Ендру Левин: Играње ватром у Епохи апсурда

(CounterPunch, 13. 2. 2015)

Ендру Левин

Ендру Левин

Да ли ће будући историчари епоху у којој су САД биле једини светски хегемон – „незаменљива нација” како ју је несретна Медлин Олбрајт ономад назвала – прозвати Епохом апсурда? Сад када је и Обамина администрација на њу такву ударила и сопствени печат, више је него могуће да хоће.

Апсурдност ситуације се огледа у детаљима, манифестује у малим стварима, али на пуно различитих нивоа. И сасвим је очигледна у огледалу највећег политичког проблема данашњег времена, уосталом и било којег другог времена, у питању рата и мира.

Режим непрекидног рата који су Обама и његови саветници већ увелико успоставили – на најклимавијим од свих могућих климавих изговора, али уз ничим спутану асистенцију послушних и сервилних медија и сa потпуном „двопартијском” (bipartisan) подршком – јесте еклатантна али и потенцијално катастрофална потврда те ситуације.

У том погледу, а уосталом и по свим другим, Обама ће остати запамћен не као иноватор већ као само настављач политике из Буш-Чејнијеве ере. Но, судећи по оном на шта нас мислиоци дијалектичког кова често опомињу, понекад управо из квантитета зна да настане неки нови квалитет.

А тај квантитет представљен је са пуно више од само неколико ратова – нико није у стању да каже прецизно колико их се тачно тренутно води — a који се практично непримећени догађају широм света, за које можемо да кажемо да су наша заслуга (или срамота), а уз њихову помоћ је ниво апсурда за Обаминог председавања подигнут за следећих неколико зубаца.

Скупа са истовременим нарастањем религиозне искључивости и фанатизма, феномена сасвим повезаног са свим тим ратовима, ето зашто је постало још теже схватити смисао свега што се данас у свету догађа. Ствари се догађају, тако бар на први поглед изгледа, без икакве логике и смисла (with no rhyme or reason). Логичка неповезаност и бесмисао преовлађују.

А људи гину. Обама ће и по томе бити добро упаамћен. А на нашу срамоту „Ми, народ“ („we, the people” – из преамбуле Устава САД) бићемо упамћени по томе да смо се сагласили скоро без икаквог отпора са свим што су он и људи око њега у наше име учинили.

Мировни покрет (Peace movement) је мртав, медији се не оглашавају, а ми ћемо ускоро, сва је прилика, бити опет увучени у још један предизборни период током којег јасна и очигледна чињеница да ни Демократе ни Републиканци немају појма шта раде, неће бити чак нити споменута.

У међувремену се и рат који водимо а и припреме за нови рат настављају – чини се у бесконачност и вечност.

* * *

Вечити рат. Каква је корист од њега?

Одговор на ово је исти као и за рат уопште – апсолутно никаква (absolutely nothing). Из дубоког срца Мотауна (Motown – дискографска кућа из седамдесетих), црни певач Едвин Стар (Edwin Starr) је то баш како треба погодио.

А с тим се очигледно сви из спољнополитичког тима Обамине администрације – међу њима пропагатори хуманитарних интервенција, нереконструисани Клинтоновци (Clintonites), преостали неоконзервативци (leftover neocons), читава та тужна братија – не слажу.

Не можемо, међутим, да сами себи разјаснимо зашто је то тако. Можда су само ирационални или, вероватније, толико лоше раде оно што раде да се и то опет своди на исто.

Да бих појаснио шта подразумевам под „ирационалним“ размислите о разлици између тога како њихове активности завршавају, о томе шта су њихови циљеви и која средства ти људи употребљавају у покушајима да те и такве циљеве на крају остваре.

Филозофи се не слажу око тога на који је начин могуће, нити да ли је уопште могуће, да циљеви могу бити рационални. Али су свеједно сви oni сложни око оног што је још 1785. Имануел Кант вербализовао – „да је циљ могућ једино ако су могућа и средства за његово постизање.”

