Миодраг Зарковић: Подизање лествице или О наводној спремности Русије да отплати грчки дуг

Миодраг Зарковић

Миодраг Зарковић

Наравно да је Бранко Павловић у праву када каже да је вест о наводној спремности Русије да отплаћује целокупан грчки дуг (240 милијарди евра) – потпуно неоснована. Поставља се питање: због чега се онда уопште објављују такве вести? Навикли смо да о Русима лажу како су зли, крволочни и грозни, али зашто би сада измишљали да Москва некоме хоће да помогне? Зар није улога помагача, који то у ствари није, предвиђена за Вашингтон и Брисел?

Објашњење је врло једноставно и говори о медвеђој услузи Кремљу, а и Грчкој. Реч је о смишљеном подизању лествице, које се у наредним корацима „похваљеној страни“ (у овом случају Русима) редовно обија о главу. У јавност се гурне прича у којој неко изгледа „бољи“ него што је то уопште логички могуће, а када га јавност онда једног дана сагледа онаквог какав заиста јесте, разочарање је неминовно. Примера ради, ако ви пренесете да је Меси обећао да ће Реалу забити пет голова, а он на утакмици постигне „само“ два поготка, природно је да ће навијачима Барселоне више недостајати она три која је „закинуо“ него што им значе она два стварна – нарочито ако Барселона још и није победила.

У српској јавности, сумануту најаву да ће Руси преузети отплату целокупног грчког дуга објавио је дневни лист „Курир“. За „Курир“ можете да кажете све, осим да је наклоњен Русији. Напротив, у свежем сећању је посета америчког амбасадора Мајкла Кирбија „Куриру“ прошлог априла. А Американци су практично и измислили тактику „подизања лествице“.

О томе, између осталог, говори одличан, нажалост прилично незапажен, филм „Убијте гласника“ (Killthemessenger), премијерно приказан крајем прошле године. Снимљен по истинитим догађајима (и, по свему судећи, веома веродостојан), филм приказује суноврат Герија Веба, америчког новинара познатог по томе што је 1996. године раскринкао сарадњу никарагванских нарко-дилера и ЦИА у продаји дроге по улицама америчких градова, чији је циљ био финансирање Контраша у Никарагви. Пошто није могао да ућутка Веба нити да порекне његове наводе, режим је, на Вебово запрепашћење, преко својих новинарских послушника почео да подиже лествицу, тако што је Вебове речи извртао не би ли оне изгледале далеко оштрије и самим тим неодбрањиве. Тако су приморали аутора да најпре он оповргава „тумачења“ која су му наизглед давала за право, мада су му у ствари чинила медвеђу услугу. Касније су се против Веба подигла и класичнија медијска оруђа, па је на крају, свега годину дана од објављивања приче која га је прославила, остао без посла у новинарству.

Још седам година је прошло и Веб је, 2004, пронађен мртав у хотелској соби. Усмртила су га два хица у главу. Полиција је прогласила самоубиство. Гери Веб је тако постао један од ретких који су успели да себи два пута пуцају у мозак!

Зато када данас „Курир“, углас са другим гласилима из света, на сав глас указује на измишљену руску помоћ тамо где је не само нема, него би неозбиљно било и очекивати је, онда је циљ да једног дана, када утихне сва бука, Русија у очима Грка – и, још више, у очима Срба који су одушевљени победом „Сиризе“ – изгледа као неко ко је ускратио помоћ.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фонд стратешке културе, 4. 2. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3j8



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Некада се не сложим, али се увијек радујем Зарковићевим коментарима. Зар је могуће да у бгд штампи нема мјеста за тако бритко перо?

  2. Zarkovicu pa kurir i likovi koji veruju kuriru su isti,kao iz filma smrt gospodina goluze.

Оставите коментар