Ирина Марковић: Брак – велика тајна

irina-markovicПознато је да већина нововенчаних парова у Србији данас има два венчања: једно црквено и једно грађанско. Већ се усталио обичај да се све одвија следећим редоследом: прво се у порти окупи васцела родбина и пријатељи, онда се у цркви одгледа симпатични ритуал, у коме крунисани млада и младожења иду у круг, док поп поја и кади, а кумовима восак капље по свечаним ципелама. Младенци се стидљиво пољубе, и на крају попа на српском резимира, то јест, укратко преведе оно што је у претходном сату појао на црквенословенском. У зависности од тога колико се платило свештенику, биће приказана цела, или пак скраћена, верзија јединственог шоуа у коме постајемо краљице и краљеви на један дан.

Када се заврши овај узвишени обред, сватови се нагурају у своје и туђе аутомобиле, па правац кафана. Сјај кафане, или у ову сврху изнајмљене сале, зависиће од дубине вашег џепа. У њој ће вас дочекати приучени бенд с омиљеним свадбарским хитовима од Вардара па навише, затим, иде блок носталгичних песама за краљевином (читај „четничких“), а на самом крају помпезно улазе трубачи. Ако је неко од младенаца из Црне Горе, кафанска свадба показаће политичарима како се обнавља пропала федерација. Кулминација наступа у тренутку када се појави готово распевани(а) матичар(ка), који ће прочитати драге, али заправо смешне стихове Душка Радовића, јер шта је смешније од тога када држава покушава да буде поетична, уместо да се лепо прочита закон и тачка. Чика Душков таленат тако је индиректно исмејан од стране антипоетичне државе, а његови стихови послужили су као не баш одговарајућа замена за литургијску драматургију.

Зорица Брунцлик на свадби "вредној милион долара" (Извор: Свет)

Зорица Брунцлик на свадби „вредној милион долара“ (Извор: Свет)

Свима је познато да се на црквена венчања у прошлости није благонаклоно гледало, зато је сасвим природно што је данас уследила толика навала на то, до јуче, забрањено воће.

Ем необјашњиво, ем заборављено

Тешко је објаснити и себи и другима, а не бити извештачен, нешто што се у начелу не објашњава, и што, да би се правилно разумело, треба прво да буде део осећања и васпитања, па тек онда рационалног рашчлањавања. У случају религиозних појмова и услед недостатка васпитања у духу верских традиција, мораћу уместо, верујем да бих разумела, да користим обрнуту методу – ако разумем, можда ћу поверовати. А то све због тога што дубине и озбиљности црквеног венчања, ни младенци, а још мање сватови, нису свесни – важно је да на крају чека кафана, печење и шизење.

У причи о браку као Светој тајни, прво морамо разумети овај сложен теолошки појам. Теолошке појмове тешко схватају сви они који их нису усвојили кроз васпитање и културу из које су поникли. Код нас је дошло дотле да су ствари вере за једне постале предмет изругивања и подсмеха, а за друге предмет накарадне фолклорне употребе. Чини се да златне средине нема, или је има јако мало, те је скоро невидљива.

Не би уопште требало да се заваравамо да су нам венчања, крштења и остале ствари везане за цркву и верски живот познате и саморазумљиве, далеко су од нас колико и села на Камчатки. То што су оне некада биле мало ближе, то се не рачуна, јер овде је преовладао колективни заборав и појавила се накарадна техника враћања старог, или на старо, без јасног сазнања о томе како је то старо заиста изгледало, уз пратећи симптом игнорисања чињенице да је протекло много времена, да су се околности веома промениле, те да постоји стравичан дисконтинуитет између нас данас и нас прекјуче.

Упркос томе, покушаћу да пишем о ономе што спада у заборављену веру, тако да разумеју неверници, а верници не замере, премда и једни и други (као и сама ауторка текста) спадају у скупину заборавних.

