Догађаји у Француској показали су да имају карактер глобалних размера и изазвали су такву панику да су чак и савршено незаинтересовани и неупућени људи схватили да је под стабилност Европске уније постављена колосално велика мина. Сада већ нема никаквог значаја да ли ће власти Француске моћи да неутралишу насталу ситуацију – она се може поновити и бити већих размера. Зауставити тај процес у оквиру савремене „ толерантне демократије“ просто је немогуће. Немогуће је поставити групу добро наоружаних професионалаца испред сваког улаза у сваком граду – посебно кад је све остало неефикасно. Ако се још узму у обзир ризици од таквих догађаја, мање-више поштене исплате осигурања – пропашће привреда. И то у целом свету. С обзиром да сам написао прогнозу у којој се говори о 2015. години, дужан сам да дам коментар. Прво питање на које хоћу да одговорим је – ко има користи од овога? И ево, почињем са једноставним набрајањем.
Прва опција – САД. Власт те земље је схватила да улога контраелите (о којој сам писао у прогнози) постаје толико јака да долази у опасност не само споразум о зони слободне трговине (ЗСТ) него и само присуство проамеричких елита у власти. Орбан у Мађарској, Земан у Чешкој, Марин ле Пен у Француској… Изузетно негативни процеси за САД. То значи да је потребно потпалити ситуацију, затворити „демократију“ и организовати жестоку диктатуру, наравно – проамеричку, која ће тупо спроводити у дело инструкције из Вашингтона, без освртања на разне „демократске“ процедуре. Генерално, у свим европским земљама треба поставити на власт „пиночете“ (Чета Пиночетов – руски хумористички ТВ серијал; прим. прев.) са свим чарима таквих режима, који са собом носе „ескадроне смрти“, укидање социјалних стандарда, укидање државне контроле, то јест – тоталну либерализацију. Уз успостављање зоне слободне трговине са САД, наравно. Узгред, одбијање француске власти да дозволи Народном фронту (Марине ле Пен) учешће у маршу јединства уклапа се у тај сценарио – какви, дођавола, демократија и јединство кад четвртина исконског француског становништва (!) бива грубо одбачена из тог процеса.
Напомињем да у оквиру америчке елите постоји неколико групација и свака од њих има могућност да стимулише и организује сличне терористичке нападе. Они имају своје партнере и своје интересе (и британски Виндзори, и светска финансијска елита, и Кина, и многи други), и за све то је потребна посебна и темељна анализа.
Опција два – Велика Британија (тачније, Виндзори). Њих може да брине ситуација у којој ће Меркелова коначно „лећи“ под САД и на брзину у Бриселу провући закон о ЗСТ. После тога, идеја о стварању алтернативних валутних зона (у односу на долар) и британску контролу финансијског система (Ротшилди) међузонских калкулација – природно одумире. Као, уосталом, и више или мање самостални британски финансијски систем и Лондон као светски финансијски центар.
Опција три – континенталне европске елите („црна интернационала“, Ватикан – у конспиративном смислу). За њих ЗСТ представља катастрофу, а довољно су ојачали да покушају да доведу на власт национално оријентисане контраелите. То је у сваком случају могуће у критично важном броју земаља Европске уније. Након тога проамеричке елите Брисела биће принуђене да оду, а садашњој Европској унији доћи ће крај. Није искључено да своју улогу овде игра и идеја о стварању француско-немачко-руске доминације у Европи. Разуме се, у оквиру империјалистичких, а не либерално-демократских идеја.
Опција четири – Немци. Они су се могли уплашити да ће Оланд одустати од својих намера (у оквиру већ договорених планова са Меркеловом) под претњом губитка власти, па су му направили ситуацију где је могуће „затегнути шрафове“ и сву антиамеричку контраелиту, на челу са Ле Пеновом, озбиљно ограничити.
Опција пет – Исламска држава, Ал Каида… То је опција коју, уствари, хоће да нам провуку, због чега је сматрам најмање вероватном. Ту постоје нијансе јер, тамо где се спомиње Ал Каида, одсвуда почињу да штрче уши CIA и британске обавештајне службе. Те организације немају ни снагу ни ресурсе да тако нешто спроведу самостално, без помоћи са стране.
Опција шест – Саудијска Арабија. Данас се она налази под озбиљним ударом и потребно је наћи начин да се извуче. Према низу сценарија које је Америка разрадила, саудијској држави прети ликвидација са циљем стварања сунитског калифата. После тога долази напад на Израел и Иран, и то треба спречити. Најједноставније је – завезати руке Америци на више фронтова да јој више не буде стало до свргавања Саудијаца. Израел ће, разуме се, припомоћи – макар и са стране.
Опција седам – ми. Када је постало јасно да је немогуће наговорити Меркелову да скине санкције и да је она чврсто притиснута од САД, ми смо решили да разоримо Европску унију. И почели смо управо од Француске – зато што је баш она, по свему судећи, прва спремна да одустане од америчког плана борбе са Русијом. Ту је и алиби и подршка Оланду у његовим антиамеричким поступцима („Шта да се ради“, рећи ће он Обами, „нисте помогли, а Москва помаже“) и тако даље. Није искључено да ми имамо и споразум са некима од већ поменутих учесника.
Опција осам – Кина, у складу са нашим окретањем на Исток. Тада то постаје узвратни ударац за Украјину и друге акције које су усмерене против новог Пута свиле. Генерално, то значи улазак Кине у велику политичку игру на глобалном нивоу.
Теоретски, ниједну од ових опција не треба одбацити. Шта је тачно, постепено ће се искристалисати, али овде треба бити крајње пажљив. Ствар је у томе да многи од набројаних играча имају своје идеолошке програме које су избацили у јавност у последња два дана. То су и свеће (које из неког разлога у Европској унији нису носили због жртава у Донбасу, Одеси или Мариупољу иако се налазе у Европи и сваки дан тамо гине више људи него у Француској) и цвеће, и маршеви јединства, који су, како је већ поменуто, спојени такво трулим нитима од којих се коса диже на глави. Па зар није било могуће боље се припремити!
Код нас се такође интензивирају процеси, ма – колико вреди она[1] препирка Венедиктова (Алексеј) са Кадировом (Рамзан). Међутим, ту не видим конструктивну линију и вероватно је неће ни бити зато што нема ко да је спроведе. Као веома значајно показало се иступање Ходорковског (Михаил). Њега су јавно искористили за масовно „потпаљивање“ јавности, и таква његова позиција јасно говори да он није самостални политички играч; више од тога, ти који управљају њиме озбиљно га не цене.
Превео: Петар Минић
[1] Прим СС: У преводу на Новом стандарду “колико катује”. Овде исправљено према руском оригиналу “У нас тоже процессы активизировались, одна перепалка Венедиктова с Кадыровым чего стоит”.
ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 15. 1. 2015. у 19:23, измењена је прва реченица последњег пасуса и додата је фуснота.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-38m
Categories: Преносимо
White Dragon (опција 8)..