Драгана Трифковић: Природно је да гледамо у Русију, али сами смо одговорни за своју судбину

Драгану Трифковић упознао сам (додуше, виртуално) године 2011, када је на сајту НСПМ-а објавила текст „Ташмајданско-азербејџански парк“. Написала ми је тада „желим да се посветим писању“ – тако је и било (објављивала анализе углавном на Фонду Слободан Јовановић и Новом стандарду), с тиме да се ангажман госпође Трифковић временом све више удаљавао од струке (пејзажна архитектура) и ишао ка политици, како унутрашњој (била је члан Економског савета ДСС-а) тако и спољној (недавно је била међународни посматрач на изборима у Доњецку и Луганску). Овај интервју је затиче и на месту директора београдског Центра за геостратешке студије, а после победе Санде Рашковић Ивић на изборима у ДСС-у постаје члан Политичког савета те странке.

dt-ria

Драгана Трифковић на конференцији за новинаре у агенцији РИА Новости

Били сте посматрач на изборима у Доњецку и Луганску? Јесу ли то били „прави“ или „самопроглашени“ избори?

Данас је многим људима тешко да схвате шта је „право“ а шта „лажно“, а то и јесте била тактика Запада од самог почетка. Збуњени људи који не могу да схвате дешавања око себе су лака мета. То је најбоље уочљиво на питању Косова и Метохије. Лажно је оно што нам представљају да је право и обрнуто. Говорим о званичној политици Запада, коју је нажалост усвојила и наша власт, али да се вратимо на конкретно питање, избори у ДНР и ЛНР су били слободни, демократски и одлично организовани у условима ратних дејстава. Није било никаквих насилних преврата, као у Кијеву рецимо, већ су грађани изашли да гласањем изразе своју вољу. Они су стрпљиво чекали сатима у дугачким редовима, како би обавили своју грађанску дужност. Излазност је била преко 80%, и све је прошло без икаквих инцидената. Људе нико није присиљавао да излазе на изборе, како су западни медији то представили. Осим посматрача из Србије, изборе су надгледали посматрачи из Немачке, Италије, Мађарске, САД, Француске, Бугарске, Аустрије, Грчке итд. Кроз разговор са гласачима након обилажења гласачких места, схватили смо да за њих избори представљају наду у бољу будућност. Дакле, ако су избори поступак којим народ поверава вршење власти представницима који су изабрани већином гласова, онда са сигурношћу можемо да кажемо да су избори у ДНР и ЛНР били прави. Ако по западним мерилима установимо да избори треба да легализују насилне преврате изазване уз помоћ увезених револуција, онда изборну вољу гласача треба прогласити неважећом. У сваком случају, Међународно право више не постоји захваљујући Западу који је увео владавину силе, и оно мора поново да се успостави. Позивање Запада на легалност и легитимитет звучи као позивање терористе са репетираном пушком и бомбом у руци, на мир.

Посланике СНС-а који су такође били посматрачи у Новоросији стигао је велики одијум, како у њиховој странци тако и у оном што се одржава као „Друга Србија“. Ви сте постали „персона ног грата“ за Кијев?

Могу вам рећи да је појављивање посланика СНС-а у својству посматрача било изненађење за мене. Што се тиче односа „другосрбијанаца“ према том поступку, ту су ствари сасвим јасне, за њих је непријатељ свако ко мисли другачије.

Нисам пратила какве су биле званичне реакције њихових колега из странке, не волим превише забаву која се у српским медијима нуди. Ако се сложимо око тога да су диктатура, контрола и цензура на високом нивоу и да супротстављање главним токовима није дозвољено ни обичним грађанима, како онда можемо да замислимо такозване дисиденте из посланичких клупа који самовољно одлазе да посматрају изборе у Донбасу „приватно“?! У сваком случају, иако не прихватам маштовита објашњења, сматрам да је њихово присуство у својству посматрача позитивно, да не улазимо у разлоге њиховог одласка.

Сви посматрачи до чијих имена су дошле власти у Кијеву, проглашене су за „персона нон грата“ са њихове стране, међутим то може да се схвати и као признање. Да ме не схватите погрешно, мислим да је рат у Украјини једна велика трагедија, и да нажалост велики део народа није свестан сценарија који је већ много пута одигран. То сазнање је за мене било поражавајуће. Прошло је више од двадесет година од југословенског сценарија, а у међувремену смо могли да гледамо Ирак, Грузију, Либију, Сирију, Украјину итд.