Венчање у цркви

Венчање у цркви

Упркос ставу да се питања вере тешко могу објаснити разумом, разум не би био разум, кад не би покушавао да ствари рашчлани, затвори у своје фиоке и фајлове. Једном речи, кад не би покушавао да објасни све, па и оно необјашњиво. Стога, за њега посебан изазов представља нешто што у свом називу садржи реч „тајна“, па још поврх тога и „света“.

За правилно усвајање теолошких појмова потребан је не само интелектуалан и интуитиван чин спознаје, већ и онај мистички који обједињује претходна два, тако што додаје нешто треће, што надилази ум, а без чега он не би имао моћ синтезе.

Напослетку, вера и јесте сама по себи синтеза, она је умно, а не стихијско, осећање.

У сваком случају, када бисмо имали васпитана осећања, не бисмо много питали, већ бисмо само паметно осећали!

Шта су то Свете тајне?

Главни циљ сваког хришћанина јесте спасење, а термин мистерион употребљавао се уопштено да означи посебне радње којима се оно постиже. Наиме, број светих тајни није био утврђен у православној цркви све до тринаестог века. Наук о седам тајни појављује се први пут у Исповедању вере код папе Климента IV, који је тражио да га усвоји цар византијски Михаило Палеолог. Дакле, сам број светих тајни преузет је са Запада и то, чини се, највише, како сматра проф. Џон Мајендорф, због тадашње фасцинације Византинаца симболиком бројева. Седам је дарова Светога Духа (Исаија 11:2-4) и то је већ довољан разлог за прихватање овог броја. Свакако, било је и оних који су проширивали, или скраћивали списак, али је напослетку остао онај који можемо прочитати у сваком црквеном календару. То су: крштење, миропомазање, исповест, причешће, брак, свештенство и јелеосвећење.

Две су тајне најважније као стваран предуслов свих осталих, крштење, а потом евхаристија, или причешће. Зато је неопходан услов да бисте били венчани у цркви, да сте претходно примили тајну крштења, наиме, да сте члан хришћанске заједнице. С друге стране, имамо пример у неким варијантама хиндуизма, ако је неко од младенаца друге вероисповести, није неопходно да постане присталица Кришне, или Шиве.

Оно што види хришћанин, не види атеиста, или будиста и обратно, а хришћанство је, као каже Максим Тарејев „… аристократска религија изабраних …“. Хришћанима је због њиховог елитизма тешко да разумеју зашто неко други није хришћанин и зато су често, противно сопственој доктрини, склони осудама, прогонима, па чак и погромима, других вера, народа и појединаца.

Тему о танкој граници између верског елитизма и фундаментализма, ипак остављам за неки други текст.

„Свете тајне су свештенорадње, кроз које се верницима на видљив начин даје невидљива благодат Божија. Пошто је човек психофизичко биће: видљиво по телу, невидљиво по души, то и свака света тајна има две стране: видљиву и невидљиву. Видљиву страну сачињавају: свештеникова радња, речи, молитва и материја која се употребљава, а невидљиву благодат Божија“ (архимандрит проф. др Јустин Поповић).

ava-justin-480

Свети Јустин Нови (Ћелијски)

Овај невидљиви део, то је оно у шта треба поверовати, као што треба поверовати у одрживост вечне верности у љубави. Овде се снага вере у Божију благодат подудара са снагом воље да се остане у љубави упркос свему. Та благодат задобија се уз помоћ Божије милости, али превасходно подвигом наше воље, који је облик здравог жртвовања свог (умало да напишем светог) егоизма. Стицање осећања Божије благодати могуће је само путем одбацивања себичног самољубља, кроз свестан и одговоран чин, и то, само уколико су искључени сви облици психопатологије.

Без обзира на то колико је танка граница између оног што називамо нормалним и болесним, већина људи, на срећу, још увек уме добро да процени до које мере је та граница растегљива. Наглашавам да ове одреднице нису применљиве на хомосексуалност, јер се за њу слободно може рећи да представља нормалну ненормалност и да је стара колико и сам човек, као и да је она производ културе коју је створила цивилизација, а из које је настала теорија о биолошкој предодређености. Да ли је било обратно, питање је које води у веома озбиљну метафизичку расправу.

