Ђакон Ненад Илић: Државно Сретење

И у Цркви има много проблема. Сигурно је да бисмо, на пример, могли да упечатљивије позовемо народ на Сретење с Богом уместо да превише загледамо једни друге и да тражимо „недопустиве“ разлике. И ми смо и те како заслужни што народ свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом не оживљава Сретење с Богом.

ni-1722015

Па опет кад се у двојном, црквено-државном празнику изађе из Цркве у државу, проблеми се само увећавају, великом прогресијом. Шта је с нашом државом?

Водећи српски политичари избегли су одлазак на државну, тј. своју прославу Сретења у Орашац. Без обзира о чему се ту ради, да ли је оно упорно звиждање током претходних година поплашило угледнике, а просто није пронађен начин да се безболно организује већина оданих властима над бучним „десничарима“, или се ради о свесном стављању у заграду устаничког корена модерне српске државе, или о нечем другом – свеједно.

Држава није учествовала у овој својој прослави. Макар не преко својих јаких симбола. На Сретење не само што је блед сусрет српског народа с Богом, већ нема ни сусрета народа са властима! Нема ни међусобног сусрета поцепаних делова народа.

Да би се Србија подигла из блата у коме се заглавила, потребно је да народ прихвати неприхватљиво – то да нас чека десетак година добровољног одрицања. Притом ми већ немамо снаге да трпимо вишедеценијско сиромашење и свеопшти пад.

Да би се дошло до снаге, потребно је да се обнови осећај заједништва, међусобног поверења и поверења у државу и да, пре свега, дође до прихватања заједничких вредности које ће, макар на неко време, успети да укроте потрошачке страсти и апетите. Поверење се не стиче маркетиншки обликованим и упорно понављаним обећањима и непрекидним новим задуживањима која служе само одржавању система.

Поверење се успоставља враћањем одређеног степена самосталности државе, увођењем елементарне социјалне правде одмах, и сталним видљивим резултатима привредне обнове који могу да оправдају стрпљење пред нову расподелу добара. Мука се може поднети ако је заиста заједничка. Све то и садашње власти знају али очигледно немају намеру да на то својим деловањем одговоре, сем да користе то знање за одржање хипнотичке контроле несигурних грађана. Уместо делања имамо само бескрајни медијски шум који треба да замаже сурову слику реалности, а коме мало ко још увек верује. Да би били успешни и сачували снагу убеђивања, маркетиншки магови користе делиће истине за владавину лажи. А лаж наноси штету и онима кроз које се пласира и онима који су јој изложени.

Страначке вође нису у стању да поведу процес обнове јер су нераскидиво уплетени у корумпирани систем, а долазак и останак на власти им зависи од страних тутора.

Систем се неће променити без озбиљног притиска изнутра и слабљења контроле споља. На првом може да се ради, а на друго да се вреба. Систем који ми сада имамо не може да се лечи, он се мора у потпуности заменити. Из корена. Постоје и модели и памет за тако нешто, али воља не постоји. То је немогуће учинити без буђења просвећеног национализма који се ослања на трајне вредности и континуитет опстанка у тешким околностима. Немогуће је и без подвига националне елите у којој ће се мање причати о саможртвености, а више радити на удруживању које обавезује. Ако елита нема снаге за подвиг, народ треба да је лечи. За почетак – презиром због тога што се лажно представља.

Неопходне вредности за супротстављање западном ропству у коме се налазимо, које нас гуши и споља али и „изнутра“ нашом добровољном ропском потчињеношћу потрошачкој накарадној цивилизацији, тешко је замислити без вере у Бога, као извор свих вредности. А пред Црквом је дефинитивно да интензивира своје сведочење. Ни у најбољим временима Црква не може бити у потпуности сагласна са државом, док и један од „најмање браће“ пати. У садашњим околностима, Црква, као организам који је много већи од само рукоположеног свештенства, мора прогласити ванредно стање, макар ванредно духовно стање. Велики пост је добра прилика да се почне с тако нечим.

Налазимо се у последњој припремној седмици пред пост. Отворимо наше душе и допустимо да у нама одзвања јеванђеље које смо чули пре неки дан, на Сретење а пало је баш у недељу Месопусну). Није ствар само у духовном знању. Неопходно је и делање.

„Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света.

Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме;

Наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми.

Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо?

Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо?

Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти?

И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“.

Много је данас у Србији „најмање браће“ која непотребно страдају и живе у бесмисленом понижењу. Без икакве заштите људи тону у безнађе. Сваком од нас је задатак да помогне макар онима из своје непосредне близине, али често ни сами више немамо ни снаге ни средстава за праву помоћ, сем можда по неке лепе речи и искреног саосећања према онима којима је и горе него нама. И кад немамо имамо више него што мислимо. А пре свега, пред нама је могућност успостављања, прво у Цркви, чврсте солидарности која би могла благотворно да се прелије на цео народ.

Свесни свега што не чинимо, као да почињемо да се стидимо и да покушамо да светлост једног дивног празника, сусрета народа са Божанским дететом, унесемо у суморну свакодневицу. Изађеш из Цркве па можда и сакријеш осмех. И тераш даље, сагнуте главе. Свако за себе. А Срби су се у историји баш сретали на Сретење. Да ли због устанка, да ли због устава, али сретали су се. Сад не могу да се сретну ни да празнују.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3s9



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Водећи српски политичари избегли су одлазак на државну, тј. своју прославу Сретења у Орашац. Без обзира о чему се ту ради, да ли је оно упорно звиждање током претходних година поплашило угледнике…………….
    +++++++++++++++++++++++
    Брате ђаконе помаже Бог!
    Лепо сте приметили одсуство србских политичара на прослави Сретења.
    Верујем, да Вам је промакао начин и с’ ким је патријарх прославио тај празник.
    Па ево чисто информативно, да Вас подсетим

    http://www.srbijadanas.net/nisu-samo-bili-na-misi-nego-su-na-dan-drzavnosti-srbije-proslavili-stogodisnjicu-konkordata-video/

    Ваша брига за оне у Србији „најмање браће“ која непотребно страдају и живе у бесмисленом понижењу, је хвале вредна али, има ко верује у боље сутра………………………..

    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:527957-Patrijarh-Irinej-Vucic-ce-dici-Srbiju-iz-pepela

    „Овако вели Господ: Да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи на мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јер. 17, 5) И још говори Господ: „ Не уздајте се у кнезове, у синове људске, у њима нема спасења. “. (Пс. 145, 3- МТ: Псалам 146)

    Брате ђаконе, са вером, надом и љубављу, свако Вам добро од Господа који живот даје.

Оставите коментар