Слободан Антонић: Зашто је Србија старо друштво и зашто не успева демографска обнова

Три телевизора, а једно дете

antonic-240Елементарна претпоставка сваког одрживог друштва јесте његова демографска саморепродукција.

Српско друштво не успева да обезбеди демографску обнову. Сваке године Србија, због негативног природног прираштаја (више људи умре него што се роди), губи око 35.000 становника. Такође, Србију сваке године напусти око 15.000 људи. То значи да је Србија у последњих 10 година изгубила 500.000 људи. И у наредних 10 година, готово извесно, Србија ће изгубити исто толико становника. Наша земља ће 2050, ако се нешто не промени, имати два милиона становника мање.

Србија је старо друштво. Код нас је мање деце (до 15 година) него старих (преко 65 година). Готово свака трећа породица у Србији нема децу. Просечан број рођене деце по жени је 1,4 док је за просто обнављање становништва нужно 2,1 дете по жени. У Србији је, међутим, још 1948. било 3,1 дете по жени.

Зашто је то тако? Србија данас свакако није двоструко сиромашније друштво него 1948. Стога, разлози демографске имплозије нису искључиво материјални. Они су већим делом културни.

Реч је о раскораку између културом успостављених социјалних аспирација и реалног стандарда. Створена су нова нормативна очекивања у вези с материјалним претпоставкама (имовином и приходима) које треба достићи да би се имала деца. Тај стандард, поготово у градовима, укључује статусне претпоставке средње, па и више средње класе у развијеним европским земљама (рецимо, „фирмирана“ дечија гардероба, колица од 100.000 РСД, учење енглеског од треће године живота итд.). У околностима када огромна већина српског друштва, у социолошком смислу, припада доњим класама, овакве социјалне аспирације, успостављене у доминантном културном миљеу, дају згодан психолошки основ да се са рађањем одлаже или да се од њега сасвим одустане.

Културни миље (вредносни систем) становништва данашњег српског друштва настао је, током седамдесетих и осамдесетих, по маркетиншком моделу богатих западних друштава. Њега одликује нормативни конзумеризам, хедонизам и егоизам. Наиме, да би компаније продале своје производе, оне, кроз маркетиншку индустрију (медије), становништву намећу потрошачки стил живота (конзумеризам). Потрошачки стил живота, надаље, нагласак ставља на чулно уживање у садашњости („забава“, хедонизам, „имаш право да потрошиш свој новац на своја задовољства“). Чулно уживање у садашњости, пак, може се често максимализовати само на рачун интереса других људи (егоизам) или на рачун сопствених дугорочних интереса (себична лакомисленост).

Прихвативши овај културни модел, друштво закаснеле модернизације – какво је било и српско (југословенско) друштво у позном социјализму – улази у раскорак између потрошачких аспирација и материјалне реалности. Тај раскорак је, у случају Србије, знатно повећан током деведесетих (због рата и санкција) и 2000. године (због неуспеле транзиције). Пораст раскорака „између жеља и могућности“ мање је ограничаван снижењем потрошачких и хедонистичких аспирација, а знатно више одлагањем или одустајањем од брачности и рађања („идеал модерног Србина: три телевизора, два пса и једно дете“).

И док појединац не мора да има децу, друштво их мора имати. Пошто су, нажалост, мали изгледи да се материјална реалност српског друштва може брзо и значајно поправити, друго решење којим наше друштво може да покуша да избегне демографски колапс јесте да у њему дође до промене „статусних очекивања“ везаних за „стил живота“. То укључује и извесно снижавање појединих потрошачких и хедонистичких аспирација – пре свега оних који се тичу материјалних претпоставки и статусних симбола везаних за родитељство („богатство нису ни фирмирана одећа нити нова кола, већ пуна кућа здраве, вољене и срећне деце“).

Наравно да је за то потребна промена у елементима доминантног културног модела. Ту промену може иницирати, па и великим делом извести, управо – елита.

Део ауторовог текста из књиге – „Ка српском становишту“

(Вечерње новости, 28. 1. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3fa



Categories: Преносимо

4 replies

  1. интересантно размишљање ! …

    СРбија, СРбија, Србско друштво, не успева, неће моћи, аааа, статистика, стратеџик маркетинг, ааааааа, криви смо, стил живота, не можемо, аааааа, демографски колапс, аааа, фирмирана кинеска гардероба, нажалост ….

