Ознаке

,

Protojerej-Andrej-Tkacov„Умеш да побеђујеш, Ханибале, али не умеш да искористиш победу“. Тако су говорили Римљани о свом заклетом непријатељу и генију рата – Ханибалу Картагинском. Као што је познато, он је битке добијао, Риму је код Кане нанео невиђени пораз, себе је овенчао славом великог војсковође, међутим… Рат са Римом ипак је изгубио, што је самим тим дало повода за сличне пословице. И оно што је о њему речено не тиче се само њега. Могу се добијати битке и изгубити рат. Може се добити рат, али да се бесмислено распореде плодови победе. И да се у даљем озбиљнијем животу крене силазном путањом: да се ожениш, али да не створиш јаку породицу; да се школујеш, али да никада не искористиш стечена знања; да саградиш кућу, али да се не уселиш у њу. Списак је дугачак. И нама, као верујућим људима, интересантна је следећа ситуација: човек је у Цркву дошао, али у њој није остао. Човек је из Цркве испран, тј. избачен као плута из шампањца. То се дешава стално. Ова појава има масу субјективних карактеристика које ми нисмо у стању да знамо, па стога немамо право ни да их оцењујемо. Међутим, она има и опште карактеристике које се могу описивати и уносити на локалне мапе као минирана територија. Тако дакле којим минским пољем – или шире – пољима не би требало корачати по ступању на Црквену земљу?

Лоша есхатологија

Доста људи је ушло у црквено окриље са бригом о крају света. То не само да није за осуду већ је и неизбежно. Сама наша вера усмерена је ка будућем веку, тј. види крај овога века. Христос, као што пише апостол Павле: „Кад се наврши време… би рођен од жене и покорен закону“ (Гал. 4, 4). Пуноћа је наступила од тренутка Рођења Христовог и цела историја човечанства одвија се под знаком очекиваног краја. Штавише, управо кад почну говорити: „Мир је, и нема се шта бојати“, онда ће крај и бити близу (в. 1 Сол. 5, 3). Односно, када ишчекивање краја и осећај његове близине оде и када на њихово место дође лажна увереност у стабилност – тада је близу крај. Али изречено управо и значи да по питању смака света хришћани морају да буду некако, рекао бих, напето-спокојни. Они не би требало да буду узрујани и нервозни. Управо су узрујаност и нервоза карактеристичне за новопридошле, недавно уцрковљене људе. Они нису упознати са историјом. Њима се чини да су данашњи догађаји јединствени, док је у ствари све већ било виђено и то не једном: и масовна брига, и роптање против црквене власти, и умножени грехови, и невоље, па све до непогребених лешева дуж путева. И све то се понавља циклично, мењајући се само у пропорцијама и количини, све до тренутка док не затруби последња Архангелска труба. И о оном дану и часу заповеђено нам је не само да се не бринемо већ и да уопште водимо један опуштен живот.

Есхатолошка узрујаност је опасна са више страна. Прво, они који не деле крајње ставове изгледају или као „они који ишчекују смак света“, или као издајници, или као људи световног духа. Ревносни језик не штеди тада ни патријарха с митрополитима, ни духовнике у манастирима и парохијским црквама. Чини се као да је свуда ако не завера, онда у крајњем случају неопростиво хлађење. Пријатељске везе се кидају. Од свих тема за разговор остају само теме које се тичу масона, кодова, знакова и све ближег суда. Не само радост већ и елементарни спокој одлазе из живота. И човек који свуда прича само на тему кодова, са пуним правом се може сматрати „кодираним“. А какво је разочарење „оног који ишчекује смак света“, онда када Суд оклева и кад се времена одуговлаче! Чак се, мислим, и на Самог Господа неки љуте због тога што Он не жури да дође. Жалосте се, као Јона, који је узалуд чекао уништење Ниневије. И онако како је већ било у историји, тако бива и пред нашим очима. Они хришћани који чекају а не дочекају крај склони су да заједно са изгубљеном надом у блиски завршетак историје изгубе и саму веру. Времена напетог ишчекивања Суда се често смењују временима плотске разузданости, скепсе, која као да компензује ранију есхатолошку оскудицу и ишчекивања.

