Да, још један текст о вакцинама. Ризиковаћу да будем досадна и да причам оно што је већ испричано, али реакције читалаца на чланке о вакцинама објављене током неколико последњих дана увериле су ме да став „за вакцине“ треба упорно заступати и образлагати. Иначе, поларизација „за вакцине“ и „против вакцина“ постоји у расправи коју у медијима воде учесници врло различитих профила и занимања, од Хилари Клинтон до Јелене Карлеуше. У науци и струци такве поделе нема. Наука у овом контексту подразумева резултате истраживања објављене у признатим научним часописима, а струка подразумева струковна удружења и стручњаке одговарајућег образовања из области релевантних за вакцине и вакцинацију. Према томе, научне доказе засноване на истраживањима експерименталног дизајна типа „ја осећам“ и „инстинкт ми говори“ овде не узимамо у обзир. Исто важи и за стручњаке профила самозваног „имунолога и вирусолога“, иначе можда стоматолога, који јавност у Србији засипа нетачним информацијама о вакцинама. Став науке и струке је јединствен: вакцинација је једна од најефикаснијих и најпоузданијих мера заштите од заразних болести. Укратко, ЗА вакцине.

vakcine-(dete

Из позиције некога ко вакцине сматра великим и тријумфалним достигнућем науке и медицине, тешко ми је да разумем став „против“. Ипак, ако на основу опште прихваћеног става у струци и науци тврдимо да треба да вакцинишемо и нас и нашу децу, дужни смо и да покушамо да одговоримо на сумње/забринутости/страхове у вези са вакцинама. Овде ћу издвојити само неколико најчешће помињаних проблема, на основу резултата студије која је испитивала текстове о вакцинама доступне на интернету током периода мај, 2011. – април, 2012. У питању је 10 380 текстова из 144 земље и, ако вас занима, однос снага је 69% текстова „за“ и 31% „против“. Шта се најчешће замера вакцинама и колико су замерке оправдане?

  1. Вакцине нам нису потребне; штите нас од болести које су искорењене

Ово је потпуна заблуда. Вакцине су овде, на известан начин, жртва сопственог успеха. Ниједна од 10 болести које су обухваћене Календаром обавезне имунизације у Србији (туберкулоза, хепатитис Б, дифтерија, тетанус, велики кашаљ, дечија парализа, мале богиње, заушке, рубела и обољења која изазива Haemophilus influenzae тип б) није искорењена. Нема их или се јављају веома ретко само зато што нас штите вакцине. Одличан пример је епидемија дифтерије са преко 150 000 оболелих, која се јавила током распада Совјетског Савеза 90-их година прошлог века услед великих пропуста у спровођењу програма имунизације. У Африци је 2000. године 327 000 деце умрло од малих богиња (морбила), а 2013. тај број је износио 37 980. Кључна промена која се десила током овог периода је повећање у обухвату вакцинацијом од 39%. Одреднице „чак“ и „само“ неумесне су уз овакве податке, али потпуно је јасно да је у питању велики напредак. Немам простора да наводим још оваквих примера, али узрочно-последична веза је јасна: када се уредно вакцинишемо, болести нестају; чим престанемо да се вакцинишемо, болести су опет ту.

  1. Вакцине нам нису потребне; штите нас од болести које нису опасне („Ја сам их прележао и шта ми фали?“)

Подразумевам да се овде не мисли на болести попут дифтерије, тетануса или дечије парализе, које се углавном, потпуно оправдано, сматрају стварно страшним болестима. Али, мале богиње, велики кашаљ, тај хемофилус? Погрешна је перцепција ових болести као „обичних и безопасних“ или чак „измишљених“ болести дечијег доба. Једно од хиљаду деце оболеле од морбила добиће страшну компликацију енцефалитис са могућим тешким доживотним оштећењима или смртним исходом. Вратимо се на податак о броју деце која су умрла од морбила само током једне године. Време је 2000. година, у Африци је од ове болести умрло 327 000 деце (тачно 327012), а у целом свету близу пола милиона деце (тачно 498 676). Током 2013. године у свету је од малих богиња умрло 101 744 деце. Процењује се да годишње у свету умире најмање три милиона људи од болести које се могу спречити вакцинама. Не желим да будем цинична, али то су подаци о којима би требало да размислите ви који сте неке од ових болести прележали и не фали вам ништа. Све болести су мање или више опасне. Свих 10 болести обухваћених нашим програмом имунизације су, из различитих разлога, у овој другој категорији.

  1. За отпорност деце и развој имунског система је боље да прележе болести, него да се вакцинишу

Ова претпоставка нема научну заснованост. Вакцинација је активна имунизација, као и природна инфекција. Ако то није довољно, онда се може размишљати и овако: ових 10 вакцина нас штити од само пет бактерија и пет вируса, што је заиста занемарљиво мало у односу на огроман број других микроорганизама и антигена са којима се наш имунски систем среће. Према томе, наш имунски систем ће и без ових 10 патогена имати пуне руке посла и прилику да се „развија“.

  1. Вакцине садрже отрове

Ове тврдња је тачна у оној мери у којој то важи за све лекове, али и храну коју једемо, воду коју пијемо. Примери токсичних супстанци које улазе у састав неких вакцина су формалдехид, глутаралдехид, алуминијум и озлоглашено једињење живе тимеросал. Токсичне супстанце у вакцинама имају различите улоге, као што су повећавање имуногености, презервација вакцине и спречавање контаминације. Концентрације ових супстанци су знатно, знатно испод прага њихове токсичности. Прегледала сам податке о компонентама вакцина које се дају деци у Србији и тимеросала ту нема. Ови подаци су доступни, можете да проверите.

  1. Вакцине изазивају аутизам

Научна истраживања нису доказала везу између вакцина, пре свега ММР вакцине, и аутизма. Студија коју противници вакцина често наводе као јасан научни доказ везе ММР-аутизам објављена је 1998. године у часопису Lancet, а потпуно повучена 2010. услед значајних недостатака у експерименталном дизајну и накнадно откривеног сукоба интереса главног аутора. Према томе, у питању је студија која из објективних разлога више није призната у научној и стручној заједници. Насупрот резултата овог истраживања изведеног у студијској популацији од 12 пацијената изабраних на основу сумњивих критеријума, стоје резултати осталих студија. На пример, студија која је истраживала могућу везу ММР-аутизам у популацији од 537 303 деце рођене у Данској током периода јануар, 1991. – децембар, 1998. Или, студија у којој је метаанализом у узорку од 14 700 000 деце испитивана ефикасност и безбедност ММР вакцине. Понављам, није доказана веза између ММР вакцине и настанка аутизма. Овде сам се бавила само примером аутизма, али то не значи да избегавам проблем нежељених реакција након вакцинације. Нежељене реакције несумњиво постоје и неке од њих веома су озбиљне. Приступ проблему нежељених реакција свакако је једна од кључних тачака размимоилажења ставова „за“ и „против“ вакцина. У том смислу, овој теми коју сам ја само начела кратком причом о аутизму, треба посветити више простора.

Кад смо већ код простора односно броја карактера у овом случају, видим да сам сасвим близу дозвољене границе. Нисам успела да поменем све што сам планирала, али бар сам број текстова опредељења „за вакцине“ увећала за један. Нисам компетитивна, али став „за“ мора бити присутнији у нашој јавности.

Ванредни професор на Катедри за микробиологију Медицинског факултета Универзитета у Београду

(Политика, 21. 2. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3wg

Advertisements