Миша Бркић: Време за План Ц – затворити Железару и радницима дати бесплатне саднице

Posle gvožđa – grožđe

Da li će se za 50 godina u Srbiji prepričavati ovakva anegdota: najmoćniji čovek države dođe u posetu Smederevu i pita narod šta ga muči, a narod kaže da ga muči – gvožđe. Moćni čovek ne čuje dobro ili se pravi da ne čuje, pa kaže “muči vas grožđe, nikakav problem, država će da vam napravi vinariju i podrum”. I tako je Smederevo opet postalo voćarski kraj.

Почеци Железаре Смедерево

Почеци Железаре Смедерево

Slična anegdota, tako se priča, dogodila se pre više od pola veka kad je Josip Broz Tito bio u poseti Smederevu, raspitivao se po čemu je smederevski kraj poznat, a drugovi iz Komiteta snishodljivo rekli “po grožđu”. Predsednik je, ni do danas nije precizno utvrđeno, izgleda bio nagluv ili je okolna buka bila velika, pa je čuo da u Smederevu ima gvožđa i na licu mesta doneo odluku da Smederevu pokloni Železaru.

I bi Železara.

Naravno da u ovakvim (političkim) anegdotama ima doze bajkovitosti i ezopovštine kojom se želi naglasiti preovlađujući i obično pogubni uticaj politike na ekonomiju. I obično su ovu anegdotu prepričavali Smederevci nostalgično vezani za “smederevsku” i breskve. Takva je i priča sa Brozom koji jeste doneo odluku o gradnji nove Železare, mada ne treba smetnuti s uma da se u Smederevu još od 1913. godine “kalio čelik”. Ali, bez obzira na tu tradiciju, smederevski kraj je bio više poznat po grožđu i breskvama nego po gvožđu i čeliku.

Sad kad je propao tender za prodaju Železare američkoj kompaniji Esmark, Vlada Srbije isprsila se, takoreći zaletela “u čelična jutra” s nekakvim na brzinu sklepanim planom “B”.

Taj plan liči na onaj vic kad penzioner kaže da “ima gde i ima s kim samo nema s čim”. To će reći da Vlada ima “gde” (Železara) i ima “s kim” (raspisuje konkurs i nada se da će se javiti najbolji svetski menadžeri za proizvodnju i prodaju čelika), jedino nema “s čim” (fale joj pare). To što naš premijer zove “bogatstvo” i stalno ponavlja da Železara ima sirovine vredne 120 (ili 170-180) miliona evra, nije dovoljno i ne znači da Železara ima “s čim da radi”. Sirovine su samo jedan od troškova u lancu proizvodnih troškova, koji će ove godine u Železari (po ozbiljnim računicama same države) dostići 900 miliona evra, ako ne i preći milijardu evra.

Tih para naša Vlada nema, za taj “luksuz” nema gde ni da se zajmi, a i da ima pare “na gomili” ne bi smela da ih troši na “kaljenje čelika”, a da ne ugrozi odnose s Evropskom unijom i svoj evropski put. S visokom dozom izvesnosti može se tvrditi da ni Međunarodni monetarni fond (pred čijim vratimo čekamo sklapanje novog aranžmana), ni Evropska unija (nema odakle) nisu spremni da kreditiraju našeg premijera s milijardu evra koje je on naumio da potroši na čuvanje 5.000 radnih mesta u Železari i socijalnog mira u Smederevu.

Evropska unija će nastaviti da insistira da Srbija ne sme da troši novac iz budžeta na subvencije smederevskom proizvođaču čelika. I u tome će dosledno istrajavati, identično slučaju Hrvatske kad vlastima u Zagrebu nije dozvolila da subvencionišu škverove i proizvodnju brodova. Pregovori pre dve godine između Zagreba i Brisela bili su mučni i bolni, ali su se završili privatizacijom brodogradilišta i ukidanjem državnih subvencija.

Tako je naš premijer postao talac vlastite dobre namere (bez finansijskog pokrića) i pokazao kako je put u politički fijasko najčešće posut jeftinim populizmom.