Закључак: не треба темељити сву своју веру и погледе на свет само на последњем члану Символа вере: „Чекам васкрсење мртвих и живот будећег века“. Крај треба имати на уму увек. Међутим, не треба мислима о крају потискивати сваку радост, креативност, простоту и лакоћу, без којих живот може постати неподношљив независно од скорог доласка или недоласка Антихриста.

Наличје Цркве. „Исувише људски аспект“

У храм се може ући на главна, западна врата, а служитељи могу да уђу и на олтарска. Тако и позориште за публику почиње од гардеробе, а за раднике и глумце од споредног или службеног улаза. Свуда постоји могућност да се не уђе са улице и отворено, већ некако и негде заједно са „изабранима“. Што се тиче Цркве има се у виду за палог човека „природно“ стремљење ка склапању пријатељстава, успостављању веза и понос због блискости са овим или оним црквеним великодостојницима и јерарсима. „Ја знам“, „ја сам био“, „ми смо разговарали“, „заједно смо путовали“… Све је то исувише људски и не би требало ни обраћати пажњу да није опасности које се у томе крију. Чудно али истинито: могуће је стећи чак толико „знања“ различитих људи Цркве, да познање главног Човека Цркве – Исуса Христа – oде у други план. Оно у чему је Павле прекоревао Коринћане („Ја сам Павлов; ја сам Аполов; ја сам Кифин – говорили су они; 1 Кор. 1, 12), постоји као реално искушење и за сваког од нас. С једним епископом ишао сам на поклоничко путовање, с другим архимандритом седео сам за истим столом на празник, код тог исповедника био сам у келији, и већ је почело „свето гомилање“ познанстава и успомена. Човек то може касније користити у препричавањима како би се представио као неки познавалац или се то може приписати његовој тајној заслузи. А једина ствар која има истинску цену јесте познање Исуса Христа као Главе Цркве и свог Спаситеља. Све остало су само инструменти за стицање тог познања.

Даље опасности су парадоксалне. Као што је познато, од љубави до мржње је један корак. Исто толико је и од страствене усхићености и обожавања до свађе и мржње. Прекомерна блискост са човеком опасна је због претње од наглог прекидања контакта са њим. Код Енглеза постоји пословица: „Што ближе знаш, мање поштујеш“. Опасан је недостатак одређене неопходне удаљености од старца, духовника, свештеника и епископа. Опасна је та неумерено смањена дистанца управо због људског (страсног) односа према носиоцу чина. Она прети да се претвори у обичну људску појаву, исувише људску, а то значи у суштини у прељубничку (не у дословном смислу телесног греха, већ у смислу издаје Господа, што на језику аскетике прељубочинство и значи).

И уколико неко од нас почне тражити апсолутну светост у свету црквених људи, он може изазвати катастрофу у свом духовном животу. Ми можемо заборавити литургијски возглас: „Једин Свјат, једин Господ, Исус Христос, во славу Бога Отца. Амин.“ Христос је Једини без греха. У том смислу, речи „Једин Свјат“ нису само возглас на служби, него и принцип мишљења којим се треба руководити. Апсолутну светост у људима не смемо тражити! Само тражење је погрешно, према томе резултати могу бити погубни. Као резултат могу се јавити разочарење, разуверавање, рушење идеала, очај. И ето, дојучерашњи сакупљач „очинских предања“ и „живих историја“ већ данас постаје цинични преносилац црквених вицева. Он се уморио, поломио крила и опекао се о прерани улазак у олтар или прекомерну блискост са јерарсима. Разговори које је чуо њему нису били на корист. Већ га је тешко изненадити, због тога што се са свима изгледа лично познаје. Он је на Литургији расејан, књиге га не занимају. Беседе не слуша, благослов узима само по навици, уместо „помаже Бог“ са свештенством.

