, заједно са Ал Каидом за исламски Магреб, и прогласиле независну исламску државу у северном делу Малија. До децембра 2012. овај део територије Малија постао је, према речима сенатора Кристофера Кунса – председавајућег сенатским поткомитетом за Африку – „највећа територија под контролом исламистичких терориста на свету“. Ову опасност елаборирао је Њујорк тајмс који је известио да „филијале Ал Каиде из северне Африке држе кампове за обуку терориста у северном Малију, те снабдевају оружјем, експлозивима и новчано помажу милитантне исламистичке организације у северној Нигерији“. Међутим, ширење пожара из Либије се није ту зауставило. У Буркини Фасо се распламсао крвави етнички сукоб, а у Нигеру се бележи раст радикалног ислама. Да би се ова претња сузбила, Француска је била присиљена да упути у Мали хиљаде својих војника, од којих су неки ангажовани у борби против џихадиста на северу земље.

Проблем тероризма се заоштрио ширењем опасног оружја из Гадафијевих арсенала које је завршило у рукама радикалних исламиста широм северне Африке и Блиског истока. Петер Букерт из Хјуман рајтс воча процењује да је у Либији десет пута више оружја ван контроле него у Сомалији, Авганистану или Ираку. Сигурно највећу бригу задају ручни противавионски бацачи који у рукама обучених оперативаца могу да се користе за обарање како војних, тако и цивилних авиона. Вашингтон пост у својој колумни цитира званичника Стејт департмента који тврди да је од фебруара 2012. око 15.000 ових ракета ван контроле. Покушај откупа, вредан 40 милиона долара, обезбедио је свега 5.000 комада овог оружја. У колумни се наводи да стотине комада и даље лутају тим просторима, укључујући Нигер где су га се докопали Боко Харам, радикална исламистичка група која оперише преко границе, у северној Нигерији. Неколико десетина је пронађено у Алжиру и Египту.

Ракете су чак нашле пут преко Египта, до појаса Газе. У октобру 2012. тамошњи милитанти су по први пут употребили ово оружје и замало промашили израелски војни хеликоптер. Израелски званичници су изјавили да оружје потиче из Либије. Почетком 2014. милитанти су овом ракетом оборили војни хеликоптер у Египту. Либијски ручни противавионски бацачи и подводне мине су се појавили на тржишту оружја западне Африке, где су их одмах зграбили купци из Сомалије, за исламистичке побуњенике и пирате у далекој североисточној Африци.

ШИРЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Штета од интервенције у Либији простире се далеко иза непосредног окружења. Ако ништа друго, помажући свргавање Гадафија, САД су поткопале сопствене циљеве у неширењу нуклеарног оружја. Гадафи је 2003. добровољно обуставио своје програме развоја нуклеарног и хемијског оружја и предао свој арсенал САД. „Награда“ коју је добио осам година касније је свргавање са власти, под руководством САД, које се завршило његовом смрћу. Овакво искуство је у огромној мери отежало задатак да се убеде остале државе да обуставе или одустану од својих нуклеарних програма. Одмах након почетка ваздушних удара, Северна Кореја је објавила изјаву неименованог званичника министарства иностраних послова у којој се наводи да је Либијска криза мрачна лекција за међународну заједницу“ и да Северна Кореја неће да наседне на тактику САД „да се земља разоружа“. Ирански врховни вођа, ајатолах Али Хамнеи, у сличном тону изјавио је како је Гадафи „спаковао своја нуклеарна постројења, отпремио их на брод и испоручио Западу“. Још један утицајни Иранац Абас Абди је приметио: „Када је Гадафи био суочен са побуном, сви лидери Запада су га одбацили као крпу. Са оваквим искуством, наши лидери сматрају да компромис не помаже.“

Интервенција у Либији је можда подстакла и насиље у Сирији. Побуна у Сирији је током марта 2011. и даље била углавном без насиља, а реакција владиних снага, иако злочиначки непропорционална, била је ограничена – са мање од 100 жртава недељно. Након што је НАТО донео предност побуњеницима у Либији, сиријски револуционари су се на лето 2011. окренули насиљу, вероватно очекујући да изазову сличну интервенцију. „Ово личи на Бенгази“, изјавио је у то време Вашингтон посту сиријски побуњеник, додајући „нама је потребно да се уведе зона забране летења“. Уследила је силна ескалација конфликта, са најмање 1.500 убијених недељно почетком 2013, односно увећан је број жртава за петнаест пута.

