Бошко Јакшић: Другарица Филимонова

bosko-jaksic2Тезге нуде све: од „Јужног тока”, акумулатора за МИГ и јабука, до десет милијарди долара обећаних инвестиција, али да не би извесне магистарке историјских наука, главне и одговорне уреднице портала Фонд стратешке културе, не бих сазнао да је улазак Србије у евроазијске интеграције једина рецептура „опстанка српског народа”

Биће да отаџбинска пијачна управа Пожаревца, непостојећа институција веома постојећег утицаја, тезге по српској пијаци додељује само својим дисциплиновано постројеним миљеницима – следбеницима политике српског придруживања Русији.

Тезге нуде све: од „Јужног тока”, акумулатора за МИГ и јабука, до десет милијарди долара обећаних инвестиција, али да не би извесне Ање Филимонове, магистарке историјских наука, главне и одговорне уреднице портала Фонд стратешке културе (ФСК) на српском језику, не бих сазнао да је улазак Србије у евроазијске интеграције једина рецептура „опстанка српског народа и његовог идентитета”. „Ако се искључи европски пут, евроазијска врата су вам отворена. Србија је део руског света. А за нас је сада, на цивилизацијском плану, најважнија обнова руског света”, изјавила је историчарка која је не знам како обезбедила ударни простор на првој страни ових новина.

Из визуре геостратешке фармацеуткиње, другарица Филимонова констатује да нас је Запад „изгазио до тла”, до те мере да Србију треба темељно обнављати. Како друкчије, него укључивањем Србије у заједницу држава којој ни као део бивше Југославије никада није припадала: некадашњем простору Совјетског Савеза.

Каже историчарка да нам евроазијска интеграција пружа могућност обнове снажне привреде и државе, невиђених тржишта. Зар српска привреда није много снажније економски, трговински или финансијски везана за ЕУ? За исту ЕУ од чије савремене технологије умногоме зависи развој евроазијског простора који је Владимир Путин исцртао као сферу руског утицаја.

Другарица Филимонова нуди нам некакве услуге у борби против радикално исламског вехабијског покрета. Можда би њен приоритет могао да буде више покрет Џаиш ел мухаџирин вал ансар у Чеченији. Или Абу Омар ел Шишани, звани Чечен, риђобради џихадиста који је војни командант ИДИЛ-а у Сирији.

Али, зар Запад већ није покренуо широку коалицију чији је циљ „уништавање” исламиста? Зар премијер Александар Вучић није четири дана по објављивању коалиционог списка Барака Обаме упутио писмо председнику САД у којем се истиче да Влада Србије подржава борбу против ИДИЛ-а и да је спремна да ту борбу помогне „скромним средствима којима располаже”?

Циљ је јасан. Извући Србију из једне коалиције и убацити је у другу. Из Европске уније у евроазијску федерацију, из глобалног фронта борбе против исламиста у руски фронт.

Близу годину дана од избијања украјинске кризе, јасно је да је Србија напустила периферне сфере спољних политика Запада и Русије, и да Американци и Европљани, с једне, и Руси, с друге стране, показују појачани интерес да окупе све савезнике које могу. Србија ту није изузетак.

Отворено сумњам да је „израда мера за јачање српске државности” циљ реченог Фонда и његових руских стручњака за Балкан – све уз подршку српских политиколога, економиста и публициста који су редовне званице свих руских дипломатских пријема на којима и шеф српске дипломатије зна да запева руску химну.

Српску државност заиста тек треба изградити и ојачати после многих изазова, треба створити независне институције слободног и демократског друштва, али зар није иста та држава одабрала приоритет уласка у Европску унију, циљ који никако није компатибилан са интересима Фонда, онако како их он дефинише?

Тачно је када другарица Филимонова истиче „славне странице” српске и руске историје, исписане у временима када су совјетске јединице помогле партизанима у ослобођењу Београда. Узгред да подсетим: Четврти гардијски механизовани корпус под командом генерала Владимира Жданова имао је око 960 погинулих. Прва армијска група под командом Пека Дапчевића око 3.000 мртвих.