Тим заборавним „изабраним“ хришћанима требало би да су јасни следећи појмови: Царство небеско, Богочовек, претварање хлеба и вина у тело и крв Христосову, црква са великим Ц, која је живи организам „тела“ Исусовог, путем које, и само путем које, као њени чланови, улазимо у Царство небеско. Она није само лепа зграда у којој се налази уред за опијање, или детоксикацију маса.

Рашчистимо ли с овим питањима, можемо схватити зашто је Црква као таква тајна с великим Т, а уједно и извор свих Светих тајни.

Света тајна – Брак

Ако посматрамо брак као једну од њих, дакле, морамо водити рачуна о осталим елементима доктрине. Тако, ако бисмо желели да причу упростимо и сведемо је на разумљив ниво свакоме, рећи ћемо да уколико верујемо у живот после смрти, у рај и у пакао, у спасење душе путем покајања и Божије милости, онда нам неће неразумно звучати идеја да се са својим супружником боримо и међусобно помажемо да заједно одемо у рај. Када у двоје тежимо вечном животу, успостављамо чвршћу везу од оне која почива на све већој и већој сексуалној привлачности, којој краја нема и која може на крају лепу жену претворити у пластичну наказу, а мушкарца у безумног жигола. То је данашња хистерична помама за оргазмом и то све чешће јавним. Био јавни, или приватни, такав оргазам је нека врста преваре, лакшег пута до незаслуженог врхунског задовољства, а то тако не иде у животу. Добра љубав и добар оргазам, као и све добре ствари у животу се просто заслужују уз пратњу болних жртава ега.

Да би прича о браку као светој тајни имала смисла, потребно је поверовати у оно што се здравом разуму чини немогућим.

При том, треба нагласити, да брак као Света тајна уопште не искључује закључке до којих је дошла модерна наука, већ их, напротив, употпуњује и сагледава из једне више перспективе.

У животу је лакше носити се с једном тако тешком ствари као што је успешан брак, ако је он осигуран небеским везама. Иако је можда бајка, сама тежња ка овом циљу представља веома јак психолошки подстицај.

Извор: forum-srbija.com

Извор: forum-srbija.com

Међутим, ништа нам не вреди ако не верујемо, и највише не верујемо ако не верујемо сами себи, а себи можемо веровати само онда када смо се чврсто одлучили да истрајемо – овога пута у љубави. Проблем који овде постоји је најпре вера у Исуса Христа, а тек потом вера у вечну љубав. Зашто би једно морало нужно да повлачи ово друго? Одговор се може дати једино у виду кондиционала: Ако је Бог је исто што и Љубав, онда сваки облик људске љубави има своје исходиште и коначиште у Богу.

Али, ако причу у вези брака као Свете тајне, уместо с метафизичког, посматрамо с практичког нивоа, с правом можемо поставити следеће питање: да ли се суштински нешто мења у вези мушкарца и жене у поређењу са световним браком, персоналном неформалном унијом, као и браком склопљеним по обредима неке друге религије?

У тим неформалним заједницама завет је често прећутан, или уопште не постоји. Одсуство завета чак представља посебну чар, а неизвесност коју доноси сутра неком је много узбудљивија од монотоније брачне свакодневице, била она света, или не. Општина је поштен начин да се одмах на почетку правно регулишу имовински односи супружника, јер, као што знамо, мираз одавно не постоји, а у случају да младенци имају аверзију, или страх од цркве, представља ритуал-сурогат.

