Огњена Лазић: Бити жена

Љубав је императив

zena-1Ако се сложимо са тврдњом да се љубав не објашњава, онда све полемике око нејасноћа у мушко-женским односима или исфорсираног женског тј. мушког питања падају у воду. Опет, ако су објашњења неопходна, убеђена сам да она крилатица како иза сваког успешног мушкараца стоји (бар) једна способна жена, (а вреди и обрнуто: да иза сваке остварене и задовољне жене стоји (бар) један доследан и озбиљан мушкарац) све чворове развезује.

Да не би било забуне, и пошто сам увек за опцију да човек говори јасно и прецизно, онима који себе сматрају православним хришћанима Ткачовљево објашњење ће о овом надуваном проблему мушко-женских односа сасвим смирити нерве и помоћи им да преиспитају колико су њихово владање и животни став заиста јеванђелски. За оне, пак, који се не проналазе у тој причи, ту је доктор Гугл који за сваког има решење достојно поштовања – па изволите.

Али, да се вратим на горе поменуту крилатицу и тезу како се љубав не објашњава. Љубавни однос у својој суштини, коју ми на жалост најчешће промашујемо, претпоставља да наше ја никада не иде испред вољеног ти. Иако би тај идеал у брачној заједници најприродније требало да се остварује, он се не односи искључиво на супружнике, већ је примењив и на сваки међуљудски однос.

Андрократија

Једна блиска ми пријатељица ради за прилично јаку шпанску корпорацију. Будући вредна, савесна, мека као памук, али врхунски дипломата успела је да догура до положаја менаџера. Чим је добила то намештење одмах је позвана на састанак главног Одбора на којем јој је отворено дато до знања да је она једина жена која је уопште дотерала докле је дотерала, и да се не нада даљем напредовању, јер у њиховој фирми остале функције су резервисане за мушке колеге. Ништа чудно. Ваљда се још само залуђене (или добро плаћене) боркиње и феминисткиње маштовито довијају у карикирању андроцентричног друштва и на тај начин сасвим уредно постају моћно оруђе у рукама истог.

Тражим тако пре неки дан код професора Јеротића један текст и гле чуда: иако је детаљно обрадио стваралаштво не само Новалиса и Пирандела, него и већине антологијских писаца и савремених друштвених прегаоца, он се никада озбиљније није бавио ни једном женом међу тим великанима. Да неко не би помислио да их није било, и да не заслужују пажњу поменућу само неке од њих:

Када је у јануару 1922. године Ксенија Атанасијевић одбранила свој докторат, она не само да постаје прва Српкиња доктор наука него, и прва наша жена која добија универзитетску катедру.

„Уопште узевши није тешка ствар добити катедру, тешка је ствар заслужити универзитетску катедру, и мушкарци, испуњењем овог другог, понекад и без њега, лако постижу оно прво. Ми дубоко верујемо, да код жена неће бити тај случај; оне ће увек морати заслужити универзитетску катедру… Значи, до универзитетске катедре треба прећи две озбиљне препоне – заслужити је и добити је – гђица др Ксенија Атанасијевић их је обе сјајно прешла.“ Овако 1923. године о њеном успеху извештава часопис Женски покрет.

На жалост, нетрпељивост њених колега нагнаће је да све напусти: “И поред мог успелог рада са студентима, коме сам се свесно и савесно предала, осетила сам да неке моје колеге не гледају благонаклоно на мој рад и положај универзитетског наставника. Једном од њих пошло је за руком да ме, најзад, и отера са тог положаја који сам изузетно волела и ценила. Отерао ме је инфамним интригама које су ми толико дотужиле да сам на крају поднела оставку.”

Иако је могла раме уз раме са Скерлићем и Богдановићем, који су били универзитетски професори и логично стварали свој круг ученика, Исидора Секулић је ипак остала лишена значајнијег друштвеног положаја. Оно што је српској културној јавности слабо познато јесте да је Исидора у септембру 1922. године успешно одбранила и докторску тезу – изгледа искључиво за своју душу.

