Томас Бремер: Јасеновац није злочин Католичке цркве

tomas-bremer

Томас Бремер (Фото: Nina Into)

Београд – Без обзира на све кризе и ратове које данас имамо, ситуација у свету је потпуно другачија него у време Првог светског рата. Између осталог, цркве су се освестиле и схватиле да су надлежне за очување мира, што се види већ из свих већих конфликата у протеклих 100 година – каже у разговору за Данас Томас Бремер, професор екуменске теологије на Католичком богословском факултету Универзитета у Минстеру (Немачка). Он је учествовао на Међународној конференцији „Православни свет и Први светски рат“, одржаној крајем прошле недеље у Београду на Православном богословском факултету.

Како коментаришете оцене да су у суштини сви ратови верски, иако се све монотеистичке религије залажу за мир и љубав међу људима?

– У ту теорију уопште не верујем, јер кад детаљније анализирамо, сви ратови имају неку политичку или економску димензију. Религија се злоупотребљава у друге сврхе. Имамо пример у Европи – конфликт у Северној Ирској, који се описује као сукоб између католика и протестаната. Кад се дубље погледа, види се да је то стари социјални и економски конфликт у коме се религија углавном користи као изговор.

Колико је промена начина ратовања, које је све више виртуелно, изазов за улогу Цркве у изградњи мира и помирења?

– Класичан рат у коме се директно сукобе две војске и зна се ко је победио, више не постоји. Ратови се углавном више не воде међу државама, него унутар држава или између једне државе и једне групе, као што сад видимо на Блиском истоку. То значи да се мењају појмови државе и државног суверенитета. На отварању овог скупа владика бачки Иринеј је, одговарајући на реторичко питање да ли је рат тема за теологију и Цркву, рекао да се цркава тиче све што се дешава у овом свету, па према томе и рат и питање рата и мира. Будући да се ратови сада воде на другачије начине, без директног противника, то јесте тема на коју и цркве морају да реагују.

Како су Римокатоличка и Протестантска црква у Немачкој пребродиле кривицу која је Немачкој приписана за изазивање оба светска рата?

– Ситуације после Првог и Другог светског рата биле су потпуно другачије. После Првог светског рата у немачкој јавности владало је уверење да ми нисмо криви, да су сви против нас, да у ствари нисмо изгубили, јер ниједан страни војник није био на немачком тлу. То је допринело некој форми реваншизма, која је на крају омогућила и долазак Хитлера на власт, јер су Немци, из разних разлога, били незадовољни не само резултатима Првог светског рата, него и условима у којима су тада живели. После Другог светског рата било је потпуно јасно да је Немачка крива и, наравно, није могло бити говора о томе да нисмо изгубили рат кад је цела земља била срушена и окупирана. Али, на крају крајева, то је било врло поучно и корисно за Немце, јер су се освестили. За мене је јако важно да је то је омогућило, не одмах после рата, али наредних година, да Немци увиде и признају своју кривицу. Они су имали исто мишљење о узроцима и кривцима за рат као и жртве рата. Заједничко виђење историје је веома важно.

Протестантска црква је у тим околностима била отворенија. Она је у новембру 1945. донела Штутгартску изјаву о кривици, у којој су протестанти преузели одговорност за рат. Код католика је то било мало сложеније, јер је Католичка црква врло јасно била против националсоцијализма и тек је у Конкордату из 1934, кад је Хитлер већ дошао на власт, преовладало убеђење да је свака власт дата од Бога. За Католичку цркву у Немачкој било је лакше да се повуче од одговорности, јер је могла да каже да је била против националсоцијалиста и да су католички свештеници били затварани у логоре. Али, 1965. дошло је до занимљивог процеса – немачким бискупима стигло је писмо пољских католичких бискупа који су, иако су Пољаци били жртве, молили за опроштај и пружили руку помирења. Немачки бискупи су одговорили, а и Други ватикански концил водио је ка преокрету у мишљењу. Оно што је ново, а важи за обе цркве, јесте нова свест о улози цркава у друштву.

