Јања Гаћеша: Писмо са Косова или „Колевку српства“ смо џабе дали у Бриселу

Између народа и политичара на бини 14. јануара постојала је граница коју су београдски преговарачи исцртали у Бриселу

Више није вест да су Србе из Ђаковице Албанци напали и каменовали испред цркве Успења Пресвете Богородице, када су на Бадње вече хтели да обиђу своја имања и упале бадњак. То је постала нека уврнута врста традиције. Ујдурма се ове године дигла јер је Александар Јаблановић, нови „министар за повратак и заједнице“ у „Влади Косова“, те нападаче назвао дивљацима. Албанци су на демонстрацијама у Приштини тражили његову оставку јер су из досадашње праксе научили да српски министри нису ту да ишта коментаришу, већ да красе „државу Косово“. Јаблановић ће им вероватно бити добар ако повратак Срба спроводи по узору на Дреновац, и остала метохијска села.

kosovoprotest01

Десанка и Миодраг Степић су се у село Дреновац у општини Клина вратили 2012. године. У селу тренутно живи 20 Срба повратника у девет кућа. Сем безбедности и ограничене слободе кретања, Србе повратнике у овом месту муче и други проблеми.

Повратак у ово метохијско село одвијао се у две фазе. Прва је завршена 2011. године, када је направљено седам кућа, а друга 2012, када је изграђено још 12. Повратак је у дело спровело такозвано „косовско министарство за повратак и заједнице“. Дреновац се налази са обе старне магистралног пута који из Приштине води до Пећи. Поред нових кућа, у сваком дворишту се налази и кућа коју су оставили. Свака је демолирана и опљачкана, Албанци су чак и монте повадили. То су грађевински скелети који сваког тренутка могу да се сруше. У њиховој сенци за опстанак се боре углавном старији људи.

Пензију коју примају Десанка и Миодраг већим делом троше на куповину лекова јер је она дијабетичар, док Миодраг има проблема са штитном жлездом. Кућа коју су 1999. године оставили је три пута већа од ове коју су им саградили. Сада им служи као остава за дрва која сакупе у оближњој шуми и на леђима донесу до куће.

„Носимо дрва на леђима, носимо воду од комшија – мучимо се у овим годинама и трпимо“, причају Степићи.

ПОВРАТАК САМО ПО СЕЛИМА

Бунар који су им ископали пресушио је за неколико месеци и принуђени су да воду доносе од комшија Албанаца, који су католичке вероисповести. „Нису посао обавили како треба и сада ми испаштамо. Нема нам живота у Метохији, нема искрености када је повратак у питању“, каже Миодраг.

Степићи имају шест хектара обрадиве земље у непосредној близини куће, поред реке Бистрице. Не обрађују је јер немају механизацију. Нико о томе није бринуо када их је враћао. Поред великог имања и плодне земље, принуђени су да опстају тако што један оброк дневно добијају преко народне кухиње Рашко-призренске епархије. Да није тога, не би имали шта да једу. Најближи лекар се налази у Осојану, на око пола сата вожње од Дреновца а превоз до тамо немају. Како ће даље, не знају, знају само да их неко користи као податак о томе како се Срби на Косово и Метохију враћају.

kosovoprotest02

Власт у Приштини је, са својим менторима са запада, Србима повратак на Косово и Метохију  дозволила само по селима, ту и тамо нека породица. Како повратници живе, није важно.

Годинама више од 400 српских породица жели да се врати у Ђаковицу, али их нико не чује. Ако није тако, нека Срби који сада учествују у „Влади Косова“, врате Ђаковчане на своја имања, у свој град. Ево прилике Јаблановићу, али и званичном Београду, да докажу да је Споразум из Брисела у корист Срба са Косова и Метохије и да ће се досадашњи однос такозваних косовских институција према Србима променити. У ситуацији каква јесте, Срби на Косову и Метохији нимало нису оптимисти, једноставно не верујемо ни у шта што долази из Брисела.

И други проблеми са којима се Срби са Косова и Метохије сусрећу везани су за институције. Увелико траје та институционална тортура, а обичан човек из своје коже једноставно не може.

Знам за проблем једног просветног радника из Призрена који је већи део свог радног века провео у свом родном граду. Предавши захтев за одлазак у пензију, сазнао је да му нису уписане све године радног стажа, док је радио у Призрену. Отишао је до града из кога је протеран и одушевио се када је сазнао да су све књиге сачуване и да ће му дати све што тражи. Када су завршили са преписивањем, папир су му оверили печатом „државе Косово“. У централној Србији такав папир не признају. Због спорног печата избрисане су му године радног стажа.

ДЕМОНСТРАЦИЈЕ ЋЕ СЕ НАСТАВИТИ

Због политике која се води кичма пуца народу, онима који су остали и повратницима подједнако. Професору из Призрена радни стаж не признаје држава Србија – за коју је радио. Он је само колатерална штета, и то не Албанаца, не западних земаља, већ своје земље. То што је званични Београд „држави Косово“ дао пуни легитимитет јер подржава Србе који учествују у раду „Владе Косова“, то је ситница. То што што се отворено Јахјага зове „председницом Косова“, Хашим Тачи „министром иностраних послова“, ни то нема везе. На сајту општине Грачаница у десном углу је и даље грб „државе Косово“, али то не смета званичном Београду, напротив, председник те општине има пуну подршку српског државног врха. Када косовскометохијски Србин треба да оствари своје право, онда му се суверенитет и територијални интегритет Србије баци у лице као последњем издајнику.

vucicgracanica-foto

Због свега овога, а таквих и сличних примера је на хиљаде, долазак премијера Вучића није код народа изазвао еуфорију каква се ранијих година могла видети када су долазили српски званичници. Сем аплауза, Вучићу се у Грачаници није скандирало.

„Долазим данас у Грачаницу на митинг Александра Вучића. Радна је обавеза па морам“, рекао ми је пријатељ из Метохије рано ујутро 14. јануара, надајући се да ћемо успети да се видимо.

Чаролија залуђивања косовскометохијских Срба је нестала оног тренутка када је потписан Бриселски споразум. Зато је 14. јануара између народа и политичара на бини, постојала граница коју су београдски преговарачи исцртали у Бриселу. Слушамо их на митингу у Грачаници, а знамо да смо у саставу Србије само када се чита временска прогноза на појединим телевизијама. Док су на бини србовали, питали смо једни друге: „На шта ли су ови у Бриселу пристали када нам опет о Косову као о колевци српства причају?“

„Сигурно на потпуну капитулацију“, одговори неко у оној гужви.

Због тог Споразума, у парламенту Србије све је мање посланика који долазе директно са Косова и Метохије. Поднели су оставке на место посланика и сада су на функцијама у „држави Косово“. Посланичко место Владете Костића, новог градоначелника Грачанице, припало је Бранимиру Ранчићу из Ниша. На место Александра Јаблановића именована је Горјана Маринковић из  Старе Пазове.

Шта рећи на крају?

Ако је веровати Аљбину Куртију, лидеру Самоопредељења, демонстрације ће се у Приштини наставити. Шта ће бити крајњи епилог, односно шта су нам овог пута скројили њихови западни предавачи – видећемо.

Што се посете Александра Вучића тиче, јасно нам је да смо „колевку српства“, коју је поменуо, џабе дали у Бриселу.

Наслов: Стање ствари

(Нови стандард, 3. 2. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3iI



Categories: Преносимо

Оставите коментар