Вирџинија Вулф је рођена и васпитавана у поствикотријанском добу када жене нису похађале школу у смислу који је нама данас познат, а о високошколским установама су могле да сањају. Њено широко и богато (само)образовање, за које првенствено може да захвали родитељима, изузетан списатељски таленат и напоран рад не само да су јој донели светску славу, која се у данашњем конзумеристичком маниру првенствено злоупотребљава, већ су јој обезбедили пионирско и водеће место када говоримо о развоју романа у 20. веку.

zena-2Да су све научницe биле те луде среће као Марија Кири, где би нам био крај? Многе жене су допринеле развоју савремене науке, али њихов рад је оспораван и осујећиван, а награде су им отимале мушке колеге. Трагичан пример руске математичарке Софије Ковалевске можда најсликовитије говори у прилог горњој тврдњи. Тек након великих препрека и силних перипетија успева да дође до професора Вајерштраса, који јој након много испитивања признаје генијалност. Напорно је код њега учила пуне четири године, али и поред свих успеха, објављених радова и престижне титуле Универзитета у Гетингену, она нигде није могла да се запосли.

Ако се убрајате међу оне који лаконски тврде да је данас ситуација ипак мало боља препоручам вашој пажњи књигу Молекуле емоције од др Кендис Перт, па да из прве руке процените колико смо поодмакли од горњих примера.

И на крају остаје питање: шта је то еманципација женама волшебно донела? Баш ништа волшебно, осим чињенице да су растрзане на сто страна, да се убијају од посла и на својим радним местима и код куће, а да за то нису адекватно плаћене, а ни цењене. Тако, драге моје даме, без обзира да ли заступате идеју да је жена a priori чуварка огњишта, успешна пословна жена или феминистички оријентисана активисткиња, данас је најважније схватити да је највећи успех остати и бити жена! А зашто? Зато што је “први Христов дар и прво и најдубље откриће Његовог учења и призива даровано људима у лику жене”, истиче Шмеман.

Предаторка или дула

Мислим да данас ривалство и љубомора међу женама достижу свој врхунац. А љубомора осим што је губитак елементарног самопоштовања и сигуран пут за растурање свих односа, породице и каријере, указује на разјарени егоизам који завишћу почиње да подрива женско срце. На жалост, жена у данашњем свету било да је у браку или не, она је сама и усамљена. Не само да међу женама нема више ни симпатије ни емпатије, већ тек када се удају почиње права борба да очувају породицу. Ако и саме нисте биле сведоци, онда сте бар из прича чуле како су мужеви стална мета неудатих и агресивних предаторки, јер су жене постале толико бескрупулозне да не што не поштују венчани прстен, већ управо такве мушкарце вребају. Традиционалан брак који је нудио бар неку сигурност данас више не постоји, јер се агресивно понашање већине жена пренело и на то подручје.

Како је то угушена женска солидарност и саосећајност? Где је нестала? Шта се десило са оном светопавловском да подносимо једна другу у љубави? Није Шмеман тек тако приписао жени дар служења и неговатељства. Жени је својствено да буде племенита и другима пријатна, ненаметљива и у разговору благонаклона, да могу да опште са њом и да јој изразе своју радост, тугу, своје проблеме; да при томе буду прихваћени, и да приме помоћ.

Данас постоји читав низ семинара на којима се жене оспособљавају да буду дуле. А на тим семинарима их уче да су дуле жене које пружају емотивну и физичку подршку, снаже и охрабрују породиљу током порођаја, подвезују пупчану врпцу након порођаја, брину око мајке и новорођенчета. Дула је жена која служи породици, и она није замена за партнера, већ помаже оцу да се укључи у искуство и да схвати која је његова улога. И све је то лепо, али намеће се питање зашто је неопходна трудноћа и порођај да би жена жени била дула? Зашто, ако знамо да смо сви призвани да посведневно порађамо боље себе, и да нам је у тим трудовима свака подршка као кап воде у пустињи?

Зато, хвала мојим дулама које су ми помогле и охрабриле ме да све ово напишем.

(Духовна терапија, 11. 1. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-36w



Categories: Преносимо

Оставите коментар