Због чега су протестантске цркве најотвореније за екуменски дијалог и сарадњу?

– Разлози су историјски. Оне су имале мање проблема од Католичке и православних цркава да се удруже и заједно раде. То је започело у 19. веку, углавном у Америци, у коју су протестанти побегли од прогона у Европи и у којој су остварили ту толеранцију.

Колико односе римокатолика и православних оптерећује тешка међусобна историја од пада Цариграда пред крсташима 1204. до данас?

– То у првом реду није црквена тема, мада терет историјског искуства стоји над тим односима. Али, ми нисмо робови историје, него људи нашег времена и цркве имају своје послање. Фактички односи између Православне и Католичке цркве последњих 50 година су пуно бољи него што се то понекад види. Али, ми смо увек склони да видимо директне проблеме са првим комшијама, као што је случај са Србима и Хрватима, мада католици нису само Хрвати, нити православци само Срби.

Због чега су остала неразјашњена питања о улози Ватикана у Другом светском рату, на којима инсистира православни Исток – унијаћење, Јасеновац..? Многима смета то што је папа емеритус Бенедикт Шеснаести у младости био припадник Хитлерове омладине.

– Нисам човек који жели да избегне одговорност своје цркве. Напротив, често сам критичан према њој у многим погледима, али ово су веома компликоване историјске теме, које захтевају озбиљно истраживање. Бенедикт Шеснаести је рођен 1927, на крају рата је имао једва 18 година. Био је по тада важећем закону примљен у Хитлерјугенд, као сви. Из Вермахта, где је врло кратко био, побегао је пре краја рата. Он је из врло конзервативне католичке баварске породице, а то је био један од главних кругова противљења националсоцијализму. Погрешно је њему било шта пребацивати, али такви митови су врло чести. Што се тиче улоге Католичке цркве у Другом светском рату, спорна су питања Пија Дванаестог и надбискупа Степинца. Знамо да је Јасеновац био злочин, али то није злочин Католичке цркве. Постоје сведочанства Срба да им је Степинац помагао, које комунистичке власти нису узеле у обзир. Зна се и да је Јосип Броз Тито био код Степинца, јер је хтео да Католичку цркву одвоји од Рима и тек кад је Степинац то одбио, онда су га ухапсили. То су сложена питања и тешко је рећи где је кривица.

Екуменизам и папски примат

У делу православног света постоји дилема да ли су све стране искрене у екуменској сарадњи или постоје скривене тежње Римокатоличке цркве за успостављањем примата?

– Папски примат и његова реализација је питање које се сада другачије поставља после доласка новог папе. Али у принципу је то једна карактеристика Католичке цркве, део њеног идентитета. Питање је како се тај примат може и треба остварити. Потпуно је јасно да православне цркве и остале западне цркве то не прихватају. У време кад су цркве биле сједињене, римски патријарх, дакле папа, у редоследу свих патријарха био је први, иако није имао ту врсту примата, тај обим компетенција који сад има у КЦ. Зато треба разјаснити шта је прво место међу патријарсима које је римски патријарх имао и да ли постоји могућност да та посебна врста примата важи само за КЦ, док се у односу са православним црквама мора наћи начин суживота који је био до Великог раскола. Што се тиче искрености, ако је нема, дијалог би морао одмах престати, јер то нема смисла. Ја верујем у искреност сваке стране, али на већ поменутом примеру Северне Ирске види се да је неповерење између католика и протестаната толико велико да сваки позитиван корак једне друга страна доживљава као предумишљај. Понекад се то види и међу католицима и православцима.

Јелена Тасић

(Данас, 10. 12. 2014)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Wg



Categories: Преносимо

8 replies

  1. Бриљантан текст. Крајње јасан, требало је нешто овако да се појави на СС.

