Љубинка Боба Недић: Гос’н Вербићу, имате минут?

Због начина на који се ви са нама зезате, да простите, питам се шта је уопште ваш посао. Мислим, ја знам. А да ли ви знате?

Када сте постављени за министра имала сам само једну велику замерку. Питала сам се како човек од науке и интегритета може да пристане да буде део Вучићевог тима, онако генерално. Помислила сам да имате неке дечачке снове о бољој школи (а стварно некада делујете мало поспано), да вам је наука мало померила ракурс, да вас је Петница навела да идеализујете ђака и да бисте стварно нешто да промените.

Vucic-Verbic

Онда је кренуло оно са колегом који је сада министар пандурације, па помислих рећи ћете себи: „Ало, Срђане, шта ти ово треба с плагијаторима да седиш на седницама, које су ионако смртно досадне?!“, а ви – ништа! Тада сте ми постали сумњиви. Онда сам била пријатно изненађена кад сте решили да нам скинете с врата бар мало администрације којом нас продужена рука министарства (то су оне школске управе над којима баш немате много контроле) гуши последњих година. Било је оних који су рекли да промене и нису баш велике, а мене су тада жуљали неки обрасци које нисам хтела да попуњавам јер су болесни, па ми баш беше лакше. Многи су се подсмевали идеји да наставници шаљу предлоге за побољшање школства, која се летос појавила. Пола мене је мислило да је одлично што се неко сетио и нас да пита, а пола се нервирало што прво не укинете заводе и не распустите оне кочничаре по министарству, него нама уваљујете њихов посао. Те две половине мене су и даље у свађи. Међутим, и даље сам вам давала шансу, мада сада не знам шта ми тада би. Ваљда сам мислила да се не може систем ни честито упознати, а камоли променити за два-три месеца. Кад сте се појављивали на ТВ-у много ме је нервирало што вам треба пола дана да завршите реченицу, али ми се свиђало што бар не нижете политичке флоскуле као Обрадовић, него ипак покушавате да кажете нешто и о образовању.

А онда је кренула прича о смањењу плата у јавном сектору.

Руку на срце, нисам очекивала да ћете се ви ту ишта питати, јер нисте никаква политичка личност, па логично нисте ни јака. Боље да сте ћутали него што сте изјавили да нам плате јесу мале, па додали – али биће још мање. Али, понављам, нисам ни очекивала да ћете се супротставити Великом Вучићу. Усред те халабуке око најављеног смањења плате, лупили сте ми шамар, и не знам шта вам је то требало. Е, сад прелазим на „ти“. Мислим, лупио си ми шамар. Твој врли колега је крајње безобразно, неуко, па и злонамерно поручио просветним радницима да због „кратког радног времена“ могу да потраже и додатни посао ако су им плате мале. На страну то што наши закони не дозвољавају да радиш два посла, осим на црно, на страну и онај економски маг коме ће свака жена на пијаци оповргнути план економског опоравка, јер и она зна да кад се нема, не може ни да се троши. Све на страну, осим тебе. Да ли је могуће да ниси смео да проговориш и обратиш се јавно колеги министру? Како си могао да у том тренутку не будеш на нашој страни и не одбраниш нам достојанство? Тим си нам нечињењем поручио да ниси на нашој страни. Е па, нисмо ни ми на твојој! А просвета смо ми, много више него ти. Ти си највиши чиновник у систему.

Срећа је велика да су се просветни радници дозвали памети и кренули у штрајк. Бисери које од тада нижеш ме више не изненађују и одавно не вагам да ли си у ствари добро мислио, а лоше рекао. Ипак, желим да наведем последња два из ризнице министарских мудрости, за случај да налетиш некако на овај текст.

