Михаил Хазин: Ако Европа настави да следи Вашингтон, чека је судбина Украјине

Европу чекају ратови и распад, на Балкану ће опет бити масовног крвопролића – сви ће једни друге клати

У свету је током протеклих 70 година функционисао бретон-вудски финансијски систем. У чему је његов смисао? На саветовању у Бретон Вудсу 1944. године донета је одлука да долар на Западу буде главна валута. Због нечега се сматра да је бретон-вудски систем укинут 1971, када је напуштена златна подлога долара. Али то је само један од елемената бретонвудског система, и то не најважнији. Најважније су четири институције, од којих су три направљене од нуле и то: ММФ, Светска банка, GATT (Општи споразум о царинама и трговини, који се данас назива Светска трговинска организација – STO), плус још једна институција – Федерални систем резерви (централна банка) САД, који је и раније постојао, али му је додата још једна функција. Та допунска функција је регулација долара не само као националне, већ и као светске, међународне валуте.

mihailhazin

Управо због тога су глупости тврдње да БРИКС треба да постане алтернатива бретон-вудском систему. Јер важан елемент бретон-вудског система је емисиони центар у виду Федералног резервног система САД. Овом треба додати и систем међународне трговине оличен у Светској трговинској организацији, а БРИКС не располаже ни једним ни другим. Зато су глупости сви разговори о алтернативи ММФ и Светској банци. Јер учинак те алтернативе (као алтернативе) биће веома близу нуле.

Бретон-вудски систем функционисао је у западном делу света до краја `80-их година, а од 1991. године и у читавом свету. Међутим, када је бретон-вудски систем стартовао, америчка економија је чинила 50 одсто привреде у свету (1941-1945). Данас економија САД чини мање од 20 одсто светске, тако да генерално свима постаје јасно – у првој фази је тога била свесна само финансијска елита – да ће се или на рачун америчких ресурса спасити међународни финансијски систем или ће се на рачун уништења међународног финансијског система спасти америчка економија. Та два сценарија се потпуно разликују. Управо та два сценарија изазивају раскол унутар међународних финансијских елита.

ТРИК ЗА СПАСЕЊЕ СИСТЕМА

Елите су ово или-или поодавно схватиле. А, пошто су међународне финансијске елите повезане са међународним финансијским институцијама и морају спасавати управо те институције, управо зато су смислиле план који, у суштини, значи понављање плана који су реализовали J. P. Morgan и његови ортаци почетком ХХ века у САД. Они су тада направили прву приватну централну банку, која је требало да рефинансира финансијске установе – односно банке – и контролише читав финансијски систем.

У новембру 1910. године на острву Џекил (Jekyll Island), у вили Џ. П. Моргана, одржан је састанак који држан у најстрожој тајности, о ком нико до 40-их година ништа није зна. Том састанку су присуствовали амерички банкари и сенатори, а било је одлучено да се оснује Федерални систем резерви. Закон о ФСР донет је крајем 1913. године.

Сада су се појавиле идеје да се понови тај трик, то јест – да се, ради спасења светског финансијског система и његове стабилности у међународним оквирима, оснује нешто слично ФСР и да се установи да централне банке појединих држава могу штампати новац на националном нивоу само у оквирима квоте коју им одреди централна банка свих централних банака. Ово би фактички значило да би САД било забрањено да штампају доларе у обиму који им је потребан да подржавају свој буџет.

Та идеја је добила назив „Централна банка свих централних банака“, што изгледа прилично природно. О томе се – за разлику од онога што су урадили Џ. П. Морган и његови помагачи – веома много расправљало, посебно 2010. и 2011. године у документима Г-8 и Г-20. У интерној преписци, па и у јавним разговорима, указивало се: радићемо на бази ММФ и вршићемо емисију специјалних права вучења. Управо тада је почела дискусија о промени квота у оквиру ММФ. Јер земље као што је Кина почеле су говорити: када смо добијали квоту у ММФ, наша привреда је била онолика, а сад је оволика, односно – много већа. Повећајте нам квоте у складу са обимом наше привреде. Разуме се да нико не би до толико поштеног обима дозволио да се повећа квота јер би то уништило монопол САД.