Једино што одваја брак пред олтаром, од брака пред матичарем, је то што он представља јединствени попуст за место у рају. Брак пред олтаром је ВИП пропусница за небеску ложу. Од тренутка када пред олтаром кажете судбоносно „да“, виша сила вас непрекидно прати, да не кажем, шпијунира, али и дозива, када за то дође време, да заједно ступите под њено окриље и будете награђени неизрецивим осећајем Божије благодати. Када склопе брак у цркви, супружници више нису сами, њих је заправо троје: муж, жена и виша сила. Сва енергија љубави требало би да се не размењује више само на хоризонталној равни – од жене ка мушкарцу и обратно – тако усмерене енергије се на крају улупају једна о другу, угуше и прогутају се, већ се енергија од једног срца пење „до Небеса“, па се обоготворена враћа у хоризонталу другог. То је онај невидљиви део, онако како га виде православни учитељи. Тако се избегава погубно трење, које на једном крају представља узбудљиву, али никад задовољену, сексуалну страст, док нас на другом може натерати и на тежак злочин.

„Трење…то је све што нам је остало од љубави“, каже се у сјајном стиху једне песме састава Блокаут.

(Не)могућа мисија

Живот истинског верника пун одрицања и бескрајне трпељивости, заправо је неиздржив за већину људи. То добро знају они који су такав живот пробали. Њих је ужасно мало, а још је мање оних који то раде у пару. Када би сваки пар који се венча у цркви успевао дисциплиновано да живи хришћански живот, ја о овоме не бих ни писала и било би опште познато која је најсигурнија варијанта не само за рај, већ и за дуговечну срећу на земљи. Нажалост, не само да није тако, већ је постало отрцано гајити један такав идеал и имати веровање које надилази сутрашњи дан.

Колективно венчање у Београду (Извор: Мондо)

Колективно венчање у Београду (Извор: Мондо)

Многима је доста мукотрпног живота и себе у њему, а камоли још и да га деле с неким и то под теретом вечне обавезе. Неки верују да ће се само једног дана угасити, као када на компјутеру искључе напајање, и то је део њиховог здраворазумског оптимизма, али постоје и они који верују да ће биос наставити да живи и онда када би нестало струје на читавој планети. Такви су прави кандидати да склопе брак пред олтаром, ови други, макар због урока, требало би да сачекају мало, док не схвате шта заиста значи склопити брак у цркви и коју одговорност он са собом носи.

Било како било, ако не верујете у Богочовека, живот после смрти, казну и награду, постојање раја и пакла, фолклорно помодарство можете задовољити и на други начин: обуците се у народну ношњу из вашег завичаја и венчајте испред споменика Победнику на Калемегдану, а матичара натерајте да ућути – нека вас венчају ветрови Дунава и Саве!


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3jc



Categories: Српско православно стање

33 replies

  1. Ovo je predivno objasnjeno.Svaka cast da se ovako nesto pojavi i stavi nam na znaje u celosti ko smo i sta smo trenutno.I gde se nalazimo mi gordi ,prepametni i uglavnom samozivi Srbi.Bog neka nam oprosti i neka nam je u pomoci u ovo ludo i ocigledno poslednje vreme..

  2. хвала! Заиста, може да нам опрости ваљда ако се покајемо бар мало…

  3. Бљутаво. Новодобски. Еквилибрирање. Могло би се рећи воајеризам. Са истинским православним предањем нема скоро никакве везе.

  4. Хвала, Ирина, одавно не прочитах бољи текст.

  5. Луцидан текст! Сјајно, Ирина. Хвала Вам пуно.

  6. Нађох две Ирине. Која од ове две је ауторка текста?
    Peđina nevenčana supruga Irina Marković
    Ирина Б.Марковић рођена 3. септембра 1973. у Београду.

  7. Мени се овај Иринин текст свидео и драго ми је што сам га нашао па ћу обратити пажњу на њен рад. По мени, текст је сасвим у духу Светих отаца православних, само је писан модерним речником што се некима свиђа а некима не. Углавном, у тексту је погођена суштина брака и волео бих да прочитам још њених текстова на тему религије а и на друге разне теме. У овом тексту има дубоких и тачних мисли, само остаје недоумица да ли је Ирина верник или не, да ли је она склопила црквени брак или живи ванбрачно, али то је њена интима коју може али и не мора да износи у јавност. Текст је успешан и највише ће одговарати млађим генерацијама и подстаћи их да постану верујући. За Ирину која вероватно по професији није теолог (богослов) ово је велики успех јер је написала доста истинитог о чему већина теолога, свештеника и верника ћуте. И сам сам за разбијање табу тема у религији и свим темама, и имам сличан стил писања као и ауторка овога текста. Владимир Јанковић, Београд vjbgdser@eunet.rs