УЧЕНИЦИ НЕ СМЕЈУ ДА ТРПЕ

Тако је, министре, не смеју. Зашто онда не разбуцаш квази стручњаке који им последњих 14 година стихијски уводе реформу која не личи ни на шта? Зашто си потписао решење о смањењу броја часова географије и страног језика туристичким техничарима, на пример? Мени је само то довољно да ти не верујем да мислиш добро ученицима. Наравно, ниси ти мислио на своје пропусте и пропусте двоглаве заводове аждаје и скарабуџеног Националног просветног савета.  Ту се вадиш на ингеренције, законе, независност институција. Мислио си на нас и на наш штрајк. Предложио си нам транспаренте. Да покорно извршавамо све своје радне обавезе, смислене, једнако као и бесмислене, а да у слободно време (кога имамо на претек) носимо транспаренте! Само да не штрајкујемо, да деца не трпе. Да трпимо ми и да поднесемо херојску жртву зарад суманутих идеја оног егоманијака. Ко шиша Устав, ко шиша међународне конвенције које раднику гарантују право на штрајк у борби за радничка права? Право да ти кажем ја једва чекам да испуниш обећање и укинеш нам право на штрајк скраћивањем часова. Па да онда лепо, ко људи, замандалимо школе, залепимо артију „Школа не ради!“, и штрајкујемо како треба. Смоква расте гледајући у другу смокву, али ти се мани Вучићеве демагогије с том патетиком о деци која трпе. Избори се за наш статус, па да видиш како нико више неће да трпи.

Него, да ли уопште смеш да питаш на седници Владе што су напредњаци запослили на хиљаде нових чиновника, зашто држе 63 000 саветника са просечном платом од 109 000 динара, и што Вулин више не носи црнину, него молерско одело? Шалим се, питање је реторичко. Знам да не смеш.

НАСТАВНИЦИ ДА ПРИПРЕМЕ ПЛАН НАДОКНАДЕ

Не брукај се више непознавањем процеса рада, молим те. Не можемо да надокнадимо данас део наставне јединице коју смо обрадили пре, рецимо, два месеца. Не би требало да је тешко да се то схвати. Узгред, питај оног научника из пандурације како су полицајци надокнадили оно што је за време њиховог штрајка пропуштено. Да ли су накнадно наплаћивали казне за прописно паркирање, јер је можда за време штрајка било непрописно? Како лекари надокнађују? Терају нас да пијемо лекове кад смо здрави, јер су штрајковали кад смо били болесни? Па, мислим, стварно…

Не иде ти то министровање. Јеси бољи од Тинде Ковач којом су нам претили, али не можеш бити добар министар ако ниси на страни просветних радника. Не можеш да мислиш на децу, а да не мислиш на њихове учитеље. Нисмо ми велики привредни систем, па да се постављаш као генерални директор. Јесте да је Доситеј Обрадовић једно време био директор свих школа, али није то то. Знам да те је изнервирала она учитељица која је имала амове на глави док је оцењивала задатак твог сина. Откуд онда твоја потреба да нам и ти ставиш и амове и узде? Стварно мислиш да ћемо то трпети? Не надаш се ваљда стварно прекиду штрајка зато што си дозволио и синдикатима да мало шминкају ЗОСОВ?

И још нешто – то што сам бирала и вагала речи није да бих према теби била блага. То је зато што ми и ђаци читају блог. Само зато.

Ето, министре, то ти хтедох рећи.

За почетак.

P. S. Ех, да! Кад већ и даље уважаваш министра финансија, поручи му, молим те, да се не блесави, да не шаље стално нове преговарачке тимове, неупућене у претходне разговоре, да им каже да не касне јер је то у цивилизованом свету неваспитано, и уопште – да се мало уљуде. Не мислим на физички изглед.

Љубинка Боба Недић је „професор, ради у школи, а радила је и на телевизији и у музеју“

(Клотфркет, 3. 12. 2014)



Categories: Преносимо

3 replies

  1. Диван текст гђе Бобић-Недић. Само недостаје податак о младој нади из Петнице да је докторат на нематичној струци и на само 97 страна одбранио почетком о.г. непосредно пред избор за министра просвјете и науке, потом мимо закона учинио то ремек дјело недоступно академској и осталој јавности. Зато што је у многим круговима „наш“, ове чињенице су максимално заташкане. Једна од ријетких вијести о томе:
    http://www.time.rs/r/c/62f96f6112/

  2. Александре, потпуно сте у праву. То сам пропустила, као и оно неславно гостовање у Утиску недеље. Немам обичај да напишем текст, па да оставим да мало одстоји и после ревидирам. Седнем, кренем, објавим. Брзоплето, знам.

    Заборавила сам и да поменем да није докторирао на матичном факултету, као и да му је Друштво физичара недавно упутило јавну критику подржавајући штрајк просветних радника.

    Можда у неком следећем тексту 🙂

    Хвала вам на коментару.

  3. Професорка, свака Вам је на месту…

Оставите коментар