Подсећам да је читав систем подређен интересима САД, али је логика била управо таква. САД су, међутим, схватиле чиме им прети реализација идеје Централне банке свих бентралних банака. И у јуну 2011. године почиње случај Строс-Кана. Чим је Строс-Кан ухапшен, тема Централне банке свих централних банака је нестала из свих докумената. Руски функционери су ми говорили да су били изненађени. Дотад су на ту тему добијали су и по два-три писма дневно, а понекад и више. У тим писмима то је била главна тема, и одједном крај. Писма и даље стижу, али је та тема нестала.

СТВАРАЊЕ ПРОАМЕРИЧКИХ ЕЛИТА

А због чега се читав систем нашао у кризи? Суштина читаве идеје бретон-вудског система је у овоме: шири се зона долара, а то значи да се долар може штампати и на тој емисији стварати додатни профит, који је могуће прераспоређивати. Сам модел америчке контроле света био је овакав: Американци су елитама разних држава сугерисали – ако нам се придружујете и прихватате правила ММФ, а у оквиру бретон-вудског система за правила одговара ММФ, штампаћемо допунске количине долара ради вас авансно, и ви ћете део тих долара добити. Даље су све варијанте у игри: можете да их у целини поткрадете, можете их поделити и слично, али ви ћете свој комад добити. Тако су на крају националне елите постајале проамеричке, а народи их подржавали јер су добијали свој део. И ми у Русији добијали смо свој део због високе цене нафте, и то у тим истим доларима.

Док се долар ширио, није било никаквих проблема. Када долар више није имао куда да се шири и кад је наступила криза 70-их – они су и даље имитирали ширење. У почетку преко кредитирања сектора становништва и рефинансирања приватног дуга, а пошто се распао СССР – зона долара се проширила и на земље бивше социјалистичке заједнице. После тих 90-их – које су биле златни век ширења за време Клинтона – настаје криза која је почела 2000. године. Почиње лагано одступање. Тада су још имали ресурс везан за смањење камата, тј. вредности кредита.

Оборили су је на нулу у децембру 2008. године, и од тада је поново почела криза. Био је преостао последњи ресурс јер је било могуће штампати доларе на рачун промене новчане масе. Почело је смањењем камата и стимулисања кредита, тако да је удео кредитног новца у привреди био већи него део кеша. Тај мултипликатор је износио 18. Од тада имамо постепено смањење мултипликатора и данас он износи 4, што значи да је за четири пута у САД повећана новчана маса – са 800 милијарди долара на више од три билиона.

Због свега овога, више нема ресурса да се штампа новац, па су САД почеле да завршавају свој програм ку-ку-ку. Управо тада и почињу проблеми. Данас САД демонстрирају неки економски раст јер имају смањене цене енергената, а као и да се донекле обновио инвестициони процес у реалном сектору привреде.

Али погледајмо кључни елемент – приватну тражњу која повезује и затвара економске токове. Јер та тражња опада. Званични подаци од прошле недеље говоре да је тражња у минусу 0,2 одсто. Толико ако се рачуна по званичној инфлацији, а по реалној би све изгледало далеко горе, и то значајно. То је слика у којој данас живимо.

СПАСИТИ АМЕРИКУ ИЛИ СВЕТ

Уследило је оно најинтересантније. Године 2011. по прстима добијају међународни финансијери који су покушали да свог човека Ларија Самерса прогурају на функцију шефа ФРС, али им то није успело. Они данас имају само једну шансу. Већ је јасно да ће пући мехур од сапунице на тржишту хартија од вредности, а посебно на шпекулативним тржиштима. За финансијске институције то значи пад вредности имовине (актива), а обавезе које су изражене у номиналном новцу неће ишчезнути. То ће означити масовна банкротства.

Масовна банкротства довешће до масовних истрага које ће разоткрити приличан број ружних ствари. Зато банкари управо због тих разлога почињу припрему ванредних околности које ће им омогућити отпис њихових обавеза. Кипар је типичан пример како су то урадили, али овог пута ће то бити у светским размерама. А оптималан за то је рат на Ближњем Истоку, где је, с једне стране, нафта, а са друге – Израел са својом атомском бомбом. Још једна варијанта је терористички напад за време хаџилука у Меку са много жртава. Све то ствара ситуацију којом се може депонентима и власницима новца објаснити: „Људи, ванредне су околности, а ризици су толики да смо принуђени да обуставимо плаћања. Ово од нас не зависи. Систем осигурања финансијских ризика је уништен“.

Догодила се још једна ствар веома опасна за финансисте. Већ сам рекао да постоје два сценарија: спасавати међународни финансијски систем на рачун америчке привреде или спасавати привреду САД на рачун светског финансијског система. Не желим да расправљам да ли је то могуће. Али то су два правца у којима се може деловати.