Одмеравањем према управо том стандарду, присиљени смо на закључак да Барак Обама, лауреат Нобелове награде за мир, сви његови саветници из Савета за националну безбедност (National Security Council) и Стејт Департмента, и сви из низа трустова мозгова (think-tanks) на служби у држави и бројним организацијама за националну безбедност или желе да се рат води без краја и конца, или су сви до једног одбацили све оне неопходне најелементарније стеге практичног разума (act unconstrained by the most basic requirements of practical reason).

„Практични разум” се односи на активности, супротно од уверење или веровања, које се одвијају на пољу „теоретског разума. „ У оба случаја, рационалност је задати стандард, један од најелементарнијих који човек поседује. Нема никаквог смисла објашњавати се, или имати уопште посла са онима који су са овако фундаменталим захтевом у сукобу или се са њим не слажу.

Једноставно је неприхватљиво да ико ко схвати логичну демонстрацију или какав емпиријски изнесен аргумент подржан необоривим доказима, на крају одбаци једини логичан закључак који се из свега тога намеће. Са таквом се особом не може водити рационална расправа, и једино што вам ту још преостаје јесте да се окренете на-лево-круг и од њега одете.

Сасвим је погрешно желети да се постигне некакав циљ, а затим свесно за то одабрати средство за које и сами знате да може да произведе једино од тог циља сасвим супротан ефекат.

Лудост би могла да им буде бар једна олакшавајућа околност. Али наши вође нису луди – то нису најмање у оном класичном клиничком смислу. Када год њихове активности испадну ирационалне, њихова лична кривица и одговорност за то су и сасвим јасне и сасвим неспорне.

Да некога сматрамо за рационалног посредника, није довољно већ и само то да његова средства и циљеви нису међу собом директно у супротности – као кад неко пожели да оде лево, зна на којој је страни лево, а онда без обзира ипак скрене десно. За претпоставити је да између то двоје постоји и одређени степен међусобне пропорционалности.

Да се не уради довољно, или да се уради превише, може бити производ нечије погрешне процене. Али уколико је неки такав неуспех немогуће објаснити и одбранити – рецимо, зато што смо се ослањали на информацију за коју се тада веровало да је одговарајућа а она то није била, или зато што је след размишљања био погрешан, а да то у том тренутку није било непосредно уочљиво – тада оптужбе за ирационалност почињу да звуче сасвим истинито.

За све очигледне неуспехе да се циљеви активности споје са жељеним последицама, a какви већ увелико карактеришу америчку политику у историјски муслиманском делу света те унутар или око земаља које се граниче са Русијом, човек лако падне у искушење да кривицу тражи искључиво у недостатку компетенција, па да онда за све то и за све те последице оптужи само Обамин спољнополитички тим. Извесно је да су и они криви до неба (guilty as sin). Но свако зна и на којем се месту „лова” на крају заустави (where the buck stops).

Барак Обама није због мањка памети поставио најпре Хилари Клинтон а сад и Џона Керија за своје државне секретаре, или да је због истог разлога за озбиљно узео и Сузан Рајс или Саманту Пауер. Нема начина да он избегне срамоту коју је заслужио због свих непочинстава која је дозволио да њих две и њихови потчињени расеју по свуда, широм света.

Обама је за то крив колико је крив и за све што ради америчка воска, и што још и горе, што раде ЦИА и све друге „алатке” којима се империја редовно служи, а којима он лично унаоколо витла као да су део његове приватне војске.

Да ли се стварно све то може оправдати једино и искључиво недостатком одговарајућих компетенција?

Јасног одговора на ово питање неће бити зато што је веома вероватно и могуће, барем у извесној мери, да Обама и његов тим намерно следе неке наопачке изврнуте циљеве – па онда за такве циљеве одаберу сасвим одговарајућа средства, а све то на начин на који би и сваки други рационалан посредник учинио, али су ти циљеви које би они да постигну или недостојни или неразговетни или и једно и друго.