Заједничка борба против фашизма је неспорна, али зар у њој нису учествовали и Британци, Американци, Французи? Шта, сем покушаја ревизије историје по рецептима Владимира Жириновског, значи када Филимонова каже: „Историјска истина треба да буде разјашњена до краја и (да буде) одата почаст свим учесницима борбе против окупатора, и четничком и партизанском покрету, као и Црвеној армији?”

Могуће је да историчарка није пажљиво пратила развој ситуације у Југославији од 1942, биће да није чула на чијој су страни били четници током борби на Сутјесци и Неретви 1943, али зар није слушала шта је на ту тему имао да каже председник Путин на паради у Београду 16. октобра? Колико знам није помињао четнике. Није их чак помињао ни Томислав Николић, који је пре него што ће постати председник Србије на Романији 1993. проглашен за четничког војводу.

Какав одјек има изјава Филомонове о „расистичкој идеологији” у Украјини? Сукоб Запада и Русије може да има, и има, све могуће димензије, али расистичку? Будалаштина.

Можда је историчарка заиста уверена да „НАТО у одређеном степену представља претњу попут нацизма у Другом светском рату”, али зар поређење није најблаже речено неукусно. Чак хладноратовски провокативно изречено у земљи која покушава да сачува своју неутралност. Каква год она била.

Како изјавити да се украјински националисти, попут „фашиста и нациста”, „боре и против украјинског народа, јер га лишавају права на слободан развој у духовној, националној, културној, економској, политичкој сфери”, а Москва потом одбије да призна слободне изборе у Украјини и најави да ће дати пун легитимитет изборима које сепаратисти одржавају овог викенда на истоку земље?

Волим да прочитам различита мишљења. Боље је да знам шта мисле него да у тајности кују планове. Речи другарице Филимонове да „Запад који од Србије прави протекторат са високим степеном потчињености” бескрајно ме подсећају на мантре које повремено чујем. Рецимо од генерала Леонида Ивашова.

Нема ту случајности. Сем једне. Док Србија покушава сопствени „дранг нах вестен”, тежњу према Западу, и Русија појачава своју „дранг нах вестен” ка Србији.

(Политика, 4. 11. 2014)

Ања Филимонова: Србија је стратешки савезник Русије

Евроазијска интеграција пружа могућност обнове снажне привреде и државе, што је услов опстанка српског народа и његовог идентитета

Запад је изгазио Србију до тла и сада је треба обнављати, поручује у разговору за „Политику” Ања Филимонова, магистар историјских наука, главни и одговорни уредник интернет портала Фонд стратешке културе (ФСК) на српском језику.

Ања Филимонова (Фото: Б. Билбија)

Ања Филимонова (Фото: Б. Билбија)

ФСК је руска организација која обједињава експерте из различитих земаља света, а пре свега руске стручњаке за Балкан, као и српске политикологе, економисте, публицисте. Задатак ФСК-а је зближавање народа и израда мера за јачање српске државности, оцена актуелних појава са аспекта њихове корисности или штетности по српски народ и његову државност, објашњава Филимонова:

– Ако се догађају негативне тенденције, као што је јачање вехабијског покрета у БиХ, Рашкој области, на југу Србије и на Косову, онда то треба истражити, јер је то опасност и за вас и за нас. Запад предузима изузетне пропагандне напоре како би ослабио сваку државу, под изговором да јака држава смета развоју економије, демократије и личности. Наш задатак је да објективно размотримо да ли је то тако и ми видимо да није. Да ли је Америка слаба држава? Наравно да није. А зашто онда извозе сасвим другачију формулу другим државама?

Заједно са београдским Факултетом за дипломатију и безбедност, ФСК је 17. октобра организовао међународну научну конференцију под називом „Седамдесет година од ослобођења Београда: борба против нацизма 1944–2014”.