Plan “B” o kome tako gorljivo pripovedaju naš premijer i njegovi ministri novi je eksperiment i nepotrebna avantura, koji će još jednom skupo koštati poreske obveznike u Srbiji. Sa ovakvim “ulazom” (troškovima) i “izlazom” (asortiman i cena), nema tog menadžera-čarobnjaka koji može da napravi profit. Da je to mogao US Steel, ne bi otišao iz Smedereva i državi ostavio Železaru za jedan dolar. Da je to tako lako kao što zamišlja naš premijer, ne bi se Džejms Bušar, vlasnik Esmarka, u danonoćnim pregovorima toliko štitio i trudio da za sebe i svoju firmu minimalizuje rizike.

Što zabluda o kaljenu čelika u Srbiji bude duža, troškovi će biti veći.

Zato je najčešće pitanje koje se danas postavlja – šta dalje sa Železarom?

Može li, kako reče jedan ministar, da se “dobrim menadžmentom i dobrom voljom obezbedi dug vek Železare”?

S dobrom voljom? Teško. Ima takav primer u knjizi “Kako se kalio čelik”, ali nema istorijski u praksi dokazanih slučajeva.

Vreme je za plan ”C”.

Vreme je da se kaže – bolje grožđe nego gvožđe.

Ko će to reći?

Neka se dogovore oni kojima su građani na izborima poverili upravljanje propalom državom.

Šta bi mogao da bude plan “C”?

Zatvoriti Železaru, a 5.000 radnika nagraditi bogatim otpremninama i besplatnim sadnicama vinove loze, jabuka, kajsija i bresaka.

Naravno da će prvo pitanje biti – odakle novac za bogate otpremnine?

Pa iz istih izvora iz kojih je naša Vlada obezbedila novac za otpremnine radnika preduzeća u restrukturiranju koja će otići u stečaj.

To zaista mogu biti bogate otpremnine – neka država za tu svrhu potroši samo onoliko novca koliko je za tri godine “ulupala” u Železaru, pa će se doći do pristojne sume s kojom može da se započne održiv agrobiznis.

Najveći broj sada zaposlenih u Železari mogao bi da započne svoj agrobiznis na zaboravljenim i zapuštenim porodičnim imanjima po okolnim selima (Brestovik, Vranovo, Dobri Do, Malo Orašje, Osipaonica, Mihajlovac, Saraorci, Kulič…), a da ih država tržišnim mehanizmima “uveže” s trgovcima i izvoznicima. Prijateljskih tržišta za takvu robu sigurno ima.

Naravno, neće se svih 5.000 radnika vratiti na svoja imanja, jer ima i onih koji nemaju zemlju ili su je u međuvremenu prodali. Ali, to znači da svako od radnika koji se vraća na imanje mora da promeni svoju životnu filozofiju. Nje to samo učenje novog zanata (proizvodnja grožđa a ne gvožđa), nego kompletan egzistencijalni “restart”. To nije lako, i zato mnogi od njih gledaju u državu “kao u boga”. Ali zar je lako poreskim obveznicima i državi da stalno nabavljaju pare za neuspešno poslovanje Železare?

Za najviše pet godina, uz pametno planiranje i vredni rad, taj smederevski agrobiznis mogao bi da donese veći prinos u bruto domaći proizvod od sadašnjeg prinosa Železare (s čijom se veličinom, inače, manipuliše). Mogao bi, ali i ne mora.

Biznis je uvek rizik, ali se zato svako ko se bavi nekim poslom trudi da ga smanji na minimum.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Пешчаник, 18. 2. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3sT



Categories: Преносимо

13 replies

  1. Ово је мој план већ неколико година.

    Да би челичана радила, мора да постоји руда у релативно непосредној близини, и мора да има технологију, односно производ за светско тржиште. Сартид нема ни једно ни друго.

    Ако држава сваке године даје по сто милиона, зар није боље да сто милиона једне године оде за проширивање луке Смедерево где би се запослио део радника, сто милиона за примарну пољопривредну производњу, сто милиона за фабрику прехрамбених производа (финалних производа), сто милиона за прекфалификације и пензије најстаријих радника Сартида…

    Међутим, САНУ је одбио овај мој план 🙂

  2. Дуго година се прича да је нужно за челичану да је налазиште руде негде у близини и не само руде већ и угаљ одговарајућег квалитета. Мислим да велики број челичана у свету не задовољава тај услов. Транспорт руде и угља, негде сам прочитао, нема толики удео у укупној производњи челика да би се то сматрало за пресудан фактор у одлучивању где ће челичана бити подигнута (мислим да ни позната словачка челичана у Кошицама не задовољава ове услове?).