Што се питања рата и мира тиче, чини нам се да је управо то суштина – изгледа да је неприкидни рат (perpetual war) у ствари оно што Обама и никоговићи (ne’er-do-wells) под његовом командом желе.

Зашто? Сигурно не због привржености врлинама војничког звања или због носталгије за неким давним више варварским временима. Идеалима такве врсте су се заносили европски фашисти и предратни јапански властодршци, амерички Демократе такви сигурно нису. И премда је понекад тешко да човек у то поверује, нису такви ни Републиканци.

Међутим, без рата или без макар и само претње ратом, свет војно-индустријског комплекса и државно-нациoналне безбедности био би из темеља уздрман. Још од периода непосредно претходног тренутку у којем нам је на свом одласку председник Ајзенхауер упутио опомену о томе шта би све могло да се догоди уколико република сва своја овлашћења буде том комплексу препустила, неизабране и никоме одговорне вође ових комплекса су већ увелико ведриле и облачиле (have been calling the shots).

И управо због тога непрекинути мир једноставно не долази у обзир. Ако непријатељи не постоје, онда их Сједињене Државе Америке морају саме измислити.

До тренутка кад је Обама сео у Овалну канцеларију, Ирачки рат је већ увелико постао изразито непопуларан. У његовој моћи је било то да га било полагано угаси било да га најпре још само мало интензивира, a што је он и учинио, али је већ од првог дана сасвим јасно било да ће на крају морати да га коначно распетља, изгледало је да ће „коначно” тако и бити, пре него што на ред дође нова сезона такмичења за његов реизбор на месту председника.

И тако је и било. Тек након Обаминог реизбора 2012. се све оно што су САД претходно направиле у Ираку као бумеранг вратило да њему направи штету. Сада је и Сирија претворена у проблем, можда чак и већи од Ирака. А и то је резултат свега оног што су САД претходно направиле Ираку и свега што су радиле и урадиле унутар њега.

У тренутку у ком је Обама почео свој боравак у Белој кући, рат у Авганистану је беснео већ пуних седам година. Био је то рат којем су Обама, једнако као и други „анти-ратни” демократи, попут Хауарда Дина (Howard Dean) дали своју подршку, мада јесу и тада опрезно изговарали речи покуде за његовог старијег и пуно познатијег „рођака”.

Од та два рата онај у Авганистану је извесно био мање непопуларан, али је био и мање рационалан. Наводно је његов циљ био да се бори против „тероризма.” А с тим су до крајњих граница дотерали ситуацију која би могла да послужи као књишки пример оног када да постигнете један наводни циљ ви одаберете средства која обезбеде да постигнeте нешто сасвим супротно од њега.

Дронови и специјализовани убице терористе увек усмрћују са пуно других људи, али тиме редовно створе и више нових терориста него што их је датом приликом убијено. Да ово схватите није вам потребна диплома високе војно-научне или дипломатско-политичке академије; није вам потребна чак ни средњошколска диплома. Довољан вам је само здраворазумски резон.

Рат у Авганистану је одувек био рат из освете – покренут зато што су то Фурије (грчке богиње освете) од нас очекивале.

Претпоставка је да је са наступањем цивилизације освета као causus belli (повод за рат – прим. ур.) посталa застарелa и билa одбаченa . У цивилизованим друштвима „државнички разлози” (reasons of state) могу да послуже као изговор за рат, али никако не и чиста жудња за осветом. Јасно нам је да филозофи и писци трагедија античке Грчке нису рачунали на ововремену појаву Џорџа Буша и Дика Чејнија.

Како је време пролазило тако је и авганистански рат по непопуларности постајао све ближи оном ирачком. И после неколико „плима” и осека (surging and un-surging) у Авганистану, тј. офанзива попут оних какве су вођене и у Ираку, тим Обама је одлучио да би паметно било да се и рат у Авганистану полако пригуши, или да учине sve da to макар тако изгледа.

