Владислав Ђорђевић: Хрватски језички пуризам и српски парадокси

Zastava-Srbija-HrvatskaОдноси Срби и Хрвата пуни су парадокса. Један од њих јесте и тај да су кајкавски Хрвати 30-их година XIX века за свој књижевни језик узели штокавски, тј. српски језик, и да отада имају склоност да га чисте од туђица, док сами Срби ту склоност немају.

  1. Хрватски пуризам

Непосредна последица језичке реформе Вука Стеф. Караџића јесте та да су из српског књижевног језика избачени многи славенизми и русизми, а убачени многи турцизми. Али рупа која је остала након избацивања славенизам и русизама била је толика да су је поствуковци морали надоместити интернационализмима. Хрвати никада нису прошли ту трауму, па су негативне последице Вукове језичке реформе избегли.

Хрвати имају склоност да избегавају турцизме. Они нпр. не кажу „ћебе” попут Срба, него „дека”. Претпостављајући германизам у односу на турцизам, они јасно показују ком цивилизацијском кругу желе да припадају.

Хрвати избегавају и директне грецизме. Стога је разумљиво што не кажу „хиљаду” него „тисућу”. Срби се не устручавају од овог грецизма, иако би и они могли са исто толико права да користе словенску реч „тисућу”.

Хрвати избегавају и интернационализме. На први поглед то изгледа чудно, јер су интернационализми често латинизми, а Хрвати су римокатолици. Но, неотпорност Срба на интернационализме последица је много чинилаца, а првенствено Вукове реформе.

Тако ће Срби без устезања користити интернационализме, а Хрвати славенизме. Ево неколико примера: авион (зракоплов), адвокат (одвјетник), апостроф (изоставник), апотека (љекарна), артиљерија (топништво), библиотека (књижница), веш машина (перилица рубља), вокал (самогласник), географија (земљопис), голман (вратар), дигитрон (рачунар), директор (равнатељ), дисциплина (стега), едукација (одгој), економија (господарство), експеримент (покус), ефекат (учинак), ефикасност (учинковитост), офсајд (залеђе), инструкција (напутак), историја (повијест), касарна (војарна), компјутер (рачунало), композитор (складатељ), композиција (складба), консонант (сугласник), корнер (кут), лексикон (рјечник), лингвистика (језикословље), манастир (самостан), материја (твар), машина (строј), миленијум (тусућљеће), монах (редовник), морал (ћудоређе), музика (глазба), одвијач (шрафцигер), опозиција (опорба), официр (часник), парадајз (рајчица), парламент (сабор), пасош (путовница), пензионер (умировљеник), пензија (мировина), перон (колодвор), пијаца (тржница), полицајац (редарственик), портпарол (гласноговорник), пропаганда (промиџба), протест (просвјед), регија (жупанија), секретар (тајник), сексуалност (сполност), секта (сљедба), селектор (изборник), терминологија (називље), хиљаду (тисућу), универзитет (свеучилиште), фабрика (творница), фактор (чимбеник), филозофија (мудрословље), фирма (твртка), фискултура (тјеловежба), фрижидер (хладњак), фронт (бојиште), фамилија (обитељ), фудбал (ногомет), функционер (дужносник), школа (училиште) итд.

rjecnik-hrvatski

Сви горенаведни примери (а има их још) указују на то да се Срби не либе интернационализама, а Хрвати их по правилу замењују славенизмима. Једноставно речено, Хрвати су пуристи, а Срби то нису.

Најочитији пример хрватског пуризма представљају називи месеца. Док Срби користе интернационализме (јануар…), Хрвати користе славенизме (сијечањ…). Хрватски лингвисти својом склоношћу ка пуризму – коју спроводe често дословним превођењeм страних речи (калкирањем) – фактички раде на чишћењу српског језика.

  1. Српски интернационалисти и хрватски пуристи

Сваки хрватски интелектуалац који иоле држи до себе имаће пуристичке склоности. Наведимо неколико примера.

Српски лексикограф Милан Вујаклија деловао у времену када је употреба страних речи код Срба постала нормална појава. Стога је он без устезања своју књигу назвао: „Лексикон страних речи и израза” (много издања). Са друге стране, хрватски лексикограф Братољуб Клаић поступио је пуристички; насловио је књигу исте тематике: „Рјечник страних ријечи” (много издања). Ко ту више чува српски језик? Срби или Хрвати? Овде се не ради о појединчном случају; ради се о општој појави.