Ако не желите да се наведено односи на вас или на вашу родбину, онда немојте журити да уводите своје синове у олтар чак и ако вам то старешина храма предложи. Немојте ни ви сами журити да се претерано зближавате са црквеним људима. Утврдите се у вери, стекните чврстину и храброст. Научите се да видите Христа не само у симболима и знацима богослужења и црквеним предметима, и да примећујете Његова деловања кроз људе, захваљујући људима и упркос њима. Онда све остало неће бити страшно и неће вас отуђити, повредити ни саблазнити. И само тада – никако пре.

Црква, по свом изгледу, опипљивости, историјској величини јесте предмет вере. Ми говоримо: „Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. То значи да је оно главно у Цркви доступно не оку, не уху и не руковању, већ срцу. И као што слика греха ван Цркве верника не наводи на сумњу у постојање Бога, тако и виђење греха унутар Цркве у правом верујућем човеку не убија веру у Цркву и љубав према њој. Такав сусрет са грехом унутар ограде представља увек позив, и бол, и озбиљно искушење. Могуће га је превазићи, али га не треба тражити, и на њега се не сме добровољно налетати. Ето због чега је својеглава жеља да све знаш, да се са свима упознаш, да свуда будеш радо приман и као свој на своме кажњива умножењем искушења и зашто прети губитком вере.

Уколико се Црква упореди са сликом, онда је потребно изабрати растојање од себе до ње, како би се све правилно видело. Претерана удаљеност претвара слику у мрљу, а претерана близина открива текстуру платна, појединачне потезе четкицом, али никако не лепоту у виђењу укупне целине дела. Тражите такав угао посматрања Цркве, из којег ће Невеста Христова бити видљива у свој лепоти својој. Али не усуђујте се да јој се без посебног позива приближите више од једне испружене руке. Чак и после позива у томе не журите. Ако је то воља Божија, позив ће бити поновљен.

Плаховитост. Могуће прекомерно залагање

Живот у Цркви није трка на кратке стазе, тако да ти јурнеш из места, истрошиш сву снагу и стигнеш до циља. То чак није ни трка на дуге стазе већ, ако говоримо у тим категоријама, то је крос по разноврсним теренима или чак усиљени марш. Ми се не крећемо равном стазом у круг. Ми се крећемо час горе, час доле, час трчимо, час ходамо, и то не празних руку него са теретом. Стога нама није потребно тренутно убрзање, већ стрпљење и животна издржљивост.

У питању су хиљаде и хиљаде наше браће и сестара у Христу који су се на почетку свог црквеног пута „подвизавали“ улажући максималне напоре и тиме брзо протраћили све залихе снаге. Затим се људима који су будзашто потрошили своје снаге са кобном неумољивошћу прикрада униније, а ту је већ близу и стање које се назива криза вере. Такве ћете лако препознати по очима које су изгубиле сјај, по скептичном тону и по тужним причама о личним катастрофама које су сустигле ове или оне хришћане. И све се ово могло избећи или су се барем могли смањити губици да је постојало разумно духовно руковођење. Али пошто је свако од нас најчешће препуштен самоме себи, а они који имају духовника често у њима имају ригорозне људе и поборнике строгоће, самим тим је и резултат јасан. Свако од нас ко је нашао Цркву Христову и ко је превазишавши неминовне тешкоће и искушења успео да остане у Цркви, призван је на своје „мало учитељевање“. Ми можемо бити опрезни помагачи онима који у Цркви праве своје прве кораке. Ваљало би посебно нагласити реч „опрезни“. Јер ће неофит, уколико је он (она) студент, пожелети да побегне у манастир и да напусти школовање. Наш посао је да га смиримо и убедимо да заврши студије „по послушању“. Неофит ће са полица побацати једне књиге и заменити их другима. Он ће почети да пости по манастирском типику и ставиће око руке бројаницу. Такав ће урадити још много тога док на крају не донесе и исхитрену одлуку о давању завета безбрачности или о посвећивању ходочашћу. А наш посао, као старог пријатеља или брата у Христу, јесте да га заустављамо, смиравамо и помажемо му давањем смерница. Ми морамо да делујемо у духу речи изговорене од стране светих отаца: „ако видиш почетника који се пење ка небу, дохвати га за ногу и повуци на земљу“.

