Двери: Да ли власт планира нови Конкордат са Ватиканом без знања српског народа

Покрет Двери, настао на основу спремности на одбрану свих животних интереса Србије и њених грађана, а посебно на превенцији потенцијалног новог геноцида над српским народом, противи се новом Конкордату са Ватиканом.

dv-2012015

Пошто је пре два дана ступио на снагу Споразум о високошколским установама, по коме ће Ватикан, одлуком Владе Србије, моћи да оснива и води сопствене високе и високошколске установе у Србији, практично да мисионари по Србији (што је предвиђао Конкордат из 1935.) Покрет Двери поставља питање: која је идеја новог Конкордата са Ватиканом који је иза леђа јавности потписао Ивица Дачић још пре више од пола године, а премијер Вучић разрадио у октобру 2014. са папским нунцијем, надбискупом Антонинијем? За сваку осуду је и Дачићев покушај да свој практично позов папи Франциску у Србију, Србима потури као позив „не папи, него председнику државе Ватикан“!

Имајмо у виду да се све ово дешава у тренутку када на власт у Хрватској долази нови председник, који се позива на Фрању Туђмана и корене независности Хрватске, чије је основе поставио Ватикан када је први признао авнојевске границе Хрватске, после чега је уследио прогон Срба у крвавим војним операцијама „Бљесак“ и „Олуја“. И, да је та иста Римокатоличка црква прогласила ратног злочинца, усташког идеолога Алојзија Степинца за свеца, иако је патријарх СПЦ Господин Иринеј прошле године у ово време у писму папи Франциску упозорио да Степинац не сме бити канонизован!

Покрет Двери, настао на основу спремности на одбрану свих животних интереса Србије и њених грађана, а посебно на превенцији потенцијалног новог геноцида над српским народом, противи се новом Конкордату са Ватиканом. Прошли Конкордат између два светска рата завршио се крвавим обрачунима на улицама Београда, а на дан када је ступио на снагу, умро је српски патријарх Варнава који се Конкордату оштро супротстављао знајући да се њиме успоставља превласт Ватикана над СПЦ. Свети Синод СПЦ је тада (1937.)екскомуницирао све посланике и чланове Владе који су гласали за Конкордат.

Позивамо све, а пре свега наше епископе и свештенство, да и данас будно чувају православну веру и наш национални идентитет, у чему ће имати пуну подршку свог народа.

Информативна служба Покрета Двери

(Сајт Двери, 17. 1. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3aH



Categories: Преносимо

24 replies

  1. Да ли сме Српска Православна Црква да мисионари по римокатоличким земљама?
    Колико ја знам, нико им не брани нити било ко оспорава хришћанско и православно мисионарење. Ако Грци и Руси могу имати онолико цркава по белом свету, зашто не би и ми могли?
    Колико смо и како успешни, види се по скандалима у Јужноафричкој Републици и Асутралијско Новозеландској епархији.

    Колико ће мисионарење успети, не зависи само од мисионара, већ зависи колико је тврда вера у народу. Ако се ми бојимо њиховог мисионарења, то значи да нам је вера слаба. А то се види у односу црква-верујући на првом месту.
    Не постоји никаква прагматичност, нико ништа не објашњава, на свако питанје се добије лаконски одговор „не бавимо се тиме“ или „кад не знаш, шта да ти причам“.

    И тако наш верни народ или одустаје од цркве, јер никакав одговор не може да добије или иде у другу крајност, секташење и Зилотизам.
    Довољно је само погледати коментаре на појединим форумима, фејсу и сличним друштвеним мрежама, где се отворено пропагира насиље или зилотска флоскула „Православље или смрт“.
    Где и у ком Светом Писму пише, када је Христос или било ко од Апостола и Светих Отаца пропагирао насиље, смрт, силу? Нигде и нико.
    Такав начин комуникације назови верника није нити хришћански нити православан. То никакве везе са вером нема и требао би бити јасан сигнал црквеним великодостојницима да нешто предузму у едукацији васцелог Српства.

    На жалост, дешава се супротно. Врх цркве се неоглашава, а којекакви православни презвитери просипају лажне мудрости и пропагирају насиље, лажно цитирају Свете Оце, црквене каноне и слуђују и онако слуђен народ српски. Фалсификују текстове, лажно тумаче вести или целе вести преузимају са сајтова којекаквих секти и преносе их као истините вести православља.
    Оно мало младих, образованих и пуних ентузијазма свештеника, који хоће и желе да народ подуче, подмећу им се клипови под ноге или их шаљу у парохије са десетак верника у три села.

    Свако, ко се иоле усуди да реч каже, по аутоматизму се проглашава јеретником и екуменистом, а да нико појма нема ни шта је јерес ни шта је екуменизам. Накарадне дефиниције нема ко да објасни, које из страха, које из незнања, које зато што им се коментари или бришу или се такви одстрањују са портала, група и страница.

    Свакако, познато је, да је слуђене овце најлакше водити. Па тако свако ко жели било верски било политички или друштвени примат, упорно подбуњује и залуђује народ, а да се при томе ни не труди да пренесе истиниту информацију, објасни је лепим „народским“ језиком, одговори на питања народа која нису ни мало наивна, већ смислена без обзира на образовање и правопис.

    Драга господо, драги Оци, посејану црну гују пуну отрова храните и размножавате и убеђени сте да вам је на корист.
    Да парафразирам Св. Ап. Павла: Све можете, али није вам све на корист. Можете колико хоћете, али не и докле хоћете.