По свему судећи, америчко друштво је постало свесно да први сценарио (спасавање међународног финансијског система на рачун америчке привреде) припада Демократској странци САД, док други сценарио припада Републиканској странци. Постоје разлози да се каже да је ово поимање постало разлог краха Демократске странке на међуизборима за Конгрес.

Ако ствари заиста овако стоје, то ће значити да ће у редовима Републиканске странке јачати изолационистичко крило. А тај изолационистички правац биће следећи: „Људи, баш нас брига шта се дешава у свету. Ми морамо себе да спасавамо!“ Можда ће републикнци овоме додати Канаду и Мексико, а свима осталима биће стављено до знања: ко се дави – нека се сам спасава. Из угла међународне политике, ово значи да ће нове снаге, које буду долазиле на власт у САД, покушавати да јачају сарадњу са потенцијалним регионалним лидерима а игнорисати све околне земље.

ШТА ЋЕ БИТИ СА САД

Шта примећујемо? Један од идеолошких лидера те групе Хенри Кисинџер говори да је политика САД и Русије у основи погрешна, и да ни у ком случају не треба уводити санкције јер је то грешка пошто Русија не може одустати од Украјине, јер је то у суштини једно те исто. Управо зато смо ми, Американци, погрешили што смо покушали да одвојимо Украјину од Русије. То је била принципијелна, стратешка грешка.

Питање је како ће се развијати догађаји у САД. Како ја сагледавам ствари, а верујем да боље разумем шта се тамо дешава јер jе на иницијативу САД обновила рад Дартмутска конференција. Наиме, прошле недеље је у Дејтону, у држави Охајо, одржана 18. Дартмутска конференција, на којој сам учествовао. Тамо ми је – након разговора са различитим људима – постало јасно да су Американци старији од 65, дакле они који су одрасли у реганомици, ужаснути од овога што чине савремене америчке власти. А млађи од 50 година – узгред, Обама има нешто више од 50 – у том смислу су потпуне „откачени“.

Због свега мислим да ће доћи до снажне реструктуризације унутар америчке елите и да ће логика ова два сценарија бити веома снажна. Фактички, доћи ће до украјинског сценарија. Биће објављено: онај ко жели да ратује против читавог света и да брани међународне финансијере – тај жели зло америчкој привреди. Да поновим: ово још није резултат, засад је ово само тенденција која настаје. Али, ако се све тако догађа, онда ће то изнедрити неочекиване резултате, чак прилично брзо.

Само, све то није разлог да ми чинимо колосалне глупости које чинимо. Зато, пређимо са међународне ситуације на нашу, која изгледа још одвратније. Шта се реално дешава?

ГРЕШКЕ РУСКЕ ФИНАНСИЈСКЕ ВЛАСТИ

Монетарне власти Русије – Министарство финансија и Централна банка Русије – у суштини су досад тупо поштовали све инструкције ММФ у оквиру бретон-вудског финансијског система. Притом, имају челично-бетонски изговор: ушли смо у тај систем, немамо алтернативу и зато морамо поштовати инструкције. Тако су економију Русије већ довели у потпуни ћорсокак. Јер привреда се не може развијати без инвестиција, и то не само у отварање нових већ и у постојеће капацитете. Јер капацитети се троше и све време треба вршити ремонте и нешто радити, а за то су потребне инвестиције. Међутим, наша Централна банка је – држећи са инструкција ММФ – забранила инвестиције у рубљама. Јер, у складу са тим инструкцијама ММФ – долар је у оквиру бретон-вудског система једини инвестициони ресурс у свету. А доларски инвестициони ресурс захтева зараду у доларима. Пошто се количина долара коју наша земља добија почела смањивати, а 2000-тих смо преко високе цене нафте сакупили много инвестиција, сада смо добили неугодну ситуацију. Доларе које добијамо морамо да дајемо у све већим обиму за увоз и камате на раније узете кредите, а нове инвестиције нам не долазе зато што више нема профита у доларима. Овоме – због санкција – треба додати и забрану рефинансирања у доларима. Фактички, сада новац који добијамо од продаје нафте морамо користити за отплату камата, а инвестициони процес се већ фактички зауставио, па имамо озбиљан економски пад. Већ две године.

