Слободан Реметић: Ћирилица је крст српске националне судбине

Лингвиста Слободан Реметић, угледни истраживач српског језика у интервјуу за “Новости“ упозорава да је српски језик, као и српски народ, угрожен на свом етничком и језичком простору

Ћирилица се данас углавном чува још само на неким изанђалим натписима над старим занатским радњама у унутрашњости Србије. Ово писмо одавно је угрожено. Језичка небрига и језичка политика су део опште политике, језичка култура је део опште културе. Дужи период није ишао наруку неговању српског стандардног језика. Заједништво нам је дуго везало руке, све у намери да не покваримо позицију своје браће у западним крајевима. Сви споразуми и договори у вези са језиком, и Бечки и Новосадски, били су на нашу штету, а посебно је овај други био погубан за национално писмо.

Slobodan-Remetic

Лингвиста Слободан Реметић, угледни истраживач српског језика, човек који је упознао све говоре на простору Србије, Босанац који је докторирао на говорима централне Шумадије, упозорава да је српски језик, као и српски народ, угрожен на целом свом етничком и језичком простору.

– Језик дели судбину народа – каже Реметић и цитира колегу Мата Пижурицу: – Ћирилица је постала симболички пратилачки знак националне судбине, посебно њеног страдалачког дела. Ћирилица је у неку руку крст српске националне судбине.

По неким истраживањима, ћирилица је заступљена једва 10 процената, латиница апсолутно доминира. Ко је за ово крив и како ствари могу да се промене набоље?

– Много је криваца. Нешто је доносила историја и на то се није могло довољно или никако утицати. Али, ту су и наш немар и наша небрига. Предуслов свих озбиљних послова је прецизан и јасан закон и прописи који се примењују. Брига о језику је државна брига.

Шта би тачно ти прописи требало да садрже?

– У Уставу из 2006. године пише: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава”. То се, у принципу, не поштује. А 2004. године направљени су одлични нацрти Закона о националном службеном језику и његовом матичном писму и Закона о службеној употреби мањинских језика. Ти закони никада нису ушли у скупштинску процедуру.

Значи ли то да нема политичке воље да се језик заштити и ова област уреди?

– Тада је није било. Каква држава и закони, такав и језик. Ћирилица мора уживати посебну заштиту државних, научно-стручних и научно-образованих институција.

Које су то тачке у којима језик и писмо оверавају државну и националну сувереност?

– То је обележавање свеукупног простора једне државе: путева, мостова, улица… Онда сви државни називи јавних предузећа, музеја, споменика, треба да су на ћирилици, као и исправе и обрасци, званична преписка и сва документација. Даље, исписивање текстова и садржаја међудржавних уговора и споразума у којима је једна од страна Србија или нека њена званична институција. На новчаницама потпис гувернера треба да буде на ћирилици… Мора да се осети доминација ћирилице у научном, просветном, информативном и привредном животу. А то тражи дуготрајан, систематичан, искрен и зналачки вођен напор појединаца, институција и државе. И што је најважније, ћирилица треба да постане део породичног васпитања, јер породице, као и село, чувају обичаје и писмо. У свим пословима око националног писма мора се имати у виду његова симболичка снага. Тога симбола свесни су други, пре свега непријатељи. Сетимо се свих забрана ћирилице у Првом светском рату, па у Другом светском рату. У доба Павелића, и не само тада, спаљиване су књиге на ћирилици.

И у наше доба ломе се и ћириличке табле по Хрватској. Зашто Хрватима толико смета ћирилица?

– Они би да нам узму историју, а да нам укину будућност. Они својатају ћирилицу, кажу да је њихово писмо. Што је у једну руку тачно, ако се узму у обзир католици који су писали ћирилицом, а постали Хрвати јуче. На попису из 1890. Дубровник је имао 11.177 становника који су били католици, Дубровчани, нема ниједног Хрвата, а језик којим су говорили био је српски.