    Осуђујете све што ВАМА није на корист, без обзира да ли је исправно или не.
    И као што рече један мој пријатељ „само Свевишњи зна шта је у срцу човека, а наше је да судимо по речима и делу“. Да судимо по правди Бога истинога, а не само оно што нам краткотрајну корист доноси, необраћајући пажњу на будућност и нашу и генерација које долазе.

    И опет, на жалост, понављаће нам се историја, као што нам се увек понављала због ситношићарских интереса појединаца или мале групе. Кривићемо све друге за наше неуспехе, а своје нећемо препознати. Посипаћемо се пепелом и упорно тврдити како нас други уништавају, а не примећујемо да сами себе уништавамо. Јадиковаћемо и тулити, онако мазохистички, над својом јадном и мученичком судбином, а нећемо признати како брат брата удара.

    Радије ћемо видети трун у оку братовљевом, него балван у оку нашем.
    Ма шта тврдили, ма како гледали сами себе, познато је кроз историју, да од Светог Саве наовамо, све смо наопако радили. Свако добро које смо започели или завршили, десет зала смо сами себи на грбину натоварили. Својом кривицом, својим незнањем, својом тврдоглавошћу, својом сујетом, својом ситношићарском користи.

  2. За Змаја једно велико: АМИН!

  3. Дебилнијег текста давно не прочитах. Ко је стекао употребу разума, њему не треба објашњавати зашто, а ко није, њему узалуд. И овима је мало фалило да пређу цензус… Да се не понављам: угасили смо, а ове моје речи ће 2123 читати ескими, не Срби. Лекција ће почињати: Био једном један народ…

  4. @Zmaj
    Рекосте, да нико нема појма шта је јерес и шта је екуменизам. Признајем, да мени, ти појмови нису баш потпуно јасни, па Вас молим, да то покушате, да дефинишете. Овако је много слова, а иза ништа.
    @Зоран Ђуровић
    Како се то стиче употреба разума? Да ли се мисли на текст или коментар? Ако је текст у питању, шта је ту дебилно и зашто на изречену увреду свима нама, који мислимо, да је текст у реду, не реагује ЦЕНЗОР? А претходне текстове на тему цензуре, као и коментаре нико изгледа не чита.

  5. Млинар, ваљда је јасно да се односим на Двери? Ту се протура иста дебилна теза као и Шешељева: Ватикан нам крив за све. Ви наставите да читате моје текстове, а ускоро ће их бити. Морао сам да сликам па нисам имао времене за дружење. До скорог текста!

  6. @слободан млинаревић
    Хтедосте са мало речи да објасним, па ево, као наши епископи: „кад не знаш, шта да ти причам“.
    Ваљда је сад јасније.
    А што се много слова тиче, па текст јесте за читање онима које интересује. А за оне који читају само мале огласе и умрлице на бандери, горња порука ништа не значи.
    У осталом, да се све може објаснити разумљиво и са две речи, не би школе онолико дуго трајале.
    А где су тек цитати, па фусноте, што ја упорно избегавам, јер не спадам у оне који држе говор, а деведест посто су цитати, по систему онај рекао оно, а овај ово, што се редовно слуша у нашим црквама на проповеди или када се чита посланица патријарха или епископа.
    Моји говори (писанија као Рат и Мир) су моја инспирација и Богом дато надахнуће у моменту писанија. Сам смишљам речи и реченице, некада конфузно, али се трудим да све недоумице око теме које се дохватим, разрешим макар у стотину и првој реченици.
    И верујте ми, то ми причињава велико задовољство. Јесте задовољство, јер очекујем сувисли коментар читаоца, без ироније и цинизма, као што очекујем и псовке и вређања. А са друге стране, збуним противничку страну, која обично одговори са тек две или три реченице, без аргумената или контрааргумената.
    А ја обашка вОлем аргументовани дијалог ма како да се не слажемо у мишљењима. Сматрам да се само таквим дијалогом обе стране имају нечем научити и нешто ново чути, без обзира да ли се мишљења поклапала или не. То кажу основна цивилизацијска правила и норме лепог понашања, ка којима тежим.

  7. Змај је унео дивну динамику у ово отужно саопштење Двери. Могли би да га ангажују да предаје на Светосавским школама у дијаспори и узме који патриотски ортоисповједни долар. Што само да Бошко Обрадовић зарађује? Радујем се новим текстовима г. Ђуровића, мада нијесам далеко од Шешељевог – Ватикан нам је крив за све. Опет, сам Шешељ и Двери, свједоче да има малчице и наше кривице, па и мене грешнога.

  8. @Александар Живковић
    Против изнесеног предлога немам ништа против. Обашка би се порадовао, овако беспослен, пристојно зарађеним новцем уз пристојан посао.
    Само се бојим, да би противници мога мишљења, били веома радосни да ме за неку даску закуцају и о први звоник окаче да висим бар недељу дана.

  9. Драги Змаје, да почнемо преобразбу изображавања од мене: ја ноћас усних игра се свјетско првенство у фудбалу, али не у једној земљи, него широм планете и авиони запрашују стадине неком заштитом од кише. Нашима (не знам да ли још сањам репрезентацију Југославије или Србије), иначе дунстерима, забранили да играмо у Биограду са Аргентином, него ФИФА тражи Буенос Аирес. Укључи се наша дипомлатија и слави папу Бергоља који је као Аргентинац постигао договор да играмо у Риму, а за нас је то као велики успјех, јер нам је ближе. Ја мислим у сну: шта ћете са Месијем?

