Резервни излаз: Реч-две о еутаназији

rezervni-izlaz-blogЕутаназијa као феномен је питање око којег се деценијама ломе копља. Ово не чуди с обзиром на то да је реч о различитом поимању фундаменталног људског права – права на живот. Прецизније, са једне стране рова стоји „право на живот“, а са друге, „право на смрт“.

Овим текстом покушаћу да развејем неке од заблуда када је реч о еутаназији као и да укажем на неке моралне зачкољице које прате ово питање. 

Заблуда о достојанственој смрти

Поборници еутаназије као оправдање за њену примену најчешће као разлог истичу да би она смртно болесном човеку који трпи неиздрживу физичку бол омогућила достојанствену смрт.

Површно посматрано, ова тврдња може да делује као разумна, оправдана, па и хумана.

Ипак, ако се по тој површини мало загребе, видеће се да заправо нико никада није рекао да смрт мора да буде достојанствена и „лепа“? Ни један човек никада не би могао то да тврди јер тако нешто било би глупо, наивно и надмено свезналачки. Разуме се да бисмо сви желели да једнога дана скончамо мирно, у свом кревету, поштеђени боли и муке, но, уколико тако не буде, то нипошто не би значило да бисмо због тога били мање достојанствени.

Довољно је сетити се свих оних људи који су страдали мученичком или насилном смрћу, па да се запитамо да ли је таква смрт умањила ишта од њиховог достојанства.

Пре свега, треба се запитати да ли је лакоћа умирања оно што човека чини Човеком или је то начин на који је проживео живот.

Парадоксално, заговорници еутаназије управо својим најгласнијим аргументом свесно или несвесно одузимају човеку достојанство.

Наиме, смртно болесног човека они доживљавају само телесно и само споља. Посматрају бол и немоћ, и на основу спољних манифестација болесника, оцењују неопипљиво, унутрашње стање, односно стање какво, по њиховом „стручном“ мишљењу, болесник заиста заслужује.

Свака особа, била верник или атеиста, не може да оспори чињеницу да човек није само физичко тело, него спој и оног унутрашњег и оног спољашњег. Ако се човеку одузму сви они унутрашњи атрибути и посматра га се само као физичко тело које због болести више није способно самостално да брине о себи, које трпи велике болове и које због тога што пре треба послати у „достојанствену“ смрт – зар то онда није очигледно одузимање достојанства једном људском бићу и то у тренутку његове највеће слабости, и што је најгоре, људском бићу коме пре свега треба пружити негу, пажњу и љубав.

Људско биће посматра се, дакле, као објект који, парадоксално, има шансу да поново постане човек са свим својим унутрашњим и спољашњим одликама, али тек онда када се његов живот оконча убиством или самоубиством. Чином убиства, тј. смрћу, њему се заправо враћа достојанство и људскост, што је апсурдно.

Такође, ваљало би приметити како „достојанствена смрт“ наједном постаје узвишени циљ друштва, иако оно готово ништа не ради да подржи достојанствен живот.

Друштво које болесне људе избацује голе и босе из болничке постеље на улицу зато што здравствено осигурање више не покрива њихове болничке трошкове; друштво у коме тешко болесни и сиромашни умиру у својим бедним домовима, гладни, промрзли и заборављени, а да притом често нико данима и не зна да су уопште умрли – није ли лицемерно да говори о достојанственој смрти. Где jе заиста понос тих несрећника и чини ли их не баш елегантна смрт мање достојанственима од оних „срећника“ којима ће лекар преписати смртоносну дозу лека након које ће заспати вечним сном.

Знамо и колико само људи страда у саобраћајним несрећама због пребрзе вожње или вожње у пијаном стању, па ипак, још ниједна држава није решила да потпуно забрани производњу и промет алкохолних пића или забрани вожњу аутомобилом, а све због тога што смрт у саобраћајној несрећи и није тако достојанствена, према логици подржавалаца еутаназије. Ако су бол, немоћ и патња непријатељи људског достојанства, не следи ли из тога да су исто то и аутомобили и алкохолна пића?

На послетку, запитајте се када размишљате о достојанственој смрти, може ли бити да човек окружен породицом и пријатељима, окружен љубављу, ипак умре лишен достојанства, па макар умирао и у најстрашнијим мукама.

Озакоњено убиство

Ако сте од оних који еутаназију сматрају врхунцем милосрђа, зашто би вас бринуло да ли је она у вашој земљи забрањена? Ако сте убеђени да је убиство тешко болесне особе самарићански гест, пар месеци или година затвора нису ништа спрам великог дела које сте уверени да чините, зар не?

Без намере да иког охрабрујем, питам се може ли велика патња коју неко више није у стању да посматра уопште да се мери са пар година затвора. Сматрам да је лицемерно залагати се за нечију смрт, а истовремено се трудити избећи казну због убиства, нарочито ако се има уверење да је оно једино правично и исправно што може да се учини.