– Фокусирани смо на неколико аспеката. Какве поуке можемо да извучемо из Другог светског рата? Шта још не знамо о том рату, односно да ли знамо све о њему? Наравно да не. Ослобођење Београда је славна страница српске и руске историје. То је наша заједничка херојска борба против фашизма и нацизма, који представљају два модела похода на исток, против Руса и против Срба.

Мислите да ове историјске странице нису до краја исписане?

Историјска истина треба да буде разјашњена до краја и одата почаст свим учесницима борбе против окупатора, и четничком и партизанском покрету, као и Црвеној армији. Када знамо шта смо све способни заједно да урадимо, то треба да буде у темељу наше савремене националне самосвести. Како српске тако и руске. Хероизам српског народа у Првом светском рату и славна борба у Другом, то су два најјача камена темељца која треба, и која морамо, да ставимо насупрот свим покушајима рушења националних држава, одузимања суверенитета и промени матрице самосвести. Важан део наше конференције био је посвећен актуелним дешавањима у Украјини и шта је то неонацизам данас. Како је настала и развијала се та идеологија, али и пракса неонацизма на подручју бивше Југославије и Украјине.

Како препознајете неонацизам у Украјини, са којим аргументима?

То је екстремна националистичка и расистичка идеологија. Реч је о борби против свега што стоји на путу украјинском националистичком моделу који заступају галицијски неонацисти. То је узак слој људи који се бори против руског народа, језика и свега руског. Суштински, они се боре и против украјинског народа, јер га лишавају права на слободан развој у духовној, националној, културној, економској, политичкој сфери. То и јесте фашизам, односно нацизам.

Услед чега је дошло до такве експанзије?

То је сплет многих фактора. Један од њих је и религиозни, односно грко-католичка црква, која се тамо појавила после 1596. године, као и закључивање Брестовске уније. Унијати у Украјини одиграли су исту улогу коју су имали усташки свештеници у НДХ. Ради се о формирању идеологије, али и праксе оружане борбе против оних који другачије мисле, односно против православних. Ту је и улога Запада који Украјину посматра као инструмент притиска на Русију. Дакле, фашизам није нестао, већ је сада добио свој пуни израз у Украјини. То је исти онај поход на Исток који се манифестује у чињеници да је НАТО практично стигао на наш праг. То је крвави грађански рат геноцидног карактера против руског становништва.

Тврдите да НАТО наставља напад на Русију из Другог светског рата?

НАТО води агресивну политику ликвидације држава које имају став супротан англосаксонској политици. Догађаји у Украјини су у директној корелацији са политиком Хитлера према словенским народа. Зато можемо да кажемо да за нас НАТО у одређеном степену представља претњу попут нацизма у Другом светском рату. Не треба то скривати, о томе је говорио и председник Русије Владимир Путин.

Како онда тумачити Путинову посету Београду?

Свако има своју истину. Има је Запад који од Србије прави протекторат са високим степеном потчињености, где државне одлуке зависе од спољних фактора. Руска правда је у томе што је Србија православна држава, наш природни стратешки савезник и братски народ кога смо заиста оставили на цедилу 1999. године, док је Русија била на коленима и није могла ни себи да помогне. Сада говоримо о неопходности најшире руско-српске сарадње на узајамно корисној основи која ће Србији омогућити да са Западом разговара равноправно.

Шта данас може да учини Русија, а што није могла 1999?

Као што смо видели на примеру Сирије, Русија је искористила цео арсенал могућности, од дипломатске подршке, укључујући и директне преговоре са западним лидерима, па до испоруке оружја.

Русија се више заложила за Сирију сада, него за Србију пре 15 година?

Савршено очигледно. Али, треба знати да су тадашња и данашња Русија, две потпуно различите Русије.

Какву поруку је Путин донео у Србију?