  8. да та је, невенчана супруга, фала Богу да је тако!
    А, овом господину доктору православља нека је Бог у помоћи, то је неизлечива гордост…

  9. Имењакињи и осталима хвала, то је само скроман допринос разумевању нацији неразумних

  10. @ слободан млинаревић

    Нађох две Ирине. Која од ове две је ауторка текста?
    Peđina nevenčana supruga Irina Marković
    Ирина Б.Марковић рођена 3. септембра 1973. у Београду.

    Господине Млинаревићу,
    ја сам стварно живео у уверењу (и правио тако Стање ствари) да овде читамо ШТА је написано а не КО је написано… Ја сам као уредник (а и нисам неки, то сви знају!) читао САМО текстове Ирине Марковић и тако се одлучио да их објавим, а нисам се бавио њеном биографијом или овим ово што Ви сада износите! А зашто нисам: па зато што НИЈЕ РЕЛЕВАНТНО за причу. За нас је битно да ли Ирина Марковић ЗНА да пише и КАКВЕ СТАВОВЕ износи, а шта ради у приватном животу – исто као Ви или ја – не сме бити предмет нашег интересовања нити дебате.

    Па нећемо ваљда људима да вадимо крв пре него им објавимо текст (или допустимо да коментаришу)?

    Верујем да сте ово урадили у доброј намери, али молим Вас, убудуће, читајте ШТА је написано а не КО је написао.

    Срдачно,
    Александар Лазић

  11. Господине Лазићу,
    немомо бити селективни. Некада после нечијег текста стоји нешто о аутору, некада не? Питање и није било упућено СТАЊУ СТВАРИ. Сваки ауторски текст подразумева и одговарајућу квалификованост за предмет текста. Ако, рецимо, машински инжењер, тумачи Устав, ја морам другачије разговарати него, када Устав тумачи неко из те струке. Питање је било само у вези са тим. Господин Јовановић је поставио слично питање или дилему“остаје недоумица да ли је Ирина верник или не, да ли је она склопила црквени брак или живи ванбрачно,“. Потпуно сам сигуран, да теорија и пракса морају бити сагласне, те је у том смислу битан сваки податак. Уосталом, зар нисмо сагласни, да морамо „народ“ упознати са двоструким животом Моћниковог двојца из Видовдана? Како то, да је у њиховом случају важно, а некада није?

  12. verujem da ste vi pravi primer saglasnosti teorije i prakse! Pa to ni knez Mishkin nije uspeo!!!!

  13. Г. Млинаревићу,
    У праву сте да некада стоји опис о аутору, али никад (подвлачим НИКАДА) није писало да ли је у браку, колико има деце или да ли је верник, којих је сексуалних склоности, воли ли више плаве или смеђе… Ако та(ј) није кандидат за политичку функцију (на пример), онда је то сфера приватног. И тако је требало да остане, можда чак и кад је та(ј) кандидат за политичку функцију.

    Мислим да сте опасно помешали сфере приватног и јавног код двојца са Видовдана: Радун и Анђелковић нам се представљају као НЕЗАВИСНИ АНАЛИТИЧАРИ а они су заправо у функцији правдања Вучића шта год да каже. И зато је јавни интерес да се зна да су „видовданци“ постали Вучићеви аналитичари. Да ли су они ожењени, колико имају деце, какве су им остале склоности, јесу ли верници, пију ли вино, пиво или витасок – за јавност је небитно; као што је и за нас небитно овде што сте „копали“ по Интернету о И. Б. Марковић, и – што се мене тиче- после чега је остао само горки укус у устима.

