Митрополит Лонгин: Интернет и православље – заштитити се од непотребних информација

mitr-longin-saratovskiЖивимо у такозваном информационом друштву. Савремени медији и средства за комуникације пружају могућности које је пре само две деценије (за живота једне генерације!) било немогуће замислити. На човека се свакодневно обрушава бујица информација, и то често потпуно непотребних, сувишних. Да ли то утиче на човеково унутрашње стање, на његов духовни живот? Да ли постоје «правила информативне безбедности»? Како да човек не постане жртва информационог рата? Да ли су светим оцима били познати грехови у које падамо данас седећи испред монитора? На ова и друга питања часописа «Православље и данашњица» одговара митрополит Саратовски и Вољски Лонгин.

— Владико, да ли користите интернет, колико често и у које сврхе?

— Да, користим. Прегледам углавном сајтове с вестима и аналитичке сајтове. Нема ме у друштвеним мрежама и то ми је драго. Ако даље будем говорио нешто што разобличава интернет-зависност, то ће се пре свега односити на мене. И ја примећујем да ми се понекад деси да се занесем и рука ми сама тражи таблет како бих се прикључио на интернет. Али, хвала Богу, Господ је милостив и у последње време сам почео мање да га користим. Истичем то с великим задовољством.

То је у извесној мери природан процес: неко време пре тога сам такође практично сасвим престао да гледам телевизију. На прсте могу да набројим колико сам пута за последњих неколико година гледао неке информативне емисије. Међутим, ради се још и о томе да човек почиње да схвата: интернет, и све што на њему постоји јесте пропаганда. Притом то може бити, како професионална пропаганда, којом се баве специјални центри користећи најновије методике, тако и она која је направљена, што се каже, у домаћим условима, аматерски. Ипак, пропаганда свеједно остаје пропаганда. Догађаји из последње године су то сасвим јасно показали. «У рату је као у рату» и ако су људи раније ономе што је објављивано на медијима покушавали да придају црте бар извесне објективности, да прикажу различите тачке гледишта, трагање за истином, сад су технологије које се користе у ратовима у мрежи очигледне до те мере да је то непристојно. Мислим да многи људи имају овај осећај и да им он помаже да се трезвеније односе према интернету.

— Данас су људи у годинама приковани за телевизор, а млађи – за мрежу, они буквално тону у сан и буде се с гаџетима у рукама. Да ли живот у информационом друштву принципијелно утиче на човеков унутрашњи, духовни живот? Можда чак треба рећи: да ли му оставља могућност за унутрашњи живот, за усредсређеност?

— И да и не. Све зависи од тога како се човек односи према ономе што користи. Главно је, по речима апостола Павла, да ништа не овлада нама: Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да ишта овлада мноме (1 Кор. 6, 12).

Заиста, ако човек озбиљно, свим срцем осећа оно што види и чује у «виртуелној» стварности, коју стварају медији и мрежа, наравно да не само од духовног, већ и од обичног, правог, «спољашњег» живота ништа не остаје: човек једноставно губи здрав однос према стварности. Видимо око себе мноштво примера за то да се људи практично селе у онај «други» свет у којем проводе већи део свог времена.

Али ипак, треба да нагласим: не постоји ништа што може да делује на човекову душу споља с несавладивом силом. Увек човек бира, све зависи од њега. Он може активно да користи интернет и да остане жив, да осећа, да размишља – да буде нормалан. А може да потоне у виртуелном свету. Све зависи од тога које су човекове вредности, ради чега живи, шта испуњава његов живот.

Чини ми се да је нашој генерацији лакше да се одупре овој бујици. С интернетом смо се упознали као већ одрасли, формирани људи. Али, поштено говорећи, са страхом гледам на омладину која се од компјутера не растаје од најнежнијег узраста, – прво игрице, затим друштвене мреже… Да ли ће успети да исправно саграде свој стварни живот? Да ли ће моћи да ставе виртуелни свет на одговарајуће место? Моја посматрања младих људи који су одрасли у загрљају с гаџетима не дају ми повода за велики оптимизам.

Премда, понављам, све зависи од самог човека, а он је у стању да савлада многе тешкоће у свом животу. Ако је добио правилно васпитање – породично, црквено – и ако има навику да води пажљив унутрашњи живот биће му много лакше.

— У принципу, да ли је данас човеку теже да чује Бога, глас своје савести?

— Кад човек сам затрпава своју савест, овај кладенац, по речима аве Доротеја[1], песком сујете, јурњаве и разоноде, све му је теже и теже да чује овај глас. Није важно које је врсте овај «песак»: да ли је то погружавање у интернет или су обични свакодневни послови којима се човек потпуно предаје. Људи данас углавном живе потпуно расејаним животом.

— Људи су навикли да верују медијима. Али данас нико не сноси одговорност за нетачне информације. Дешава се да до ручка буде демантована вест која је објављена ујутру, која је све узбудила и изазвала праву буру у мрежама. А да не помињемо лажи, свесне манипулације, «ставове страна» – кад се у различитим издањима може прочитати супротно тумачење једних истих догађаја. Шта да ради читалац, потрошач информација? Да ли може да развије у себи умеће разликовања фалсификата? Или је главно да једноставно не жури с оценама?