  10. @ Александар Живковић
    :))))))))

  11. Усних ја доста, оче Зоране, у том сну па и Меркелову и Путина у истом дресу и Камеруна који због дебљине неће у кадар са Путином; у сну који спада у „крштене снове“, јер је био послије Јовандана, и док не пријеђем због драгих Змаја и г. Млинаревића на приопћење Двери, да изнесем, због колективно несвјесног које и ту пробија, финале сна: наједном свјетско првенство у фудбалу замјењује регата у којој веслају дјечаци годишта мог сестрића 10-11 година, полазе од Великог ратног острва, па низводно дуж Калемегдана, па све низводније Дунавом, па Моравом неђе до Сталаћа. Весла њих 10 до 15. Не зна се да ли су „ромчићи“ или „бијелчићи“. Стижу коначно на горњи спрат једне двоспратне куће у којој их тренер хвали, али му је жао што није стигао свештеник из Рековца који је обећао да их благослови. Враћајући се од њих наилазим на малог попу мртвог пијаног. Срећом ту се нађе, символика је сад важна, са отвореним преломом грудне кости и мало обрађеном раном, епископ крушевачки Давид. Објасних му о чему се ради и он оде и благослови дјечаке. (Једна од Асоцијација: недавно је крстио групу Рома у Расини). Остаје ми да индивидуално и фамилијарно несвјесне садржаје анализијем са покојним, незаборавним др Иваном Настовићем, колективно несвјесно биће и читаоцу јасно.
    А сада да пређем на Двери. У саопштењу тврде да је упркос писма патријарха Иринеја РКЦ прогласила Степинца за свеца. Нијесам истина чита новине пар дана, ТВ вијести не гледам, али сам пратио интернет, нико то не објави до Двери. Изађем на Информативну католичку агенцију, малоприје, ниђе вијести о уздизању Степинца на ранг свеца, само вијест од 19.1 да ће музеј бл. Алојзија Степинца бити отворен и у Ноћи музеја, вијести о 22 годишњици „јуначке битке“ на Масленици, о разним екуменским „ходовима“ и „осминама“ и о сусрету бањалучког епископа Преосвећеног г. Јефрема са бискупом Фрањом Комарицом. Ко зна њих двојицу схвата да тај сусрет има далеко већу тежину од свих ових молитвених ходова, бар у „вјерско-политичком“ смислу, а Бог Једини зна шта му је од тих збивања угодније. Дакле Степинац је и даље само „блажени“ као што је био и прије архипастировања Свјатејшег Иринеја и Двери директно лажу. Заинтересованији читалац може мој став „прекинути екуменски дијалог ако се Степинац прогласи светим“ да нађе у архиви „Стања ствари“. Но, вратићу се на Степинца.
    Прво епитимија за Двери због јавног лагања, у мом чевском стилу блага. Наравно да ја не вјерујем да они у Дверима служе само за скупљање патриотских долара, како се нашалих у претходном коментару. Али како лажу, све позивајући се на жртве геноцида, а не труде се много око тога да се жени њихово чланство и „старешинства“, дајем им да прочитају, као што и ја сада захваљујући њима прочитах напис pontifex emeritusa Бенедикта 16. о незаборавном Томиславу Шаги Бунићу, католичком теологу који је широм бивше Југовине био познат по тврдњи да више успјевају бракови из рачуна него из љубави, јер су први засновани на рационалном избору:
    http://www.ika.hr/index.php?prikaz=vijest&ID=166745
    А сада, укратко о „новом Конкордату“ Србије са Ватиканом. Србија би га потписала објеручке, као што је 1914. године (прочитати студију Љубомира Дурковића-Јакшића о томе), али је у Католичкој цркви у Србији, ЦГ и у Ватикану присутна незаинтересованост и амбивалентност у том смислу јер би то значило дефинитивно признавање цјеловите Србије са Косовом. А „Међународна бискупска конференција Св. Ћирила и Методија“ је управо априла ове године предложила, самоукидање, што значи одвајање Косова, укидање Primasa Serviae, барског надбискупа, која се већ у пракси спроводи, а на шта смо ми традиционални црногорски зеленаши нарочито осјетљиви јер је та немањићка повластица, постојање примаса Србије (Срба и, прије тога Диоклетијана), врло ријетка у католичком свијету, има је Пољска и још мало ко, а враћена је заслугом Господара Црне Горе Николе Првог Петровића 1905. године.
    О томе, приједлогу саморасформирања и његовим посљедицама, сам, што би рекли моји земљаци први писа у нашој јавности:
    http://stanjestvari.com/2014/04/11/%d0%b0%d0%bb%d0%b5%d0%ba%d1%81%d0%b0%d0%bd%d0%b4%d0%b0%d1%80-%d0%b6%d0%b8%d0%b2%d0%ba%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%88%d1%82%d0%b0-%d1%81%d0%b5-%d0%ba%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%b8%d0%b7%d0%b0/
    По исказу епископа бачког Иринеја у полемици са бискупом Неметом, има је у архиви Стања ствари, то је била централна тема сусрета Патријарха и Синода са ватиканским „министром спољних послова“.
    О Примасији српској и националном питању до 1939. нека прочита ко жели сљедећи приказа Саше Недељковића:
    http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=0CBwQFjAA&url=http%3A%2F%2Fwww.czipm.org%2Fprimasija.html&ei=UhDBVM7nPMOfyAOYh4HgDQ&usg=AFQjCNHzluJvkxPkqUC5rG_ayHpk8hEqeA&sig2=AHpvkviC-MeOk7xPfEuLgg
    Из угла новије црногорске историографије (Шербо Растодер, Живко Андријашевић) о барској надбискупији и њеној одбрани у Црној Гори као примасије српске од тежње при преговорима међуратним око Конкордата да се сведе на сурфагантску бискупију београдској надбискупији, пише у новоиздатом Историјском лексикону Црне Горе:
    http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=14&cad=rja&uact=8&ved=0CGsQFjAN&url=http%3A%2F%2Fwww.montenegrina.net%2Fpages%2Fpages1%2Freligija%2Fbarska_nadbiskupija_i_nadbiskupi.htm&ei=IRLBVOf6EKKAzAPLiYHwBw&usg=AFQjCNGEv6o2XSMhECqFu17oTcdXXMV1rA&sig2=Ffb_RdXdN4MWcIwBj2MdvQ
    Не улазећи у све финесе историјске и црквено-правне, битно је објаснити, у најкраћем, око чега се споре Синод и Међународна бискупска конференција Св. Ћирила и Методија, зашто у томе посредује Ватикан и какве то везе има са Косовом? Једноставно ради се о црквеној јурисдикцији и једне и друге цркве у новонасталим државним и историјским околностима. Пећка патријаршија мора да буде сједиште Српске Православне Цркве, а Барска надбискупија римокатолика у ЦГ, Србији, разумје се са Косововом и Метохијом и Македонији да би се очувао црквени и државни поредак. То је становиште СПЦ, бискупи су се изјаснили за другу опцију, а Ватикан о њиховој тежњи за „саморасформирањем“ још није донио коначну одлуку. У пракси, у ЦГ се барска надбискупија третира чак као сурфагантска которској бискупији, на недавно отварање кипа Богородице са Христом у Цетињском музеју доша је београдски надбискуп, СПЦ се не изјашњава о реалним и преко потребним захтјевима косметских Срба о повратку патријарха у Пећ.
    Наши главари не умију да размишљају на начин Краља Николе који је сједиште и једне и друге историјске цркве објединио и вратио им формални, и у случају Пећког трона није стига и суштински значај.