Тврдите да је политичким инжењерингом од једног језика настало више њих. Којим језиком се данас говори у Црној Гори, Хрватској, БиХ..

– То је српски језик. Сви су се послужили са шведског стола на коме је био сервиран српски језик. Прво је почело са Хрватима, они су преузели Вуков модел књижевног језика. То је најјачи политички потез који је грађански Загреб икада повукао. Хрвати доскора нису крили зашто су узели Вуков језик. Далибор Брозовић пише 1963. године: “Било је то натјецање у крајевима за које се још није знало хоће ли се окупити око ове или оне националне језгре”. Хрватски језикословци су се, завршивши посао, накнадно “сетили” да је реч о двама, међусобно сасвим “неовисним” путевима језичке стандардизације, почели су “откривати” да су се два стандарда не само самостално развијала, него је Вук од Хрвата преузео идеје и готове резултате за своју реформу. А у Загребу су, својевремено, признавали да су језик у целини презели, односно градили по Вуку и Даничићу, изричито наглашавајући да се равнају према најбољима у својим редовима, а тада су “њихови” била и два угледна Србина.

И БиХ и Црна Гора касније су од српског направиле “своје” језике. А данас муслимани у Рашкој области траже преводиоца за бошњачки у судским процесима.

– Циркус са језиком тамо је почео када је неки шофер одбио да да изјаву док му се не обезбеди преводилац за бошњачки језик. Није крив он, што то ради, него онај ко му је то омогућио. Може му се, јер тај исти такозвани босански језик промовисан је у време прве демократске владајуће гарнитуре у Републици. Како ствари стоје, на путу смо да у Србији добијемо комплетан школски систем на босанском језику. Овако замишљен “јединствен културни простор” није тако давно дефинисан. Ова, иначе веома важна а необично осетљива проблематика, може се и мора, понављам, регулисати прецизним законом о употреби језика и писма, прописима темељеним искључиво на научним чињеницама.

Данас је Његош у Црној Гори црногорски писац, Хрвати својатају Теслу и Десницу, сви се отимају за Андрића… Чији су то писци?

– Смешно је својатати те људе, отимати их из гнезда у коме су се изгнездили, и коме, по сопственом, изричитом исказу, припадају. Његош је посебна прича, која на најбољи начин показује сву бесмисленост парчања и растакања српског етничког и језичког простора. Његови преци су из Босне, преко Херцеговине, стигли до Катунске нахије, у којој се и родио највећи српски поета. О његовом националном осећању неукусно је говорити. А његов “Горски вијенац”, у данашњим ђачким читанкама у земљи у којој је у току “истрага предака”, по мерилима владајућег образа и памети, у Српској Спарти, даје се у фалсификованој верзији, у дроњцима, па подсећа на Милоша Војиновића, кога онако прерушеног “ни браћа познати не могу”. Српску баштину наша “браћа” других “закона” третирају као заједничко, небрањено благо из којега свако узима оно што му, по његовом суду и науку, припада. Наша политичка елита се постарала да научним скупом “Његош у свом и нашем времену” не обележимо 200 година од рођења највећег српског песника, јер је и у таквој бенигној теми “препознат” националистички пројекат.

Такође, званична политика Федерације БиХ свету “објашњава” да Петар Кочић, Иво Андрић, Јован Дучић и други српски ствараоци са тих страна нису писали српским, чак ни српскохрватским, односно хрватскосрпским, него “босанским језиком”. У Кочићевом случају прекорачен је и најнижи праг људског достојанства.

Српска интелектуална елита о проблемима у култури и језику, углавном, ћути. Може ли се она изборити са изазовима који се пред њу постављају?