Основна порука је: темељни стратешки преокрет. Русија долази не само са „Јужним током”, већ са читавим пакетом. То су инвестиције, војни споразум о размени информација, развој српске железнице, повољни кредити… Србија је постала руски стратешки савезник првог реда.

Као Белорусија?

Земље бившег СССР-а су посебна категорија, али изван њих Русија нема никог ближег и важнијег од Србије. Европске земље могу бити наши стратешки партнери, али Србија је стратешки савезник. Ето, у томе је разлика. И то је формула по којој ће се од сада Русија понашати према Србији.

Али, могли смо прошле године чути од тадашњег премијера Ивице Дачића да му је Путин рекао да Србија не може да уђе у Евроазијску унију, чак и када би то желела?

Волела бих да сам чула ту изјаву у оригиналном и потпуном контексту. Такође, да ли му је у Москви речено да све док Србија иде у Европску унију, не може истовремено у Евроазијску унију? Ако је то речено у контексту српских евроинтеграција, онда је то потпуно логично, јер те две ствари у потпуности једна другу искључују. Не можете истовремено седети на две столице које се налазе у две различите собе. За нас је то директна претња, јер је захваљујући нашем споразуму о слободној трговини могуће да преко Србије покуља роба из ЕУ. Ту је, наравно, и читав низ непремостивих политичких препрека, па је логично да не можете и у ЕУ и у ЕАУ истовремено.

Значи, за Русију није прихватљив европски пут Србије?

Русија се не противи уласку Србије у ЕУ, али се отвара читав низ питања. По правилу, балканске земље прво улазе у НАТО, а тек потом у ЕУ. За нас је ова опција неприхватљива апсолутно. Зато видимо противречност: на који начин српске евроинтеграције одвојити од интеграције у НАТО, ако за њих, за Европу и САД, све то иде заједно? Наш споразум о слободној трговини, у том случају, биће ликвидиран моментално. То ће нанети удар по српској економији, не по руској. Зато, да одговорим на ваше претходно питање: ако се искључи европски пут, евроазијска врата су вам отворена.

Какве предности за Србију доносе евроазијска врата?

Ако Србија одустане од евроинтеграција, постоји низ предности. Пре свега, Русија не поставља никакве политичке услове и не примењује инструменте које користи Запад, попут уцена, притисака и уништавања економије и суверенитета. Србија добија могућност сувереног унутрашњег развоја, уз приступ огромном руском тржишту. Чак и да цела Србија производи храну само за Москву, опет вероватно не би могла довољно да произведе! Евроазијска интеграција пружа могућност обнове снажне привреде, а то доноси и снажну државу. Услов опстанка српског народа је очување његовог идентитета, његове славне историје. Срби су заиста изузетан народ, јер статистички имате рат на сваких 17 година. И ви, у тим невероватним условима притисака и са Истока и са Запада, успевате да сачувате идентитет, веру и националну самосвест. Не бих могла да наведем други народ у свету коме је то пошло за руком. Русија може много од вас да научи, пре свега о умећу борбе за своју земљу, дуго, вековима, напрежући све своје снаге, али тачно знајући за шта се борите. Задивљујуће је како један релативно малобројан народ успева да оствари таква историјска достигнућа.

Стиче се утисак да сте ви у Русији тек у последњих неколико година открили те „задивљујуће Србе”. Протеклих деценија као да нисте много марили?

Да, то је апсолутно тачно. Али, и Србија поново открива Русију, пронашли смо једни друге после дугог лутања. Имала сам прилике да се уверим да се људи из Русије, који почињу да се упознају и раде са српским народом, налазе под најдубљим и снажним утисцима. Сви су настројени на највеће могуће ширење сарадње. Испоставило се да у Европи постоји братски народ који је прошао другачији историјски пут од нас, али који има невероватну привлачност за Русе. Откривајући Србију, Русија се враћа себи, враћа своју потпуност. Јер, Србија је део руског света. А за нас је сада, на цивилизацијском плану, најважнија обнова руског света.