  12. @Александар Живковић
    Имате ли Ви коме да причате Ваше снове? Протестујем против објављивања снова на сајту. Ако почнемо да причамо сопствене снове на шта ће сајт, да личи. Поред тога упућивање на линкове је само затрпавање сајта и посетилаца. До чега ће да доведе, ако свако од нас почне да упућује на линкове који му се допадају или, да поставља текстове, као коментаре, који му се допадају. Читај народе, како госпођа Лазић упућује, да треба читати и ако си разумео, искористи прочитано!

  13. Живковићу, овај текст (без снова) заслужује да се уобличи у једну целину и тако публикује. Не обазирати се на Млинареве протесте, који, успут и пол Лазићу промени. Погледаћу линкове и изрекламирати на мом фб. Иначе, нас, црногорце, краси таленат да срж погодимо.

  14. @ Г. Слободан Млинаревић
    У принципу и ја сам против прозе „тока (не)свијести“, но искористих то, између осталог, као мали постмодерни трик да останем у дискусији. Обећавам да више нема снова. Али ако странка у којој је уважени Бранимир Нешић, један од најбољих оперативних уредника „Православља“, прави толике лупинге по питању конкордата, онда, друге постмодерне технике цитирања и уметања текстова не могу да се одрекнем. Ево, баш Двери у контексту образовно-научне мисије Ватикана, можда заинтересује слиједећа вијест:
    Zagreb, (IKA) – Predstavljanje zbornika radova s međunarodnoga znanstvenog simpozija „Krunoslav Stjepan Draganović – svećenik, povjesničar i rodoljub“, koji su uredili Darko Tomašević i Miroslav Akmadža, održat će se u ponedjeljak 26. siječnja u 18 sati u Napretkovom kulturnom centru (Bogovićeva 1, Zagreb). O knjizi će govoriti dr. Vladimir Geiger i mons. dr. Juraj Kolarić.
    Крунослав Драгановић је знамо био главни организатор „пацовских канала“ који је послије нагодбом са УДБОМ мирно завршио у Сарајеву и ако се о њему буде учило и у Србији као „повјесничару и родољубу“ и то од др Јураја Коларића, уваженог професора у мировини КБогословног факултета у Загребу и „стручњака за православље“, нарочито за „етногенезу хрватских влашких православаца“ и недавног промицатеља неког „епископа Хрватске православне цркве Александра“, онда њихово упозорење итекако има смисла.
    А Вас ће, сигуран сам, у склопу образовне мисије Ватикана, да занима зашто Степинчев дневник, историјски извор првог реда, никада неће бити објављен, из, у узаврелим временима мирног и разложног, а сада јеремијског говора, професора Светозара Ливаде:

    Светозар Ливада: Читао сам дневник Алојзија Степинца

    Алојзије Степинац је био један од најужаснијих свештеника у бискупијама папе Пија XИИ. Ја сам један од ретких који је прочитао Степинчев дневник који, узгред, никада није штампан, нити ће икада бити објављен – каже за „Вести“ пензионисани универзитетски професор из Хрватске др Светозар Ливада .

    Зашто је Степинчев дневник и данас у рукопису?

    Зато што је Степинац њиме сам себе осудио. И зато никада тај дневник неће бити објављен јер би тиме био срушен мит о Степинцу као прелату који је страдао због својих хришћанских уверења и жртвовања за веру.

    Наведите неке занимљиве детаље из тог рукописа?