Хрватски историчар и националиста Фрањо Туђман једну своју књигу насловио је пуристички: „Беспућа повијесне збиљности” (1989). Кладим се да би један српски интелектуалац књигу сличног садржаја насловио: „Дезоријентисаност историјске реалности”. Како би то звучало интелектуално и српски!

Хрватски католички свештеник и педагог Живан Безић нашао се побуђеним да у књизи „Развојни пут младих” (1989) одржи мало етимолошко предавање: „У нашој књижевности и новинарству, па чак и стручном тиску, често се може наићи на ријеч ’пубертетлија’ као назив за момчића, дјевојку у раздољу од 12. до 16. године. Одмах морам рећи да је тај израз сасвим туђ хрватском уху и духу нашег језика. То је неукусан хибрид, језички бастард, лексичка наказа. Скалупљен је од двије неспојиве туђице: латинског коријена ’пубертет’ и турског наставка ’лија’ Ужасно ружно звучи попут својих рођака: факултетлија, филмаџија, камионџија, судија и сл. Стога му не смијемо дозволити приступ у наш језик” (стр. 136). Безићево размишљање одлично илуструје општу склоност хрватских интелектуалаца ка пуризму.

danicic-rjecnik

Нажалост српски писци обично не чују оно што им говоре хрватске колеге. Српска списатељица и педагошкиња Драгана Кожовић „Пубертет не мора да створи хаос у кући” (1999) без устезања употребљава управо тај „jeзички бастард” (стр. 42, 76). Хрвати су – парадоксално – најревноснији чистачи српског језика од туђица!

  1. Жупници и пароси, жупаније и регије

Стефан Немања, отац Светог Саве, носио је титулу великог жупана. Дакле, он је био господар велике жупе или жупаније. А како Хрвати данас називају области деловања свештеника? Жупама! Ми Срби их називамо парохијама, што је грецизам.

А како Хрвати називају делове своје државе? Жупанијама! Када ми помишљамо на административну поделу државе, говоримо о регионализацији – подели на регионе, што је интернационализам.

И ко онда више следи ћирилометодијевску и светосимеуновску традицију? Ми или Хрвати?

  1. Српско исмевање хрватског пуризма

Српски лингвисти не само да нису склони пуризму, него су и спремни да хрватске пуристичке склоности исмевају. Тако нпр. српски публициста Слободан Јарчевић нашао се побуђеним да у књизи Хрватска језичка беспућа (2007) исмева „хрватски” језик. По његовом мишљењу, „хрватски” језик је извештачен и неприродан. Његов покушај да „хрватски” језик извргне руглу вероватно има ванјезичке мотиве. Без обзира на то колико је његов покушај успешан или не, тек остаје утисак да Срба превиђају чињеницу да код Хрвата постоји много већа свест о значају чувања чистоте језика.

jerzО склоности Срба да ниподаштавају пуристичке склоности код Хрвата сведочи и њихов обичај да на рачун хрватског пуризма причају вицеве. „Како Хрвати кажу кравата? – Окловратни допупак!” „Како Хрвати кажу петао?” – „Зороклик!” „Како Хрвати кажу кокошка? – Зрнозоб?” Како Хрвати кажу олук? – Околокућно водопишало!” Склоност Срба ка овој врсти исмевања сведочи о њиховој склоности ка антипуризму – помањкању свести о потреби чувања језика од туђица. Заправо, српски хумор те врсте неће наудити Хрватима. Они немају склоност да домаће речи (кравата, петао, кокошка, олук) замењују другим, рогобатнијим, већ само стране речи домаћим. Срби имају склоност да ту разлику не увиђају.

Хрвати свој пуризам доживљавају као језичко прочишћавање и оплемењивање, а Срби као извитоперавање и унакарађивање. Заправо, хрватски пуризам није само лингвистички феномен, него и политички. Он је, дакле, социолингвистички.

  1. „Разликовни рјечници”

Хрватска културна јавност опседнута је пуризмом. Неке „круговалне постаје” чак имају емисије у којима еминентни лингвисти слушаоцима дају пуристичке савете: указују које су речи „хрватске”, а које туђице. Наравно, посебна опсесија су им „србизми”.