– Ово је веома комплексно питање на које је тешко дати одговор. Многи говоре и пишу о данашњој свеопштој кризи. У временима урушеног система вредности морална криза највише брине. Када је реч о елити, живимо у времену категоријалне и терминолошке збрке. Неки не виде разлику међу терминима национално, националистичко, шовинистичко. Многи се дистанцирају од испољавања националних осећања, а нарочито деловања. Околности су на сцену извеле мондијализам, ако не увек корисно, а оно бар безопасно начело и опредељење. Добар део те такозване елите у име “демократије”, неких европских интеграција, у име тих “ширих” визија под тепих гура своје “уско”, национално. Доба патриотизма у свим слојевима друштва сменило је време прагматичног понашања у “новонасталим околностима”. Међу елитом у целини код Срба вероватно никада није било боље хармоније. Стиче се утисак да су односи између врха духовне и световне власти данас складнији него у доба Душана Силног и духовника Јоанићија, којега је суверен именовао за патријарха како би га овај могао крунисати за цара.

ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК

Црногорци у Србији траже статус мањине и свој језик – црногорски? – Нама се дешавају невероватне ствари. Данас Његошеви саплеменици из Катунске нахије и Вукови саплеменици из Дробњака траже црногорски језик у Војводини, у којој су се обрели током Осме офанзиве. Удружују се као национална мањина. А један од наших суверена је отишао тамо и рекао им – ви имате право на свој језик – црногорски. Није тачно да имају, јер за такво “право” не знају међународни документи. Историја је према Србима, нема никакве сумње, била и јесте више него немилосрдна, али смо, бар у неким досадашњим погромима, у дробљењу и растакању етничког и националног бића, у своме “множењу дељењем” неретко и сами здушно партиципирали. Да се присетимо речи патријарха Павла: “Биће нам боље кад будемо бољи”.

Љиљана Бегенишић

Наслов: Стање ствари

(Вечерње новости, 4. 1. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-34t



Categories: Преносимо

5 replies

  1. Ових дана толико је текстова о ћирилици да би човек помислио како ће она одмах да процвати и из асфалта и из бетона. А како се не бисмо обрадовали и понадали кад кроз интервјуе њој поју и академици Слободан Реметић и Иван Клајн.
    Али неће се догодити ништа ново, односно ћирилици ће бити све горе. Јер је све ово већ виђено. И све је гола колосална превара , смишљена да се не би говорило о издаји српског националног интереса актуелним српским правописом.
    Одмах по Светом Архангелу године 2011. био је један научни скуп у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске, на коме је учествовао и Слободан Реметић. Зачудо, био је позван и један човек из удружења за одбрану ћирилице од Срба – Драгољуб Збиљић . Само је његов рад био у стилу да се спашава ћирилица, јер ће сутра бити касно. Осталих 6 радова је било у стилу – ћирилица у средњовековним списима у БиХ !
    Имали су закључке у којима није ни поменуто да је Правописом Матице српске ( гл.редактор Мато Пижурица ; гл. рецензент Иван Клајн) први пут у српској историји и ова хрватска латиница гајевица именована стандардним писмом српског језика.
    У закључцима је поменута само ћирилица као примарно писмо. На читаоцима је да закључе да кад има примарно има и секундарно . Којег није згодно отворено назвати секундарним кад га у јавном животу има десет пута више него примарне ћирилице. Касније је у интервјуу академик Љубомир Зуковић рекао да ћирилица замире. Али је томе одмах додао да наша деца морају учити ову латиницу због страних језика. Сажалим се онда на Русе који немају своје Хрвате, па њихова деца уз велику муку науче стране језике. Све ме то изазвало па се онда на интернету појавио мој текст „Лингвисти одржали опело ћирилици“.
    Што се тиче Клајна ( немачки klein=мали), он је код нас велики . Итекако велики. Заједно са Пижурицом је поменутом антисрпском одредбом ставио правопис изнад Устава и тиме потписао смртну пресуду ћирилици. А онда је издао свог друга из тог удруженог антићириличког подухвата , који нас је јавно убеђивао да је богатство имати два писма. Јер нас он (Клајн) отрезни јавним исказом у камере ТВ да то није никакво богатство него баласт. Али нас одмах и охрабри речима да ће се и Србима вратити једноазбучје које су имали пре него што су своме језику дали српскохрватско име. И би необично искрен : у дугом одсуству једноазбучје у ћирилици се преобратило у једноазбучје у латиници. Тиме Срби променише свест о себи и пре тражења Немаца и АВ . Истовремено требају да буду срећни јер, по Клајну, латиница је неопходна за учење математике , хемије и сл. Па се зато Срби нису ни могли бавити тим наукама пре Титовог Новосадског књижевног договора из 1954.г. кад су спознали благодат хрватског писма.
    Збиљићеви и моји текстови не могу у дневне новине , нити ми можемо добити признање од Новости какво су у време Манојла добијали Матица српска и институционални лингвистички прваци за правопис и осталу бригу за србство.. А онда и први и други добише признање од СПЦ, која ћути кад пропада ћирилица.Па поред оволиких професорских текстова можда би Стање ствари требало да изложи суду јавности и мој текст „Лингвисти одржали опело ћирилици“.