Но, на несрећу, учинило им се да не би баш добро било да све одједном пресеку и да се само повуку (cut and run), на тај начин силеџије губе уверљивист и кредибилитет, а империје тако пропадају. Требао им је бољи излаз, али на такав начин да ипак сачувају свој образ. Међутим, једнако као и Ирак пре тога, и Авганистан је био превише разбуцан да би то било могуће. А после више од деценије дугог америчког силовања, зар је то икако другачије и могло да се заврши?

Све што су још могли да ураде стога је било да се само претварају.

Тако смо дошли до тога да два Буш-Обамина рата нису толико били завршени колико су били само препаковани – таман онолико колико је потребно било да Обама победи на изборима 2012, и таман довољно да ти ратови, који су до тад у целости постали Обамини да их даље води, могу да буду и продужени у недоглед.

Војно индустријском и комплексу националне безбедности је извесно више одговарало да та два рата и с њима повезана непријатељства не буду угашени. Но, чак ни кад ви сами овакву представу режирате, није извесно да ћете увек добити баш све и само оно што сте хтели.

Било како било, били су на добром путу да добију шта су хтели, да и даље наставе са својим бизнисима. Није потребно превише колатералних жртава па да се притицање бомбаша самоубица очува константним. Већ и само то би било сасвим довољно да и Американце и Европљане довољно преплаши па да допусте да се ратовање – и што је још важније, припреме за нове ратове— наставе у недоглед.

Но ти су ратови вођени толико дуго да су полако већ и сами постали престари, чак и за њихове најватреније поборнике. И војсци је већ полако почело да буде доста – превише мртвих и обогаљених, а премало славе.

Да ли је то био разлог зашто је тим Обама, уз подршку ни најмање промењених ратника Хладног рата у Европи, одлучио да је прави тренутак дошао да се испровоцира и Русија?

Са новим Хладним ратом би извесно живот постао пуно занимљивији – и профитаблнији — за њих. И док је страх од исламског тероризма на западу полако јењавао, нови Хладни рат би таман добро дошао као оно право што би нивое страха и неизвесности могло да издигне до висина на којимa они који нама владају воле да их виде.

А онда је изненада и тај план одбачен. Исламска држава (ИСИС) се појавила наизглед ниоткуда, гомила крвожедних и слуђених религиозних фанатика, довољно бруталних да би их се и сам Осама Бин Ладен уплашио.

Са њима на сцени више није било неопходно да демонизирају Владимира Путина, човека коме се још Џорџ W Буш загледао у очи и у њима угледао доброту.

Подразумева се да ни сам ИСИС није баш ни из чега настао. Стигли су из разваљеног Ирака и из нешто скорије упропашћене Сирије; другим речима, и они су производ махинација оркестрираних из Вашингтона и почињених од стране НАТО-а, Саудијске Арабије и других заливских држава, а наравски, и од стране самих САД.

Но ИСИС је, до сада барем, Запад остављао на миру. Јесте да врше погубљења западњака које успеју да ухвате и да бртуалност којом се са њима и са свим другима који им допадну шака обрачунавају доиста јесте неизрецива. Али све до данас терор под спонзорством ИСИС-а је био просторно ограничен искључиво на територије које они сами контролишу.

Поребно би било јако пуно уживљaвања у туђ ментални склоп да макар и само покушате да разумете схватањa других, да разаберете шта су прави циљеви ИСИС-а, у каквој су вези са средствима која он користи, да се на крају докучи и сам метод који неминовно постоји у свом том њиховом лудилу. Зар је заиста могуће да они покушавају да оживе политичке структуре из првих векова муслиманског периода, или да целокупно становништво подвргну фундаменталистичком схватању шеријатских закона?

С друге стране, ослободити Средњи исток од његових корумпираних вођа доиста и само по себи представља хвале вредан и сасвим прихватљив циљ, исто као и ослобађање историјски муслиманских земаља од даље доминације Запада. Но, ни за један ни други такав циљ чак ни самом Холивуду не би пошло за руком да смисли и напакује овако грозоморну гомилу убилачких бандита.

