Олег Бондаренко: САД у Србији спремају нову „обојену револуцију“

На моја питања одговара директор Агенције стратешких комуникација Олег Бондаренко:

oleg-bondarenko

Олег Бондаренко

Сергеј Правосудов: Олег, ти си неколико година живио у Кијеву, али прошле зиме, у јеку протеста, вратио си се у Москву. Зашто?

Олег Бондаренко: Заиста, ја сам осам година радио у Кијеву, гдје сам био на челу невладиног Руско-украјинског информационог центра. Ми смо покушавали организовати руско-украјинску сарадњу: организовали смо конференције, издавали књиге, снимали филмове итд. Ипак, руска држава није сматрала за сходно да се занима „меком моћи“ према другим државама. Ја и још неколико ентузијаста нисмо се могли супроставити добро организованој машинерији прогуравања америчких интереса. Како је познато САД су потрошиле на Украјину, само официјално, више од 5 милијарди долара. Као резултат, добили смо апсолутно антируски режим на својим границама. Сада је дјелатност Руско-украјинског информационог центра замрзнута пошто је радити у Кијеву постало небезбједно, мада сам остао на вези с украјинским новинарима, експертима, политичарима, бизнисменима.

Како ће се развијати ситуација у Украјини?

Продужиће се грађански рат будући да на томе инсистира САД. Американци ће уложити максимум напора ка томе да уведу у тај рат Русију. Како избјећи војни сукоб, ја не знам, будући да је тај тренд одређен не у Кијеву, већ у Вашингтону, који потпуно контролише ситуацију у Украјини. Остаје нам да само жалимо становништво Украјине.

Да ли ће Доњецка и Луганска народна република бити згажене?

Мисим да неће. Те републике ће се очувати захваљујући пријатељским везама са Русијом. Штавише, оне ће постати саставни дијелови будуће Новорусије. Затим ће им се присајединити и други региони Украјине: Дњепетровска, Одеска, Хароковска, Запорожска, Херсонска, Николајевска обаст, а можда и Закарпатска. Већина становника ових региона ни сада не симпатишу кијевску власт, а грађански рат, економски хаос и пад стандарда живота још више ће их одгурнути од Кијева. Они ће излазити на митинге и демонстрације, а ако их почну убијати онда ће људи почети да се наоружавају и да се боре за своја права, сада већ са оружјем у рукама. Очигледно је да ће грађански рат у Украјини трајати још најмање пет година, значи да ће се транзит гаса преко украјинске територије налазити под сталном опасношћу. Дакле, треба проширивати „Сјеверни ток“ и реализовати нови пројекат који ће доћи умјесто „Јужног тока“.

Чиме се могу објаснити потешкоће настале при реализацији пројекта „Јужни ток“?

Није тајна, да садашња власт ЕУ проводи проамеричку политику, а Американци апсолутно нису заинтересовани за сигурну испоруку руског гаса у Европи. Супротно, они су увијек били против те испоруке. Сада се влада Њемачке, на челу са Ангелом Меркел, хладно односи према Русији, а то се нимало не допада њемачком бизнису. Практично све велике корпорације Европе се противе санкцијама према Русији, али их политичари не слушају. То значи да ћемо у најскорије вријеме бити свједоци смјене политичких елита у низу европских земаља. Ако погледамо резултате недавних избора у Саксонији (Њемачка) видјећемо да су добре резултате успјеле да добију партије евроскептика „Алтернатива за Њемачку“ и Лијева социјалистичка партија. У будућности у Европи ће се наставити поларизација политичког спектра и пораст утицаја крајње лијевих и крајње десних партија. У Француској „Национални фронт“ већ броји 25 % гласова. У Великој Британији добре резултате на изборима показује Партија независности Уједињеног краљевства која тражи излазак земље из ЕУ. Лијеве партије постижу успјехе на изборима у Грчкој, Италији и Шпанији. Већ данас Русија треба да учврсти контакте са тим политичким снагама.

