Ђакон Ненад Илић: Духовне везе Руса и Срба и „мека моћ“ Русије у Србији

Духовне везе наша два народа кроз историју су нам мање више познате, уосталом о томе су јуче говорили и професор Ломпар, поготово професор Ковић. Данас је наш однос однос једне растуће империје – наде читавом свету да је нетоталитарна полицентричност могућа и једне мале и осиромашене земље која је пример жртве дивљања униполарних  сила.

n-i-meka-moc

У историји је та разлика била мања. Поготово на почецима. Светог Саву су у руски манастир на Светој Гори одвели руски монаси, али он је узвратио Русима својим делом и својим примером. Његова прерада и креативна компилација византијских закона постала је темељ руског црквеног и државног законодавства, а његово житије инспирација како руским подвижницима и православном народу, тако и црквеним писцима. Кажу да је забележено чак 88 различитих преписа и обрада Савиног житија на руском језику. Српски пут до црквене аутономије и до проналажења свог места у васељенској породици хришћанских народа, био је инспирација и Русима у „иконописању“ Свете Русије. Цар Иван Грозни имао је по мајци и српске крви, али то није једино објашњење за присутност Срба Светитеља у руским црквама. Српско православно искуство било је Русима инспиративно. Руси су Србима кроз историју то многоструко узвратили.

Од тренутка пада Византије, удаљено Руско царство – Трећи Рим, остало је као велика нада свим православнима из некадашњег византијског круга, Византијског комонвелта, како би то рекао Оболенски,  али из њега је долазила и помоћ у очувању српског националног идентитета, а православне вере пре свега.

Помоћ су Срби са захвалношћу прихватали, али мало тога су могли да узврате. Прихватали су све и кад нису били у могућности да проберу шта им највише одговара.

Нису једанпут у историји Срби од велике браће, прихватили и позападњачене деривате православља, хришћанства преко Руса. У време кад је већина српског народа била под турском влашћу, а део био угрожен прозелитским и асимилаторским активностима у Аустроугарској, из Русије су нам стизале богослужбене књиге и црквена литература потребна као хлеб насушни. А много тога је било контаминирано западним, неправославним утицајем. Углавном преко језуита активних у Кијеву, али и као последица раскидања пуног континуитета Царства са сопственом средњовековном прошлошћу. Позападњачење је у одређеној мери било избор Русије, која није могла себи да допусти превелико кашњење за модерним  западним тенденцијама. А нама је Запад стално за вратом.

Када је победила комунистичка револуција у Русији, многи руски изгнаници нашли су, хвала Богу, привремено или трајно уточиште у тадашњој краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославији. Био је то природан чин захвалности српског краља за све што су Руси кроз историју Србима помогли, а посебно захвалности за несебичну помоћ коју је цар Николај други пружио на почетку Првог светског рата нападнутој Србији, иако Русија није била довољно спремна за рат. Уместо тактизирања свети цар Николај одлучно је сведочио хришћанску љубав, заједништво.

Било би претенциозно рећи да су неки од руских теолога и светитеља који су прошли кроз Југославију да би затим наставили избеглички живот на Западу, у Србији покупили инспирацију за учествовање у великој православној теолошкој обнови која се десила у двадесетом веку, али сасвим је могуће да је додир са сачуваним старим православним светињама средњовековне Србије утицао на многе од њих.

У сваком случају, тек кад су остали без отаџбине и били трајно осуђени на живот на Западу, руски теолози начинили су велики, неизмерно значајан корак „изласка из ропства западне теологије“ – повратак хришћански Оцима из првих векова. Иако аутономија националних цркава у православљу има своје драгоцене предности, она носи и одређене опасности. Пре свега – заборављање императива светске мисије. Духовне мисије. Служење сопственом народу понекад носи опасност заборављања универзалности, васељенског назначења Православља. Та врста заборављања циља мисије се Римокатолицима не дешава, као ни религијама као што је, на пример, сад поново толико активни Ислам.

Обнова православне духовности, чији је носилац пре свега отац Георгије Флоровски и остали руски теолози са њим, проширила се на остали православни свет, и на Грке, и на Србе… Она је темељ највећег дела онога што се данас дешава у Православљу. А парадоксално – дошла је са Запада. Визија светске мисија велике Русије је пре тога, али и у време Совјетског Савеза поготово, била добила неке друге обрисе. Много више условљене прихватањем западног утицаја.

Шта је то што нас још повезује, а о чему смо сада мало склони да говоримо? – Комунизам. Још једно велико позападњачење православне тежње за Царством Небеским.