Истина је, ИСИС је толико ужасан да ће америчкој влади требати пуно времена и труда да учине све да они потрају и да се одрже довољно дуго. Они сами за то дефинитивно нису довољно компетентни.

С друге стране, уколико је њихов прави циљ оно што сами говоре да јесте – да свет ослободе од напасти Исламске државе — онда би морали да се одмах помиримо с тим да ћемо се још доста времена носити с проблемом Исламске државе; тим Обама је за то сасвим задовољавајуће некомпетентан.

Вођству ИСИС-а је јасно да немају никаквих шанси да Западу нанесу значајнију штету директно. Сасвим на трагу примера који је ал-Каида успоставила, њихова стратегија остаје да Запад наведу да сам себи науди. А у томе су надмашили и све раније мајсторе.

Невероватно је какав су публицитет успели да исцеде из релативно малог броја добро рекламираних одсецања глава, отмица и спаљивања.

Иронија је и то да је израз „изгубити главу” (off with their heads) метафора настала на Западу; док Ислам „не држи свећу” (doesn’t hold a candle) – иронија је сасвим намерна — хришћанима, када их живе у ватру бацају.

А и само то убијање ватром је још једна америчка специјалност. То смо урадили Јапанцима двема атомским бомбама, па Вијетнамцима и многим другима напалмом и белим фосфором.

И данас то исто радимо – сада Арапима и Африканцима — својим бомбама и дроновима. Да ли се треба чудити што они и на овакав начин протестују?

Зар није чудесно лицемерје које све ово прати? Они су, Оријентални други, необуздана чудовишта; а када ми то исто радимо, онда кажемо кад је већ прекасно, и уз евентуално извињење, једино то „да се грешке, на жалост, догађају.”

На крају, њихова бруталност је макар сврсисходна, води ка циљу који намеравају да постигну. САД чине више зла и штете људима и стварима него што они, чудовишта, могу и само да сањају, али се из тога за нас ништа сврсисходно не рађа– осим ако се управо унапређивање непрекинутог рата не сматра циљем који сe жели да постигнe.

И заиста, осим уколико није баш то и била она права Обамина намера, Абу Бакр ал-Багдади нашег Врховног команданта оставља иза себе у облаку прашине по питању одабира адекватних и пропорционалних средстава у намери да се постигне жељени исход.

А и тако, као да нашим господарима рата pojava ИСИС-a није биla довољнa, као од Бога послан поклон, догодили су се и масакри у просторијама редакције „Шарли Ебдо“ и кошер-супермаркета у Паризу.

Једна од ал-Каидиних филијала изгледа да стоји најмање иза овог првог зверства; а постоје неке индиције да је можда ИСИС имао неке везе са другим, мада се још увек не зна и какве, а ни сама та веза није до краја потврђена.

Чак и само наговештај да би ИСИС можда могао имати намеру да терорише становнике Западних земаља је довољна да нам се „Глобални рат против тероризма“ Џорџа W Буша – реалност његова, не само име – у пуној снази врати.

Па зашто онда и даље настављају са провоцирањем Русије? Зар нам није и само једна хипер-опасна, наопако смишљена и погрешна авантура сасвим довољна? Зашто и даље гомилати проблеме – а поготово, зашто то радити са онима са којима би могли проузроковати чак и нуклеарни сукоб?

Питање је уједно и само себи одговор, а без обзира на њега се напори да се НАТО и ЕУ поставе на сам праг руске границе настављају несмањеном жестином. Ту Обама заслужује одређено признање, зато што ипак још увек оклева, али га и зато и у Конгресу и путем медија Странка рата (War Party) гризе од позади силно жељна коначног обрачуна у Украјини.

А тек то је апсурд на квадрат. Ни сви светски медијски агенти нису доста да се Владимира Путина довољно оцрни и демонизује па да би се променила очигледна и елементарна истина, од врхунске и кључне важности у овој ситуацији, а то је да је невероватно безобзирно – неопростиво безобзирно – – нарушавање и угрожавање елементарних безбедносних интереса велике нуклеарне силе.