Данас је најслабија карика ЕУ Мађарска. На челу те земље је лидер „Мађарског грађанског савеза“, евроскептик Виктор Орбан, који јасно штити националне интересе. Притом, најближи конкуренти његовој партији нису неки проамерички политичари, него још већи евроскептици из партије „За бољу Мађарску“ , Управо зато се Мађарска налази на путу изласка из ЕУ и настоји да учврсти сарадњу са Русијом. Зна се да је ова земља веома јако подржавала пројекат Јужни ток.

Ако говоримо о „Јужном току“ онда овдје у првом реду треба обратити пажњу на Бугарску. Ова земља је постала главна кочница у реализацији датог пројекта. О суверенитету Бугарске може се говорити условно. Политичка ситуација је овдје крајње нестабилна. Сваки дан у Бугарској може долетјети неколико америчких сенатора, локалне власти ће одмах отказати реализацију пројекта који је погодан за њену земљу. Управо то смо видјели недавно. Очигледно је да Русија није могла бесконачно чекати када ће власти Бугарске одлучити да испуне оне обавезе изградње „Јужног тока“ које су на себе преузели. Као резултат тога Владимир Путин је објавио да гасовод неће ићи у Бугарску него у Турску. То ће дозволити да се заштити Турска од транзитних ризика везаних за Украјину.

Предвиђало се да ће се гас „Јужним током“ испоручивати још у Италији, Србији, Аустрији, Мађарској, Хрватској, Словенији, а такође и БиХ. Зато треба мислити о томе како достављати гас до ових земаља заобилазећи Украјину која је у пламену. Нисам увјерен да ће гасно чвориште на граници Турске и Грчке довести до тога да се отклоне сва питања. Можда би овдје требало споменути и Румунију. Ова земља је конкурисала скупа са Бугарском за право да постане учесник пројекта Јужни ток. Тим више што перспективе политичке стабилности у Турској отварају масу питања. На границама Турске, сиријски и ирански Курди ратују са борцима исламске државе. Односи између централне владе и турске заједнице Курда остављају утисак да се жели боље. Неки амерички аналитичари блиски ЦИА-и отворено предлажу да се обједине ратови у Сирији и Украјини да би се на тај начин створили проблеми између Русије и Ирана. Зато је потребно „само“ дестабилизовати Турску.

Олег, а ти си радио у својству политичког консултанта садашњег предсједника Србије Томислава Николића. По твом мишљењу да ли се политичка елита у Србији много разликује од елите у Бугарској?

Много. Српска политичка елита је самосталнија у доношењу одлука. У многоме то је условљено чињеницом да Србија још није постала чланица ЕУ. Резултат тога је да је Србија одбила да уводи санкције Русији без обзира на снажан притисак од стране САД и ЕУ. У току ове године испорука производа из Србије у Русију се повећавала три пута. Предсједник Србије Томислав Николић је највећи савезник Русије у Европи, мада у влади Србије постоје и отворени агенти утицаја САД такви као потпредседник Зорана Михаиловић. Али ја не мислим да ће политичари, који су оријентисани на Американце, моћи да убиједе Србе да се придруже санкцијама против Русије.

Неопходно је нагласити да Русија не предлаже Србији никакву геополитичку алтернативу. Амбасадори Русије у тој земљи стално су изјављивали да ми немамо ништа против тога да Србија уђе у ЕУ. Но, иза сцене је остала чињеница да прије него што уђе у ЕУ Србија мора постати чланица антируске војне алијансе – НАТО. Сада, у условима заоштаравања односа између Русије и ЕУ та позиција изгледа чудно. Очито је да Русија треба отворено предложити Србији да у првој етапи сачува статус неутралне земље да би била мост између наше земље и ЕУ, а затим да уђе у Евроазијски савез.

