Епископ далматински Фотије: Има ли места у календару светих Српске цркве за Никодима Милаша?

Слово поводом стогодишњице упокојења епископа далматинског Никодима (Милаша)

krka-68Никодим Милаш је свакако један од највећих јерараха Српске цркве деветнаестог и почетка двадесетог века, а можда и највећи међу великим Епископима мученичке Епархије далматинске.

У овом кратком слову о Милашу, великом богослову, кано нисти, историчару, библијском филологу и пастиру, не бих говорио о његовој биографији – житију, јер су о томе многи и то веома успешно писали. Покушао бих радије указати на неке детаље из живота Никодима Милаша, који га осветљавају као Исповедника светога Православља. Све што је Милаш написао, написао је у одбрану Православља. Стога није случајно да већина његових књига у свом наслову садржи реч православље: Православна Далмација; Православно црквено право; Свети Кирило и Методије и истина Православља; Правила (канони) васељенских помесних сабора са тумачењима у којима Милаш посебно наглашава значај канона за васељенско Православље, итд.

Милашево житије и дело су пребогати, али нека ми буде дозвољено да у овом тексту наведем неколико карактеристичних примера, који га недвосмислено потврђују као Исповедника Православља и чувара светог Предања и канона Цркве.

Бонска конференција

Своју приврженост Православљу и светоотачком канонском богословљу, Никодим Милаш је потврдио још као архимандрит својим учешћем на Међународној конференцији у Бону 1875. године. Ова Конференција је била организована са циљем евентуалног уједињења свих „антипапистичких цркава” – старокатолика, англиканаца, традиционалних протестаната и православних. На овој Конференцији учествовали су многи познати богослови како Истока, тако и Запада, а главна тема скупа је било учење о исхођењу Светога Духа. Представник Српске цркве на овом скупу, уз Никодима Милаша, био је и архимандрит Сава из Београда. Уз њих, од православних учествовали су и познати богослови из Цариграда, Грчке, Русије, Румуније, итд. Иако је све учеснике бонске Конференције уједињавао негативан став о папизму, како је он дефинисан на Првом ватиканском концилу 1870. године, учесници се нису могли до краја сложити око православног учења о Светом Духу, нити о евентуалном јединству. Тако, ова Конференција није донела значајнијег богословског плода.

Милаш је у Бону побрао све симпатије, јер је заступао најизворније светоотачко учење и није хтео одступити од Православља ни за јоту. У својој Аутобиографији (стр. 21-22), говорећи о бонској Конференцији, Милаш каже да су западни хришћани и без папизма прожети католичким богословљем и да је то пресудан разлог што није било већег успеха у Бону. Говорећи о овој Конференцији, Милаш је рекао: „Мислим да од овог сједињења неће бити ништа, или веома касно”, при чему је мислио на евентуално сједињење

хришћанских цркава.

После Бона, Милаш постаје велико и познато име широм Православља и то као бритко перо светоотачког богословља. То ће бити основна одлика његовог потоњег писаног дела, које ће по правилу имати апологетско- исповеднички карактер и тон.

Grande munus

Друга ствар коју бих поменуо, а која такође указује на величину Никодима Милаша је следећа. У септембру 1880. године, папа објављује познату енциклику Grande munus, и упућује је свим патријарсима, приматима, надбискупима и бискупима католичког света, који су у милости и општењу са апостолском столицом. Папа у њој наглашава да су римске папе свецима Кирилом и Методијем „област ујединили да по словенству апостолско звање шире.” Милаш у своме Предговору књиге „Кирило и Методије и истина православља”, јасно истиче да папа „својата” Ки- рила и Методија, како би преко њих и и њихове мисије „расколнике поново привео сједињењу са правом црквом”. То присаједињење, папа је намеравао да изведе преко своје „две руке”: пољског бискупа Ледоковског и ђаковачког бискупа Штросмајера. На који начин? Прво, проглашавањем свете браће Кирила и Методија за папске апостоле, а потом у словенским земљама организовањем честих „ходочашћа” у Рим, где ће се они упознати са тајном спасења. Све ово поменуто, подстакло је великог ревнитеља Православља Никодима Милаша да се ухвати пера и напише данас већ класично дело из историје Цркве и упоредног богословља „Свети Кирило и Методије и истина православља” са циљем да „представимо истину Православља и сачувамо га од напада”. Милаш каже да приступајући овом делу, не пише га „non contradicendi studio sed defendendi voluntate”, а уједно наглашава да га је у писању овог дела руководило само служење Истини.