Да би пучанству помогли да разликује „два” језика, хрватски језикословци су се побринули па створили „разликовне рјечнике”. Ти речници – тобоже – указују на разлике између српског и хрватског језика. Заправо, све што они показују јесу релативне фреквенцијске разлике у употреби одређених речи. Они више доказују да је штокавски језик један, мада у стандарду не и јединствен, него што то оповргавају.

Заправо, „разликовни рјечници”, као и пуристичка просвећивања јавности, значајнији су као социолошки него као лингвистички феномени. Они указују на јаку националистичку свест код Хрвата.

  1. Пуризам и национализам

Склоност Хрвата ка пуризму индикација је њиховог снажног национализма. Склоност Срба ка антипуризму индикација је њиховог снажног антинационализма. Пуризам није само индикатор национализма, већ и његов генератор. Опсесивно избегавање страних речи генерише националистички менталитет.

220px-Snjezana_Kordic4

Чињеница да су пуризам и национализам повезани одавно је позната социолингвистима. На њу је скренула пажњу и Сњежана Кордић у књизи „Језик и национализам” (2010). Будући да је Сњежана Кордић антинационалиста, она с негодовањем пише о хрватском пуризму. Но, жестоке критике које је добила с хрватске стране, указују на то да се Хрвати неће одрећи ни национализма ни пуризма. У суштини, хрватски пуризам је форма антисрпства, а антисрпство је темељна одредница хрватског национализма. Стога је хрватски пуризам неискорењив. Докле год буде хрватског национализм биће и хрватског пуризма.

  1. Закључак

Чистећи номинално хрватски, а фактички српски језик од туђица, Хрвати раде на изградњи своје националне свести. Највећи парадокс српско-хрватских односа јесте тај што је хрватски пуризам форма лингвистичког просрпства, а политичког антисрпства.

А шта је са нама Србима? Имамо ли ми језичку политику? Какву улогу језику придајемо у изградњи нашег националног идентитета? Зашто допуштамо да нам се гасе лекторати по свету? Национални идентитет није нешто што је једном за свагда дато. Национални идентитет је нешто што треба стално неговати. А језичка култура је примарни начин тог неговања. Па, какво је стање код нас?

Библиографија

  1. Вујаклија, Милан, „Лексикон станих речи и израза”, Просвета, Београд, 1966.
  2. Безић, Живан, „Развојни пут младих: дјетињство и младост”, Бискупски оргинаријат, Ђаково, 1989.
  3. Ивић, Павле и Joван Кашић, „Културна историја Срба у XIX веку (до седамдесетих година)”, у: „Историја српског народа”, том V, свезак 2, група аутора, Српска књижевна задруга, 3. издање. Београд, 2000, стр. 311-380.
  4. Јарчевић, Слободан, „Хрватска језичка беспућа”, Мирослав, Београд, 2007.
  5. Kлаић, Братољуб, „Рјечник страних ријечи”, Накладни завод Матице хрватске, Загреб, 1985.
  6. Кордић, Сњежана, „Језик и национализам”, Durieux, Загреб, 2010.
  7. Koжовић, Драгана, „Пубертет на мора да створи хаос у кући: лична и професионална искуства гимназијског професора”, 2. издање, Aрена, Београд, 1999.
  8. Туђман, Фрањо, „Беспућа повијесне збиљности: расправа о повијести и филозофији злосиља”, Матица хрватска, Загреб, 1989.

(НСПМ, 4. 2. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3iP



Categories: Преносимо

20 replies

  1. Хрвати на улици говоре хрватски, а у кући српски.

  2. Тиха ме језа прође кад год неко почне са причом „а гледајте како Хрвати“… Откуд, како, зашто да нам пример буде једна фрустрирана анти-нација, искривљени одраз Срба у огледалу створен како би им био противтег (а после и џелат)? Зар то није најсликовитији пример размишљања „језиком наших непријатеља“?
    Притом се као неки светли пример хрватске културе узима „чишћење“ језика – од свега српског (или онога што се српским сматра). А да данашњи Хрвати знају да је пола њихових „ćistih hrvatskih rijeći“ у ствари увезено из руског, чешког, пољског – а њихов „tisućugodišnji“ језик украдени српски (хрватским говори само Дудек, и нико га жив осим Загораца и не разуме) – очас би организовали „демократске“ бакљаде по улицама и тражили ћириличне табле „za polupati“.
    Немам ништа против да се проналазе српске речи уместо кусог енглеског (клинки на линк па онда даунлодуј, да четујемо…), али у Хрватској се то ради како би језик био МАЊЕ разумљив („гнусним Србима“, што би рекла Мадлен Олбрајт).
    Сврха језика је да олакша разумевање међу људима. Где год видите језик који разумевање отежава, а у функцији изградње националног идентитета, будите сигурни да су и тај језик и тај идентитет вештачки и лажни.

