Играм ти ја пре неки дан Слагалицу на Фејсу против једног Самира или се беше звао као онај што никад није био на Месецу (Муневер), не могу са сигурношћу да кажем, и таман кренух да састављам прву реч кад ми од њега стиже ћаска(ње).

Персонификација квизовских нет мувања у покушају, преточена у пар једноставних речи, гласи овако:

„poz odakle si? koje si god?“

Помислих: „Какав непосредан и надасве писмен младић“, те реших, дабоме, да га игноришем. Контам, стаће, укапираће.

Aл’ не лези враже. Таман стигосмо до бројки, кад ето ти њега опет. Ни пет ни шест, него:

„lepa si“

Мислим се: „Тупко један, тупкасти, ‘де ме само нађе“, то под један, а под два, „можда то уопште није мој лик него ко зна чији, а можда сам и мушко, шта знаш, ипак је ово нет, човече.“

Постаје ми смешно, али не дам се, и даље га игноришем, играм своју игру.

Само, не да се ни Самир.

Стигосмо до скочка, успут да кажем да га већ прилично дерем, кад ето ти њега опет:

„kolko imaš godina jesi udata?“

„Сто му громова, овај је стварно очајан“, помислих. Већ ме копка да му нешто напишем. Свесна да таквима помоћи нема, ипак решим да му кратко одговорим и успут га лажуцкам, чисто да видим како „размишља“. А и да се мало насмејем(о), с обзиром на то да сам у међувремену позвала укућане како бисмо се сви заједно дивили Самировим освајачким походима. (Знам, грозна сам, хихихихи…)

И тако ти ја напишем: „’62“, и моментално се покајем јер схватим да сам стварно ћуре, прво јер уопште одговарам, а друго, јер овај сто посто неће укапирати шта сам му написала.

Еееее, али капира Самир, све капира.

Већ смо код игре повезивања парова, кад ето ти њега опет, овог пута са правим бисером:

„izgledaš mlađe a što se nisi udala“

„Јооој, која Босанчина, мајкооо милааааа“, мислим се у себи. Први пут јасно схватих Борине стихове: „Порекло је моје Босна, у глави ми фали фосна“, али шта је – ту је. Кад већ кренух, нема назад, а и брзо ће крај игре.

Велим ти ја њему: „Нисам имала прилике“, и турим уз то један тужни смајлић. (Јес’ ово „тужни смајлић“ малко контрадикторно, ал’ ајде, друга тема)

Тада стиже одговор након кога се поваљасмо од смеха.

Каже мени Самир:

„a bil se udala kad bi imala priliku“

„Бих, Самире, како не бих, само сам тебе чекала целог живота. Управо сам тако замишљала своју сродну душу – као неписменог, досадног примитивца, који слабије дели и множи бројеве преко прве десетице, коме је програм прихватио и наградио реч „уватило“ са 14 поена и кога бих упознала играјући Слагалицу.“

Само, нисам стигла све то да му напишем јер се завршила и последња асоцијација, а Самир, срећом, заувек нестао из мог виртуелног живота.

За С*ање ствари: Драгана Миљанић

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3bk

Categories: Вести као да су праве