Мисија НАТО у Либији је закочила је мировне напоре у Сирији због великог антагонизма који је испољила Москва. Уз прећутну сагласност Москве, Савет безбедности УН је одобрио успостављање зоне забране летења и друге мере за заштиту цивилног становништва, али је НАТО проширио свој мандат да би извео промену режима. Коалиција је нападала Гадафијеве снаге седам месеци – чак и када би се повукле и престале да буду претња цивилима – наоружавала и обучавала побуњенике који су одбили мировне преговоре. Како се руски председник Владимир Путин пожалио, НАТО је „јасно погазио Резолуцију Савета безбедности о Либији, када је уместо увођења тзв. зоне забране летења изнад Либије почео и да је бомбардује“. Његов министар иностраних послова Сергеј Лавров објаснио је последице: „Русија више никада неће дозволити да Савет безбедности донесе било шта слично ономе што се десило у Либији.“

Почетком Арапског пролећа протагонисти интервенције у Либији су тврдили да ће овакав курс одржати замах релативно мирних побуна у Тунису и Египту. У стварности, акција НАТО не само да није подстакла мирне револуције већ је охрабрила милитаризацију побуне у Сирији и отежала изгледе за интервенцију УН на том простору. За Сирију и околне земље последице су биле трагично погоршање стања три тамошње патологије – патње становништва, секташтва и радикалног ислама.

ПУТ КОЈИМ СЕ НИЈЕ КРЕНУЛО

Упркос хаосу који је интервенција изазвала, неки тврдоглави поборници интервенције и даље тврде да је алтернатива – остављање Гадафија на власти – била горе решење. Међутим, Гадафи ни у ком случају није био будућност Либије. Са својих шездесет и девет година, нарушеног здравља, припремао се за пренос власти на свог сина Саифа, који је дуго година правио план реформи. Он је 2010. изјавио „Ја нећу да прихватим било какав положај ако се не донесе нови устав, нови закони и успоставе транспарентни избори. Свако треба да има могућност да буде изабран. Ми не треба да имамо монопол на власт.“ Саиф је убедио свог оца да режим мора да прихвати одговорност за масакр у затвору 1996. и плати накнаду фамилијама стотина жртава. Поред тога, Саиф је 2008. објавио сведочења бивших затвореника о мучењима која су спроводили револуционарни комитети – одани незванични чувари режима – за које је тражио да буду разоружани.

Саиф је током 2009. и 2010. наговорио свог оца да се ослободе скоро сви политички затвореници у Либији и креирао програм дерадикализације исламиста који су западни експерти цитирали као модел. Он је заступао укидање министарства информисања и успостављање приватних медија. Чак је доводио познате америчке професоре, Френсиса Фукујаму, Роберта Путнама и Каса Санстина, да држе предавања о цивилном друштву и демократији. Можда најјаснија слика његовог реформског потенцијала је чињеница да су 2011. главни политички лидери били званичници које је пре тога он увео у владу. Мухамед Џибрил – премијер побуњеничког Националног савета током рата – водио је Саифов Одбор за национални економски развој. Мустафу Абдел Џалила – председавајућег Националним саветом – Саиф је одредио 2007. да промовише судске реформе као министар правде Либије, што је он и радио све док није прешао на страну побуњеника.

Наравно, данас је немогуће знати да ли би се Саиф и показао као вољан или способан да спроведе реформе у Либији. Он се суочио са отпором уврежених интереса, као што се чак и његов отац суочио када је покушао да спроведе реформе. Конзервативци су 2010. привремено затворили Саифове медије јер је у једним од његових новина објављен критички коментар о влади. Крајем 2010. Гадафи је отпустио свог сина Мотасима, који је био наклоњенији тврдој линији и, по свој прилици, припремао терен за Саифа и његов реформистички план. Иако Саиф није имао намеру да преко ноћи претвори Либију у демократију америчког типа, он је изгледао усредсређен да одстрани најизразитије неефикасности и неједнакости режима његовог оца.

