Владимир Милутиновић: Како препознати цензуру

vladimir_milutinovic-250x180На заласку 2014. године, министар информисања Тасовац најзад се изјаснио о питању цензуре, додуше на очекиван начин. За њега је цензура питање на које свако сам треба да одговори, а о чему ће последњу реч рећи време. Ово су иначе уобичајена средства да се изрази мишљење да је нешто потпуно субјективно, релативно, нереално. Видите како питање слободе медија у наводно либералном поретку, преко само неколико реченица, може да се пресели у простор нереалног. Недавно сам писао да смо ми по начину размишљања још у средњем веку. На исти овај министров начин је и питање божије интервенције, кривице и милости у средњем веку било ствар вере и није могло бити испитано неким реалним средствима. Наравно, постојало је мучење и признање грешника, али то тражи и Тасовац (додуше, само признање) када каже да о цензури треба да говоре новинари, уредници и власници медија.

Дакле, Тасовац каже:

На питање да ли постоји цензура не може се одговорити на објективан начин,
– Због тога се ништа не може ни предузети.

(Медијски закони које је донело ово министарство ту не спадају у предузимање пошто се тичу приватизације, а код нас разлика приватно-државно у погледу подложности цензури не игра никакву улогу.)

Цензура се посматра једино као питање односа неког надређеног и неког подређеног и на то које је налоге овај горе давао овом доле. Па, пошто овај однос није јаван, све постаје релативно. Међутим, у модерно време изналазе се начини да се на важна егзистенцијална питања, попут слободе медија, ипак одговори на објективан начин. А ту доста помажу дефиниције. Најпре, дефиниција цензуре.

Цензура је уклањање дела важних информација из јавног простора.

У овој дефиницији не помиње се КО уклања информације. Ипак, ту су могуће две опције:

– Информације уклања новинар сам, или
– Информације уклањају уредници, власници и политичари у некој врсти градације.

Пошто је модерно време. време слободе, узима се као вероватно да би сви људи, будући слободни по себи, покрили све информације да им је то дозвољено. Што значи да ако неке информације недостају по правилу и (скоро) свуда то није последица спонтаног слепила свих новинара него је последица интервенције одозго. Идеологије мало помажу – оне служе да се уклањање интериоризује, тако да интервенција није увек потребна.

Толико о томе. Међутим, за детекцију уклањања садржаја није потребно знати да ли постоји интервенција одозго на коју се, као једино релевантну, фокусира и наш министар информисања. Довољно је видети која информација је уклоњена. Има неколико главних начина да се важне информације уклоне:

– Замена правих информација лажним.

За овај начин обично сви спонтано мислимо да је немогућ, па је зато тим моћнији. На пример, када од неког новинара чујете да је наш јавни сектор „превелик” и да смо по томе шампиони у свету, нико не мисли да је то можда просто нетачно. У слици – ако је напољу мрак, а у новинама пише да је сунчано, то је први начин цензуре.

– Изостављање важних информација.

Овај начин је најмоћније средство цензуре јер оно чега нема, не боде очи. Када се неки садржаји изгубе из медија, ретко ко мисли на њих, ма колико да су релевантни. На пример, ни у једном нашем медију нисте могли да у наслову прочитате да је формална запосленост прошле године пала за 1,4%. Потпуно илустровање овог уклањања захтевало би упоређивање постојеће слике у медијима са потпуном сликом што није лако. Да би се потпуна слика успешно уклонила, научна заједница у неком друштву мора бити пасивизирана и слаба. 

Кликните на слику за увећање

Кликните на слику за увећање

– Изостављање вредносних оцена које су негативне по власт.

Поред чињеница, у јавном простору постоје и вредности. На пример, да ли ће вредност слободе бити нешто реално или нешто само субјективно, прави велику разлику. Наш систем активно цензурише све универзалне вредности, али то је више филозофско питање. Нашим цензорима важније су једноставне практичне ствари – клијенти треба да буду приказани позитивно, а не негативно (противници клијената, наравно, обрнуто). Тако је већина медија још у току кампање за прошле изборе. приказивала Вучића у победничким позама.

pobeda_vucic

Колико је свака критика забрањена види се и из анализе која каже да је од 877 појављивања премијера на насловним странама новина у 2014. само 6 било критички интонирано.

Кликните на слику за увећање

Кликните на слику за увећање

– Уклањање логике из јавног простора.

Ово је такође моћно средство. Свако друштво има неку логику по којој функционише. А ауторитарна власт тежи да по могућству логику сасвим уклони, односно да је подреди својим потребама. На прошлим изборима у Мионици догодило се пребијање опозиционих кандидата од стране непознатих особа. На питање да ли ће полиција истражити шта се догодило и да ли су „батинаши” били из СНС, министар полиције одговара да се сигурно није догодило ништа негативно по СНС, јер то доказује натполовична подршка коју је СНС добила на тим изборима. Да није уклоњена, логика би нам рекла да ове две ствари – подршка СНС и одговорност чланова СНС за пребијање – нису у логичкој вези. Код нас је пак цео случај већ заборављен.

– Замена читаве реалности реалношћу идеологије.

Ова цензура је најсвеобухватнија, али захтева и највише специфичног знања да би се препознала, знања које је апсолутно делегитимисано. Ретко шта наилази на толико чуђења, као довођење у питање оваквих ставова: „Због тога је данас свима јасно да нема озбиљне владе без ЛДП-а, зато што тај део друштва разуме реформе које је неопходно спровести.” Јесу ли „реформе” баш неопходне, нужне? Хоће ли за две године бити боље? У сфери идеологије ова питања се никада не постављају. Наш свет је у том смислу једнодимензионалан и многи мисле да тако и треба да буде. Проблем је што је мноштво перспектива, легитимних и реалних перспектива, дефиниција модерности.

Када стање у нашим медијима упоредимо са ових 5 тачака јасно се види да су они цензурисани, блага је то реч за огромну већину њих. Огромна већина ипак тврди да њих „никад не зову” и да нема „никаквих притисака”, и Тасовац, ето, допушта да време каже своје о томе. Додуше, понеко, попут Оље Бећковић, исприча да су понекад притисци неподношљиви и да јој се један запажени гост сам позвао у емисију, али то се гура под тепих. Већина уредника воли да каже како они, чак и ако у свему подржавају владу, то раде сами, како рече власник Пинка – они „желе да помогну” влади, односно, раде из своје слободне воље, а не по налогу.

Проблем је само у томе што медији нису ту да помажу влади, него грађанима да процене владу.

Али, то је тако само у модерним друштвима.

(Двоглед, 3. 1. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3uD



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Мислим да је истраживање бесмислено: колико има летачица међу жабама? – мало! То могу и ја да вам кажем, без да се трошите. Такве ствари као поштено новинарство, и поштење уопште, не треба тражити на јавној сцени – тамо је са њима готово. Постоји овај паралелан свет, који још држи до својих вредности, срећа да је тако.

  2. Интересантни су подаци и мишљења које је аутор изнео али они имају мало везе са модерношћу и са тим што ми мислимо на средњовековни начин (шта год то значило). Ако је аутор против релативизовања не знам како може да прича о томе да свако друштво има своју логику по којој функционише. Ако је тако зашто онда логика српске владајуће врхушке не би ибла подједнако легитимна као логика умишљених модерних држава о којима аутор говори?

Оставите коментар