  2. Јасеновац и Ендехазија јесте пројекат и остварење Римокатоличке цркве,под покровитељством њемачких нациста. Идеологија и логистика злочина била је дјело Католичке акције. То је непобитно, идеолошко- геноцидним дјеловањем свештенства, показао Виктор Новак у Magnum crimenu. Бремер то једноставно не зна, не вјерујем у његову злу намјеру. Међутим одбрана Степинчева у том контексту, говори о „селективном знању“ када је бивша Југославија у питању коју показује њемачка историографија. Опет и опет, ваљало би се вратити иницијативи Pro oriente о српско-хрватској комисији историчара која би утврдила гро чињеница о Другом свјетском рату код нас.

  3. постоје докази за преко 1400 католичких свештеника, именом и презименом, који су активно учествовали у геноциду над Србима у НДХ, тј. својеручно су убијали Србе.

  4. Данас је, као и увек, истина негде између али је ретко на средини, јер
    су се модерна средстава за ширење лажи (“истине“) усавршила на штету истине.
    Зато је већина данашњих “истина“ по правилу врло близу лажима!
    Било би добро да Стање пронађе признатог аутора који већ има студију или научни рад са насловом који је антитеза наслову овог текста и, равнотрже ради, објави га!
    Тек након тога, ми, слободномислећи читаоци, могли бисмо покушати да донесемо некакве своје закључке избегавајући да се понашамо као најобичнији лакмус папир!

  5. Замислимо да је којим случајем Католичка црква активно била против геноцидне политике НДХ против Срба, а овако иако неки нису били превише „за“, нису били ни превише „против“ … Слажем се са г.Анђелковићем да би неки врсни познавалац ове материје требало да одговори. Треба нам Виктор Новак из 21-ог вијека…Подсјећам да је А. Степинац био солунски добровољац…

  6. Miroslav Anđelković,
    rekli ste jednu jako važnu stvar da „…су се модерна средстава за ширење лажи (“истине“) усавршила на штету истине.“
    Zamislite tek kako su daleko bile stvari od istine u vrijeme bivšega sistema kada je bila dozvoljena samo njihova istina, de facto i de iure?
    A danas se kao polazište „istine“ uzima upravo ono što su napisali komunisti. I to je toliko puta ponovljeno, tolikim generacijama da većina o tome uopće više ne razmišlja kao o nečem što možda i nije tako.
    I to je problem ovih prostora. Veliki problem.

  7. У фрутлендској “Србији”, објављен је чланак др Уроша Станковића о хрватском надбискупу – кардиналу Алојзију Степинацу, који дословно гласи:

    АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ – СОЛУНСКИ ДОБРОВОЉАЦ?
    После смрти Антуна Бауера ( 7 дец. 1937 ) када је Алојзије Степинац постао надбискуп загребачки у српској штампи поздрављен је овај догађај.. Подвлачило се да је А. Степинац добровољац Солунски, што не би постао да није био патриота и одан југословенској мисли. Сви су то примали као добар знак, да старешина хрватске римокатоличке хијерархије постане ранији Солунац.
    Једног дана налазио сам се у згради Српске Патријаршије у Београду, где се налазио Црквени суд, у ком сам као адвокат, имао посла. О добровољцу Степинцу се и тамо говорило. Тадањи секретар Црквеног Суда, касније ( после рата ) епископ у САД, Стеван Ластавица, изнео је мишљење да А. Степинац, није био добровољац у српској војсци на Солунском фронту. Касније држање загребачког надбискупа, нарочито у годинама 1941-45 није оправдало наде које су постојале у вези његове личности. После објављивања његовог Дневника упознала се јавност са мишљењем о Србима овог високог функционера хрватског римокатоличког клира. Оно није нимало повољно за Србе. Природно је, да многи Срби, нису могли довести у хармонију оваквог Алојзија Степинца, који из дна душе мрзи Србе, са Алојзијем Степинцем, добровољцем са Солунског фронта. Да ли је могуће да се особа која је у Србији гледала Пијемонт свих јужних Словена могла толико изменити и окренути за 180 степени и од одушевљеног пријатеља постати смртни непријатељ. Мислим, да тако могу окарактерисати надбискупово одобравање геноцидног убијања голоруких, ненаоружаних Срба. Одговор на ово питање читалац ће наћи у ниже изнетом чињеничном стању, изнетом у хрватској штампи.
    Чињенично стање: Према Вилхелму Кајлбаху, професору богословског факултета у Загребу, Степинац се налазио као ратни заробљеник код Италијана. Они су га пустили из ратног заробљеништва 6 децембра 1918, да би отишао у Солун и кроз Јужну Србију дошао у Загреб. Пре његовог одласка за Солун, закључено је примирје између држава Антанте и Аустро-Угарске ( 3 нов. ). Већ 11 новембра престала су сва непријатељства у Првом светском рату и Алојзије Степинац није могао активно учествовати као добровољац, у било каквим ратним операцијама. То је важно да се зна. Да ли се он сматра добровољцем, јер се морао раније пријавити за добовољце, а да ли је тиме прекршио заклетву коју је положио у “царској и краљевској аустроугарској војсци” од споредног је значаја. Исто тако није потребно дискутовати, да ли је таква пријава била искрена или неискрена. Сваки војник има право да употреби сва средства да се ослободи непријатељског ропства и дође кући. Такав поступак не би се могао осуђивати. Али, све то приказује надбискупа Степинца у другом светлу. Можда, као хрватског патриоту, који није имао никакве љубави према Србима ( у овоме се није мењао ), нити оданости према југословенској идеји. Да је раније успео да дође у Хрватску, може се претпоставити, да би продужио да се бори у аустроугарској војсци. Јасно је, да нема места оном мишљењу које се укоренило код Срба, – о југословенском патриотизму Алојзија Степинца. Или, ако не љубави, а оно бар поштовања Срба као бораца, уз доприношење великог броја жртава за ослобођење и уједињење јужних Словена, у које се убрајају и Хрвати.
    Да је Степинац био Солунски добровољац у оном смислу као што то замишљају Срби, он не би постао загребачки надбискуп, јер Римска курија се за све време Првог светског рата свим силама борила за очување у целости Аустро-Угарске монархије, уз неприкривену мржњу према Србима, које Ватикан сматра полуцивилизованим. Југославија, какву предлажу Француска и Енглеска, изгледа Светој Столици као нека теско остварљива утопија која може, бар за неко време, значити доминацију полуцивилизоване и православне Србије над напреднијим католичким земљама. С друге стране, “Југославија је могла да доведе до тријумфа револуционарног покрета постигнутог уз помоћ француског и италијанског антиклерикализма”. ( Изјава кардинала Гаспарија).
    Исправно је било тврђење за које сам први пут сазнао у Српској Патријаршији у Београду. Да ли је Степинац био формално добровољац тј. послужио се пријавом у добровољце ради ослобођења ратног заробљеништва у Италији и доласка у своју отаџбину, није од важности за тему коју расправљамо. Питање, да ли је прекршио заклетву односно “присегу” може имати неког значаја само за Хрвате чији је био надбискуп, а од 1953 и кардинал.
    Поред многих других историјских чињеница, и случај надбискупа Степинца показује колико су Срби – по сирини своје велике Словенске Правослвне душе и по српском карактеру чојства и јунаштва – излазили вазда са добрим у сусрет Хрватима, а колико су им Хрвати враћали злом за свако учињено добро – по мери свог неуобличеног карактера и развраћене душе, затроване мржњом према Словенству и Православљу – са којом их Ватикан кљука стотинама дугих година” (Види: Др Урош Станковић, Алојзије Степинац – Солунски добровољац? Србија, октобар 1980, Fruitland, Ontario, Canada ).