Ако не гријешим, од 1. јануара 2015. године на територији Србије почињу дјеловати сви закони ЕУ. Испада да ова земља неће имати права члана ЕУ, али је принуђена да носи масу обавеза. Како у таквим условима Србија може сачувати своју неутралност?

Чињеница потписивања о асоцијацији са ЕУ не забрањује земљама да улазе у неке друге међудржавне творевине. На примјер, многе државе Латинске Америке су потписале сагласност о зони слободне трговине са ЕУ, али су притом оне створиле сопствено трговачко удружење. Ја не кажем да ће Србија одмах да пристане на приједлог Русије. Данас, Србија нема алтернативу уласку у ЕУ пошто је Русија нигдје не зове. Русија треба да позове све своје потенцијалне савезнике у Евроазијски савез, ОДКБ и ШОС. У свијету ће се појавити алтернативни центар привлачења за земље које не желе да се нађу у орбити Запада. Што се тиче јануара 2015. године, не мислим да ће Србија аутоматски напустити неутрални статус и да ће одустати од свог договора са Русијом (према томе и од договора о бесцаринској трговини).

Хоће ли Американци моћи утицати на то?

Недавно су САД промијениле своју политику на Балкану, ако су раније рачунали на прозападне либерале, сада су почели сарађивати са радикалним националистима. Посебно се то јасно испољило за вријеме посљедњих избора у Републици Српској (БиХ) на чијем челу је већ много година Милорад Додик. Раније је он био по вољи власти САД и ЕУ, али су сада они одлучили да играју против њега и рачунали су на СДС. Управо на челу те партије 90-тих, за вријеме рата у БиХ, био је Радован Караџић. Већег непријатеља за САД тешко је било замислити, али су пријашњи лидери ове партије или покојни, или су у затвору, или се скривају. И сада је СДС постао инструмент у рукама САД и ЕУ за борбу против Милорада Додика, који је у овим условима нагло почео да се претвара у проруског политичара. Додик је успио да побиједи на изборима, али са веома малом предношћу.

Слична ситуација се одвија у Србији. Властима САД и ЕУ није по вољи чињеница да Србија не одустаје од сарадње са Русијом. По мојим подацима већ на прољеће 2015. године САД ће покушати да остваре у Србију сљедећу обојену револуцију, при чему ће то радити снагом проруски настројених патриота. Нису случајно Американци пустили из затвора у Хагу лидера СРС Војислава Шешеља. Подсјетићу да су некада Томислав Николић и премијер Србије Александар Вучић били Шешељеви саборци. Ипак, док је он био у затвору они су направили СНС и побиједили на изборима. Јасно је да им Шешељ то није опростио. Изашавши из затвора, оне је већ почео енергично да критикује политику Николића и Вучића. Око Шешеља покушавају да концентришу проруски настројене непарламентарне партије и покрети, а затим ће их гурнути на свргавање власти. Економска ситуација Србије је сада тешка. Незапосленост премашује 25%, зато за протесте постоји социјална база. Власт Шешељу природно неће препустити, тим прије што је он врло болестан.

Ако, пак, Американци схвате да неће успјети потпуно отргнути Србију од Русије, онда они могу рачунати на унутрашње нереде. То неће бити тешко рачунајући на конфликте са Албанцима на Косову и муслиманима у БиХ. У том случају у Србију ће бити лако пребацити одреде бораца из Сирије, Ирака, Либије и веома ће бити компликовано зауставити тај рат. У том случају активи Газпрома у Србији ће бити у опасности. Прије свега ријеч је о НИС-у. Очигледно је да Русија треба да буде активно супротстављена тим плановима.

АУТОР: Сергеј Правосудов

ПРЕВОД: Милана Бабић/Евроазија.инфо

(Евроазија.инфо, 15. 12. 2014)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2RV



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Значи Тому и Вучића руше СРС, ДСС и Двери, а иза свега тога стоји, као мозак операције, Срђа Поповић из Канваса. Можда је Срђа Поповић планирао да Наши и Образ упадну у НИС?