Бојан Билбија

(Политика, 27.10.2014)



Categories: Преносимо

6 replies

  1. На Јакшићев прилично погани текст могу само да поновим оно што сам казао у коментару на „Политикином“ сајту: „Постсовјетска Русија, баш као и њен претходник СССР што је имао, има „меку силу“ која би се по свом стилу и учинку најбоље могла поредити са слоном у стакларској радњи. У том погледу је мистер Јакшићу лако да се подругује другарици Филимоновој (мислим да је у овом случају пошто он њу ословљава са “другарица“, на месту да њега насловим “мистером“, јер оно “сер“ би требало тек да још заслужи). Њен “Фонд стратешке културе“ је методолошки и по речнику заиста недорастао за пропагандно поприште на коме се нашао сучељен са западним експертима за ту врсту посла. Али, ипак – мистер Јакшић је могао да буде бар мало суптилнији – јер мада је Ања Филимонова другарица, ипак је дама…“.

  2. @Јован Анастасијевић
    Говорите неким чудним језиком. Ништа не разумем. Јакшић је белосветска барба. Довољно је погледати и прегледати његов ЦВ, или биографију. Добро да смо поново упознати та ликом и делом тог несрећника.

  3. Bosko Jaksic (Bgd 1949) je retko iskusan i plodan novinar – jedan od nasih najboljih poznavalaca medjunarodnih odnosa i politike (videti njeg. biografiju)

    U ovom clanku on, na argumentovan i pomalo ironican nacin, kaze da je Srbiji Evropa bliza i vaznija od Rusije.
    Sto stoji. Ali, diskusija je dobrodosla !

  4. Један од најзначајнијих „српских“ јунака дипломатских депеша које нам је открио Викиликс је наравно Бошко Јакшић, син Брозовог генерала Павла. У свим извештајим америчке амбасаде из Београда помињан је позитивно, као узданица неко ко је како они кажу; „наш“. И било би чудно да у овом тексту и због породичних околности, навика и похвала које су му дате очекујемо да ће се другачије опходити према Ањи Филимоновој осим овим конструкцијама.
    Бошко је иначе поред ЦАНВАС-а Срђе Поповића здушно подржао демократске промене 2011 у Египту (долазак „Муслиманске браће“ – британске инсталације од 1923 – неки тврде 1928. године) Тунису и Либији. И „храбро“ је размишљао о томе да једнога дана и Кососво и Србија буду део Европе (пошто су сада, претпостваљам на Марсу или бар Мадагаскару). Сви потоњи догађаји у Африци и код нас ус показали да је Бошко најблаже речено необјективан или бар неталентован да види право стање ствари. За своје „неутралне“ и „непристрасне“ излете Бошку је увек стајала на располагању „ПОЛИТИКА“. И однедавно, али без неке његове посебне жеље, више као ноћна мора; Викиликс, да сведочи и остале његове таленте, не само гимназијски линеарно и бескрајно монотоно писани текст. Треба тамо прочитати те; редове о њему и похвале, биће јасно ко су деца Брозових генерала. Текст којим сецира Филимонову је комичан због те вашарске аналитичности и жестине једног епигона. Ни тек помен могућности да Србија буде изван његових, доказано „тачних“ пројекција и очекивања: ЕУ, НАТО итд не да му мира. И, он расни демократа, стасао уз татин шињел Брозовог кроја, мора одмах да одбрани своје право да Србија иде његовим путем, тј. татиним и Брозовим после Броза. Треба погледати за промену Ањине аналитичке текстове и бесрамну и ничим утемељену апологетику САД политике и злочина, пером БЈ и видети ко је заиста супериоран. Дакле не будимо лењи, упоредимо их.