Чак и након почетка рата, угледни аналитичари изражавали су поверење у Саифа. У ауторском чланку који је објавио Њујорк тајмс, бивши, у десет мандата биран, републикански конгресмен из Пенсилваније, Курт Велдон, написао је да Саиф „може да одигра конструктивну улогу као члан комитета за израду нове структуре власти или устава“. Уместо тога, уз подршку НАТО, милитанти су га заробили и затворили. У интервјуу, који је дао из затвора октобра 2014. новинару Френклину Ламбу, Саиф је изнео своје жаљење: „Ми смо били у поступку припреме широких реформи и отац је на мене пренео одговорност да то пратим. Нажалост, дошло је до побуне и обе стране су начиниле грешке које су сада омогућиле екстремним исламистичким групама попут Исламске државе да се консолидују и претворе Либију у екстремно фундаменталистички ентитет“.

ПОУКЕ ИЗ ЛИБИЈЕ

Обама такође признаје жаљење због Либије, али је нажалост извукао погрешне закључке. „Мислим да смо потценили… потребу да се сви укључимо“, изјавио је председник колумнисти Њујорк тајмса Томасу Фридману августа 2014. „Ако имате намеру то да урадите“, елаборирао је даље тезу, „треба да буде много агресивнији напор за обнову тамошњег друштава“.

Међутим, то је управо погрешан закључак. Грешка у Либији није у напорима после интервенције, већ је грешка на првом месту одлука да се тамо интервенише. У случајевима као што је Либија, где влада гуши побуну, војна интервенција ће највероватније да подстакне насиље, пропаст државе и тероризам. Могућност интервенције отвара такође перверзну могућност милитантима да провоцирају одмазде владе, а затим кукају на сав глас о геноциду не би ли призвали страну помоћ – морални хазард хуманитарних интервенција.

Стварна поука из Либије је да, ако је реакција државе усмерена искључиво на побуњенике, међународна заједница треба да се уздржи од војног ангажовања на хуманитарној основи, да би се помогло милитантима. Јавност на западу такође треба да буде опрезна према циничним побуњеницима који преувеличавају не само ситуацију са насиљем, већ и подршку коју уживају у народу. Чак и када се ради о исквареном режиму какав је био Гадафијев, велика је вероватноћа да ће интервенција само да подстакне грађански рат – дестабилизује земљу, угрози цивилно становништво и утре пут екстремистима. Разуман пут је промовисање мирних реформи каквим је тежио Гадафијев син Саиф.

Хуманитарна интервенција треба да буде резервисана за ретке ситуације у којима су цивили мета и где војно ангажовање може да донесе више користи него штете, попут ситуације у Руанди 1994, где сам проценио да би правовремена интервенција спасила више од 100.000 живота. Наравно, велике силе могу понекад да желе да употребе силу из других разлога – борба против тероризма, спречавање ширења нуклеарног оружја или свргавање одвратног диктатора, али не смеју да се претварају да се ради о рату из хуманитарних разлога нити да се чуде како је у таквим интервенцијама превише недужних цивила страдало.

alan-kupermanАлан Куперман (Alan J. Kuperman) је ванредни професор школе Линдон Џонсон на Универзитету Тексас у Остину и аутор књиге The Limits of Humanitarian Intervention: Genocide in Rwanda (Brookings, 2001). Приредио је следеће наслове: Constitutions and Conflict Management in Africa: Preventing Civil War Through Institutional Design (University of Pennsylvania Press, 2014) и Nuclear Terrorism and Global Security: The Challenge of Phasing out Highly Enriched Uranium (Routledge, 2013), а коприређивач је Gambling on Humanitarian Intervention: Moral Hazard, Rebellion and Civil War (Routledge, 2006). Његови чланци се појављују у листовима попут Foreign Affairs, International Security и у Њујорк тајмсу

Са енглеског посрбио: Aerial6


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Ey



Categories: Посрбљено

2 replies

  1. Ништа ту није урађено ненамерно, нити има жаљења. Американци/Енглези потурили су свој модел хаоса, који им служи да дестабилизује Египат, Алжир и централну Африку, а цену плаћају Либијци, не Јенкији.

Оставите коментар