Пропаганда

Борећи се за чистоту и изворност православног учења, Никодим Милаш је као будни пастир пратио сва догађања унутар хришћанског света. Из његове Аутобиографије се види да се он чудом чудио када је, враћајући се из Кијева, као учени богослов, видео како у Лвову и другим местима западне Украјине, православни прелaзе у унију. Борба против уније и у то време отвореног католичког прозелитизма, пратиће Милаша све до краја живота. Најзначајније дело које је Милаш написао са циљем заштите Православља од тада нескривеног римокатоличког прозелитизма је „Пропаганда”. Ово апологетско дело, Милаш је написао још као архимандрит у Задру. Желео је да заштити Цркву у Далмацији, која је често кроз историју била на удару разних облика унијаћења и прозелитизма. Због тога није чудно што су Милашеву „Пропаганду”, заговорници римокатоличког прозелитизма сакупљали и палили, како би на тај начин умањили њен утицај и значај у народу. Почињући „Пропаганду”, Милаш каже да је свако хришћанско мисионарство добро, али да се оно мора одвијати међу „паганским тј. незнабожачким народима, ни- како међу другим хришћанима”. То је основни јеванђељски принцип, који је чуван у Цркви кроз читаву историју. Та апостолска традиција и правило чувана је све до једанаестог века, до тзв. Западне шизме 1054. године. По Милашу, Западна црква од тога доба постаје специфично Римском црквом са јасно истакнутим правилом да: „ехtrа Romanum ecclesia non est salus” (ван Римске цркве нема спасења), па због тога почиње и мисионарење (прозелитизам) међу хришћанима, који тада не припадају Римској цркви.

Папска идеја свој врхунац доживљава у шеснаестом веку, настанком језуитског реда, када долази до централизације институције за римско мисионарство. Тада и настаје Congregatio de propaganda fide (Збор за ширење вере или Пропаганда). Поред средишњег завода у Риму за образовање мисионара, 1862. године, папа Пије оснива нову Средишњу управу за унијаћење. Дакле, већ од Средњег века, православље се третира као „шизматичка” вера, којује једино могуће привести заједници са Римом наметањем уније. У том смислу, врло је карактеристичан став папе Пија IX, који у својој були 1869. јасно каже: „Екскомуникацији подлежу сви шизматици, који не признају и не слушају римског свештеника.

nikodim-milas

Од шеснаестог па све до деветнаестог века, у Римској цркви ничу разни колегијуми за мисију, по читавом свету и у свим државама. У тим колегијумима владало је познато језуитско правило, да „циљ оправдава средство”, што се ниуком смислу не може довести у везу са јеванђелском апостолском проповеђу. Јеванђелска, апостолска проповед (не Пропаганда) је увек мотивисана искључиво хришћанском љубављу и увек оставља слободу слушаоцу, па „ко има уши да чује, нека чује”. (Мт. 11,15) Пропаганда је на жалост имала своја сопствена правила.

Милаш на крају своје књиге „Пропаганда” јасно открива шта га је подстакло да је напише. То је, како он сам каже, „потреба будности тадашњег свештенства на сејање идеје папаства међу православним народом, која пропагира унију или латинство. Због тога пастири православне Цркве треба да буду на опрезу како не би римска пропаганда отргла поједине верне и од православне цркве.”

Свети Василије Острошки

Да је Милаш увек био ту када је требало чувати и бранити свету православну веру и њене светитеље, види се из његовог списа о светом Василију Острошком чудотворцу (Слава му и милост!). Милаш почиње овај агиографско-апологетски спис наглашавајући да је сам свети Василије, поред аскетизма и чудотворства, био и велики заштитник православне вере. То се види из Службе њему написане, где се наглашава да је он „одгонио од Цркве горку јеретичку плеву”. Међутим, Милаш је као велики научник открио да се у појединим списима поменуте Конгрегације за веру – Пропаганде, и свети Василије наводно одрекао пра- вославне вере и прихватио римокатолицизам, и као такав се и упокојио.

