Алексеј Анпилогов: Крај јефтине нафте

На питања Сергеја Правосудова одговара председник Фонда за подршку научних истраживања и развоја грађанске иницијативе „Темељ“ Алексеј Анпилогов.

Алексеј Анпилогов

Алексеј Анпилогов

Алексеј Јевгењевич, недавно је објављена Ваша књига „Мир на пике – Мир в пике“ (Свет на врхунцу [максимуму, пику] – свет у гужви [шпицу]) у којој пишете о скорашњем крају „нафтне цивилизације“ која ће настати због истрошености нафтних резерви. При том, компанија BP (British Petroleum), у својим статистичким истраживањима, пише да су светске резерве нафте 1980. године износиле 683,4 милијарди барела, а у 2013. године чак 1,69 билиона барела. Тo јест обим нафтних резерви се повећао скоро три пута. Како то објашњавате?

– Ја детаљно анализирам тај парадокс у својој књизи: проблем „нафтног пика“ (максимум експлоатације нафте, прим. прев.) није у томе што нафте нема, већ у томе што ми не можемо одржати садашњи ниво производње угљоводоника са истовременим задовољавањем још три пратећа фактора: ниске цене, квалитета и одрживости.

С овим је, успут буди речено, повезан и раст нафтних резерви које сте поменули у питању. Тај раст је изазван укључивањем у резерве такозване површинске нафте у долини реке Ориноко у Венецуели и канадских нафтних пескова у долини реке Атабаска.

Човечанство за сада не поседује технологију брзог и јефтиног вађења готове нафте, а испоставило се да су производи који се добијају из тих веома специфичних нафтних поља, а фактички су то природни битумени, само сурогат производи пред којима је дуг и скуп пут ка висококвалитетном дизелу и бензину. Чак су и наспрам стабилно високе цене нафте у последњих пет година, ти непрактични и скупи извори угљоводоника учествовали у укупном билансу производње са не више од 5%. Падом експлоатације јефтине и доступне традиционалне нафте у будуће уопште неће бити могуће да се регулише баланс производње нафте експлоатацијом само специфичних и тешких угљоводоника– како са аспекта потреба за замену обима, тако и са аспекта цена.

Зашто сте скептични према америчкој „револуцији шкриљаца“?

– Зато што је то и даље скупа и нестабилна нафта: у првој години живота нафтни извори од шкриљаца су изгубили 50% производње, а за пет година чак 90%. Чак су и почетне стопе производње бушотина врло ниске, ради се о цифрама од 900 до 500 барела нафте дневно. То доводи до две несрећне последице: шкриљци (тачније чврсти пескови) се морају непрестано бушити, неопходно је да се намерно прибегава вишеструким хидрауличним ломовима слојева, при чему се нарушава екологија, а читава инфраструктура бушотине се базира на течном гориву, јер нико неће превући далеководе ка свакој од хиљаду рупа у земљи. Резултат је веома скромни допринос шкриљаца у општем балансу нафте и висока цена: у зависности од налазишта цена износи 40 до 90 долара за барел.

Садашњи пад цена је већ указао на безнађе „чуда“ шкриљаца– сви главни индикатори (на пример, број бушења, који омогућавају причу „буши, душо, буши“– drill, baby, drill [кампања републиканаца у САД, прим. прев.]) јасно указују да смо у другој половини 2015. године, суочени са физичким падом нивоа производње нафте из шкриљаца.

У случају да се вратимо у период високих цена нафте, човечанство ће се суочити са питањем да ли и други извори у свету могу поновити успех Северне Дакоте или Тексаса. Представа о нафти из шкриљаца коју пласирају медији је крајње нетачна – у САД се сада нафта добија из чврстих пескова који нису широко распрострањени по свету као нафтне матичне стене – класични шкриљци. Досадашњи експерименти у САД са таквим шкриљцима су до сада били неуспешни: енергију уложена у производњу већа је од оне која се добија из произведене нафте.

На чему се темељи Ваше мишљење, да природни гас губи од нафте као природни енергента?

– Нафту је лакше транспортовати, чувати, употребити у крајњим одредиштима. Гас може бити некаква разумна конкуренција нафти само у случају да се искористе криогене технологије уз помоћ којих би се доводио течни природни гас од бушотина све до мотора са унутрашњим сагоревањем или турбина која би на том течном гасу и радили. Али чак и у том случају, неопходни и минимални губици гаса у таквом ланцу би били најмање 20% од енергетске вредности по бушотини. То је много. Код нафте је, чак и узимајући у обзир њену фабричку прераду, ти су губици сада смањени на 5%.

Међутим, треба имати у виду да ће у мери смањења залиха јефтине и високо квалитетне нафте, улога природног гаса у светској енерго–структури расти. Пошто је Русија лидер у резервама природног гаса, то отвара нове могућности.