А монетарна власт – коју представљају Шувалов, Дворкович, Силуанов, Кудрин, Набиулина и Уљукајев – Путину су обећале раст. Међутим, једино што су успели да смисле било је да понове трик из 1998. године са девалвацијом. Само, ту постоји један проблем. Девалвација помаже једино у ситуацији када има неупослених капацитета јер се повећањем упослености тих капацитета омогућује супституција увоза у условима пада валуте и повећава домаћи БДП. Али у нашој земљи нема слободних капацитета, а нови капацитети се могу појавити само у инвестиционом процесу, који је забрањен. Зато је једини ефекат девалвације – пад стандарда становништва.

Либерална екипа коју сам поменуо – Шувалов, Дворкович, Кудрин, Силуанов, Набиулина и Уљукајев – истовремено реализује два задатка. С једне стране, покушава да побољша економску ситуацију у земљи – да би се оправдала пред Путином, а са друге – реализује задатак добијен из Вашингтона да дискредитује Путина у очима становништва. Наравно, становништву може рећи да је влада крива за девалвацију, али влада и Централна банка на различите начине алудирају: не радимо то ми, већ Путин. Он нас је поставио. Сетите се како је поставио Набиулину и рекао: сви ћете бити задовољни. А да ли је становништво задовољно? Не, а лично је Путин погоршао ваш стандард за 25 одсто.

То је ћорсокак за политичку власт. Кад смо о тој ситуацији тамо у Дејтону расправљали, хтео сам да испричам стари виц о Рабиновичу у сауни којем другови говоре: „Рабиновичу, одлучите се – или скините крст или обуците гаће!“. Али схватио сам да Американци тај виц не би били у стању да схвате политички коректно. Међутим, ми га разумемо. Владимире Владимировичу, морате одлучити шта желите. Да ли желите да вас они оборе? Они ће вас оборити, они за то све чине. Једино што онемогућава да се то деси је ваш висок рејтинг, упркос свим подметањима која прави Централна банка.

Генерално, ово није претерано сложена логика, и њу разумеју и наше монетарне власти и наши либерали. Они знају да ће неко пре или касније морати да одговара. Ту има још једна веома интересантна тема. Ако Путин неког склони, а онда и њега склоне, ти људи се више никад неће вратити. Јер код нас је брза ротација. Зато је за ове о којима говорим задатак да по сваку цену опстану. Они знају: у моменту кад Вашингтон склони Путина – треба да буду на власти. Ако не буду – они немају будућност. Зато треба опстати по сваку цену.

РУШЕЊЕ ПУТИНА

Сетите се како се Чубајс из петних жила 90-тих борио за власт. Управо због тих разлога. Међутим, он је постао жртва. Кад су га отпустили, Јељцина је заменио Путин, а њега су сви заборавили. За њега је то било тешко јер је силно желео да буде председник Русије. Чини ми се да он ни до дан данас не разуме зашто није постао председник. Сумњам да је и Гајдарова смрт умногоме била изазвана његовом вером да ће га народ на рукама унети у Кремљ. А, кад је схватио колико га народ мрзи, био је то за њега јак психички ударац.

Управо у оваквој ситуацији ће почети сплетке међу либералима. Министарство финансија ће оптуживати Централну банку, а Централна банка Министарство финансија. На пример, Централна банка ће указивати: ми смо одговорни за курс и инфлацију, али не одговарамо за инвестициони процес – влада није у стању да обезбеди инвестиције. Влада ће узвраћати: како можемо да обезбедимо инвестиције кад Централна банка не може да обезбеди рубаљску ликвидност и још до небеса подиже каматне стопе. Ово не постоји нигде: сви смањују каматну стопу – једино руска Централна банка глуми да је светија од Римског папе. То прелази све границе.

То је проблем са којим смо се данас суочили. А још нам све време тај проблем под нос подносе и Кинези и Иранци, чак и Европа. И сама Европа у овој ситуацији изгледа крајње огавно јер је тако легла под САД да то изгледа заиста непристојно и због тога падају рејтинзи европских политичара. Само, са Европом је све јасно. Европски политичари су на удици CIA, BND и чак се ни ритнути не могу, а, чим се ритну – одмах им нешто извуку – фотографије, снимке разговора, рачуне у банкама. После тога их нигде више нема.