    У нади да смо се боље разумели,
    Александар Лазић

  14. @Александар Лазић
    Нисам ја питао за било шта од онога што сте подвукли. Питање је било ко је ауторка. Упоредите текстове са коментарима Ирене. Да ли су они у духу и сагласју са текстом? Да ли су то коментари некога ко заговара православно схватање брака. Не слаже се једно са другим! Када је реч о приватности, свако ко се укључи у интернет није више „приватна“ личност. Сви смо ми овде постали јавне личности, као и свако чије се име појављује у дневним медијима и таблоидима. У чему је разлика између Моћниковог двојца, Видовдана, Стања ствари, мене, Вас, Ирине. Зар су њих двојица „јавни“ зато што их зову на ТВ? А ми јаде, не зову нас на ТВ, па смо „приватни“ и заштићени? У основи смо исти. Желимо јавност, господине Лазићу! И Ви и ја, па и Ирина. Испричасмо овде животе, успомене, сећања и као бежимо од јавности??!!

  15. Za razliku od vencanja u opstini, koje je cesto zbrzano i formalno, vencanje u crkvi moze da bude, ako je dobro pripremljeno, prelepa svecanost. Imao sam priliku da prisustvujem vencanju u ruskoj crkvi, gde su lepota i sjaj obreda – uz nebesko pojanje hora – odusevili prisutne. Bio sam na vencanjima gde je svestenik prekidao obred da bi dao rec rodjacima mladenaca (braci i sestrama) koji su kroz krace sale, dosetke i pesme, kadkad uz gitaru, slali poruke i zelje mladencima.

    Uspeh svecanosti lezi u pripremi. Svestenik je domacin i dirigent ceremonije. On odlucuje sta je, kada i kako moguce. Treba mu prici vise nedelja pre vencanja i potanko dogovoriti detalje.

    A brak ? Da li je brak velika tajna – ne znam.
    Cini mi se da je brak lutrija na kojoj se najcesce izvuce ulog.
    Ja sam imao srecu da ozenim zenu bolju od mene. Imamo dve divne kceri, fine zetove i sedmoro unucadi. Bog nas je pomilovao.

  16. Деда ђоле,
    ово је пример како је важно знати са ким разговараш. Да сам знао, да имаш ту срећу и седморо унучади, устајао бих да одам почаст ДЕДА ЂОЛЕТУ. И много бих више пажње обраћао при коментарисању. Надам се, да примаш моје извињење за разне непримерене коментаре.

  17. @Александар Лазић
    Бојим се да је г. Млинаревић у праву…Ако неко пише о некој теми, компетентно, важно је знати одређен податке. У већини случајева брачни статус аутора је небитна, па ако он или она то жели, и повјерљива информација. Лично сам резервисан када нам о браку причају људи који нису у браку, укључујући ту и свештена лица, не рачунајући ожењене свештенике…То је обично, само књишко знање, што не значи да не може некоме помоћи…Чланак је добар, али ако је тачно да га је написала особа која не
    живи у црквеном браку, већ у некој другој заједници онда је то лицемјерно, без обзира на изражене славопојке институту црквеног брака. Напомињем да ни на који начин нисам погођен чланком, ја сам такође црквено вјенчан, на вјенчању је пјевао црквени хор који је супрузи и мени, као својим члановима поклонио слику Бијелог анђела итд. Као и код Деде Ђолета, супруга је боља од мене, а ја се трудим да је стигнем и престигнем у доброти и љубави. Не знам колико је то због црвеног брака, али ако није помогло, сигурно није одмогло.

  18. auuuuu, valjda je bitan sadrzaj teksta, ili biste da moj DB proveri i popishe sve vashe grehove?! Pride, ako sam na primer vidovita i umem da chitam misli, narochito prljave, shta bi se tek tu pronashlo! Ovako se malo blamirate, jer pored vaskolike mizoginije koja kulja iz svake pore, ispada da uopshte ne razumete hrishchanstvo kao takvo, a verujem da vam to nije bila namera. Ako dublje zagrebete isto chete na Vidovdanu pronachi gomilu mojih tekstova

  19. A, ako josh dublje zagrebete saznachete da mi je otac bio jedan od velikih srpskih genija, koji je za ovaj narod uradio toliko da mozete o tome samo da sanjate

  20. Сви коментари који се не буду бавили текстом већ аутор(к)ом и/или њеном породицом биће брисани. И не само на овом тексту него и на свим другима.