Без обзира на све анализе узрока, страних утицаја и деловања сила зла у историји – чињеница је да су у Европи једина два народа која су, макар у великом броју, искрено прихватили комунизам били Руси и Срби (наравно мислим и на неке Србе који се више тако не осећају, управо због разорних последица деловања прихваћеног комунизма). Прво су га прихватили Руси, а затим и Срби. Због Руса, али и због свог дубоког ослањања на хришћанску веру, чак и кад је она привидно остајала у другом плану јавног живота. То је потпуно парадоксална изјава, док не сагледамо димензије комунизма као радикалне, крваве хришћанске јереси, настале између осталог и због незадовољства у народу испуњавањем највиших циљева које се очекује од Цркве.

Атеизам и радикални материјализам комунизма не треба да нас заслепи да не уочимо сличности те пара-религије са многим елементима хришћанства. Прва комуна је, као што је познато, била хришћанска комуна у Јерусалиму. Елементе комунитаризма имале су и остале хришћанске заједнице. Заједничка имовина, императив социјалне правде… Ко је на пример гледао занимљив филм „Мати“ по Горком, Гљеба Панфилова, из 1989, може да стекне неке увиде о томе како је уопште могло да дође до револуције у православној Русији. Без обзира на јасну идеолошку обојеност филма. Секта младих, умивених људи са идеалима, насупрот незадовољавајућој реалности… Мати и њене иконе и њена љубав за сина… Тешко је све то прихватити, толике заблуде и зло које се из њих породило – али догодило се.

Комунизам је настао као плод западног приступа животу накалемљен на Православље, плод потребе за убрзаном модернизацијом. Он није права супротност капиталистичком либерализму, већ паралелна линија, различита од фашизма, али као и фашизам осуђена на пропаст због своје дубинске неаутентичности. Крајње неправославан и отворено безбожан, противбожан, комунизам је само помогао либералном капитализму да ојача. Уосталом, из тог разлога је у одређеној мери, као и фашизам, у почетку био и потпомаган из западних центара моћи.

После пропасти комунизма као идеологије остао је униполарни свет под влашћу опскурне плутократије.

Да се не бавимо даље комунизмом као необичном, скоро наказном, спрегом наших западњака и традиционалиста, и нашом одговорношћу за његов настанак и ширење, одговорношћу за штету и жртве које је за собом оставио, а те одговорности и те како има  – погледајмо где се сада налазимо.

Совјетски Савез поражен је и распао се без борбе, а Југославија је нестала у грађанским ратовима и агресији највеће светске војне силе. Тек после бомбардовања 1999. И промене власти 2000-е, Србија се нашла у ситуацији у којој се нашла Русија већ почетком деведесетих.

Русија се подигла, а Србија је на коленима. Много је мања и са много мање снаге и мање ресурса него Русија, па ће се тешко сама подићи. Србија је окупирана од западних сила, а Руси се боре за „повратак Русији“, како је то лепо ставио у наслов своје књиге Леонид Решетњиков. Већи део руске, суштински прозападне, елите тај повратак спречава, као што и повратак Србији спречава српска прозападна елита.

У духовном смислу и пред Русима и пред Србима је сличан задатак. Проналажење елите која ће бити ближа дубоким народним тежњама, вредностима православља, које су многи одбацили, али које се заправо не могу одбацити – а да притом не нестанемо. Успостављање елите која ће нас спасити постмодерног западног ропства. Православна Црква ту мора много да помогне, али ће и сама морати да преиспита своју тренутну праксу оптерећену често резерватском логиком, непотребним формализмом, као и неопрезним односом према болестима света у дубокој кризи, а које и њу нападају.

Пред Русијом је задатак већи управо због њене величине. У њу су упрте очи великог дела не-атлантског света. Мултиполарност је циљ многих светских народа, али постоји вапијућа потреба за обрасцем који ће моћи да се препозна, а који је довољно различит од западног модела, довољно привлачан  и – довољно одржив.

Тешко да се до тог модела може доћи без подвига повратка православним вредностима које су истовремено и највише општељудске вредности. Задатак пред нама није нимало лак. Морамо се суочити са свим димензијама поробљености западном потрошачком систему вредности и наћи у нашим срцима прави, искрен одговор.

Шта је могућа улога Србије у садашњем, толико значајном, могло би се рећи преломном  тренутку историје? Осим наде да ће Божјим чудом успети да се врати хришћанском смислу своје тешке историје на граници Истока и Запада, можда је могуће да Србија као што је Западу послужила као тренажер, полигон за вежбу обрачуна са Русијом као највећом православном силом која има сличан али много значајнији положај, сада послужи Русији као тренажер за могућ одговор Западу. Људи су овде у растућем безнађу и били би спремни да прихвате такву улогу која би учинила смисленим сва најновија страдања и лутања нашег народа. И можда је баш ту простор за вежбање Руске меке моћи, без које она не може поново постати велика светска сила у коју, тренутно, с надом гледају не само Срби, него велики део света, па и многи грађани западних земаља.