Драгана Трифковић у Луганску

Драгана Трифковић у Луганску

Одавде је тешко стећи праву слику, ви сте били на лицу места – јесте ли имали утисак да се у Доњецку и Луганску ратује? Како живи тзв. обичан човек?

У време када сам боравила у Луганској народној републици успостављене су линије раздвајања на основу Минског договора који је раније потписан. Договором је дефинисано и примирје, међутим украјинска војска га није поштовала. Ратна дејства су свакодневна али ипак мањег интензитета него раније. Током лета су у Луганску биле жестоке борбе, сазнала сам да је сво становништво напустило град. Више од месец дана није било воде, струје, снабдевања. Постоје села која су потпуно уништена, рецимо село Хрушјевата у коме је свака кућа погођена. Украјинска војска користи тешку артиљерију, оклопна возила и авионе против свог народа. Наиме они гађају градове и села, односно стамбене зграде, школе, куће, болнице, цивиле. После најинтензивнијих борби, становници који су избегли, углавном су се вратили. Живи се тешко. Већина њих нема никаква примања, јер је Украјина обуставила исплату плата и пензија у тим областима. Хуманитарну помоћ примају само са руске стране, док је власт у Украјини више пута ометала доставу помоћи из Русије. Грејања у време када сам боравила тамо није било, сем електричних грејалица, а воде је било по неколико сати дневно.

У интервјуу немачком медију рекли сте да „руска војска не игра никакву улогу у конфликту у Украјини“. Ако нисте видели руске војнике, јесте ли се у Новоросији срели са српским добровољцима?

Западни медији врло вешто манипулишу речима, па тако често „не разликују“ различите појмове као што су руска војска, добровољци, самоодбрана. Ја сам видела руске војнике, али да не заборавимо – у Украјини живе Руси. То су војници самоодбране из Доњецка и Луганска, који бране своје домове, породице, право на живот. Срела сам и Русе који су дошли као добровољци да бране свој народ из различитих делова света, рецимо из Норвешке и Русије, али они опет нису припадници руске војске, већ добровољци. То да руска војска није имала никакву улогу у рату у Украјини се односи на чињеницу да она није војно деловала на територији Украјине, иако је Запад желео да је увуче у рат. Она је једно време била концентрисана уз границу, и руски парламент је овластио председника РФ да употреби војску у случају потребе. Са једне стране, Русија је имала захтев да заштити свој народ који је угрожен, али и чврсто уверење да конфликт треба да решава политичким путем. Владимир Путин је донео одлуку да повуче војску са границе, и Русија је успела да избегне замку Запада. Губици које руски народ трпи су ужасни, али имамо страну која потенцира рат (Кијевску власт под контролом Вашингтона) и Русију која покушава да га заустави.

Српски добровољци у Новорусији су јако цењени, и народ им је захвалан – посебно због тога што зна кроз шта све су Срби прошли. Дејан Берић је недавно добио одликовања од Новорусије, и о њему можете чути само речи хвале. Ту је и српско-француска јединица са командантом Николом Перовићем, која окупља борце за слободу из различитих делова света. Поред Срба и Француза њој су се прикључили Шпанци, Италијани чак и један Бразилац.

Драгана Трифковић у Москви (Государствена Дума)

Драгана Трифковић у Москви (Государствена Дума)

Живите на релацији Москва-Београд и боље од других можете да сагледате руско-српске односе. Заправо је питање о томе да ли су ти односи искрени – колико се Александар Вучић у томе претвара а колико Владимир Путин тактизира?