  3. И НАУЧНО И СТРУЧНО

    Е, тако се, као проф. В. Ђорђевић, пише научно и стручно о српском језику и писму.

  4. Odlican clanak, izvanredna komparativna analiza.

    Stekao sam utisak da Jugoslavene, posle ovih nesretnih podela i ratova, zasada najvise spaja zajednicki jezik.
    Jedan britanski lingvista koji je putovao nasim krajevima izmedju Slovenije i Makedonije, napisao je : oni svi govore istim jezikom ali ga svuda drugacije nazivaju.

  5. @Небојша Малић: Имам утисак да Ви нисте разумели поенту одличног чланка г. Ђорђевића. Ја јесам “бесан“ на њега зато што ми је “прочитао мисли“, па сада ја не могу више написати нешто слично, али му скидам капу (да не кажем “chapeau“). Уопште нисте у праву у свом ставу према хрватској језичкој политици, која није од јуче ни прекјуче, и није одувек била примарно уперена против Срба и српског језика (мада сада јесте, али то је релативно свеж феномен). Уопште нисам љубитељ Хрвата ни њиховог језика, али – српски (а зашто не, како би било природно – срБски?) језик је крут и сиромашан, а после Вукове реформе још и гори у том погледу. То зна, и од тога пати сваки преводилац, али шта је – ту је. Српски језик је преплављен туђицама (хрватски далеко мање) – а сада нарочито англицизмима, и некритично прихватање туђица и њихово правописно искривљавање само унакажује српски језик – шта кажете на “на фуДбал“, уместо “футбал“ (ако већ не прихватате изванредно добар кроатизам “ногомет“), или на “филоЗофија“, уместо “философија“, а таквих примера има много? Зашто не прихватити у основи здрав хрватски став и покушавати да се за сваки (нов) појам уместо неке туђице нађе – састави реч из сопственог језичког капитала (блага)? Не треба због неког гада Николе омрзнути и св. Николу, мада сам против тога да се воли неки Хрвоје.

  6. Браво Малићу! Дајте напишите један ОЗБИЉАН текст на ту тему. Жао ми је да кажем, али Ђорђевић у принципу пише дилетантски. Ни библиографија му не помаже.

  7. Проблем је што новохрватски дио Хрвата не разумије, већ говоре нормално, као и до сада…Они који су прихватили „новоговор“ издрже док се не изнервирају, а онда почињу говорити нормално…(то се може видјети на њиховој ТВ,нарочито у полемикама,кад изгубе живце). Та сва прича подсјећа на текст великог Д. Радовића: Стигли смо до самог краја, све бјежећи од почетка…Није шала, али ерекција кажу укрудба…То се донекле и шири, у Сарајеву у болници ме је љекар- Бошњак питао имам ли трескавицу (дрхтавицу), умало нисам одговорио имам Јахорину!
    Од мене им као награда милоклиз са златним орловим ммм…мачевима….за допринос очувању језика. Не знам шта ми је јутрос муцам, па ми такво и писање…

  8. @ Небојша Малић шта Ви кажете на посрбљавање српског господина Ђорђевића из једног његовог текста, ево сад насумице отвореног:

    „мушкарац (је) створен да буде поглавник“, „са сврхом да има поглавничку улогу у Цркви, породици и друштву“?

    „Поглавник“ је поглавито употребљен ако сам добро избројао само 13 пута, „предводник“ у истом контексту 1 пут: добро де разумемо, омакло се човеку један пут шта да се ради. Има ту и других статистика, има и постављања питања о психолошкој позадини овакве језичке „политике“, но у свој српској муци данас ваљано је то бар сада покрити ћутњом.

    p.s. Српски још и добро прође како поглавито пролазе Свето Писмо, Свето предање, догматика у цењеног мислитеља.