У том смислу се они боре за сопствени живот и личну срећу. Међутим, проблем је у томе што напетост расте. Бретон-вудски систем више није жрец, а то значи да ресурса више неће бити. Треба се спасавати, а спасавање дављеника је ствар самих дављеника. Ако Европа не предузме мере у сопственом интересу, а не у интересу Вашингтона, њу чека иста судбина, односно оно што се сада одиграва у Украјини. Грађански рат за почетак, а потом и распад на делове. У најгорем случају: општи рат.

Углавном се већ зна и ко ће „таласати”: у Француској и Шпанији то ће бити Арапи кад их лише свих социјалних олакшица. У Источној Европи ће Мађарска постављати захтеве суседним земљама које су је унаказиле у ХХ веку и сл. Много је таквих нерешених примера. О Балкану и не желим да говорим. Тамо ће опет бити масовног крвопролића – сви ће једни друге клати.

НАЈВИШЕ ЋЕ ПАТИТИ ЕВРОПА

Код нас, по свој прилици, глади неће бити. Али треба бити свестан да ми ништа не производимо. Можемо започети процес супституције увоза у случају да дође до смене владе и Централне банке. Међутим, можемо да обезбедимо инвестициони ресурс на рачун повећане емисије рубље или јединствене валуте Евроазијске уније. Али то је такође тема јер ми немамо људе који би могли радити. Њих има само у Белорусији, а то је такође проблем који треба решавати.

Генерално, рекао бих да се данас читав свет налази на прагу веома озбиљних промена. Савремени политичари, бар они који су млађи од 65 година, одбијају да признају колике су размере тог проблема. Људи старији од 65 година, то јест политичари који имају искуство политичког живота из периода 60-тих и 70-тих година, разумеју колико је све тешко, али они више нису активни политичари и у најбољем случају седе у различитим затвореним структурама и имају велики утицај. Као Кисинџер иако не поседује непосредне полуге управљања.

Свет очекује најжешће могуће реструктурисање које ће закачити и елите и територијално-државни ниво. То треба имати у виду. То што смо се посвађали са свима, плодови су младих (западних) политичара који виде да правила нестају, а не признају да је то објективни процес. То нестајање се не уклапа у њихов поглед на ствари. Ти западни политичари имају психологију победника, они су уверении да су 90-тих година победили све. То је Клинтонова генерација политичара, која верује да је све победила. Они су, по дефиницији, у праву јер су од свих јачи.

Управо из тих разлога покушавају да пронађу субјективни фактор у тим проблемима. Покушавају да пронађу људе који су за то криви. Значи, у почетку су тражили људе ван система као што је био Бин Ладен, са својом Ал Каидом, па су прешли на герилу и сл. Кад су схватили да то није довољно, почели су да траже људе у систему и због разумљивих разлога почели су од Путина. А ко је следећи после Путина – Си Ђинпинг?

Шта? Треба објавити тада рат Кини? Међутим, то је веома компликовано! У том смислу, њихова политика је потпуно природна. Она није одговарајућа, она и њима самима наноси штету, али они од ње не могу одустати управо зато што савремене европске политичаре држе за одређена места и, без обзира на то, они сами насрћу на Путина јер немају избора: они морају рећи: „Да, да, крив је Путин“. У супротном ће морати да кажу: „Да, криви смо ми!“. Ту је све јасно.

Према томе, што ситуација буде лошија, ова генерација политичара ће вршити све већи притисак на нас. Украјина са овим нема ама баш никакве везе. Украјина је само повод. Како се тамо ситуација буде погоршавала – биће све већа вероватноћа да ће та генерација политичара одлетети. Тада ће се ситуација променити. У САД ће то бити 2016. године.

Теоријски, данас би требало да одустанемо од либералних принципа и да започнемо да стварамо своју регионалну економску зону. То ће бити у складу са интересима америчких изолациониста, чија је логика разумљива. Они ће рећи: то је ваша зона и ми ћемо са вама разговарати о тој зони. Ако још у ту зону уђу Турска, Јапан и још неко – у њој ће бити неколико фигура које ће формирати неки клуб са којим ће разговарати Вашингтон.

Та ситуација може у потпуности да функционише. Али не може се градити алтернатива садашњем политичком моделу и при том се и даље економски потчињавати бретонвудском систему. „Рабиновичу, одлучите се: Или скините крст или обуците гаће!“

Аутор је председник московске консултантске компаније Неокон

Превео: Горан Шимпрага/Факти

Наслов: Стање ствари

(Нови стандард, 28. 11. 2014)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ



Categories: Преносимо

Оставите коментар