  5. Бошко Јакшић је се “прочуо“ по акростиху преко кога је послао својој љубљеној еротску поруку, а посредством текста “Полемика о сунђеру“, који је објављен у Политици 13.12.1996., док је дотични био њен дописник из Рима:

    Akrostih u „Politici“
    ________________________________________
    Politika, petak, 13. decembar 1996. (strana 4)
    Polemika o sunđeru
    (Od našeg stalnog dopisnika)
    Rim, 12. decembra
    Juče je bilo poznato kao „političko rešenje“. Zatim je, dosta realistično ali za Italiju pregrubo, nazivano „spasavanjem lopova“. Danas se podvodi pod naziv – amnestija.
    Evolucija razmišljanja u ovom pravcu ne nalazi se ni u jednom zvaničnom dokumentu, o amnestiji se ne raspravlja u Parlamentu, ali reč je postala tema dana.
    Da li je amnestija način izlaska iz sudske „bele revolucije“ pre nego što su petogodišnje istrage sveta politike i biznisa dospele do svih – i po vertikali i po horizontali?
    Važi li stav da je amnestija najbezbolniji način prekida krstaškog rata koji je doveo do serije konflikata politike i sudstva, podelio političare, suprotstavio tužioce, razdvojio komentatore, uznemirio policajce?
    Ako je, kao što neki tvrde, Tanđentopoli – popularno ime afera – doveo do institucionalnog haosa i konfuzije, da li amnestija može da bude panaceja moralne epidemije u vremenima kada se ponovo potvrđuje da je bolest hronična?
    Čitava je kolekcija zagovornika amnestije, čija se teza nazire: svi su krivi, znači svi su nevini.
    „Eho reči sloboda postaje amnestija“, cinično primećuje komentator Đorđo Boka.
    Kako i ne bi. Mnogi iz starog ali i novog sveta politike zainteresovani su da se zaustave istrage i amnestiraju optuženi za ilegalno finansiranje partija, što je bio uvod u rušenje Prve Republike i raspad njenih tradicionalnih partija.
    Ako je veliki svet biznisa zainteresovan za prekid istraga oko lažnih kompanijskih bilansa i podmićivanja poreskih organa, mali poslovni svet strahuje da će istrage jednog dana dospeti do njega i razrušiti decenijama građeno carstvo izbegavanja plaćanja poreza.
    Mnogi zaposleni javne administracije, od ministara do šalterskih službenika, takođe bi voleli da se odustane od gonjenja zloupotreba službene dužnosti, ili barem ublažujuću reviziju.
    Treba ovom spisku još dodati više od 3.500 istraživanih, 2.100 okrivljenih i 650 osuđenih u raznim aferama korupcije, pa spisak lobista poprima realnije dimenzije.
    Eminentni ekspert i jedan od 10 doživotnih senatora, Leo Valijani, u „Korijere dela sera“ brani ideju uz podršku direktora lista. Opozicija – čiji je lider jedan od optuženih za korupciju – obazriva je usredsređujući se na stav da je cilj najnovijih zapleta da se minira istraga protiv bivšeg tužioca Antonija di Pjetra.
    Bez obzira što je pojam amnestije rođen da bi stvarao mir, izgleda da je osuđen da bude uzročnik rata.
    Enco Bjađi, doajen ovdašnjeg novinarstva, upozorava da pozivi na amnestiju odjekuju sa stranica liberalne štampe, a traže je i „očevi domovine“ kako naziva neke od doživotnih senatora poput Velijanija. Vraća se u istoriju.
    „Toljatijevska“, prva amnestija u istoriji Republike, data je 22. juna 1946, u vreme vlade Alčide de Gasperija u kojoj je lider komunista Palmiro Toljati bio ministar pravosuđa. Amnestija je usledila posle pobede republike nad monarhijom na institucionalnom referendumu.