  9. Малић: „Откуд, како, зашто да нам пример буде једна фрустрирана анти-нација, искривљени одраз Срба у огледалу створен како би им био противтег (а после и џелат)?“

    ХРВАТИ СА СВОЈИМ ПИСМОМ ЗНАУЈУ ШТА И КАКО РАДЕ, СРБИ ЈОШ НЕ ЗНАЈУ ПОСЛЕ 1954. ГОДИНЕ И РАДЕ САСВИМ НАОПАКО СА СВОЈОМ ЋИРИОЛИЦОМ ДАЈУЋИ ПР4ДНОСТ И ДАНАС ХРВАТСКОМ ПИСМУ У ЈАВНОСТИ

    Нико није рекао овде да се у свему „угледмо на Хрвате“. ЉАли треба свакло да то исткне како, за разлику од Хрвата, ми нисмо урадили са својим језијком добро оно што сз они урадили одлично са српским језиком под њиховим нативом. Они су, кад је реч о писму, сасвим у складу са светком праксом сво’јој гајици увек давали пуни суверенитет у језиику Хрвата. И тако су, за разлику од наиних Срба и српских лингвста знали како је једино могуће чувати своје писмо. И сачували су га. Друга је ствар што су они из познатих разлога ударали и ватром и чекићима пио српској азбуци у Хрватској.

  10. И мене пролазиТИХА ЈЕЗА, када неко почне, да гледа у туђе двориште, џеп. Сигурно, да Хрвате нема разлога, да узимамо, као пример у било чему. Аутор и коментатори, очигледно прескачу основни разлог хрватске активности по питању језика и писма. Није њима наука звезда водиља, већ јасан непријатељски циљ и шовинизам истакнут на свим нивоима. Сам текст је добрим делом, рекло би се, указивање на „неспособност“ Срба, па је позитивно оцењен управо од оних чији су коментари увек у сличном тону.

  11. Опет имам глупо питање. Да ли је аутор текст овај човек:Владислав Ђорђевић: „ЖЕНСКОЦЕНТРИЧНА” MУЗИКА. Или постоје двојица са истим именом?

  12. Не заборавимо, Аустрија је забранила коришћење језика којим је народ говорио у Загребу и околини. Можда је то хрватски, а можда је и словеначки. Но, становништво је морало да користи српски језик – после су га прозвали хрватским језиком, итд.

  13. @слободан млинаревић said: “Опет имам глупо питање. Да ли је аутор текст овај човек:Владислав Ђорђевић: „ЖЕНСКОЦЕНТРИЧНА” MУЗИКА. Или постоје двојица са истим именом?” Ниједно питање није глупо – али, да ли стварно мислите да је битно питање око ауторства наведеног текста? Па – шта и да јесте исти човек? А тек шта би било да се он зове Јован Јовановић – јер тих има бар 100 пута више од Владислава Ђорђевића – тек то би било тешко питање, зар не?

    @Slobodan Jarcevic said: “Не заборавимо, Аустрија је забранила коришћење језика којим је народ говорио у Загребу и околини. Можда је то хрватски, а можда је и словеначки. Но, становништво је морало да користи српски језик – после су га прозвали хрватским језиком, итд.“
    За Вас имам озбиљна, и само на изглед формална питања:
    1. Када је Аустрија то забранила? Сигурно,ако је пре 1867 г., онда је то била Аустрија (Беч) – али ако је било после 1867 г., то није могла бити Аустрија, него Мађарска, јер тај део Аустроугарске је потпадао под Краљевину Угарску (Будимпешта).
    2. Коришћење језика? Да ли писмено, или усмено, или оба коришћења?
    3. Језика којим је народ говорио? Како се звао (зове) тај језик – пре него што су га прозвали хрватским?
    4. Становништво је морало да користи српски језик? Ко га је на то приморао?

    Врло је лоше у дискусијама/коментарима употребљавати непрецизан стил погодан за сијасет разних интерпретација, јер тако се спуштамо на ниво тумачења: “Па, аутор је (ваљда?) хтео да каже…“. Није уопште важно шта је хтео, него шта је казао – а Ви у суштини нисте својим коментаром ништа казали, јер се тако непрецизно изражавате.

  14. Ђорђевићу, конвертити нема ју националну свест. Они имај само снажну потребу да се доказују оној мањини којој би желели да припадну. Евидентно је да је тренутна мањина у ујковини и сама мањина јер се тачно зна ко је ко био а и ко је ко и сада.
    Можда је Штросмајер био хрват, да поменем само њега, а могао бих још неке ”њихове” фаце у које се они куну.
    Тако је и са језиком.
    Панталонодржац или зракомлат се разликују по идиотизму који се протура и проглашава за неке нове називе (речи) у новом конвертитском језику.
    Ако, тако и треба, бар имамо чему да се смејемо.