    * * *

    Др Стеван Д. Тривунац објавио је у “Србији” од октобра 1980, изузетно значајан чланак под насловом “Ми Срби и Степинац” као одговор Лазару Прокићу илити “Р. Оршаком” како је обичавао да се потписује… Иначе, Лазар Прокић се обртао од комунисте до наци-фашисте… Једно време је радио на комунистичкој пропаганди у Паризу, а касније се удомио у немачком нацистичком Институту анти-коминтерне у Берлину (DEUTSCHES ANTIKOMMUNISTISCHES INSTITUT), затим у нацистичком Обавештајном бироу (PRPAGANDA STAFFEL). Такође, Прокић је радио под немачком окупацијом и за нацистички тз. “научни” институт у Београду (DEUTSCHES WISSENSCHAFLICHES INSTITUT ). Радио је и за маршала Јосипа Броза у време Информбироа, када је стекао и његово поверење. Посебно преко своје супруге и њене родбине, која је са Брозом одржавала партиску везу преко комунистичких партиских ћeлија. Meђутим, када се ситуација са информбировцима смирила, Прокићу је југословенска Удба доделила нову мисију, да ступи у везу са шефом “југословенске” секције на радио станици “Deutsche welle .” Све остало је познато. Прокић није једини Србин који је бранио Павелићевог надбискупа Степинца. Степинца је бранио Павелићев гост и Брозов доглавник Милован Ђилас ( Види: Давор Соха и Слободан Игњатовић, Зашто Ђилас брани Степинца, Политика Експрес, Београд, 5. Јул 1989). Такође, Степинца су бранили расколницки владика Дионисије Миливојевић и поп Андреј Димитријевић и извесни љотићевски публицисти који су се окупљали око минхенске “ИСКРЕ”… (Види: Zagreb trial called by Orthodox bishop attack on religion, The Pittsburgh catholic, 31. October 1946); Исто: Srpska borba, Chicago, Illinois, 12. Januar 1974); Исто: Милан Грујичић, Једно одвратно писање “ИСКРА” Бр. 183 од 15 октобра 1958 године, Мисионар, септембар – децембар 1958, Chicago, Illinois, U.S.A.). Уверен сам да је мали број Срба у свету који су сачували oвај чланак др Стевана Д. Тривунца, који дословно гласи:

    МИ СРБИ И СТЕПИНАЦ

    Прокламовање усташке НДХ хрватска католичка црква је скоро једнодушно подрзавала. Та нова државна власт је, још првих дана јавно обзнанила да ће јој један од првих задатака бити систематско истребљивање српског живља и Српске православне цркве у Хрватској. И том планском геноциду приступљено је заиста одмах, чим се усташка власт како тако организовала.
    Било је нормално очекивати да ће хрватска католичка црква бар из хришћанских побуда устати у одбрану прокажених Срба православаца. Нажалост, не само да она то није учинила, него је врло брзо ступила у сарадњу са усташким властима, и то баш на том геноцидном плану. Тадашњи њен поглавар, загребачки надбискуп Алојзије Степинац, примио се за викара усташке бојне, а потом за претседника државног одбора за католичење Срба. Прихватајући ове две истакнуте функције, Степинац је пружио моралну подршку усташком режиму. Та сарадња на врху омогућила је потоње бројно директно конкретно учесће нижег клира у усташком клању Срба, у рушењу и пљачкању српских православних храмова и у његовом претварању у католике. Бројни католички свештеници проповедали су са амвона уништење српских шизматика. Многи од њих су постајали предводници убилачких хорди и управници концентрационих логора. Све је то било познато њиховим старешинама, са надбискупом Степинцем на челу, али никоме од њих није уопште долазило на ум да такво криминално делање забрани или у случају непослушности да виновнике кажњавају или лишавају свештенослужбеничког звања.
    Ова чињења и нечињења хрватске католичке цркве одговорна су за мученичку смрт стотине хиљада Срба у НДХ. И када је пропала ова геноцидна назови држава, ми Срби смо јавно пред целим човечанством оптужили њеног шефа надбискупа Степинца. Нисмо га тужили комунистичком суду, јер нисмо веровали у његову партијско-партизанску правду.
    Наша оптужба наишла је на пуно разумевање слободног светског јавног мнења, па чак и у многим угледним католичким круговима. Та објективна светска јавнвост забележила је то саучесништво хрватског католичког вођства са геноцидним усташким режимом.
    Годину и више дана касније, комунистички режим у Југославији покренуо је кривични поступак против Степинца због колаборације за време НДХ. Једна од оптужбених тачака инкриминисала је и Степинчево учесће у усташком геноциду над Србима. Ми се у тај процес нисмо мешали, нити смо аплаудирали пресуди којом је Степинац осуђен за недела према Србима.
    Степинац је један део казне издржао у казненом заводу, па је потом био интерниран у једно мање место где је и умро. Његова смрт је инспирисала Хрвате да покрену акцију за његову рехабилитацију. Његова осуда је као мучна хипотека притискивала и хрватски народ и његову католичку цркву. Ако би се постигла његова рехабилитација, онда би унеколико ублажила и његову колективну националну одговорност за геноцид НДХ.
    Ми Срби смо сматрали да се принципијелно Хрватима не може оспоравати право да покрећу питање Степинчеве рехабилитације. Реагирали смо повремено на неистине којима су се служили у тој својој акцији, јер смо сви били једнодушно уверени у кривичну одговорност Степинца и хрватске католичке цркве за геноцид према нама.
    Током времена су хрватски напори да рехабилитују Степинца почели да добоијају неочекивану помоћ некојих Срба појединаца, па чак и једне српске емигрантске организације. Ми смо забележили и разобличили посебним освртима две такве појаве – изјаву професора Стевана К. Павловића (1975) и коментар “Наше речи” (1978). Међутим, ових дана се појавио још један Србин као Степинчев бранилац. “Хрватска ревија” у свом тромесечнику за ожујак 1980. штампала је чланак који јој је послао “један српски интелектуалац – доктор права” под насловом “Ми Срби и Степинац” и са потписом “Р. Орашки”.
    Постоји, међутим, осетна разлика између Орашког и његових простепинчевих српских претходника. Они, непример, нису потпуно ослобађали Степинца сваке одговорности, него су, на основу новопојављеног материјала из ватиканске архиве изводили закључке или да га тај материал “не претставља више ни као јунака а нити као злочинца хрватског национализма, него тек као једног обичног слугу цркве” (Павловић), или да из те документације за сада произлази да ни Ватикан ни кардинал Степинац не могу бити одговорни за усташке злочине, али да су морално одговорни за нечињење ( “Наша реч”). Павловић је додао и опрезну примедбу да “још увек мањкају многи комади у мозаику (доказном).”
    За Орашког, међутим, “случај или афера Степинац” уопште не постоји. Постоји само “легенда о неодговорном идентификовању ратног загребачког надбискупа Алојзија Степинца са државом и партијом др Анте Павелића и њиховим геноцидом у раздобљу 1941-1945. То фатално изједначавање коме је срачунато кумовала комунистичка партија Југославије, а нарочито њен шеф Јосип Броз некритички је прихваћена од необавештених ( или лоше обавештених ) Срба у једно време када су националне емоције биле достигле интезитет белог усијања”. И тако по Оршком Степинац није никакав геноцидни зликовац, него мученик, невина жртва титовско-српског комплота. Он није чак одговоран ни за преверавање Срба у католике ( и ако је начелно био за њ ). Прелаз у католичанство су тражили сами Срби, поглавито они који нису могли пребећи у Србију и којима се није ишло у шуму, да би тиме спасли своје животе. Орашки закључује да је Стрепинац заиста био ватрен присталица НДХ али против Павелића. И да је за време усташке владавине водио скоро отворени рат против поглавника због његових злочиначких поступака према Србима, Јеврејима и Циганима. Међутим, таква формула је већ употебљена у јавној хрватској дискусији поводом акције да се Степинац рехабилитује. По замисли некојих учесника то би било могуће ако би се успело да се он одвоји од сарадње са усташким режимом и Павелићем. Овај је на то реагирао 1954. дословно: “криво је ако се каже да је кардинал-надбискуп био за хрватску државу а против њеног режима. Но ја и хрватска држава смо заједно, па је Степинац био за мене, за мога Лубурића, мога Вранцића и мој Јасеновац”.
    Констатујући да је у међувремену “угледало света читаво море написа, студија и збирки докумената, углавном повољних по кардинала. Орашки огорчено примећује да српска егзилна јавност није престала да и даље ћути поводом случаја Степинца, као да уопште не хаје за та нова архивска открића из спорног времена која некадањег осуђеника преобраћају у живог свеца, а загребачку катедралу у хрватски Опленац ( само далеко посећенији са далеко више пијетета” ). Тако је Орашки потпуно преиначио једначину Срби – Степинац. По њему није кардинал кривац према нама, него смо ми кривци према њему. Криви, што смо га неправедно оптужили за саучесништво у геноцидном злочину ХДХ, криви што тај свој грех према њему ни данас не признајемо, криви што се опиремо његовој рехабилитацији.
    Читајући са неверицом ове кукавне редове “једног српског интелектуалца” којима блати свој намучени српски народ, сетио сам се таквог истог понашања Срба комуниста. И они су као Орашки, оптуживали нас Србе за велико-српску хегемонију, за тлачење осталиг народа и народности у Југославији, правдајући тиме зла која су нам ти исти народи и народности наносили као колаборатери наци-фашизма. По среди је исти мањак основног српског родољубља, исто помрачење српске националне свести, исто служење српским душманима. Са таквим случајевима не поломише се; они се само региструју. Не поставља се ни питање који су мотиве руководили овакве српске отпаднике да изврше ова недела на штету свог народа. Остаје нам само да се побожно поклонимо сенима милионских српских мученика и да их замолимо да се не жалосте због оваквих појединих Срба. То су изузеци, безначајни када се упореде са огромном већином српског народа која неће понашања никад заборавити своје мученичке жртве Орашковог кардинала – свеца.
    Стеван Д. Тривунац (Види: Стеван Д. Тривунац, Ми Срби И Степинац, Србија, октобар 1980, Fruitland, Ontario, Canada ).