    Vredi podsetiti da su i ranije – pre 25. jula 1943, kada je u Rimu oboren Musolini i na vlast vraćen kralj Vitorio Emanuele III – bili formulisani dekreti o uklanjanju fašista sa položaja i sa javnih funkcija i o „preventivnoj amnestiji“.
    Ovoj debati – aktuelizovanoj događajima koji okružuju di Pjetra – nije trebalo mnogo da se vrati u prošlost.
    Jedni, kao senator Valijani, iz istorije izvlače zaključak da je i sada vreme za amnestiju. Njegovi simpatizeri uglavnom ćute.
    Otvorena je debata u kojoj drugi, kao komentator Boka, smatraju da bi i sadašnja bila „nagrađivanje najgorih i ostavljanje stvari tamo gde su bile“.
    Senator Valijani ocenjuje da se amnestija 1945. podjednako odnosila i na poražene fašiste i na odgovorne Musolinijeve marionetske Republike Salo formirane pred sam kraj rata. Boka je, međutim, saglasan sa amnestijom iz 1943. – jer se odnosila na one koji su bili deo režima – ali ne i na 1945. – jer obuhvata i one koji su do poslednjeg daha ostali verni fašizmu.
    Mada partizani i Sandro Pertini, budući predsednik, nisu bili sasvim zadovoljni, jedna stranica istorije bila je zatvorena.
    Evidentno se sada otvara nova. Predsednik Republike je od 1945. amnestirao 39 osoba. Poslednji put 1990, dve godine pre nego što je odlučeno da samo Parlament dvotrećinskom većinom može da ovlasti šefa države da objavi amnestiju.
    Hiljade koje su od vremena Tanđentopolija zainteresovane za oproštaj države u oštrom su kontrastu sa posleratnim brojkama i, još više sa činjenicama istorije: tada su u igri bile ideološke strasti, danas su krivični prekršaji.
    Istorija je samo povod analiza, jer otvoreno zalaganje za „potez sunđerom“ kojim bi se prebrisala istraga korupcije ipak se izbegava.
    Partije demokratske levice Masima d’Aleme pridružuju se šefu države u suprotstavljanju amnestiji. „Ne može se razmišljati o zatvaranju Tanđentopolija amnestijom“, kaže D’Alema i zahteva ubrzavanje procesa i donošenje „zakona protiv korupcije“.
    Isti stav brani i Valter Veltroni u svojstvu potpredsednika vlade, iako premijer – i sam osumnjičen za zloupotrebe prethodne dužnosti – izbegava da se izjasni.
    „Čiste ruke“, proslavljeni milanski tim tužilaca koji je u haotičnim okolnostima koje okružuju politiku i sudstvo sve češće na meti kritika, razumljivo se oštro protivi hipotezi amnestiranja i zahteva nastavak istraga.
    Koaliciju glasova protiv ojačava i predsednik Donjeg doma parlamenta Lučano Violante: „Amnestija bi bila šamar italijanskom narodu“.
    Interveniše i tužilac Palerma Đankarlo Kazeli: „Magistratura je funkcionisala kao hirurg koji nastavlja da operiše, da obavlja svoju dužnost i onda kada u bolnici nije sve najbolje.“
    Celovito „političko rešenje“ izlaska iz krize sudstva, koje su predlagali upravo milanski istražitelji, predviđa povlačenje preciznih granica istragama koje rizikuju da ne daju mira građanskom životu Republike.
    U tome se svi načelno slažu. Parlament ne diskutuje na temu amnestije. Ali, u zemlji u kojoj što je veća količina demantija onda određene pojave postaju verovatnije, mnogi upravo zato veruju da će amnestije biti – možda pod nekim drugim imenom.
    Boško Jakšić

    Порука се добија слагањем у низ великих почетних слова из сваког пасуса и дословце гласи:
    Једва чекам тебе, твој осмех и пичкицу!

    ПОлитика је то објавила 13. децембра 1996.

  6. @Deda Djole
    Шта ли ћемо сада чути? Или ниси ништа знао о овоме, док ти господин Гужвић није отворио очи. Надам се, да су сви разумели шта сам желео да кажем у претходном коментару „БАРБА“.

Оставите коментар