Мислим да је однос Русије искрен и отворен, али да често наилази на неразумевање са друге стране. За разлику од Запада РФ поштује Међународно право, и снажно подржава решавање питања Косова и Метохије у оквиру њега. Русија је више пута штитила српске националне интересе у међународним институцијама уместо Србије, што је поражавајуће. Поред тога заинтересована је за јачање српске војске и економије, што би морало да буде приоритет Србије. Проблем је у томе што Србија и даље безалтернативно срља у ЕУ, иако је јасно да таква политика штети српским националним интересима и да ЕУ нема будућност. Погледајмо само колика је незапосленост у ЕУ, какве економске и политичке проблеме имају. Када о српским економским интересима одлучује ММФ, ми ту немамо чему добром да се надамо. Ова институција је уништила много јаче економије него што је српска. Интересантно је да осим економије она одлучује и о војсци, па је након преговора Србије и Русије о куповини МИГ-ова, ММФ одлучио да за такав издатак нема новца у српском буџету. Јасно је да српску политику и институције контролишу Вашингтон и Брисел и да њима није у интересу јачање српске економије и војске. Због тога постоји вероватноћа да ће Србија пропустити једину шансу за свој опоравак, у виду руских кредита за пољопривреду, стимулације извоза у РФ, куповину војне технике, обнову разрушене инфраструктуре. Ми кроз сарадњу са Русијом треба да обновимо оно што су нам пријатељи са Запада уништили бомбардовањем, индустрију и инфраструктуру, а касније војску кроз НАТО „реформе“. Без војске и економије држава не постоји, и због тога данашња Србија може да се назове колонијом а не државом. Геополитичка ситуација смањује маневарски простор, а Александар Вучић води политику потчињену Вашингтону и Бриселу, што аутоматски искључује могућност развијања сарадње са Русијом. Досадашњи притисак Запада био је усмерен на решавање питања Косова и Метохије, и испуњавање економских диктата ММФ-а. С обзиром да су ова питања решена и то на штету Србије, можемо да очекујемо да ће сви притисци убудуће бити усмерени на деградирање српско-руских односа, и усмеравање Србије против Русије. Питање је колико ће власт у Србији успети да се одупире том притиску, који није у складу са њиховим стратешким циљем, уласком у ЕУ. Владимир Путин је озбиљан државник и његова политика је до сада дала добре резултате како на унутрашњем, тако и на спољном плану, док је Србија под руководством политичких марионета.

КО ЈЕ КО

dt-malaДРАГАНА ТРИФКОВИЋ – рођена 1976. године у Београду, дипломирала је Пејзажну архитектуру и хортикултуру на Београдском универзитету. Живи и ради на релацији Београд-Москва. Објављује ауторске текстове на политичким порталима Нови Стандард, Фонд Слободан Јовановић, НСПМ и другим. Сарађује са српским часописом Геополитика и немачким Zuerst. Директор је и оснивач Центра за геостратешке студије. Члан политичког савета ДСС, и потпредседник одбора за сарадњу са Русијом.

ЦЕНТАР ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ – Основан је 2014. године у Београду ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа. Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, и залаже се за стратешку сарадњу Србије са Русијом.

Стиче се утисак да Срби на Русију и даље гледају попут Вука Исаковича и његовог „плавог круга, а унутра звезда“. Је ли Путинова Русија на трагу оне царске, која је нестала 1918. године, или је то ипак само једна постсовејтска творевина?

Данас многи људи из различитих делова света, у Русији виде наду за опстанак цивилизације. Природно је да Срби гледају у Русију, али проблем је у апатији, равнодушности и препуштености. Ипак смо сами најодговорнији за сопствену судбину, ако смо изгубили једну битку или више њих, не значи да смемо да се предамо. Србин који је најбоље проникао у душу нашег народа оставио је завештање „Нека борба буде непрестана“. Мислим да смо се превише одрекли сами себе, и то видим као највећи проблем. Што се Русије тиче, она се враћа себи, својој традицији, култури и својим коренима. Препоручујем свима књигу Леонида Решетњикова „Вратити се Русији“ која је ове године преведена на српски и објављена код нас. Аутор српским читаоцима појашњава: „Руси су скренули са пута 1917. залутали и изгубили свој дом, своју Русију. Новоградња – СССР – срушила се под теретом  искушења и проблема, након само седамдесет три године постојања. Сада смо у привременом смештају, још увек се расправљамо шта градити. А негде покрај нас је Русија, остављена, заборавњена, али не разрушена. Она, та тврђава руског духа, стоји непоколебљиво и чека своју војску-руски народ, спремна да га поново наоружа његовим непобедивим оружјем-вером, правдом, схватањем света, традицијом..“

Слична је судбина Србије са несрећном творевином Југославијом, са том разликом да ми још увек нисмо нашли ни привремени смештај.

Драгана Трифковић у Москви (Фонд Горчаков)

Драгана Трифковић у Москви (Фонд Горчаков)

Да се посветимо мало и српској политици. Како гледате на повратак Војислава Шешеља? Јесте ли очекивали да се из Хага врати „као други човек“, на пример расположен за сарадњу са ДСС-ом и Дверима?