Јакоб Колети у шестом тому дела „Illyricum sacrum” на 315. страни тврди да је за време латинско-требињског Епископа Савина (1647-1661), калуђери требињског (тврдошког) манастира примили римокатоличку веру и признали власт римског папе. Наводно је настојатељ тврдошки Кирил дошао у Рим лично и посведочио покорност своју и своје братије римском папи, и том приликом донео писмо тадашњег Епископа херцеговачког или црногорског Василија и његовог брата, који такође обећавају послушност римском првосвештенику.

Милаш даље говори како о том писму (писмима) папи, које је наводно слао и свети Василије, говоре и Иларион Руварац; острошки игуман Леонтије (Нинковић), па и др. Владимир Ђоровић, међутим, такве тврдње о писмима папи од стране светог Василија, Милаш не налази код Вука Караџића, Никифора Дучића, ни Филипа Радичевића, па ни код руских аутора: Филарета, Глубинског, ни Мартинова.

Фрањевци су, наравно, тврдили супротно. Милаш помиње фра Мију Вјенцеслава Батинића, који у своме тексту о деловању фрањеваца у Босни и Херцеговини, наводно помиње постојање таквог писма о признању и покорности римском папи. Милаш у овом бриљантном апологетском и научном спису о светом Василију Острошком, са великим стилом и документовано доказује да су та писма фалсификати, и да су она била у пројекту прозелитизма римокатоличке цркве међу православнима у Херцеговини и Црној Гори, а све руководећи се начелом Пропаганде да „циљ оправдава средство”.

Блажена кончина

Поред до сада поменутог, вредно је да се сетимо и начина како је Милаш скончао свој земаљски живот. Никодим Милаш 1911. године даје оставку на катедру Епископа далматинског, због тога што је утврђена нека неправилност у финансијским пословима Епархије. Те послове је водио Доситеј Јовић, потоњи Епископ бококоторски, који је на крају и неславно скончао. Милаш, будући да се увек и првенствено бавио књигом и борбом за Православље, као и националним питањима Срба у његовом Црквеном праву, о Православној Далмацији, Канонима, о његовом исповедничком и мученичком животу. Милаш је као велики борац за Православље за живота био нападан од стране представника и заговорника Пропаганде, али на жалост и од многих Срба, који су из разних разлога завидели Милашу. Због тога је често и сам говорио да је најтеже борити се против завидљиваца. Наше скромно мишљење, као Епископа далматинског, а ево већ смо милошћу Божијом петнаест година на овој мученичкој катедри, да у Далмацији „ни камен на камену не би остао”, да овде није било Епископа Никодима Милаша. То не значи да други Епископи далматински нису били значајни и велики. Напротив, али Милаш је оставио тако велико и бога то богословско дело, које „ни врата адова не могу надвладати” (Мт. 16,18).

Синаксарско житије

Завршио бих ово невешто срицање о великом владики Никодиму Милашу, подсећањем да смо ми у Епархији далматинској већ 2006. године, поднели предлог Комисији светог сабора СПЦ за канонизацију светих, да Никодим Милаш буде уврштен у ред светитеља Српске цркве. Да ли ће тако бити, то првенствено зависи од воље Божије и воље Цркве Његове. Наше мишљење у Далмацији, како код клира, тако и код нашег распетог народа је да би Милаш требао бити раме уз раме светом владики Николају Охридском и Жичком и светом ави Јустину Ћелијском, како због свога богословља и христоподобног пастирства, тако и због свог светога живота. Али, прва и последња је Далмацији, није стизао да се посвети питањима материјалног пословања Епархије. Међутим, он на себе преузима одговорност и повлачи се. Милаш од 1911. до 1915. године, тј. до своје кончине, живи скромно у једном стану у Дубровнику, који је тада припадао далматинској Епархији.

Међутим, поменуте финансије нису биле крај његових страдања. Године 1914. Аустро- Угарска објављује рат Србији, а Милаш, као велики национални радник и пријатељ Русије, бива проглашен велеиздајником. Због тога у његов стан у Дубровнику упадају аустријски шпијуни и односе све његове рукописе, које је он чувао и припремао за објављивање. То ће га као човека и научника додатно сломити, те тако Милаш у прогону скончава свој земаљски живот, управо на Велики петак, 02. априла 1915. године, што свакако има своју дубоку символику.