    Чувена је његова изјава о Србима: „Када би Србина и Хрвата скухали у истом лонцу и јуха би се раздвојила“ или „Што се тиче православља, ту нема човека, нема истине, нема морала.“ То је драстична и комплетна негација друге хришћанске вере. Степинац је спровео прекрштавање 240.000 Срба, што је само по себи геноцидна радња.

    То му нису једини греси?

    Степинац је био викар усташких војних јединица и постављао је друге викаре, за Павелића је говорио да је Божји изасланик и одазивао се на све поглавникове прославе и пријеме, редовно је ходочастио код њега и све то педантно бележио у својим дневничким записима. Ватикан ће га ипак прогласити свецем? Благословио је убиство и последњег Јевреја у НДХ-а. Надалеко је чувен његов „протест“ код Павелића због „нехуманих услова у сточним вагонима којима транспортују Јевреје у Јасеновац и Аушвиц“.

    Његови апологете тврде да је он спасавао Јевреје?

    Ма то је смешно. Никога он није спасавао ко није био поклоник усташке идеологије и државе. Он је, не баш енергично, тражио од Павелића да поштеди Јевреје који су примили католичанство, што значи да је убијање преосталих одобравао. Степинац је био најдрагоценији стуб Павелићевог усташког режима.

    Због најаве проглашења Степинца светим контактирали сте и амбасаду Израела у Загребу?

    Назвао сам амбасадора и, мање више, му поновио ове чињенице, што је он „примио к знању“.

    Који су мотиви Ватикана за ту контроверзну беатификацију?

    Ватикан је кроз историју увек тежио потпуној моћи и утицају. Па, погледајте само овај последњи скандал са педофилима међу свештеницима и бискупима. Католичка црква упорно и данас избегава УН да достави податке о тим гадовима у својим редовима. Чему се онда чудити да свецима проглашавају и такве као што је Алојзије Степинац.

    Да ли ће Степинац бити светац свих хришћана, па и православних?

    Хоће, то је договор екумениста. Папа га тиме проглашава мучеником, што прихватају и друге цркве. Чији је Степинац био мученик? Он је благословио убијање и мучење других. Католичкој цркви требало је 700 година да папа осуди Крсташке ратове или насилно покрштавање у Латинској Америци, а за проглашење светих и таквих гадова, какав је Степинац, не треба му ни пола столећа.

  15. @ Оче Зоране,
    хвала Вам што нађосте неку вриједност у мом збрканом писанију. Нажалост моје образовање на ове теме је аматерско, надам се не и дилетантско, једног дијетета које је расло у Цркви и са Црквом. Мој најбољи савјетодавац када су у питању замршена питања наше ране средњевијековне историје био је, рано упокојени, директор Историјског института и једини који је унео свијетлост науке, а не политичког интереса у то раздобље, др Тибор Живковић (случајно смо обојица Живковићи, а он је случајно био Тибор). Он ми је поред тих историјских лекција дао и незаборавне политичке лекције о нашим вриштећим националистима и псевдоправославцима, Амишима, како их је звао у шали. Ви се свакако боље од мене упућени у питање „граница Цркве“, лично вјерујем да „Дух дише гдје хоће“ и да су на примјер кардинали Кенинг и Мартини били свети људи, мени не онолико блиски колико патријарх Павле, али свети људи. Док њихове иницијативе не уроде плодом код наше хрватске католичке браће, док се не оствари идеја о српско-хрватској комисији за утврђивање чињеница о међусобним односима, па и црквеним, злодух негационизма најстрашнијег геноцида (о коме сте сјајно отписали „Гласу концила“), биће препрека нашој слози на коју смо генетски и језички упућени. Данас, Амиши заборављају да је у вријеме патријарха Павла било много више екуменизма него данас, постојали су редовни сусрети Синода и Бискупске конференције, са посјећивањем међусобних служби. Патријарх Иринеј је кренуо у свијет од посјете фондацији „Pro oriente“, хтио је најбоље, није му адекватно одговорено, остало му је само да окрене други образ. Сада као да су кренули други таласи из Ватикана, неко је тамо постао свјестан ситуације на Балкану. Битно је нагласити да ми знамо да они знају о чему се ради. Због тога могу да нас мрзе или коначно започну сарадњу.

  16. Један само брзи одговор на озбиљне Живковићеве коментаре. Православни и католици би се релативно брзо сложили. Терати Хрвате и Србе на то, то је ћорав посао. Можда за 2 века. То није пут. За мене је он једноставан јер имам пријатеље Хрвате, сјајне католике (и зато их држим за православне). Но, имамо и дебиле у оба табора. Мало више у другом, јер је и већи злочин био. Ипак немамо у Србији Конц-логор који би се могао поредити са Јасеновцем. Енергију зато (иако је црна), не треба потцењивати. Много се ту уложило.
    Проблем је када се Јасеновац разуме као ватикански пројект, а он то није. Део хрватског клера је успео добро да „одради“ ствар тако да се Ватикан јасно не дистанцира од НДХ и усташтва, што су српски историчари користили за верификацију тезе како је хрватско усташтво било под покровитељством Ватикана, а данас тек неки од хрватских теолога и историчара децидирано негирају ту везу. Да се ствари закомпликују додатно, имамо данашњу Хрватску која делимичнио покушава да баштини НДХ наслеђе. Из тих редова, који се декларишу католичким, иде иницијатива Степинчеве канонизације. Нема се друге рационалне потребе. Такође, Степинац није никакав толико велики светац, који се прославио небројеним чудима, па је онда Бог одлучио да се мора и на земљи прославити као такав.
    Из сличних разлога сам и сам био против канонизације Јустина и Николаја, јер много политике и других мотива лежи иза и некако „контаминира“ њихов светли спомен.
    Такође, мислим да су многи Живковићеви изрази око Степинца више него непримерени. Једноставно, не може се асоцирати уз усташе и њихове злочине. Мало су тргане реченице из Степинца, деконтестуализоване су, али исто би се могло урадити са нашим Николајем и прогласити га антисемитом. Треба још времена да се дође до неке реалне слике о свему, али прикривање и необјављивање ствари (моја маленкост је директно укључена у посредовање у ширем смислу око тих публиковања докумената, па је перје летело, тешке речи пале, а сви смо фина, свештена лица), као и прављење митске ауре око ових протагониста, само отежава тај пут до сазнања, просвећења и мирења.