Све ми се чини да је закон који би дозвољавао еутаназију најпотребнији онима у чијим срцима негде дубоко чами искрица сумње да убиство, па макар сматрано милосрдним, ипак није добро дело и не може донети ништа добро. Да би савест била умирена, потребан је закон који ће убедити и убеђивати све сумњичавце да чине исправну ствар.

Истина је да људи најчешће верују да ако је нешто „по закону“ онда је то аутоматски и добро. Ово, дабоме, уопште није правило.

Могућност злоупотребе

Могућност злоупотребе еутаназије, питање је које се намеће само по себи. Не бих да помињем грамзиву родбину, похлепне лекаре или просто жељу за осветом, али ћу пробати да повучем паралелу између укидања смртне казне и увођења еутаназије, како бих указала на очигледну нелогичност и недоследност у посматрању ова два проблема.

Наиме, сви знамо да у тзв. развијеним демократијама преовладава став да смртну казну треба укинути, између осталог и зато што постоји вероватноћа да у правном систему који, дакако, није савршен, страдају невини.

Ово је, по мом мишљењу прилично разуман став, али ипак, изнела бих једно питање о којем би можда ваљало размислити:

Како то да друштво које воли да се представља као хуманистичко толико брине о евентуалној невиности осуђених за најтежа кривична дела, док истовремено занемарује или минимизира шансу да неко на превару буде еутаназиран?

Шанса да се над неким лицем на превару изврши еутаназија једнака је, ако не и већа, од шансе да над невиним буде извршена смртна казна. Чини се као да се за исти морални проблем очигледно користе двоструки аршини.

Смрт није једини избор

Колико финансијске потешкоће у које многе државе западају, а са њима и њихови здравствени системи, могу да утичу на то да еутаназија има све више поборника? Чињеница је да у озакоњењу еутаназије наопак систем може да оствари значајне уштеде. Рекло би се да је много лакше пацијента успавати него: пружити му бољу негу, ангажовати више радне снаге, створити боље болничке услове ако не и посебне установе које би се бавиле само таквим, најтежим болесницима, омогућити породици болесника психолошку и другу помоћ у превазилажењу трауматичне ситуације, радити на лековима који би деловали и онда када морфијум не даје резултате… Све су ово опције које би друштво које тврди да му је заиста стало до својих грађана, нарочито оних најнемоћнијих, морало максимално да исцрпи пре него што се лати да јавно покрене и дебату о еутаназији, а камоли причу о њеној скорој легализацији. Чак и да су све могућности да се пацијенту помогне исцрпљене, као што нису, то још увек еутаназију не чини јединим исправним решењем.

Друштво које је своју пажњу усмерило на укидање живота уместо на олакшање боли и патње, уводи ли нас озакоњењем еутаназије на мала врата у ново друштво које ће у своје редове примати само здраве и праве, а одбацивати оне болесне, са неким обликом инвалидитета, старе и немоћне. Неминовно је, након свега се запитати, тежи ли данашње друштво ка томе да болесне људе поново сматра непотребним баластом, како су то неки „велики“ научници закључили још пре стотинак година, а нацисти потом спроводили у пракси.

И на крају, али не и најмање важно када је реч о еутаназији, јесте питање граница човекове слободе. Чињеница је да је сваки човек слободан да са својим животом чини шта му је воља. Поборници еутаназије најчешће су ближе оном баналнијем поимању слободе које би упрошћено могло да се дефинише тако да је свако слободан да ради шта хоће, па и да се убије, ако то сматра сходним.

Из таквог поимања слободе долазимо у необичну ситуацију да је право на живот и неприкосновеност живота као елементарно људско право одједном постало мање вредно од права на смрт, које се данас представља као посебно достигнуће у корпусу људских права. Као што је речено, сваки човек може да чини оно што му је воља са својим животом, и то није спорно. Спорно је да ли је исправно тако живети. Ово треба увек узети у обзир, и када је реч о сопственом, а нарочито онда када се одлучује о туђем животу.

(Резервни излаз, 9. 11. 2014)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-30R



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Наравно да је много тога итекако спорно са идејом да сваки човек има искључиво право да располаже са својим животом. У појединим државама самоубиство је криминализовано – ако некоме не пође за руком да се убије за тај чин одговара (чини ми се да је тако у Сингапуру). У многим земљама по неуспешном покушају самоубиства следи обавезно психијатријско лечење чиме се аутономија особе битно сужава јер је деловала противно својој добробити. А ограничавање аутономије када делујемо против сопствене добробити (самоповређивање, покушај самоубиства и слично) је један снажан показатељ да се не сматра за неприкосновено право да човек може да располаже са собом како му се прохте – то право у појединим случајевима итекако може бити ограничено (као и право да располажемо сопственом имовином).

    Друга ствар на коју по мом мишљењу треба скренути пажњу да је располагање сопственим животом (и могућношћу да га окончамо) ограничено моралним обавезама према другим људима – у промишљању да ли учинити тако нешто или не (ако уопште разуман човек промишља о тако нечему) у обзир долази утицај тог чина на велики број других људи и њихову добробит.

Оставите коментар