— Пре свега, наравно, никад не треба журити с оценама. Данас је интернет право бојно поље на којем се воде информационе битке, које се могу упоредити с великим окршајима из старих времена. Није свако тога свестан. Ја бих био опрезан и не бих одмах веровао ономе што је написано. Људи се често неодговорно односе према својим речима. Данас се то, нажалост, односи и на новинаре који су дужни да проверавају изворе информација, а на личним блоговима свако прича оно што жели. Није важно да ли се то тиче живота појединаца, њихових стварних или наводних грехова или активности државних органа и политичких група. Зато не бих саветовао људима да одмах стају на нечију страну или да због нечега негодују.

— Трезвеност и чување осећања су увек спадали у главне хришћанске врлине. У чему треба да се огледају данас и како човек може да их одгаји у себи?

— И данас, као и пре хиљаду година, трезвеност се огледа у стражењу над собом, а не над другима. Између осталог, у томе да не журимо да оцењујемо људе око нас и догађаје који се дешавају. У васпитавању у себи извесне емоционалне и менталне аскезе, ако могу тако да се изразим.

Како се то постиже? Само дуготрајним трудом. Врлина трезвености се можда чак и више од свих осталих, негује навиком, тиме што се човек стално навикава да даје одмерене и трезвене оцене, а што је главно, да се сећа Бога.

— На наш живот данас огроман утицај имају друштвене мреже у којима можемо да размењујемо информације и мишљења с великим бројем људи. Међутим, управо се у друштвеним мрежама с невиђеном брзином шире паника, нервоза и агресија. Дешава се да после такве комуникације човеково стање може да се опише само речима познате револуционарне химне: «Кипи наш разум негодујући…» Да ли је управо ово стање «врења» и узбуђености греховно с тачке гледишта духовног живота? Да ли је ова страст била позната светим оцима и како се назива у православној аскетици?

— Мислим да је та страст – гнев, слеп, исхитрен, који је увек био присутан у људским животима. Овде се можемо сетити чак и савета из старозаветне књиге: Не буди нагао у духу свом на гнев, јер гнев почива у недрима безумних (Проп. 7, 9). И управо супротност и средство које може да победи оваква стања јесте трезвење. Ако човек има навику да се према свему односи трезвено, он се неће препуштати паници и нервози. Уопште, наравно, чак и невезано за ситуацију у којој се налазимо због украјинских проблема, овакво општење у друштвеним мрежама представља велико искушење за савременог човека.

— Има ли шансе да злоба и агресија које често видимо у коментарима и друштвеним мрежама остану само «на папиру» (на монитору)? Или се неизбежно изливају напоље, у наш живот?

— Све се то излива управо у обичан живот. Погледајте шта се дешава у свету! Јер, није тајна да «мајдане», «тахрире» и томе сличне ствари у многоме изазивају и организују друштвене мреже. Али, чак и ако се не дотичемо тако глобалних догађаја, колико се тог зла излива у међуљудске односе? Колико се људи свађа, псује, убија друге и себе?

Ово пребацивање из једног стреса у други, из јачег у још јачи, ремети човеков психички живот, душу и вољу и човек се разбољева. Знамо за огроман, апсолутно безуман број самоубистава која се данас свакодневно чине у целом свету – и код нас, и у иностранству. Занимљиво, да ли је неко анализирао колико је од њих повезано с овом хистеријом у друштвеним мрежама? Вероватно нико није истраживао, али мислим да је велики број самоубистава на различите начине повезан с интернетом. У сваком случају, довољно је велик да бисмо почели да размишљамо и говоримо о овом проблему.

Мислим да ће човечанство пронаћи противотров, да ће створити имунитет, да ће научити да користи ове ствари, да схвата њихову праву вредност. Али ми је страшно жао људи, посебно младих, који ће се сломити и биће једноставно индоктринирани свим овим безумљем које данас постоји на интернету. Нажалост, погинуће и умреће – и у духовном, и у душевном смислу, и буквално – још врло много људи.

— Мало је оних који сумњају у то да последњих месеци живимо у условима информационог рата. И премда се као «средства за масовно уништавање» користе електронски медији, штета која се људима наноси нипошто није виртуелна. Раскол се није десио само међу народима, већ и међу родитељима и децом, супружницима, међу људима који су се до јуче сматрали најбољим пријатељима. Да ли ће овај раскол и ово непријатељство које се појавило, моћи да се исцеле? Како? Колико времена ће за то бити потребно?

— То је врло тужно и тешко питање. Заиста, десио се раскол и ми видимо масу сведочанстава за то како су родитељи, деца, рођена браћа и сестре стали с различитих страна барикада. То је трагичан резултат информационог рата. Не знам да ли се може превладати. Јер, не знамо како ће се уопште завршити оно што се данас дешава[2]. Треба некако рашчистити ове сметове информација. Тешко ми је да то замислим. Али, Богу је све могуће.