  17. Треба разговарати и преговарати.
    Мислим да је два века реалан период за постизање договора. Не само због односа између Срба и Хрвата. Међу Грцима и Русима можда има и више антиекумениста. Нису сви антиекуменисти зилоти и формалнорелигиозни националисти.
    Нити су сви католици, бискупи, постали као папа Франциско. Потребно је да и следећих пет папа буде попут Франциска, и бољи од њега, да би било реалног помака.
    Не знамо шта ће се догађати у будућности. Неће бити смака света ако не дође до уједињења. А можда ће крај света доћи убрзо након уједињења…
    Паралелно са радом на уједињењу хришћана, зарад заједничке одбране хришћанства у антихришћанском окружењу, видимо рад разних трилатералаца, као сада у Давосу, на уједињењу читавог човечанства, на стварању светске владе, и све то док ишчекујемо последња времена, долазак антихриста… Шта ако те паралеле више не буду паралеле и дође до пресецања, укрштања – ако је све то свезано и на небу и на земљи? Шта је циљ уједињења? Да ли је уједињење циљ само по себи? Какав би био однос те уједињене цркве према Нато, САД и ЕУ, а какав према Русији, и то у контексту људских права, традиционалне и нетрадиционалне породице…? Да ли би та уједињена црква штитила мале државе од упадања у дужничко ропство, попут Грчке, од великих, попут Немачке? Како би се штитили хришћани у Азији? Какав би био однос према муслиманима у Европи? Много питања, и без проблема српско-хрватских односа. За нас православне Србе је најважније како ће се понашати хрватски католици, да ли ће доћи до повратка Срба, формирања аутономије на подручју Крајине, обнове живота на том подручју и да ли Срби могу да живе без страха од новог геноцида неких нових усташа и домобрана.
    Зато треба разговарати и преговарати, а за неки коначан договор је још увек сувише рано. Потребно је прво постићи свеправославно јединство. Затим преговарати са католицима и протестантима. Чињеница је да Ватикан није признао тзв. Косово, чињеница је да православне цркве немају проблема у свом раду у католичким и протестантским државама, да је тренутни папа бољи од својих претходника. Међутим, не треба се залетати.
    Ако “Степинац није никакав толико велики светац“, а Св. Николај и Св. Јустин јесу “светли спомен“, онда треба полако и обазриво преговарати са онима који желе да канонизују неког као што је Степинац, и изједначе са Св. Николајом и Св. Јустином. Треба бити обазрив са онима који Степинца и усташтво упоређују са Св. Николајом и његовим наводним антисемитизмом. Баш због те разлике, “дебила“ више има у “другом (католичком, хрватском) табору“, “јер је и већи злочин био“. Због те разлике, Израел подржава православне Србе, Србију и Републику Српску. Нека нам пример са (југословенским) Јеврејима, који добро знају ко је ко на овим просторима, послужи да видимо да разлика постоји.

  18. Varagić Nikola

    Поштовани пријатељу,

    Не треба сметнути са ума да је садашњи папа језуита. То је ред у католичкој цркви који је нанео много зла како Србима тако и другим народима по васцелом Свету.
    Да би се схавитло шта и ко су језуити треба прочитати “Тајну историју језуита“ од Едмонда Париса“. Ту је све лепо објашњено.
    Треба бити и начисто да је католичанство више окренуто политици него вери.
    Ватикан као римокатолички центар је центар одакле се води политика и то кроз целу историју, још од поделе цркве на Источну и Западну.
    Ако се погледа историја Ватикана може се доћи до закључка да је то, заправо, историја злочина према својима а према другима поготову.
    Зар треба спомињати Крсташке Ратове, Инквизицију, Јужну и Северну Америку…
    Ми православни смо поготову осетили пастирску љубав Ватикана кроз целу историју, од Немањића до Јасеновца и Олује. Сви злочини према Србима, покрштавања, рађени су по налогу и будним оком Ватикана.
    Да ли и један Србин и на крају српски Патријарх треба да имају било каквих илузија или дилема када је у питању Ватикан?
    На жалост, неки одавде размишљају како да напокон униште православље у Срба, клањајући се Ватикану. Не постоји никакво уједињавање већ аждаја која ће нас прогутати и као народ и као православне.
    Шта на то каже Руска Православна Црква као водиља и највећа Црква православних? Не пада им на памет ни екуменизам нити било какви разговори који би дрнули у Свето Православље.

    А сада мало познате историје:

    Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана! Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана.
    Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године.
    На сабор су дошли сви православни патријарси, чак и Руски. Сви, осим Српског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.
    Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим српског (и светог Марка Ефеског, видети прилог). Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима.