Истина је, за бизнис би било добро – у у САД-у и у ЕУ – да је Русија опет једнако слаба и једнако понизна као што је то била током деведесетих, када су Клинтонови, прекршивши обећање које је Роналд Реаган дао Михаилу Горбачову, започели са експанзијом НАТО-а.

Наравно, да никада није било до краја истинито оно што је „Чарли Машина“ Вилсон („Engine Charlie” Wilson) рекао кад га је председник Ајзенхауер номиновао за Министра одбране да „оно што је добро за државу јесте добро и за Џенерал Моторс и обрнуто.“ То утолико мање важи данас за разноразне хеџ-фондове, мега-банке и мулти-националне корпорације.

Но, и даље остаје непобитна истина да „онај ко плати хармоникаша бира шта ће да се свира.” А наша политичка класа је данас, пуно боље него у Ајзенхауерово време, добро плаћена за све услуге које пружа.

Све и да јесте тако, човек би помислио да ће они који ведре и облаче у америчком капитализму бити довољно рационални да због оног „још мало“ не ставе на коцку и „све ресто.“ Где ли се изгубило оно да средства треба да буду пропорционална жељеном циљу?

Проблем ни овде није лудост. Но, у Епохи апсурда једна ствар води до друге и ускоро више ни нашег света неће бити. Већина и Демократа и Републиканаца ових дана то или не разуме како би требало, или их је баш брига.

За сада је Обамино оклевање једино оно што нас још спасава – и то, али и руска дипломатија. Европска, нарочито немачка дипломатија је такође од помоћи.

Влада Немачке под Ангелом Меркел баш превише не љуби ни Владимира Путина ни људе који га окружују. Али они барем још увек разумеју како изгледа свет виђен из руске перспективе, и још увек су довољно „реалистични” и довољно рационални да примене оне мере које ће бити у пропорцији са циљевима које желе да постигну.

Чак и ако постоји ико ко се са њима слаже унутар америчке владе, тај ту вест још увек држи само за себе.

Тако се Обама нашао под невиђеним притиском да почне да украјинску војску снабдева убојитим наоружањем. Меркелова се са тим не слаже; њој су сасвим јасне опасности са којима америчка Партија рата увелико очијука. Остаје нам још само да се надамо да ће њено виђење превагнути, и да ће овог пута Партија рата претрпети озбиљан пораз.

Свет је довде стигао само захваљујући срећној околности да смо ономад некако успели да врдајући како смо знали и умели ипак избегнемо нуклеарни метак, а током 40 и више година Хладног рата, рата за који смо претпоставили да је био окончан 1989. или бар 1991.

Хоће ли нас иста срећа пратити и у новом Хладном рату у који нас Обамин тим увлачи, који свакодневно појачавају и због којег се и сами све дубље у ровове укопавамо?

Немојте да се баш превише уздате у то. У Епохи апсурда, рационалност баш и нема неких нарочито великих изгледа.

Ендру Левин (Andrew Levine) је старији истраживач (Senior Scholar) на Институту за проучавање политике (Institute for Policy Studies) и аутор недавно објављених књига „АМЕРИЧКА ИДЕОЛОГИЈА“ (THE AMERICAN IDEOLOGY – Routledge) и „Кључне речи у политици“ ( POLITICAL KEY WORDS – Blackwell) као и многих других књига и чланака из области политичке филозофије. Његова последња књига је „Са лошим намерама: Шта је погрешно са опијумом за масе“ (In Bad Faith: What’s Wrong With the Opium of the People. Био је професор (филозофије) на Универзитету у Висконсину –на факултету Медисон и као Професор (филозофије) истраживач на Универзитету у Мериленду – на факултету Колеџ Парк. Дао је допринос и за књигу „Безнадежни: Барак Обама и полика илузија (Hopeless: Barack Obama and the Politics of Illusion – AK Press)

Са енглеског превео: Стеван Бабић


Кратка веза до ове странице:



Categories: Посрбљено

Оставите коментар