  2. Користан линк који није само кукњава над злехудом судбином ћирилице је следећи http://necuugovornalatinici.palankaonline.info/2015/01/strateskiokvir.html
    Текст на тему „Прилози стратешком оквиру борбе за јавну употребу ћирилице у Србији“

  3. Вечерње новости кош нису, можда хоће, објавиле ово наше реаговање из „Ћирилице“ на Реметићев интервју: Молимо да то објави Стање ствари

    НЕДОТАКНУТА „ВРУЋА“ ЈЕЗИЧКА КАША

    (Поводом интервјуа у Новостима с лингвистом академиком Слопбоданом Реметићем)

    Поводом интервјуа у Новостима (5. јануар 2015) с академиком Слободаном Реметићем желимо да нам се допусти да у име Удружења „Ћирилица“ предочиме оно кључно о чему у интервјуу није било речи, а мислимо да је то било неизбежно да се каже.
    Неизбежно је рећи да готово само једно једино, али суштинско, недостаје у овој суморној причи о српском језику и писму познатог и нама драгог академика Слободана Реметића. Академик Реметић облеће око ћирилице као разиграно маче око врелог качамака који му је понуђен у Новостима, а маче никако, од страха да се не опече, не сме, ни да „омирише“ понуђено.
    Нису (данас свакакпо нису) Хрвати, Бошњаци и Црногорци – тј. чињеница да се једино српски језик у свету може називати и својатати како се коме прохте – основни „кривци“ нама, него су основни кривци за језик Срба, пре свега данас у српским научним институцијама за српски језик и писмо – Матици српској, САНУ-у, САНУ-овом Институту за српски језик у коме је Реметић више година био директор), затим посебно у Одбору за стандардизацију српског језика (где је академик Иван Клајн председник, а Реметић један од оних који води једну важну Комисију).
    Није ни држава Србија у томе једини, па ни кључни кривац. Држава Србија је преко Члана 10. Устава Србије решила питање писма и језика по једноазбучкој пракси која влада у целом свету за сваки други језик (српски језик на ћирилици). И држава је кључни проблем у томе решила. Проблем је остао и даље углавном у српским језичким институцијама, а Реметић око њих и око себе у тим институцијама обиграва, пазећи се добро да се никоме ни на који начин „не замери“ или још није ни сам начисто може ли се на досадашњи (наопак, уникатан у Европи и свету) начин чувати и језик и писмо. Проблем нерешеним и погубним, рекли бисмо слободно, чине српске језичке институције и српски лингвисти. Они су решили уникатно у целом свету питање писма и језика у Правопису (Матица српска, 1993- 2010), а онда пребацују врућ качамак на — државу. Држава није лингвистичка институција, мада треба, може и мора и она тиме да се бави тако што ће од научника и стручњака захтевати решење одавно уоченог проблема и већ обрађеног у Удружењу „Ћирилица“ у 20-ак књига, а задужене научне институције језика нису о томе проблему директно објавиле ниједну књижицу ни до дан-данас, иако су директно плаћене за тај посао у вези са српским језиком и његовим писмом. Ми из Удружења „Ћирилица“ већ четрнаест година предлажемо да се уради у српским језичким институцијама оно што се урадило одавно у целом свету. Српски језик и српски народ не могу се нормално развијати и културно и национално обједињавати као народ на апсурду – да имају нормиран језик у четири колоне: две у изговору (екавски и ијекавски) и две у писму алтернативно по избору (и српско писмо — ћирилица и хрватско писмо — латиница).
    Наравно, и полуписмен човек зна зашто је Србима корисно да знају и хрватску патиницу и зашто је Хрватима корисно да знају и српску ћирилицу, али су Хрвати, па и Бошњаци и Црногорци у нормирању језика поступили у складу са светском праксом, па су цео свој народ објединили на једном изговору (ијекавском) и једном писму (латиничком) у писању језика којим се служе. Српске институције се у томе „играју“ као што су се, тада готово неизбежно, „играле“ под комунистичком влашћу, па за Србе праве и данас језички и графички стандард како нико не ради у свету, па ни Хрвати, ни Бошњаци ни Црногорци. Сви су се они објединили на једном изговору и једном писму, а у народним говорима и код њих је шаренило. Али народно говорно шаренило код њих не постоји у стандардном или књижевном језику. Тај уникатни у свету начин нормирања само српског језика и писма за тај језик круцијалан је и још непремостив разлог што се Срби не могу нормално, еволутивно развијати на свом језику и писму у духу своје миленијумске традиционалне културе и цивилизације, него и даље задржавају обману од „богатства двоазбуичја“ и четворолике језичке норме, чиме је српско писмо сасечено и стигли смо после Новосадског договора до сопственог ћирилицоцида данас у Србији и свуда међу Србима, а у двоструком изговору у стандарду неки Срби говоре сличније, на пример, Хрватима него Србима. Језик Срба јесте један у народу и на једном изговору и на два, и на једном и на другом писму, као што би био исти језик и на сто писама, али је штетно ово уникатно српско стање у свету, па за све Србе језик ни данас није, макар у стандарду, изједначен ни у изговору ни у писму, као што је то код свих других народа у њиховим стандардним језицима.
    Тај „врућ качамак“ у српским језичким институцијама Реметић је избегао и овде да макар и овлаш дотакне ни личним (биолкошким) ни научним језиком.