— Данас се може прочитати, између осталог, на блоговима православних хришћана: «Срамота ме је због моје земље», «Срамота ме је због моје Цркве» итд. Да ли овакав «стид» има везе са хришћанством?

— Свако од нас има права да се стиди само за себе самог. И то је све! Ни за Цркву, ни за земљу, ни за људе, без обзира да ли су нам блиски или далеки. То није наша обавеза и није наше право. Дато нам је да се стидимо због својих рђавих поступака, да се боримо против њих, да чинимо све како бисмо их ишчупали из свог срца. То је хришћанско делање. Бескорисно је, штетно по душу и потпуно непотребно стидети се туђих грехова.

— Описаћу врло уобичајену ситуацију. Човек долази с посла уморан и уместо да се одмори, седа пред телевизор или «виси» на интернету. И испоставља се да се не одмара физички, већ се још више умара и притом осећа и духовну опустошеност, душевни умор. Зашто се то дешава? Томе се често препуштају чак и црквени људи знајући да после општења преко интернета практично не могу да обаве молитвено правило…

— Човек је слаб. Описали сте ситуацију кад се порив или навика претварају у страст, а свака страст обузима човека и чини га слабим. На пример, ако пије или пуши, он све одлично зна и разуме, испричаће вам зашто је то штетно и како га треба оставити – а сам притом не може да се уздржи. Тако је и овде. Али треба се борити и то снажно. Не треба човек да чека да сам изгуби жељу да се прикључи на интернет, већ да зауставља себе.

Да би се савладала било која страст потребна је велика снага воље. Ево, како човек држи дијету? Жели, а не сме. Тако је и овде: треба да постоји иста дијета, само информациона.

А верујући човек, наравно, свој живот треба да уређује на такав начин да му обављање молитвеног правила и читање Светог Писма увек буду на првом месту. На пример, кад се пробуди не треба да трчи некуда, да почне да ради, већ прво треба да прочита молитву. И увече треба обавезно да се помоли не одлажући правило за касније. Има један добар савет: чак и ако човек леже касно – у поноћ, у један после поноћи, треба да се помоли раније, а не да чека да падне с ногу од умора. Рецимо, може да прочита правило после вечере, у 8-9 сати увече, а после тога да заврши своје послове оставивши за касније неколико последњих молитава.

У сваком случају, ако човек свој живот уреди тако да му духовно буде на првом месту, биће му много лакше да се бори с неким пристрасностима, зато што ће му Господ пружати Своју помоћ.

— Данас, посебно за време постова, свештеници истичу да је врло важно да ограничимо коришћење интернета и друштвених мрежа. Ипак, тешко да данас можемо сасвим без интернета – јер, треба бити у току? Ако не уђем на интернет и не сазнам за ове или оне горке и жалосне догађаја, они неће нестати сами по себи. Притом, нећу моћи да их оценим на овај или онај начин. Оно што се дешава често изазива тугу, гнев, покаткад љутњу, озлојеђеност и чамотињу. Како човек с тим да изађе на крај?

— И ја увек позивам на то – за време поста човек треба да ограничи информације које прима. Лично ми помаже следећа мисао: ако се деси нешто ванредно, свеједно ћу за то сазнати. А све оне ситнице – ко се тамо с ким по ко зна који пут срео, ко је кога назвао и шта је рекао – нећу сазнати, и хвала Богу. То ништа неће променити.

Зато човек посебно за време поста треба да се труди да се уздржава од тога да проводи време на интернету, исто као и од забаве, телевизије, филмова и других сличних ствари. Ако има слободног времена боље је да га посвети Богу, да се помоли, да прочита неку катизму. Чак је много боље и корисније за душу да погледа неки хришћански филм или да прочита добру књигу. И неће после морати да тражи начин како да савлада гнев, љутњу, озлојеђеност или чамотињу.

— И на крају разговора, владико – Ваш савет. Да ли постоје нека основна «правила духовне безбедности» у информационим просторима?

— Неки паметан човек је једном рекао: у данашњем информационом свету преживеће и опстаће онај ко буде успео да се заштити од непотребних информација. Слажем се с тим.

Часопис «Православље и данашњица» бр. 31 (47)

Разговарала: Наталија Горенок

Са руског: Марина Тодић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 1. 12. 2014)


 

[1] «Кад је Бог створио човека уткао је у њега нешто Божанско, као неку помисао, која у себи, попут искре, садржи и светлост и топлоту; помисао која просвећује ум и показује му шта је добро, а шта зло: то се назива савест, а она је природни закон. То су они кладенци које је по тумачењу светих отаца, Исак откопавао, а Филистимци су их затрпавали (1 Мојс. 26)» Ава Доротеј. Душекорисне поуке. Поука трећа. О савести).

[2] Разговор је забележен у августу 2014.г.



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Поучан и едукативан разговор са Митропоитом Лонгином, који би свако требао прочитати. Уз жељу за још оваквих корисних текстова, поздрав уредницима сајта Стање Ствари.

Оставите коментар