Принцип постепености захтева од човека стално учење које је сразмерно његовој снази. И ако је „поље – академија војника“, онда је наше учење – практична литургика. Прво треба сви да научимо литургијске богослужбене молитве и да редовно долазимо на недељне службе. Од тога, тј. од посећивања храма – почеће слушање речи Божије и упознавање са месецословом, односно именима и житијима светитеља који се празнују. Као најважнији оријентир у животу требало би да постане Велики пост. Велики канон, оскудни сто, неузимање хране у одређене дане, метаније, Пређеосвећена Литургија, Страсна седмица са својим јединственим службама и напослетку Васкршња ноћ – треба и могу да постану еталон црквености. Затим ће човек, кад једанпут проживи ту Христову ноћ која је светлија од дана, бити у обавези да сваке недеље одржава васкршњи пламен у својој души и да на сваку недељу гледа као на мали Васкрс. Среда и петак сваке седмице временом могу постати мала аналогија Велике среде и Великог петка. Живот ће се уређивати у складу са оним главним – Васкрсењем Христовим и припремом за њега. Онда ће бити могуће да се позабавите и свим осталим – од молитве уз помоћ бројаница до учења грчког. Али не пре тога.

Такође, велика ствар је послушати речи: „Изабери себи штиво“. Духовне књиге које читамо морају бити такве, да ми можемо оно што је у њима написано применити у пракси. У случају да је предмет читања недостижно висок, ризикујемо да будемо повређени покушавајући да отелотворимо прочитано, а затим ризикујемо и да западнемо у униније из осећања безвредности. Тако, упозоравају светитељи, монах, који живи у општежитељном манастиру, може читати књиге о отшелништву и маштати о пустињском животу. Други пак монах, који живи у пустињи, може читати о смирењу браће у општежићу и смућивати себе мислима о преузвишености живота међу братијом. Циљ лукавога је исти и тамо и тамо – да у човеку посеје незадовољство сопственим начином живота и да га помери са тог места. Једанпут помислима прогоњени даље излаже себе ризику да више нигде не нађе спокој и да се безвољно потуца са места на место. Што се тиче мирјана, схема је иста. Они читају монашке књиге, маштају о вођењу светачког живота далеко од градске вреве и… стварају проблеме и себи и другима без икакве потребе. Жене не желе да стоје крај шпорета и да деле брачну постељу. Мужеви маштају да напусте посао и да обуку мантију. И једни и други потајно мрзе све што их окружује, а то ни изблиза не личи на истински духовни живот.

Закључак: треба читати само оно што се може применити у пракси. Реални проблем нашег црквеног живота јесте озбиљан дефицит књига написаних за мирјане, о мирјанима и о њиховој свакодневној духовној проблематици. Али дефицит за дефицит, а хладна глава за хладну главу. У Пушкиново време Свети Филарет (Дроздов) је у преписци и вербално ућуткивао неке који нису били у стању да схвате да 19. век није 5. век, а да предграђе Москве није Тиваида или Египатска пустиња. Два су века прошла, а потреба за доказивањем тога није нестала.