    Што се господина Бркића тиче његови економскисавети нездравога разума су се, баш што се тиче смедеревске железаре, толико изменили претходних 15 година да не знам како да га узмемо за озбиљно. Један од посвећених лобиста Ју Ес Стила који се није Бог зна колико разликовао од Есмарка (осим што Есмарк не стиже да нас опељеши) сада заговара најрадикалније решење и гашење једног од главних индустријских постројења у земљи.

  3. Опет измишљамо рупу на саксији а није потребно. Имамо ми добронамерног премијера, како рече Бркић, који ће већ осмислити како да се железара ували Арапима да би се одатле правиле компоненте та оне авионске компоненте које су одавно обећане као и фабрика за чипове коју обавезно треба придружити Железари. О аутобусима не треба сада говорити јер треба изградити још једу ливницу и железару која ће подржавати производњу аутобуса таман колико треба. Можда би ту требало поразмислити да ли ту прикључити и камионе из Прибоја или и тамо све градити од гринфилда па шта буде.
    Додуше, може да нам се деси да останемо без пољопривредног земљишта па онда може да се искаже мањак истог у случају када буде кренула распродаја пољопривредног земљишта странцима 2017г.
    А, ако се деси да га зафали за Етихадове краставце и тиквице, награбусили смо га. Има међународна арбитража да нам конфискује све, до задње саксије.
    Ја ћу моје да посакривам, бар да засадим неку са љуте паричице. Што је сигурно, сигурно је а саксија има и рупу па сам ту миран. Не морам да је измишљам, хвала Богу.

  4. Можда за неке државе транспорт руде није проблема, али за нашу јесте.
    Али и када би се то решило, остаје проблем технологије, односно производа за тржиште, као и самог тржишта у свету.
    За здраву храну сигурно имамо тржиште и ако се не опорави светска индустрија.

  5. И овде се види, да је важно знати лик и дело Мише Бркића. Без тога би човек могао, да помисли, да је он озбиљан економски аналитичар. Али, када се зачапрка по прошлости, лако је наћи зашто он овако пише.

  6. Време, када Миши Бркићу, који никада иначе није радио у профитабилним, на тржишним принципима заснованим новинама, није било до садница грожђа у Смедереву:

    http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=386059

    http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=381036

    Сасвим недавно, опет у нетржишном неолибералистичком гласилу „Нови магазин“ заступао је ону Комико рафинерију у истом „воћарском“ Смедереву.

    И шта, значе ове пријетње из ЕУ да држава не смије да помаже металургију, нпр. јефтинијим гасом (Миша Бркић, а и данашња „Политика“). Да ли се то односи и на петрохемијски комплекс? Значи ли то да ЕУ и њени сатрапи воде политику потпуне деиндустријализације Србије и дугорочне рецесије?
    Са друге стране, влада само овим неуставним закидањем на пензијама и наметима на плате, не може да надокнади штету на укидање царина на робу из ЕУ које би износиле 600-800 милиона евра.

  7. @Александар Живковић
    Профитабино је релативно. Као да сте поштовалац Мише Бркића? Можда се вреди потсетити:
    Kratak kurs za mlade analitičare Pišite kao Miša Brkić

    Када се укуца у претраживач, долази се до осврта на досадашње „радове“ аутора.

  8. Skoro ceo svoj radni vek imam posla sa celikom(sirovine,oprema,finalni proizvodi).Citali smo razne komentare jos od prvog tendera pre dve godine pa do danas i od onih koji se razumeju i onih koji se ne razumeju u datu materiju.Nema ovde mesta da se opsirno o ovome pise.Smatram gospodina Vucica jednim od najlosijih premijera koje je Srbija imala od devedesetih do danas.Ali moram da mu priznam geneijalnu ideju da raspise tender ili konkurs za menadzment zelezare.To je pravi potez,a i objasnicu zasto?Ruda,ugalj,odnosno koks, nikakvog,ili vrlo malog uticaja imaju da li su iz okruzenja ili ne.Uzmite Japan,Svedsku,Kinu… i vidite gde nabavljaju sirovine.A imaju celik br.1 u svetu po kvalitetu.Takodje i onaj manje kvalitetan(bivsi SSSR) takodje se uspesno prodaje na svetskom trzistu.U cemu je onda stvar da je nasa zelezara u najgorem polozaju cak i od onih iz bivse Jugoslavije?Odgovor je: pa upravo u losem menadzmentu koga je postavljala drzava prema nahodjenju pojedinaca koji su imali koristi i iz ovako propale zelezare,a i danas je imaju.Ovo upravo znam i to do detalja od firmi od kojih su se kupovale sirovine,kao i rezervni delovi .A prodaja,najslabija karika a koja treba da bude iznad svih ostalih i po znanju i po platama. Prodaja je finale celog procesa.Ako se to resi-sve je ostalo reseno.I Zato smatram da je premijer uradio ili ce uraditi pravu stvar.Ima ljudi u svetu koji mogu to da urade bez mnogo problema.Ima takvih i u Srbiji.Navescu primer najbogatijeg ukrajinca koji je jedno vreme imao cetiri zelezare(jedna i medju najvecim na svetu).Direktori prodaje za Juznu Ameriku i Daleki istok bili su upravo Srbi.Prodavali su na milione tona celicnih proizvoda,a zelezara Smederevo jedva moze godisnje da proizvede i milion tona.To bi za njih bio „macji kasalj“.