    Зашто онда Русија подржава Двери, ДСС и СРС? Руски посланик је недавно био на сабору Двери, руска државна телевизија интервјуише председницу ДСС, Дугин у посети Шешељу… А Двери, ДСС и СРС руше Тому који “је највећи савезник Русије у Европи, мада у влади Србије постоје и отворени агенти утицаја САД такви као потпредседник Зорана Михаиловић“.

  2. Прочитајте ово – па још једном, и – ако треба још једном, и добро размислите, покушавајући да донесете закључак… Шта вам то може казати? То је прототип постсовјетске “меке силе“: Магла у маглиној магли, упетљаној у магловиту паукову мрежу. Само пар од многиh примера:
    1.Тај Бондаренко је био саветник Томислава Николића? Када (године?); За које сврхе? Докле? Можда и сада? Ако више није – онда зашто?
    2. „…Као резултат тога Владимир Путин је објавио да гасовод неће ићи у Бугарску него у Турску. То ће дозволити да се заштити Турска од транзитних ризика везаних за Украјину.. “. Каква глупост!? Па, та Турска има свој гасовод са Русијом “Плави ток“. Њиме добија шта јој треба. Та Путинова објава (а добро је ако се тај нови гасовод икада изгради), када, и АКО тај гасовод (замена за Јужни Ток) који је у договору са Ердоганом најавио Путин буде готов, са великим складиштима гаса на турско-грчкој граници ( гаса који Турској није потребан и који може служити само за реекспорт), то ће у суштини значити да је Русија ипак попустила захтевима “Трећег Пакета“ ЕУ – другим речима, Газпром неће моћи да управља дистрибуцијом и продајом гаса од његовог изласка из турских складишта на територију ЕУ која ће тај гас куповати. Тај гас ће морати, уколико ЕУ има интереса да га купује (а сигурно би требало да га има због својих јужних чланица и Балкана у целини) да иде преко новог гасовода кроз Грчку (члана ЕУ) који ће бити изграђен од средстава Запада, а транспорт, дистрибуција и цена тог гаса купљеног од Газпрома ће бити под контролом западног конзорцијума (у коме ће можда бити дозвољено и мањинско учешће Газпрома?).
    3. Сада ово: „Да ли ће Доњецка и Луганска народна република бити згажене?
    Мисим да неће. Те републике ће се очувати захваљујући пријатељским везама са Русијом. Штавише, оне ће постати саставни дијелови будуће Новорусије. Затим ће им се присајединити и други региони Украјине: Дњепетровска, Одеска, Хароковска, Запорожска, Херсонска, Николајевска обаст, а можда и Закарпатска…“ (цитирам са свим штампарским прешкама) . Што се Доњецка и Луганска тиче: вероватно је тако. Али – док је званична Русија од недавно потпуно (из разумљивих разлога) изоставила сваки помен појма “Новоросија“ – ова двојица се њиме поигравају. У ком циљу? У том региону заиста постоји велико анти-кијевско/љвовско расположење, али у војном погледу потпуно немоћно, а у њима влада језиви неспутани западноукрајински терор. Како Правосудов&Бондаренко замишљају да се то што причају икада може остварити без војне интервенције Русије до које не сме доћи? То је безочно играње осећањима и судбинама тих људи – и најбоље се може упоредити са оном баналном изреком: “Лако је туђим к….. по коприви лупати“.
    3. У овом тексту интервјуа, чији је аутор Сергеј Правосудов, а не Бондаренко, има много сличних мутних тачака, а оне нису случајно мутне, јер ко зна шта је тај Правосудов и који му је посао – биће му јасније. Да се разумемо: нисам против развоја “меке силе“ (постсовјетске) Русије – али, још увек су неспретни, а разни правосудови-бондаренки свом послу очигледно нису дорасли.

Оставите коментар