За крај, навешћу речи Светог владике Николаја Српског у којима Срби, без обзира на било коју власт која их води, могли и те како да се препознају:

„И као што је наш Спаситељ стајао изнад Истока и Запада, тако се и ми трудимо да не будемо згњечени између и између, него се с Христовом помоћи вазда уздижемо изнад и изнад. Изнад Истока и Изнад Запада…“ Свети Николај даље поставља питање које не сме да нас остави равнодушним, ни Србе ни остале православне народе Балкана – да ли ћемо нестати или ћемо устати са болесничке постеље и додати лекове и Истоку и Западу. Такорећи – да ли ћемо после претрпљеног и болести која нас је обузела, свега постати нека врста народа-вакцине?

Евроазијска концепција која се тихо помаља у Русији има исто полазиште.

Србији, као тренутно болеснијој, треба помоћ да устане са болесничке постеље, а кад устане – она може бити од велике помоћи Русији.

Излагање на Међународној научној конференцији „Утицај Русије у Србији – историјски осврт и перспективе меке моћи“

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ



Категорије:Српско православно стање

3 replies

  1. Занимљив и вишеслојан текст, али хтео бих да сkренем пажњу на један само летимично поменут аспект који је био од изузетног значаја за руску цркву:
    “…А много тога је било контаминирано западним, неправославним утицајем. Углавном преко језуита активних у Кијеву, али и као последица раскидања пуног континуитета Царства са сопственом средњовековном прошлошћу, Позападњачење је у одређеној мери било избор Русије, која није могла себи да допусти превелико кашњење за модерним западним тенденцијама. А нама је Запад стално за вратом.…”.
    Када се већ говори о контаминацији и раскидању царства са сопственом средњовековном прошлошћу– и један истакнути Србин из XVII века (патријарх Гаврило) је у том смислу одиграо изузетно важну улогу у преломном тренутку руске цркве – пред сам њен раскол на мањину, старообреднике (који нису прихватали никакве западне – грчке новотарије) и званичног – државног крила цркве (Никоновог – у ствари царског), који је све те новотарије на силу – врло често огњем, мачем и крвопролићима увео у Русију. У српској цркви су све те новотарије које су толико смуте и јада нанеле Русији током тог и следећих векова, већ увелико и без икаквог отпора биле прихваћене. Ево шта о овоме у својој књизи о односима Срба и Руса каже руски историчар В.Мајевски, које је неколико деценија као избеглица живео у Југославији (Србији) у својој двотомној књизи, издатој на руском језику у Њу Јорку (1960-тих година): “…У Русију, 1654 г. стиже српски патријарх Гаврило са великом пратњом. У Москву је стигао у току рата против Пољске око Малоросије , а цар се тада налазио са својом војском ван Москве. Како изгледа, патријарх Гаврило је био човек ратоборног изгледа, одлучног карактера – а путовао је са својом пратњом на коњима, наоружан. За време његовог боравка у Москви је беснела колера, па се [руски] патријарх Никон са царском породицом склонио у Сергијеву Лавру – а Гаврилу је наложио да он испуњава обавезе епархијског архијереја. Очигледно – гостујући патријарх је уживао налоност Никона, који га је сматрао истинским братом у Христу и молио га да га у том тешком времену замени. Патријарх Гаврило је, у заједници са антиохијским патријархом Макаријем присуствовао и на Сабору који се бавио поправкама и изменама богослужбених књига, а нешто касније је, заједно са Макаријем одговарао на Никоново писмено питање о саставу [држању] прстију код крштења….“. Гаврило и Макарије су са успехом заступали крштење са три прста, јер је оно “старомодно“ крштење са два прста већ било потпуно потиснуто у грчкој (а самим тим и у српској цркви). То је постао ( и до данас остао) један од непремостивих камења спотицања током раскола у руској цркви. Дакле – и Срби су, преко патријарха Гаврила дали свој значајан допринос западњачкој контаминацији руског православља.

    Свиђа ми се

  2. Ђакон Ненад Илић волио је да на промоцијама изванредних часописа које је уређивао дијели колаче. Сада нам је умесио и подјелио слојевиту пунозначењску и упитну торту. Благодарим. Г. Дубињина бих замолио да у ауторском тексту напише о још болном расколу у вријема патријарха Никона, теми вишеструко значајној и, на неки начин, актуелној.

    Свиђа ми се

  3. Имате добру руску играну серију Раскол(2011). Има је на јутубу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s