  21. Двоструки аршини нису у реду. Збиљићеви текстови нису брисани а директно је вређао и проглашавао многе за лопове, лажове итд., што у сваком коментару понавља! Овде нико никога није вређао. Само у коментарима ауторке има увреда.

  22. Хвала, Ирина. И ти си изгледа нека докторка…

  23. За Уредника
    Опростите што се мешам, али рекао бих да у коментарима Слободана Млинаревића и Penzionerа ипак има соли.
    Потпуно сте у праву кад кажете да није битно колико неко има деце или да ли је верник, воли ли више плаве или смеђе, да ли пије пиво или сок…
    Али некад и изузетак потврђује правило. Осим тога, има случајева када су неки подаци ипак важни; као у овом конкретном примеру.
    Као што видимо, такође, и дотична госпођа се уопште није либила да јавно наведе свој (ван)брачни статус. Koјим се чак дичи!
    Жао ми је заиста што је показала такво лице у својим коментарима.
    Они говоре много више од самога текста.
    Премда је мени био довољан и сам текст.
    Знам да ризикујем да ми коментар буде обрисан.
    Није ми намера уопште да вређам ауторку. Мој први коментар се уосталом односио искључиво на текст, што се може и видети. И то је исправан принцип на коме Уредник инсистира.
    Опростите још једном.

  24. Не, ово је писала забрађена самохрана мајка петоро деце, удовица. Ад хоминем напади су чиста мизогинија у овом случају. Не бих волела да сам вам жена! Жао ми је али сам згрожена и још сам чврћа у свом православно-амазонском ставу, наспрам вашег православно-талибанског става. Тај болесни патријархат нас је и доввео довде, јер је ничим заслужен. Колико знам најбољи су последњи пут оставили своје кости у Плавој гробници

  25. А, све голема гордост, како би ваше узвишене личности засјале наспрам моје грешне. О, ви безгрешни, схватите бар тог Достојевског

  26. Svaki pastir što no kaže inom, i sam svojim potvrđuje činom'“
    Не знам у чему је овдје проблем. Текст је дубоко пастирски, свака част ауторки, али би вјероватно био убједљивији да нас г.Млинаревић није обавијестио о њеном тренутном брачном статусу. Не мислим да она живи у гријеху, за сваку заједницу је најважнија узајамна љубав. Ако тога нема, то не исправи ни црквени брак па таман да их је вјенчао сам патријарх. У сваком случају логичније је и мање лицемјерно да о борби против прекршаја правила поста не причају они који мрсе, против прeљубе-прељубници итд. Ја сам рецимо вегетаријанац и то (мени се бар чини) на благ начин заговарам са ближњима.Не бих вјеровао никоме ко заговара вегетаријанство након што је појео пола килограма јагњетине.
    Уопште не осуђујем ауторку, али је чудно да неко кад нешто ватрено заговара (а чланак је буквално такав), то не примјењује у пракси…Желим јој све најбоље и да се не љути. Даће бог оствариће јој се, ако то хоће (и свима онима који то жарко желе) оно за шта се здушно залаже у чланку…

  27. Tema je veoma važna, tekst je dosta detaljan, moglo bi se ponešto i zameriti, ali me ovolika rasprava o autoru navodi na razne zaključke. Najpre, opšte poznato: ako je neko doktor nauka, ne mora biti pametan, i obrnuto, zdrava pamet ne podrazumeva doktorat nekog univerziteta. U tom smislu je apsolutno u redu da ovu temu razradi neko ko nije teolog. S druge strane, pitanje da li o crkvenom venčanju može i sme(?) da piše neko ako nije venčan u crkvi je isto kao pitanje da li će neke najlepše ljubavne pesme biti izbačene iz svetskog nasleđa zato što su ih napisali pederi. Da li su takve stvari licemerje, pretvaranje ili želja autora da sebe poprave i/ili predstave u boljem svetlu je pitanje za drugi jedan esej.
    Ono što je meni bez veze u ovoj i sličnim raspravama je potrošena količina reči i vremena (evo sad i mog) po ugledu na prazne TV emisije sa gostovanjima ovog ili onog „važnog“ člana društva, umesto da se daju konkretni predlozi na poboljšanju stvari i da se na tom poboljšanju radi.