  19. @ Зоран Ђуровић
    И ја мислим да је уписивање у диптих светих Владике Николаја и оца Јустина било преурањено, али сам као део лаоса учествовао у обе канонизације и пјевао тропар и аминовао. На канонизацији Владике Николаја чак сам био један од двојице највиших партијских функционера ( један члан Општинског одбора и ја предсједник Месног одбора) од толиких који се заклињу у Владику Николаја. На канонизацији оца Јустина и Преподобног Симеона Дајбабског већ сам се партијски пасивизирао а био је тадашњи потпредсједник владе и министар унутрашњих послова Ивица Дачић, међу нас 300 молитвеника у Храму Светог Саве од чега је три аутобуса дошло из Подгорице и два из Ваљева. Већина познаваоца јустиноваца „свејереси“ и осталог забављала се тада гледајући на ЈоуТруби у каквој лимузини владика херцеговачки иде од Патријаршије до малог Калемегдана. Хоћу да кажем са таквом организацијом Цркве, јадна је наша „преговарачка позиција“. А Степинчеви дневници стварно су као што тврди проф. Светозар Ливада дубоко компромитујући. Мали дио је објавио крајем осамдесетих загребачки тједник „Данас“, сјећам се реченице Степинчеве у међуратном периоду: „Да је слободе и довољно мисионара Србија би за 20 година била католичка.“

  20. @Александар Живковић
    „На канонизацији Владике Николаја чак сам био један од двојице највиших партијских функционера ( један члан Општинског одбора и ја предсједник Месног одбора) од толиких који се заклињу у Владику Николаја. На канонизацији оца Јустина и Преподобног Симеона Дајбабског већ сам се партијски пасивизирао а био је тадашњи потпредсједник владе и министар унутрашњих послова Ивица Дачић, “
    Заклела се земља рају, да се све тајне сазнају! Потпуно ми је невероватно, да Ви партијски руководилац, па и у време Дачића пишете и коментаришете овако?!! У колико година сте дошли до „сазнања“?
    @ Зоран Ђуровић
    Драги наш јеретиче, не рачунај на мене, да ме можеш обрадити, као што си господина Живковића. Ја мислио да је он озбиљан православац. Потпуно сам збланут!

  21. @ Слободан Млинаревић
    Кардинал Мартини, о коме прозборих, приликом посјете Бгд рекао је за лист Благовести Београдске надбискупије на питање шта му је највише помогло у животу: „Поука језуитског васпитања: никада не улазити у јавне полемике.“ Смисао тога била је порука Србима не бусајте се, пустите ове нек причају шта хоће и радите свој посао. Јер, и кардинал Мартини, који је претходно као кардинал Кенинг, одбио на конклави папску круну (кардинали не би били кардинали ко је међу њима најдостојнији) није могао да се уздржи од јавних полемика и вече пред смрт је рекао да католичка црква мора да се мијења.Ја нијесам за језуитско васпитање, боље је оно Коменског и моравске браће.
    Питате ме кад сам доживио „сазнање“, чини ми се у политичком смислу. Претходно да разјаснимо нејасноће: Владика Николај је канонизован на празник Светих Кирила и Методија, 24. маја 2003.г. Не знам да ли је још увијек било ванредно стање, ја сам био члан и предсједник, волонтерски разумије се, МО Борча проскрибоване странке, Шешељ у Хагу, Ђинђић убијен, о Вуку Драшковићу великом популизатору Владике Николаја не вриједи зборити, тако да се нико од политичара није појавио на канонизацији „највећег Србина после Светог Саве, како је говорио ава Ћелијски. Задовољан сам својом улогом у МО скоро све моје идеје од оживљавања ПКБ-а, моста, канализације у Старој Борчи, спортко рекреационог центра на „лијевој обали Дунава“ или како је исправније у Панчевачком риту, реализовао је, истина представник друге странке Драган Ђилас. Остало је незапочето уређење плаца за Саборни храм у Борчи, највише због неслоге свештеника, а Стари храм из 18. вијека смо уредили. Није започето ни стварање алтернативног културног центра по замисли мог покојног кума Драгана Ве Игњатовића. Супруга и је нијесмо могли да имамо ђеце, Богу хвала, Борча је пуна ђеце, ријетко мјесто са позитивним природним прираштајем. Уживамо.
    Политичком сазнању сам дошао када сам видео да ми дивне идеје сјајне екипе не реализују страначки функционери на државним и градским положајима, а сиромашне и незапослене чланове странке врбују за унутарстраначке борбе. Да се за унутарпартијске општинске изборе једне странке са само 6 одборника троши 50 000 евра. Да партијска номенклатура све борећи се за Косово, заказује унутарпартијске изборе на Дан Светог несрећног цара Уроша, (можете мислити о мојој православности што вам драго но у мојој породици се црквени календар вазда напамет знао), да се за потпредсједника тричавог Општинског одбора, да би прошла „Јочићева екипа“ поставља генерални директор Електропривреде Србије, бивши јуловац Владимир Ђорђевић, са ондашњом просјечном платом од 800 000 динара (који је разумије се први увријеђен напустио ДСС, а ја остадох у њему чак и послије Јочића) итд. Како је повод саопштење Двери чије вође одавно познајем, могао бих им испричати пуно занимљивих прича о „унутарстраначком животу и односу са Црквом“. Вас цијеним као најпажљивијег читаоца Стања ствари, али и Вама нешто промакне: нијесам се случајно распитивао о тачном мјесту убиства Ђакона Авакума. Захваљујући нажалост ДССу овај истински мученик неће добити капелицу тамо ђе се оно одржало, али Богу хвала, гради му се прва црква у Алтини, тамо ђе спада са својим прогнаним народом. Толико о „локалу“.
    Што се „општеполитичког сазнања“ тиче трнутак просвјетљења имао сам када су крајем 2007.г. расписани предсједнички избори за Тадића којима је Николић потрчао да да легитимитет. Тада сам забранио жени укључивање телевизије, одустао од штампе и рекао: „прогласиће независност Косова и спалити америчку амбасаду да направе суманути баланс“. Ми се дијелом братственички презивамо Живковићи тек од 19. вијека, иначе смо старија породица која се 1435. године из данашње сјеверне Албаније доселила у Марковину на Чево равно („што се не хће у ланце свезати“) Моји рођаци главосјеци ка што су поп Мило Јововић и Новак Рамов вијековима су гинули за Косово. Самном се завршава једна славна грана те породице, не знам чак има ли је на Линкедину. Немам другог разлога но да се колико узмогнем не обрукам на Косову.
    П.С. У смислу канонизације из 2003.г., надам се да ћете толерисати моје уважавање потпредсједника и министра Дачића да 2010.г. дође на канонизацију аве Јустина Ћелијског и Преподобног Симеона Дајбабског, најсветијег Црногорца 20. вијека.