  8. Проф. Смиља Аврамов је више пута говорила, а и писала („Геноцид у Југославији…“), да је дошла до документа из ког се види да је А. Павелић у енглеској служби од 1929. Уосталом – и поред поодмаклог доба – проф. Аврамов је итекако активна – те може да потврди и додатно појасни ову, нама драгоцену тврдњу.
    Усташки покрет је основан на православни Божић, 1929 – не због убиства хрватских посланика у Скупштини Краљевине СХС, већ због увођења личног режима (шестојануарске диктатуре – како су комунисти говорили, називајући је и монархо-фашистичка) краља Александра. Мало се зна да је прва усташка жртва био, само неки месец по оснивању, Тони Шлегел, директор загребачке „Југоштампе“, масон (Јеврејин?), човек који је саветовао Александра да узме ствар у своје руке.
    Усташки покрет др Срђа Трифковић у својој књизи „Усташе“ не карактерише чак ни као нацистички. Јер: за разлику од нациста, где је ликвидација „неодобних нација“ била део идеологије и државног програма, те је обављана хладно, без емоција – са циљем да се обави у што краћем року и што већем броју – усташе имају патолошки (топао, еротски) однос према жртви: они је мрцваре, настоје да њене муке буду што дуже. Уосталом: једини национални програм Хрвата је ликвидиација и елиминација Срба: 1914, 1941, 1991… потпуно је све једно да ли то раде као војници А-У, НДХ, партизанских јединица (шеста личка дивизија је створена да би била Шеста Хрватска дивизија као део планиране Народноослободилачке војске Хрватске).
    Главно извориште усташких злочина је, дакле, Лондон (Париз, Вашингтон). Али, Католичка црква итекако сноси кривицу, јер су сви злочинци католици, а многи од њих и католички свештеници.
    Што се тиче др Прокића, његова знања су кључна у разобличавању улоге масонерије у стварању и разбијању „прве“ Југославије. (владају и данас).
    Зато предлажем да СПЦ и РКЦ организују научни скуп/скупове на тему присуства масонерије. Данас је у српском „мејнстриму“ јако много масона, али јако мало (ни мало?) хришћана. Исто је и у Хрватској.

Оставите коментар