Лоша алтернатива

Ви тврдите да обновљива енергија не може конкурисати традиционалној. Зашто?

– Две ствари ће увек бити ахилова пета обновљивој енергији: прва, трошкови и непоузданост, друга је непредвидљивост. Повећање учешћа обновљивих извора енергије је већ довела је до наглог повећања оптерећења дистрибутивне мреже Немачке. У априлу 2012. године, објављен је извештај Европске асоцијације мрежних оператера, где се каже да у овом тренутку мреже у Немачкој не задовољавају основне параметре безбедног преноса енергије. Ово може довести до краха и искључивања не само у Немачкој, већ и у суседним мрежама Чешке, Словачке, Пољске и Мађарске. Као резултат анализе могућих последица таквих несрећа, развијен је план за изградњу нових и модернизацију старих далековода, у вредности од 30 милијарди евра.

Проблем непредвидивости рада са енергијом из обновљивих извора у принципу може да се уклони различитим сложеним системима за средњу акумулацију „зелене“ енергије, али то опет повећава трошкове „зелене алтернативе“. Поред тога, најефикаснији начин акумулације такве енергије су реверзибилне хидроелектране (РХЕ), који се суочавају са истим ограничења као и класичне, обичне хидроелектране (ХЕ).

Данас, једине економски тражене технологије „зелене“ енергетике су управо ХЕ које се граде по целом свету. Нико их не субвенционише, пре саме ХЕ субвенционишу друге изворе енергије у укупном „енергетском котлу“.

Али, уколико држава почне да интензивно стреми ка изградњи „зелених“ компоненти, посебно ослањајући се на непоуздане изворе као што су сунце и ветар, крај је предвидљив. У Данској, лидеру „зелене револуције“, где је уложено у ветрењаче, већ сада цена електричне енергије достиже цену од 30 центи по киловат часу, што је 22 рубље по данашњем курсу. Да ли сте спремни да толико платите за осветљење?

Енергија сунца такође има много ограничења. Тамо где је сунца недовољно, на пример у већини европских земаља неефикасно је стављати соларне панеле (али их свеједно стављају захваљујући подршци државе). А, у Африци где сунца има много, фотоелементи се прегревају и њихова радна ефикасност се значајно умањује.

Зашто Ви сматрате да ће главни губитници пада нафтне епохе бити САД и њихови савезници?

– САД и уопште западни свет су главни потрошачи нафте. Њихова индустрија и посебно транспортна инфраструктура су буквално заточене коришћењем огромних волумена јефтине и доступне нафте. На пример, у САД око 200 милиона људи живи у веома пространим предграђима (у приватним кућама), који су тамо расли као печурке после кише, читав за Америку плодан 20. век. Сви путују приватним возилима. Како сада преселити свих 200 милиона у компактне градове, као у Русији? Ово је нереално, десила би се криза и колапс саобраћајне инфраструктуре у САД. Хитно треба саградити метрое, пустити трамваје и возове, мењати аутомобилски парк за некакаве хибриде или скромне електромобиле који су сасвим различити од данашњих луксузних америчких лимузина.

Руске технологије

Алексеј Јевгењевич у књизи пишете да је атомска енергија у Русији напреднија од оне у САД. При том се у САД више енергије производи од атомских централа (АЦ) него у Русији. У чему је трик?

– САД су своје последње реакторе поставили још крајем 1980–их и сада махнито покушавају да поврате изгубљене надлежности у индустрији. Званично, за скоро све реакторе у свету је планирано да раде до 30 година, али је у реалности општеприхваћена пракса да им се трајање продужава до 40 година. Већина АЦ у САД се проближава максималном року експлоатације. Дакле, неопходно их је затварати и мењати новим. Међутим, нове реакторе САД скоро и да не граде. Поставља се питање чиме они планирају да замене затворене АЦ?

У САД се обогаћивање уранијума врши уз помоћ метода плинске (гасне) дифузије, а у Русији уз помоћ центифуге. Економска ефикасност руске технологије је неколико пута већа него оне у САД. Резултат тога је да Американцима недостаје уранијума за АЦ и тај ће се дефицит само повећавати.

У САД сви пројекти реактора имају искључиво класичну шему која се базира на коришћењу изотопа уранијума –235 који ће у будућности бити дефцитаран. Русија пак, осим што има ефикаснију серију која ради на уранијуму–235 какви су реактори са водом под притиском,који су успешно развијени 1990–их и 2000–е године и кои се масивно сада граде по свету, додатно гради брзе реакторе серије БН.

У „пећима“ из те серије, укључујући и недавно покренутог БН-800 и пројектованог БН-1200 пројектованог, може се запалити много распростарњенији изотопи, уранијум-238 као и за оружје употребљив плутонијум-239. Само да кажем да ових изотопа у свету има 50 пута више од уранијума-235.