    .. али није уопште ново, оптужи, оспи паљбу и намакни комплекс сваком Србину по на о соб. Колективна кривица ! То ће нас сломити и изазвати демографско апатичан став у нашим мислима.

    Навучен насловом ‘Зашто је Србија старо друштво и зашто не успева демографска обнова’, прочитах цео део а одговора не нађох.

    .. Сад видех, срамежљив задњи пасусић, ‘доминантног културног модела’ предпостављам, да је писац мислио, србског, доминантног некултурног модела.
    Дакле, наша културна елита треба да одради тај дил.
    Не знам када је ова књига написана али сам мишљења да је тај посличак одавно одпочео и приводи се завршној фази.

    Себе не сматрам уопште одговорним за било шта што је Антонић изнео у његовом чланку.

    Одговор сам могао много педантније и детаљније уредити али мислим да то не заслужује одломак овог чланка ..

    Поздрав, Ненад

  2. Чланку професора Антонића недостају квантитативне анализе које потврђују овакво гледиште али оно на први поглед делује као врло разумно. Именовање узрока не значи да се неко проглашава кривим а још мање да је реч о наметању колективне кривице.

    Идеја чланка је прилично јасна и једноставна: модел живљења присутан у српском друштву присутан од позних 70-их и 80-их година не одговара реалном материјалном стању, односно количини добара којима велика већина Срба може да располаже; да би таква очекивања испунили Срби, тј. ми, једемо сами себе (у метафоричком значењу, да не каже неко после да колективно оптужујем Србе за канибализам).

    Обратимо, на пример, пажњу на чињеницу ко у Србији може да приушти стандард живота карактеристичан за западну средњу класу. Не верујем да то могу радници у производњи, средњи и ситни пољопривредници, радници у трговини и сличним делатностима које доминирају у друштвеној производњи. То могу вероватно солидније плаћени службеници, адвокати – људи који су модели за срећне америчке породице у нашим ТВ серијама.

    Антонић је предложио извор решења а то је промена вредносних оријентира у елити. Да се разумемо, не верујем да припадници елите проатлантистички опредељење могу и хоће да се промене и пређу на националне позиције (то није опортуно а и људи не мењају баш лако своја кључна опредељења) али током времена паметним радом пронационалних снага може да дође до кадровских промена међу припадницима друштвене елите. Таква елита би даље могла да има и знатнијег утицаја на друштво.

  3. Хвала Вам Милоше на коментару,

    наши ставови могу бити опречни, због различитог тумачења недовољно јасних мисаоно недефинисаних делова а свакако и због дужине дела чланка, који је уредник одабрао.

    Ваш став ‘на први поглед делује као разумно’ мени делује као неразумно.

    Ко је нормирао ‘тај стандард поготово у градовима, укључује статусне претпоставке средње, па и више средње класе у развијеним европским земљама’?
    РЕЦИМО^, колица од 100.000 РСД ??
    Јел то значи да се у нова нормативна очекивања тог умисленог стандардa, поготово у градовима, укључују статусне претпоставке средње, па и више средње класе, која се односи на 2, 5, 8 млађаних суграђана или се то односи на СВЕ младе грађане који планирају породицу?
    Уколико је прва предпоставка, то не може бити ‘ново нормативно очекивање’ о којем виси демографска судбина. Друга предпоставка је смешно нереална.

    Мислим да сте се и Ви и порофесор много везали за ‘карактеристичну западну класу’ дал средњу ил високу, све једно.

    Које је значење ‘промена вредносних оријентира у елити’ и ко је уопште србска друштвена ‘елита’? Шта по вама представља друштвену елиту?

    Ја сматрам да тренутно у Србији не постоји Друштвена Елита, можда медијска, политичка, комунална или Глобална па и РЕЦИМО^ анти србска.
    Али друштвена по мом виђењу не постоји. Ни једну наведену Елиту не сматрам Мојом.

    Из тог разлога сам написао да себе лично не сматрам уопште одговорним,
    Јер немам јавног, друштвеног изабраника (заступника) који штити и брани моје интересе.

    Поздрав, Ненад

  4. Autor predlaže promjenu društvenih vrijednosti (uostalom kao i mnogi). Samo ne znam zbog čega se to predstavlja kao nešto novo: crkva oduvijek promiče takve vrijednosti. Ali očito je da to ljudi ne vide i ne čuju, pa evo, mora reći neka akademska ličnost da počmu pričati o tome.

Оставите коментар