О Милашу, његовом животу и делу ће се тек писати, о његовом богословљу, Али прва и последња је Божија, па нека тако буде и по овом питању. На крају овога текста доносимо тропар и кондак из Службе коју смо, благодаћу Божијом, написали у предлогу за канонизацију, као и синаксарско житије, после шесте песме канона на јутрењу Епископу далматинском Никодиму Исповеднику:

Тропар, гл. 8:

Златогласна трубо Православља, мачем вере сакрушио си по-дле јереси;

винувши се у несагледиве висине богословља, одбранио си веру истиниту.

Медоточни проповедниче нераздељне Тројице, богоглаголиви Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак, гл. 2:

Наслађујући се, богомудри, на извору вере Православне, и медоточно изливши у списима својим истине вере, као рајско дрво живота, процветао си оче Никодиме.

Овај преблажени и богоносни отац наш и учитељ Цркве, Никодим живљаше на древним православним просторима свештене Далмације. Он столоваше у граду Задру који у то време беше под влашћу Аустроугарске, а и поверна му паства бивствоваше под тешком туђинском владавином.

Родитељи овог благог пастира беху благочестиви вером и велики у хришћанском трпљењу. Они живљаху веома скромно, чак и оскудно. Отац му Тривун, потомак веома побожне српске породице у Далмацији, бављаше се трговачким занатом у аустро-угарском граду Шибенику. Мати му Марија, пореклом Италијанка, свим срцем прими веру Православну; и касније како и сам свети владика Никодим сведочаше, постаде таква православка, да беше боља од многих, које се у тој вери родише, те таква остаде и до своје блажене кончине.

Овај велики бранитељ вере Православне, отац наш Нико- дим, упркос свим невољама и тешкоћама успе да заврши високе школе, како световне тако и духовне. По повратку из Русије, након школовања на Кијевској духовној академији, верно послужи Цркви Христовој као учитељ и духовни отац православне школе у Далмацији.

Када је аустроугарска власт покушала да наруши црквено- канонски поредак свете Цркве Христове, овај богонадахнути јерарх устаде јеванђелски и пером да брани Ону коју ни врата ада неће надвладати, те у том подвигу истрајаше све до своје блажене кончине. А каква све гоњења, клевете, лукавства и насртаје достојанствено поднесе овај Светитељ Божији у једном од својих, за веру отачку и Цркву Христову, дела непобитних и сам детаљно приповеда.

И будући Промислом Божијим уздигнут на трон Епископа далматинских, смиреномудри отац наш Никодим благодушно још већа страдања, не само од безбожне власти, већ и од оних који стадо Христово хоћаше да поунијате, претрпе. Али, као што од давнина велики наши Оци устајаху у одбрану вере Православне, тако ни праведни Никодим не устукну пред новим учењем Латина, већ огњено и са великим усрђем учаше свеосвећена чеда своја и верни православни род српски љубави Христовој и хођењу уским путем ка горњем Јерусалиму.

Апостолски ревноваши у винограду Господњем, непоколебиво се држећи Невидљивога као да Га види, овај богомудри пастир и проповедник науке Христове удостоји се да на дан великих страдања Христових преда своју трудољубиву душу у руке Оца Небеског.

Али и сада, као миомирисни изданак лозе светосавске, овај богоносни Светитељ, делима и подвигом својим силно крепи и утврђује душе наше. Амин.

Свети оче Никодиме моли Бога за нас!

Епархија далматинска

(Часопис епархије далматинске Крка, бр. 68, о Аранђеловдану 2014)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3gj



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Местно прославлен священноисповедник Никодим (Милаш)

    Память святителя Никодима совершается 20 марта (2 апреля) в день его преставления (1915 г.) и 21 сентября (4 октября) в день перенесения его мощей из Дубровника в Шибеник (1930 г.).

    Занимљиво ВИДИ на: http://ustav.livejournal.com/1125486.html

    ИКОНА Светога још једна, предивна: http://ic.pics.livejournal.com/novisrbljak/28502689/13968/13968_300.jpg

  2. Као рајско дрво живота, процветао си оче Никодиме! Амин.

Оставите коментар