  15. @Јован Јовановић
    Увек је важно, ко је аутор неког текста. Ако знамо ко је аутор, можемо процењивати, да ли озбиљно пише, да ли провоцира или се само зеза. Ако није важно, зашто се у полемици Ђуровић – Лекић спомињу догађаји из ранијег живота? Немојте ми рећи, да нисте заинтересовани за живот Пикаса, Гогена, Тесле, да не набрајам даље. Прича о томе, да је важно дело и да дело нема везе са ауторовим животом је можда теоријски исправна, али у реалном животу, то не функционише тако. Надам се, да сте приметили, да питање „Ко је аутор?“ не постављам увек, већ само када постоји лако доступан податак из кога се може закључити, да се „дело“ и лик „аутора“ не слажу. Надам се, да сте приметили, да сам питање „ад хоминем“ поставио и нешто не приметих, да је неко о томе било шта рекао.

  16. Ево шта је сам аутор В. Ђорђевић одговорио на својој Фејсбук страници:

    ЗАХВАЛНОСТ МОЈИМ КРИТИЧАРКАМА И ИЗВИЊЕЊЕ ЊИХОВИМ ЧИТАОЦИМА

    Захваљујем се мојим феминистичким критичаркама које не пишу о ничем другом него о мени. Импонује ми пажња којом ме обасипају. Тако се оне опсесивно баве мојим рођењем, одрастањем, сазревањем и сексуалношћу. Једна је чак анализирала мој пренатални живот! Никада нисам ни сањао да ће моја маленкост бити предмет минуциозне психоанализе, а камоли предмет јавног дискурса. Поласкан сам том незаслуженом почашћу, али уједно и ожалошћен јер знам да од тих њихових психодијагноза једину корист могу имати ја и нико други. Оне могу ласкати мојој разумљивој и опростивој таштини, али користи од њих не могу имати други читаоци. Они из њих неће сазнати које друштвено-политичке промене треба учинити да би се побољшао положај жена и мушкараца, нити како побољшати комуникацију међу њима. У времену када нам као хлеб насушни треба братско и сестринско разумевање и саосећање, а до које се може доћи само аргументованом расправом, моје критичарке нуде само белетризовану анализу мог ембрионалног развоја и друге тричарије ad hominem типа, које не могу занимати никога осим моје породице, ако и њу. Захваљујем се критичаркама које се у својим стилским вежбама баве мојом ништетном личношћу, али уједно и извињавам читаоцима који су због те њихове пристрасности прикраћени за смислену расправу која их може обогатити. Извињавам се у име мојих критичарки. Опростите им, јер не знају шта чине!

  17. @Александар Лазић
    Да ли то значи, да је његов сајт „ЖЕНСКОЦЕНТРИЧНА” MУЗИКА.“? Неко ко овако одговара „ЗАХВАЛНОСТ МОЈИМ КРИТИЧАРКАМА И ИЗВИЊЕЊЕ ЊИХОВИМ ЧИТАОЦИМ“ очигледно се бави „провокацијом“, те нам то помаже, да и текст боље „разумемо“. Ако је наведено из пера истог аутора, поставља се питање, чиме се уопште бави аутор, шта је предмет „проучавања“ или праћења? Да ли мушко – женски односи или „пуризам“ у Хрвата?

  18. @слободан млинаревић: „…чиме се уопште бави аутор, шта је предмет „проучавања“ или праћења? Да ли мушко – женски односи или „пуризам“ у Хрвата?“. А зашто не и једно, и друго… а можда још и треће? Све зависи од интелектуалних способности, а по овом тексту г. Ђорђевића, рекао бих да му их не недостаје.

  19. Мој осврт о забрани хрватског језика се жели оспорити, али то је немогуће. Оптужио сам Аустрију, а господин каже владала је Угарска Хрватском. Па из Беча се владало и Словачком, и Румунијом, и делом Србије, и Хрватском… У тој држави су Срби имали аутономна права од 1630, као и Мађари од 19. столећа. У Хрватске школе је уведен српски језик, а избачен хрватски. У државним установама је коришћен српски, а избачен хрватски. Тако једноставно – хрватски је избачен у Загребу, а уведн је српски, као службени и књижевни.
    Тако једноставну појаву не треба објашњавати – треба је имати у виду. И… можда се потрудити, да се хрватски врати и у књижевну и у службену употребу.