„Није тешко спасити се, али је мудро“ – говорио је преподобни Кукша Одески. У тој краткој фрази лежи велика сила. Спасење се достиже не толико улагањем вансебних напора, колико дозираним напорима у правом смеру. Кључне речи су „прави смер“, због тога што пуно снаге која је упразно бачена не даје никаквог ефекта. Сви ми имамо потребу за трезвеношћу. Не у смислу апстиненције од алкохола (што је исто тако умесно и пожељно), већ у смислу трезвеног погледа на свет и себе у њему. За ту трезвеност се моли свештеник одмах након освећења Дарова. Он се моли да Велике и Свете Тајне буду људима на „трезвеност душе“. То је толико важно да је чак и молитва за отпуштење грехова стављена после молитве за трезвеност. А изгледа као да се опраштање грехова највише жели. Не. Супротност трезвености је прелест. Све у свему, то је такво стање ума при којем човек признаје лаж за истину и вара се у оном главном. Човек може да буде уверен у своју светост, у исправност свог пута, у непогрешивост свог начина размишљања итд. Тада ће он ићи кроз живот као локомотива по шинама и биће немогуће зауставити га или присилити да скрене са тог пута. Управо такве једне несавитљиве чврстине почетник и треба да се чува. Човек треба да очврсне и добије убрзање на изабраном путу тек након стицања искуства, искуственог смирења и превазилажења неминовних грешака.

Не живи само у ишчекивању смака света и не тражи у људима савршену светост која одликује само Господа; уколико подносиш увреде од стране људи немој своју љутњу да преносиш на Цркву; не преноси сплетке и не интересуј се за гласине. Учи и размишљај, упознај црквени живот кроз корисну књигу и Литургију. Никуд не жури. Спољашње услове живота не мењај револуционарном одлучношћу, јер ће се све спољашње изменити у зависности од унутрашњих промена. Наоружај се стрпљењем и у себи развијај овоземаљску издржљивост. Шта смо још заборавили? Сигурно много речи није изговорено и мудри ће изреченом вероватно нешто додати или га оповргнути. Подсетимо се на крају овог разговора још једне светоотачке заповести: „Потруди се да разумеш време“.

Различита времена захтевају од хришћана различите напоре. И ми као разуздани и самовољни подвижници не чинимо шта желимо, већ смо као синови Цркве обавезни да радимо оно што Црква очекује од нас. Постоје времена тихих и тајних молитава и времена храброг исповедања ако су те разоткрили. Постоје (тачније – постојала су) времена масовног подвижништва и аксетизма. Постоје времена спољашњег благостања које нам Бог дарује како би се припремили за предстојеће невоље и позабавили исцељењем унутрашњих болести црквеног живота. Монаштво, породица, образовање. Дешава се да је свака од ових појава у цвату или у опадању. Каква је ситуација данас? Каква је општа позадина приче? Ми нећемо давати одговоре на ово питање, због тога што је задатак разумевања времена упућен свима. Како ко буде разумео време, тако ће у њему и живети. Различити одговори рађају различите обрасце понашања. Један ће пожелети да се пресели из града у село, а други ће отићи и уписати теологију. Један ће се уплашити женидбе, а други ће, напротив, и своју децу изродити и сироче из сиротишта усвојити. Неко ће пожелети да побегне на Запад, а неко ће, обрнуто, почети да размишља о мисионарском раду на Истоку. Одговори ће бити различити, а суд о њима ће изнети Господ. Не прејудицирајући Његов суд, само ћемо поновити оно питање које је у исти мах и задатак: „Потруди се да разумеш време“. И због тога што смо утрошили одређено време и одређену количину речи на то како да неофит не напусти Цркву, покушаћемо да утрошимо време и снагу и на следећу тему која органски произилази из прве. Наиме, шта ми у Цркви можемо радити и чиме се у њој бавити? Како да пронађемо своје место у тој својеврсној Нојевој барци, где је тако много најразличитијих живих бића – месоједа и биљоједа, великих и малих, толико различитих и који не личе на остале, окупљених под једним кровом осећајем заједничке опасности и са заједничком жељом – да се спасу.

Из искуства знамо да много људи живи у свету са осећањем бескорисности, тј. остављене или заборављене ствари. Такви људи живе животом који као да и није њихов. Насупрот томе – осећај присуства на правом месту и у право време, осећање сопствене, макар и мале, корисности даје осећај „кључа у брави“. Све је на свом месту и све је како треба. Било би пожељно да се и у Цркви осећамо као кључ у брави, али ово питање захтева неки посебан разговор.

Са руског: Наташа Јефтић

Извор: mitropolija.com

(Радио Светигора, 20. 11. 2014)

Advertisements