  28. @Irina
    Биће да код тебе од Православља нема ни П; што се може видети и из самог текста. Али зато куља феминизам. А феминизам са Православљем нема ништа заједничко. Апсолутно.
    Иначе, свако може да мисли шта хоће, као што Penzioner мисли да ”она не живи у греху”. Важно је међутим шта каже Црква, и какво је учење Цркве. А ствар је овде недвосмислена – она живи у блуду. То су елементарне ствари. Зато је добро познавати материју о којој се пише, у овом случају учење Цркве. Иначе износити своја слободна мишљења може свако, али ту је онда у питању други домен.
    У свакој струци је важно познавати материју о којој је реч да би се могао бавити њоме; и бити стручњак. Једино за теологију изгледа то не важи.
    Упоређивати теологију и учење Цркве са писањем љубавних песама је више него неозбиљно. Заговарамо ли дилетантизам као пожељни модел?

  29. koji diletantizam? To shto citiram Justina? Shta je po vama ovde sporno? Gde sam vas uvredila? U chemi ste se osetili prozvanim? E, to sa svojim ogledalom da porazgovarate. Direktno me vredjate,jer ne jmozete da podnesete pametnu zenu! Strahota! Zamislite da ja vama kazem da ste ogranichreni glupaci, jer niste filozofi

  30. Vi ne govorite o sadrzaju teksta, o problemu koji postavljam i time kvarite ovde dobar ukus i pristojan ton. Kao da ste ljubomorni! A, recite koje je vashe obrazovanje, kada imate drskosti da nekome ko je ozbiljno radio kazete da je diletant. Kao prvo ja sam knjizevnik, pesnik i esejista! A, svaka budala koja je prochgitala bar Druzinu Pere Kvrzice, moze da shvati da sam ja prevashodno neko kome je stil pisanja jako bitan. Ako to ne prepoznajete, onda je ovo chista zlonamernost

  31. Браво

  32. Госпођа Ирина на почетку разраде свог састава о браку, кроз речи Максима Тарејева, осуђује хришћанство и хришћане, који, ето, не разумеју друге људе. Дакле, пориче им да су доследни заповести да љубе ближњег свога као самога себе. Вели у наставку да се благодат стиче само одбацивањем „себичног самољубља“. Не помиње се одбацивање других страсти, као ни пост и молитва. Правда се хомосексуалност речима да је она стара колико и сам човек, баш као да остали грехови нису били познати још од Адама и Еве. Тврди да Царство Небеско се може задобити само преко чланства у Цркви, а то је противно учењима Светих Отаца, који на прво место стављају безгрешан овоземаљски живот као услов за онај вечни небески. У православљу се оргазам не сматра као у таоизму врхунским задовољством, он се чак и не разматра више од обичне кијавице и сматра се грехом његово постизање без жеље за зачећем. Супротно тврђењу ауторке, модерна наука нема баш усаглашене ставове по питању хришћанских назора. Бог све надгледа без обзира да ли смо у брак ступили под окриљем цркве. На крају, не знам зашто је ауторка писала о доктрини коју ни сама не поштује, што саопштава кроз своје саосећање са масом. У реду је кад неко препричава доктрину, па таман да је искуством не покрива и не потврђује, али ауторка очигледно има неке своје, синкретичке ставове, које би ваљало претходно испитати, баш као неки нови лек који се појавио на тржишту, а не га замотавати у туђу етикету и продавати као нешто вековима проверавано и потврђивано.

Оставите коментар