    Драгољуб Збиљић (професор српског језика и председник Скупштине Удружења „Ћирилица!)“

    (Нови Сад, 5. јануар 2015)

  4. @Д. Збиљић
    Ваш текст јасно указује где се налази проблем. За разлику од Вас, господин Видић говори и о себи и личним незадовољствима, што није добро. То омогућава да нам се јавља и НЕЋУ НА ЛАТИНИЦИ са својим личним „замислима“ уз рекламирање сопственог, неиндефикованог сајта. Можда грешим, али Ваш текст је са минималном, а довољном платформом за стварање савеза удружења. Можда је оно „сједињана“ непотребно, мада нисам сигуран у јасно значење те речи и употребу исте у називу удружења, која остају и самостална.

  5. „Можда је оно „сједињана“ непотребно, мада нисам сигуран у јасно значење те речи и употребу исте у називу удружења, која остају и самостална“ (Слободан Млинаревић).

    Ако се у удружењима хоће сједињење или јединство минимално, све је то лако договорити и „испеглати“ у директним договорима. Моје је и једно јхе лично (с некима се не бих ни у чему сагласио), али ћирилицу сматрам обавезно изнад себе, па бих се са свима договорио за начелну сарадњу и минимално обједињено или сједињено деловање. Лично мислим да је „Сједињена удружења“ лепши назив од „Савеза удружења“, али ми не би сметао ни Савез, ако већина тако мисли. Назив је, ипак, форма, суштина је обједињавање, колико је то могуће и — корисно за ћирилицу и Србе. Појединци смо пролазни и неважни, мада тренутно све зависи и од тога какви смо и појединци.

Оставите коментар