С*ање ствари: Светосавска посланица СПЦ

Небеска Србија, о Савиндану 2015. (С*ање ствари) – 

Свети синод Српске православне цркве верном народу

spc-logo-460

ВАЖНА НАПОМЕНА: За писање ове вести као предложак коришћен је почетак и пост скриптум (стварно обраћање Светог синода Грчке православне цркве) текста који се налази на адреси http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/moze-li-islandsko-sunce-ogrejati-grke.html

Али је новца нестало,

и стока коју имасмо у нашега је господара;

и није остало ништа да донесемо господару својему

осим тјелеса наших и њива наших.

Зашто да мремо на твоје очи ?

ево и нас и наших њива;

купи нас и њиве наше за хљеб,

да с њивама својим будемо робови Фараону.

И земља постаде Фараонова.

А они рекоше: ти си нам живот сачувао,

нека нађемо милост пред господарем својим

да будемо робови Фараону.

Прва књига Мојсијева 18-20; 25.

Архијереји Српске православне цркве, који су се окупили о Савиндану, 14/27. јануара 2015. године, на ванредовном заседању, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.

Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом државотворном и економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша Отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају западни амбасадори и кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.

То што преживљава сада наша Отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, државно-социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше Отаџбине. У државно-социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, актуелни режим то чини дајући невероватно објашњење: „Ми смо принуђени на такве мере од стране наших пријатеља из ЕУ и САД.“ На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање – да ли се њихови захтеви тичу само „нормализације односа Београда и Приштине“, финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?

С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто на плану општенародном не предузимамо ништа да бисмо зауставили тако драстично урушавање уставно-правног поретка? Зашто сва та патологија наших политичких елита, коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто одлучно не зауставимо ескалацију садашњег критичног стања у које смо упали? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешава такво кршење Устава и закона, спроводе такве радикалне реформе које би раније подигле целу Србију. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.

Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између ниског нивоа домаће производње који нам споља силом наметнут, и високе потрошње производа из увоза, која нам је такође споља силом наметнута. Када потрошња увозних производа значајно превазиђе домаћу производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.

Потписивање и спровођење ткз. Бриселског споразума, диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.

Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо материјално, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи, шта се дешава са Косовом и Метохијом. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.

Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост –  свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: „Зашто, сине, узимаш наркотике?“, чујеш као одговор: „Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога.“ А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо материјалном, комфору, благостању по сваку цену. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат и издаја постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио и ако ниси издајник, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле и са окупацијом сагласиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског „слобода или срећа“ проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор државотворних и економских тешкоћа, којима се без милости користе „светски владари“.

На заседању Светог синода наше Светосавске цркве, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.

Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров квислиншком култу и култу конформизма – то је аскеза (подвижништво). Док је издаја Косова, продаја опште народних ресурса као најављена продаја Телекома, ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање бриге о опстанку, није одбацивање бриге о задовољавању човекових потреба, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.

Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је „убацивање“ информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине урушавање социјалног-економског статуса просветних радника, као и дерогирање наставних програма и садржаја ради усклађивања са програмима и садржајима ЕУ који су страни нашој хришћанској и културној традицији. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.

Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.

Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.

Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште „светски владари“. Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, против оних режима, оних властодржаца који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих умних и добронамерних ауторитета, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.

Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део српске историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да је српски народ на Косову и Метохији де факто издан, и да људи поред нас гладују и да имају потребе, да душу једних и других често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.

Одлучили смо да створимо центар за анализу државних и социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом небивалом кризом. Наш задатак је очување државотворне свести у народу и развој добротворне делатности сваке парохије, е да би одбранили  интегритет и суверенитет наше Отаџбине и да ни један човек који би могао остати без оброка не остане гладан. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају пророчку реч ваших клирика духом и речју саглашавања, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својим паросима, својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.

Наш народ се и раније суочавао са окупацијом, издајом, сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух родољубља, дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

Молимо се Христу Цару да нагомилана искушења и проблеме решимо у миру и љубави, без мржње и насиља, слогом да победимо неслоге, и призивамо Божији благослов на вас, децо наша духовна ма где да сте у свету, поздрављајући вас нашим заветним поздравом којим се и ви међу собом снажите:

Догодине у Призрену,

догодине у слободној Србији.

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Савиндану 2015. године по Христу.

Следи списак свих наших архијереја

(С*ање ствари)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3f3



Categories: Вести као да су праве

3 replies

  1. Ове године у Пећкој Патријаршији! Амин.

  2. 10!

  3. Ovu Poslanicu otkrivam sa zadocnjenjem ali sa radoscu jer je SPC jasno i glasno rekla neke istine o ljudima koji ne znaju i ne umeju da vode Srbiju ali znaju i umeju da je upregnu u jaram stranih gospodara.

    Posebno pozdravljam osnivanje Centra za analizu drzavnih i SOCIJALNIH PROBLEMA. Zadnji je cas !

Оставите коментар