Сматрам да је Војислав Шешељ неправедно провео у притвору 11 година без икаквог разлога, међутим такав случај нажалост није нити незабележен нити јединствен. САД  су низом закона успоставиле такав систем да могу без икаквог доказа да осумњиче и одузму слободу било коме. Многи затвореници у Гвантанаму лишени су слободе преко десет година без икакве оптужнице. Јасно је да је Хашки трибунал политички суд, установљен како би Запад легализовао своје намере да српски народ прогласи злочиначким а да све своје злочине тиме оправда. Нисам очекивала да ће се из Хага вратити други Шешељ, јер он за разлику од многих других политичара никада није променио своју политику. Колико је та политика продуктивна, то је већ друго питање. У сваком случају сукоб међу опозицијом може да користи једино власти.

Утисак је да је претходно руководство ДСС-а направило фаталну грешку извесним кокетирањем са СНС-ом, то је грубо названо „Косово за улазак у градску власт у Београду“. Као члан Политичког савета те странке, мислите ли да ДСС са Сандом Рашковић Ивић то неће поновити?

Рекла бих да је тај назив претеран, јер ДСС никада није променила своје ставове у вези са Косовом и Метохијом. Овде треба направити јасну разлику између политике на општинском нивоу и државне политике, с тим што Београд сматрам изузетком јер власт у Београду носи одређену политичку тежину. Један бивши функционер ДСС-а је у интервјуу изјавио да је до неслагања у странци дошло због разлика у мишљењу око учешћа ДСС у власти у Београду. Ово се односи на период пре избора Санде Рашковић Ивић на место председника странке. ДСС мора да потврди своју одговорну националну политику, и ја сам из наступа Санде Рашковић Ивић закључила да она иде у том правцу. Странка је динамичан систем, и након нових промена треба да се успоставе стабилне структуре у чије прве редове морају да иступе енергични и елоквентни кадрови, који ће на најбољи начин презентовати политички програм и идеје ДСС-а.

Драгана Трифковић у Косовској Митровици

Драгана Трифковић у Косовској Митровици

Како гледате на нападе на нову председницу ДСС-а? Мислите ли да је то само због великог страха да би се национална опозиција могла ујединити у један фронт?

Мислим да су напади неаргументовани, поготово тврдње Војислава Шешеља да је нови ДСС формирао Александар Вучић. После тога је кренула критика на рачун „напредњачког“ ДСС-а, а нико се није осврнуо на изјаву председника СРС-а да је спреман на сарадњу са Вучићем под одређеним условима. Онда се поставља логично питање: зашто му смета сарадња са странком коју је наводно Вучић формирао, а не смета му сарадња са самим Вучићем? Нажалост, људи су код нас често превише еуфорични по многим питањима и олако прихватају све што неко изговори. Јасно је да Западу не одговара никакво обједињавање и јачање опозиције, када власт у Србији испуњава све њихове захтеве (потписивање Бриселског споразума односно одрицање од КиМ, економске мере ММФ-а итд). Из тог разлога више немамо ни слободне медије.

На крају, лично питање: као да су ствари којима се бавите углавном резервисане за мушкарце. Зашто је релативно мало жена у првим редовима „националне борбе“, док их у оним странофинансирајућим НВО има?

Ако је политика резервисана само за мушкарце, онда постављам питање ко је направио ту резервацију? Шалим се наравно, само желим да кажем да женама није забрањено да се баве политиком или геополитиком, и да у свом раду нисам наишла ни на какав проблем или дискриминацију. Чест је случај да жене у политици добију и незаслужено више простора, због одређеног демократског процента који је уведен као норма (звучи више комунистички него демократски).

Што се другог дела питања тиче, у материјалном свету у коме живимо остало је мало људи који се нечим баве из уверења. Генерално су мишљење и ставови постали предмет трговине, којом се потпуно губи људскост и сваки смисао. Можда треба да имамо у виду и да се много људи уморило од исцрпљујуће борбе, али то свакако није оправдање. Због тога је много више оних којима је новац једина мотивација, и који су спремни на све како би живели своје несрећне животе.

Драгана Трифковић са проф. Игором Панарином (штаб квартира ОДКБ)

Драгана Трифковић са проф. Игором Панарином (штаб квартира ОДКБ)

РУСКО ОДУСТАЈАЊЕ ОД „ЈУЖНОГ ТОКА“ ЛОША ВЕСТ ЗА СРБИЈУ И ЕУ

Практично кад смо завршили овај разговор, стигла је Вест над вестима: Русија одустаје од „Јужног тока“? Је ли то катастрофа за Србију, како се, макар у овом тренутку, чини?

То је јако лоша вест за Србију и за Европу, али очекиван потез са руске стране.