  22. @ Слободан Млинаревић
    Чини ми се да се магла мало диже. И то не мојом заслугом, него нашег А. Живковића, који за разлику од мене потпуно нормално и смирено износи то што мисли и живи и описује догађаје којих је био протагониста. То као да је одвалило неки каменчић са Млинаревог срца. Мало га је Живковић саблазнио, и то је добро. Негде као да се наш највреднији коментатор малко уплашио, па каже да нећу успети да га „претурим“.
    Чиме? Тиме што је увидео да смо негде Живковић и ја дубоко уплетени у нека догађања која су пресудна за наше определење (рекао бих чак и за опстанак). Ја знам да сам на првој борбеној линији, и то нико не треба да ми каже, нити ико треба да ми верује. Никакве користи немам од тога. Никакве користи немам ни од ове борбе за „изгубљену“ ствар. Можда ће нека историја (ако буде неког ко ће то моћи писати) то нотирати, али знам засигурно да ће ме се Господ сетити. Због тога остајем на „јеретичком“ путу.
    Сада, племенити г. Млинаре (не могу да изговарам име С., јер ме подсећа на Непомјаника), не бих желео да иступиш перо и да помислиш како ја ипак нешто добро радим, имам неку племениту мисију, коју ниси могао пре препознати, јер би овај сајт изгубио на дражи. Дакле, и даље треба да знаш да сам језуитски агент који треба да распуди православне српске овце! Веруј ми, постало ми је досадно што се више са мојим пријатељем, ђаконом Н. Илићем не надгорњавам. Сада једноставно морам нешто да измислим да бих га провоцирао. Но, старац се неда, не пада више, само ми се смеје и сипа другу ракију. Ево, и Живковићу поменух како нисам био за канонизацију Николаја и Јустина (и пт. Павле је био против Николаја), а Ж. ми не замери и чак допусти да је можда била преурањена, а он био у тој комисији! Ни са тим земљаком не могу да се посвађам. Иначе, сада је ово потпуна схизофренија, још од 91-92 ја и моја госпа смо стално у молитвама помињали свете Јустина и Николаја. Нису били канонизовани, али смо их ми као свете још тада помињали. А ја после против канонизације! И то не као Павле. Павле је сумњао да је Николај светац јер је овај пушио. Ја ни тада ни сада нисам сумњао у његову светост. То пушење је најобичнија глупост. Био сам против зато што није направљена инфраструктура; знао сам да ће их кретени почети својатати. То имамо данас, тако да имамо неке назови православне секте које испаљују реченице од ових светитеља, а себе тиме само у мрак гурају. Не разумеју ни време ни простор у коме су ове ствари изговорене.
    Дакле, Млинаре, немој случајно да посустанеш, да те не збуне ове моје језуитске смицалице, и даље да имаш бритко перо, јер ће нам само тако СС бити читано!

  23. @Зоран Ђуровић
    Тешко да сам ја мог најдражег јеретика, сврставао у језуите! Необично ми је било, када сам прочитао, да је господин Живковић био „партијски“ функционер. Проверих када се десио догађај о коме прича и поставих питање. Добих опширан одговор и захваљујем господину Живковићу. Хвала и теби на подршци и времену које си посвети Млинару!

  24. @ Слободан Млинаревић
    Драги господине, изненадили бисте се колико „партијско-стаљинистичких“ функционера има међу тзв. непартијцима из времена комунизма. За разлику од првих, дозволићу себи пошљедњу јерес у овој дискусији, они су потпуно неспособни за било какав друштвено полезан рад, а и мање демократични.
    @ Зоран Ђуровић
    Ослободите Слободана у себи, Владимир Јовановић нам га је дао као име, пре смо имали Светозаре, Зоране= Емиле које је омладина непогрешиво препознавала: од Светозара сивог тића до Могу да ти … , Зоране!
    @ Варагић Никола
    Вашем врло интересантном ставу више пута сам се враћао и жао ми је да не могу више да му се посветим. Успутна опаска: не бих још увијек дава папи Франциску „зелено свијетло“. Сјетите се недавне изјаве да је у Југославији био неизбјежан распад због непремостивих културних разлика, а Каталонија и Шкотска треба да остану у заједници као културно блиске. За њега је, за сада, све осим Албаније, „Имагинарни Балкан“ Марије Тодорове. Неке терминолошке опаске поводом два начина сједињења свијета даћу у коментару на текст „Хришћанин мора да буде екумениста“.

Оставите коментар