    Sto se tice US Steela,to je bila firma od danas do sutra.Kao sto su nas prevarili,tako su i Slovake sa zelezarom Kosice i u vreme kada su cene metala divljale i traznja rasla iz dana u dan ,lako je bilo .Cim je to stalo,odmah su pobegli.Sta je bio cilj da opet sada,ali pod drugim imenom preuzmu zelezaru skoro da se sve zna,ali sacekajmo da se to i potvrdi.

    Zatvoriti zelezaru ,a prosirivati luku je takodje suludo.Sta ce ta luka da radi kad nestane zelezara?
    Zato puna podrska Vucicu da sprovede zamisao u delo.Da izabere stvarno ljude koji su se dokazali ili u svetu ili pak kod nas.Ima ih verujte ,samo treba da se to uradi na pravi nacin.Jeste da je teze nego prodaja zelezare nekom strancu,ali je zato nasa zauvek.

  9. @Miki

    Немам искуства са челиком, па не желим да полемишем око саме производње. Слушао сам и друге који имају искуства и они су за овај предлог. И то нема везе са Мишом Бркићем, човек је потпуно небитан.

    Суштина је да се нађе решење. Ја сам спреман да променим мишљење ако ме неко убеди да је исплативо и могуће.

    Колико сам схватио од стручњака, ми немамо технологију за производе који су тражени на тржишту. Неко је поменуо фабрику камиона у Прибоју, раније се помињала Застава, али колико сам упознат, Сартид не може да производи каросерије и слично.

    Друго, понављам, за Србију јесте проблем набавка сировина, јер Србија нема снаге ни да чува своје границе, а не да обезбеђује међународни транспорт. Нема ни поморске луке ни бродове. Нема ни железницу.

    Застава-Фиат увози робу за 1.7 милијарди, а извози за 2 милијарде.

    Зато је предлог да се бавимо пољопривредом, да правимо брендове који би се извозили у рецимо 50 држава света, а да су СВЕ СИРОВИНЕ ИЗ СРБИЈЕ (житарице, воће, поврће). Рачунајте профит у том случају.

    И ето посла за луку.

    Наравно, нисам ја против индустрије, али треба видети шта можемо, а шта не можемо. Како ствари стоје од РТБ Бора може да се нешто уради, али од Сартида тешко. Можда можемо да производимо тракторе, али не и каминоне, итд. Где су ти стручњаци да ураде студије?

    Зато од ове приче са менаџментом неће бити ништа. Нека се јаве ти што су радили за руског тајкуна.

  10. @Miki
    Мики је значи члан будућег „менаџмента“? Човек све зна, боље и од ЈУ Стила! Како то дајете подршку Вучићу, који је до јуче „покушавао“ нешто сасвим супротно од овога о чему Ви причате? Зашто је до јуче јурио неку дивљу фирму, ала Ју стил, а сада измишља нешто ново, што је у складу са Вашим знањем и искуством? Дали сте коментар из кухиње Мише Бркића дугогодишњег економског стручњака. Читате ли Ви оно што напишете?

  11. @слободан млинаревић

    Не чита јер зна да је написао генијалан пост у коме хвали генијалног Вучића.
    Генијалан СНС бот, нема шта.

  12. тј. вратити се у камено доба

  13. Ујак из Америке, по правди кад бисмо,
    Данас помешао и бабе и жабе.
    Некад давао и кад тражили нисмо,
    А Железару да узме неће ни за џабе.

Оставите коментар