Није тајна да је 1990–их година између Русије и САД скључен посао према којој уранијум који се извлачи из руских нуклеарних ракета испоручује у САД. Значи ли то да се Русија лишила залиха уранијума које су неопходне за развијање атомскЕ енергетике?

– Не, према том уговору уколико се ослонимо на различите процене о количини уранијума–235 који је у Русији прикупљен из оружја, Русија није предала више од 50% својих залиха тог изотопа. Преостали уранијум–235 и нетакнути плутонијум–239 из оружја су још увек у Русији. Посао продаје уранијума по програму ВОУ-НОУ (високообогаћени уранијум–нискообогаћени уранијум) је затворен 2013. године. Од сада читаво снабдевање САД нуклеарним горивом ће ићи само на комерцијалној основи, по тржишним ценама и без неповољних обавеза по Русију. Успут бих рекао да су сличне обавезе 1990-2000-тих година, али за куповину руског уранијума, преузели према ВОУ–НОУ програму и САД, које су, како се испоставило, ненамерно уништени чиме су свој програм раздвајања изотопа уранијума уназадили за 20 година. Сада овај програм у Сједињеним Државама мора почети изнова, са нивоа приближном оном из 1991. Тако смо добили неочекивани бонус од програма ВОУ–НОУ који је требао да уништи прерађивачку индустрију у Русији.

Да програм ВОУ-НОУ није подстакао (стимулисао) западну нуклеарну енергетику 1990 и 2000. године, она би већ давно нестала. Јер, у периоду 1993 – 2013. САД је од Русије добио 500 тона високообогаћеног уранијума из оружја. Додатно, САД су искористили и ка својим АЕС произвели још 201 тону свог високообогаћеног уранијума из оружја.

Мислим да нећу много погрешити ако кажем да тренутно у САД нема више од 300 тона плутонијума и уранијума из оружја укључујући и оно што се може „ишчачкати“ из бојевих глава. Ако тиме замене руско–амерички ВОУ–НОУ програм та ће количина изотопа трајати шест година. А потом треба иградити центрифуге, пустити посебне реакторе, куповати уранијум по тржишној цени на међународном тржишту, уопште радити, радити и још једном радити. Али за те задатке они немају ни новац, ни технологију, ни експерте.

У Русији залихе уранијума и плутонијума из оружја износе, према раним проценама око 480 до 780 тона и при том постоји разрађена прерађивачка индустрија.

Ви сте се родили и до прошле године сте живели у Украјини. Зашто сте одлучили да дођете у Русију? Како ће се, према Вашем мишљењу завршити грађански рат у Украјини?

– Ја се крајње негативно односим према антиуставном оружаном преврату у Кијеву који се десио у фебруару прошле године. Моја активна грађанска позиција је сада потпуно осуђена у мојој родној земљи где су на власт дошле најрадикалније снаге које су нетрпељиве према свакој легалној опозицији. Зато сам морао емигрирати у Русију, јер oсим уобичајених напада, већ постоји кривични поступак против мене, где ћу увек проћи као осумњичени. Јасно је да ме терете искључиво због мојих политичких изјава, јер друге радње нису наведене. А моји другови су због политичких ставова већ затварани и размењивани за украјинске ратне заробљенике.

Што се тиче будућности Украјине, ситуација како је ја видим, је далеко од завршене. Грађански рат се не може зауставити кочницом као у возу. То је као авион који је достигао висину, а путници у њему пуцају једни на друге… Пилоти су бацили кормило, ускочили у борбу… И само од наших умећа зависи да ли ћемо успети да тај безумни авион усмеримо ка аеродрому и напунити посвађаним путницима аутобусе који ће их одвести са писте или ће се путнички авион „Украјина“ распасти у ваздуху, одводећи са својим урушавањем огроман број људских судбина и такође и живота.

Ја верујем у боље. И радим оно што морам. А биће, шта ће бити.

Превод: В. Војводић Милетић/Евроазија.инфо

Извор: pravosudovs.livejournal.com

Наслов и опрема: Стање ствари

(Евроазија.инфо, 9. 2. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3mU



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Vrlo zanimljiv članak. Dobro odabran.
    Da su Rusi u tome ispred USA je poznato ali baš ovoliko….

  2. Vrlo poucan clanak. Mnogo toga sad prvi put cujem, a i nekako nisam mnogo ni obracao paznju na celu tu pricu oko atomskih centrala i svega vezanog za njih. Medjutim, ako saberemo 2+2 i pogledamo unazad koliko je zapravo novih ugovora za gradjenje AC po svetu Rusija ugovorila zadnjih godina ova prica stvarno ima smisla. Plus nigde nisam procitao da je SAD ugovorila slican posao, a ogroman novac je u pitanju.

Оставите коментар