Уколико ми нисмо спремни да се заложимо за сопствене интересе, што такође важи за Бугарску и Немачку. На пример, зашто би Русија улагала огромне напоре у реализацију тог пројекта, када су јој на располагању друге могућности? Потписивањем договора о енергетском снабдевању са Кином, и сада новог са Турском, Русија није у позицији да зависи од „добре воље“ ЕУ. Највећи губитник у томе је Европа, укључујући и Србију, која због америчких интереса игнорише сопствене интересе. Економија ЕУ је већ годинама у рецесији, а о економским проблемима Србије, да не говоримо. Пројекат Јужни ток је био јединствена шанса за опоравак Србије, а такође од велике користи за остале земље ЕУ које је обухватао. Међутим, показало се да власти европских земаља нису у стању да откажу послушност Вашингтону, чак и када су у питању стратешки национални интереси.

То видимо и на примеру наших власти. Александар Вучић се приликом посете Владимира Путина залагао за италијански Фијат, уместо да је он поднео иницијативу за кредитирање и развој српске пољопривреде. Власт у Србији, по налогу САД и ЕУ, покушава да опструише све пројекте где се као инвеститор појављује Русија. 

Александар Лазић

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Advertisements


Категорије:Лаки одговори на тешка питања

3 replies

  1. Власт у Србији, по налогу САД и ЕУ, покушава да опструише све пројекте где се као инвеститор појављује Русија.
    =================================================================

    Док наш напаћени и опљачкани народ србски не схвати да је његов најгори непријатељ гробар и његови сарадници који су примили ( само на Гочу 2008 године ) 18 милиона евра од убица нашег благочестивог народа да све нас, нашу јадну дечицу и унуке живе сахране, и потпуно униште нашу лепу домовину, док тај најгори антрополошки отпад не ухапсимо и изведемо на народни суд, а после тога их сместимо да дуго година у новодограђени павиљон Забеле, нама свима нема живота.

    …………………. у прилогу, никада демантованом, за који би сваки частан човек одавно тужио новинара за клевету и добио га и у нашег криминалном судству …………………..

    http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=196&cl=06

    А за све оне, који мисле да још увек није право време да узмемо са Божијим благословом своју судбину и судбину наше јадне деце у своје руке, једно подсећање познатог немачког научника, теолога Августа Нимелера који је завршио у конц логору : “ Када су нацисти дошли по комунисте, ја сам ћутао, нисам протествовао, јер нисам био комуниста. Потом су они дошли по социјалисте, ја сам ћутао, јер нисам био социјал-демократа. Онда су дошли по синдикалце, ја сам ћутао, јер нисам члан синдиката.

    Када су дошли по мене, више није било никога да протествује”.

    Нека се наша Света и мученичка Црква и даље моли за оне који су на власти.

    А ја убоги, бедни и много грешни, ћу се молити за све њихове жртве, убијене, прогоњене, болесне, гладне, голе и босе, оне који су у тренутку безверја дигли руку на себе, јер истерани с посла из уништених фабрика нису могли својој јадној деци да обезбеде ни парче хлеба, и да их пошаљу у школу у поцепаној одећи и обући.

    Са вером и надом, да ћемо дочекати дан да им народ пресуди за све злочине, и да их једном великом метлом почисти на ђубриште историје.
    И да пусти воду.

    Даће љубљени Господ да ће сви они са својим газдама да приме своју плату.
    С вером у васкрслог Господа, до ослобођења

    Свиђа ми се

  2. Врло занимљив интервју! Читајући интервју покушао сам да нађем сајт Фонда Слободан Јовановић али изгледа да је укинут! Шта се дешава са овом организацијом и самим сајтом на коме су били објављени неки изванредни текстови (Милоша Ковића, Мила Ломпара, Милета Бјелајца, Милана Дамјанца, Милоша Јовановића и многих других). Надам се да је тај материјал негде похрањен и да неће бити заувек изгубљен.

    Свиђа ми се

  3. @ Milos

    Сајт Фонда С. Јовановић је практично престао са радом оног трена када је Војислав Коштуница поднео оставку на место председника ДСС-а, само су га спорадично освежавали… Ово му дође као неизбежна смрт кад нема ко да брине о сајту. 😦

    У праву сте да би била штета да нестану толики добри текстови, али треба имати у виду кад човек креће са сајтовима – да макар „доживотно“ плаћа закуп да би Архива била доступна. Или да се архива пребаци на неку бесплатну платформу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s