  20. ВИД МАЛИВУК,
    из Невесиња

    ЗВОНКО КАРА ЂЕДА МАТУ

    Будите се моје гусле миле,
    Испратите ову песму свету,
    Која пева о јунаку дичном,
    А јунаку из Цебаре села,
    Из тог села у поносној Босни,
    Недалеко од чувеног Дувна.
    Тај је јунак Звонко Млинарићу,
    Који школе заврши високе,
    А заврши баш у граду Риму,
    Где га посл’о католички фратар,
    Фратар Јозо из дувањске цркве.
    Кад се Звонко дому повратио,
    Отиш’о је до фратара Јозе
    И овако њему је зборио.
    „Ао, Јозо шта сам прочитао,
    Прочитао у књигама римским,
    Које тамо чврсто су сложене,
    А сложене у архиви папе,
    Тога папе поглавара нашег,
    Поглавара католика света.
    У књизи сам записе нашао,
    Да ми овде у поносној Босни,
    Који јесмо вере католичке,
    Да Хрвати ми никакви нисмо,
    Него да смо Срби од кољена,
    Управ’ Срби као што су други,
    Као што су Срби православни,
    А и Срби вере муслиманске.
    Оче Јозо, кад сам ово сазно’о,
    Тада сам се и зла присетио,
    Кад су наши оци и ђедови,
    У хиљаду деветој стотини
    Четрдесет и првој години,
    Клали сваку српску породицу,
    А у моме селу у Цебари.
    Српској деци нису опраштали,
    А клали су свако у колевци,
    Или клали, ил’ су их бацали,
    У Бришничку јаму предубоку.
    Тад се сетих и свог ђеда Мате,
    Који баци у Бришничку јаму,
    Баци дичног Радета Зелена
    И жену му баш предивну Стану,
    А још баци шесторо им деце,
    По имену Мару и Милеву,
    А још баци и Станку и Бранку,
    Међу њима Ружу лепотицу,
    А уз ове четири сестрице,
    Ђед ми Мате, проклете му руке,
    Стрмоглави у дубоку јаму,
    Стрмоглави и Стеву и Перу,
    А то беше деца понајмлађа,
    Стеви беше годиница шеста,
    Пери само година четврта.
    Све то беше на дан Видовдана,
    На дан српског свеца омиљеног.
    Тога дана у селу Цебари,
    У Цебари где сам и ја рођен,
    Католици, с њима муслимани,
    Убили су сто тридесет Срба,
    Међу њима и најмлађу децу,
    Три’ест девет до година десет!
    Слушај мене поштовани Јозо,
    За сву помоћ коју мени пружи,
    До Бога се теби захваљујем,
    Ал’ пред Богом искрен морам бити.
    Ја од данас виш’ католик нисам,
    Нит’ ћу себе виш’ Хрватом звати,
    Јер су моји прађедови били,
    А били су вере православне,
    Те су знали да су Срби чисти,
    Чисти Срби од времена првог.
    Зато кунем и свог ђеда Мату,
    Што он поби ту нејачку децу,
    Поби децу Радете Зелена,
    А ђед ми је врло добро знао,
    Да је и он рода српског био,
    Његов ђед је, то је добро знао,
    Био Крстан – Србин православни.
    Кад је Крстан пао у невоље,
    Стиг’о до њег’ фратар католички,
    Дао му је и брашна и соли,
    Зато мор’о цркву променити,
    Оставити веру православну
    И прихватит’ веру католичку.
    Оче Јозо, још ти једном хвала,
    Ал’ да знадеш све је Богу јасно,
    Ђеда Мату стигла је и казна,
    А та казна само је од Бога.
    Кад је Мате обишао место,
    Где је била кућа Зеленова,
    Тамо било шипражје израсло,
    Е ту га је казна сачекала.
    Ногом стао на змију поскока,
    Која га је угризла за ногу,
    Од отрова Мате је премин’о,
    Било је то на дан Видовдана,
    А хиљаду девете стотине,
    Седамдесет и прве године.
    Оче Јозо, још ћу да ти кажем,
    Да католик више бити нећу,
    Нит’ ћу себе виш’ Хрватом звати,
    Врати ћу се вери прађедовској,
    Праг ћу прећи цркве православне,
    Како су га преци прелазили,
    Моји преци Срби православни.

    Невесиње, 22. март 7523 (2015)

Оставите коментар