Вељко Ђурић Мишина: Нестанком Краљевине Србије 1918. почело српско лутање кроз историју

Нестанком Краљевине Србије 1. децембра 1918. године, после државног удара престолонаследника Александра Карађорђевића, који је тога дана прогласио Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, започело је српско лутање кроз историју које још увек траје и за које не знамо како и када ће се завршити – каже у интервјуу за Фонд стратешке културе проф. др Вељко Ђурић Мишина, историчар из Београда, аутор десетак књига из новије историје српског народа, као и два документарна филма о патријарсима Варнави и Герману. – У међувремену је почело друго лутање, у Европску унију и евроатланске интеграције, па ће наше дуго путовање кроз маглу да потраје! Можемо да се надамо да нећемо завршити у некој историјској провалији ка којој нас води послушничка политика која се креира првенствено у Бриселу. Надам се да ће садашњи Срби, као они из приповетке Радоја Домановића „Вођа“, опаметити се и увидети да је вођа слеп!

fsk-29102014

Да ли су Срби толико лоши тумачи историје, као што их често оптужују?

Непознавање властите националне прошлости, која укључује првенствено традицију и културу, доводи нас до тога да нам је странци тумаче. Наравно, странци ће учинити све да нама намене негативне улоге. Најбољи пример за то јесте обележавање 100 година од почетка Великог рата. Државни политички врх посредством подређених научних и других институција као да је морао да послуша наредбе са Запада па је, осим часних изузетака, дозволио да се приреди само неколико манифестација које су подсетиле на славне догађаје као што су Церска битка али и трагичне као што је велики злочин аустроугарске војске над цивилима током првих месеци рата 1914. Српска историографија данас готово да и не постоји! Уосталом, погледајте чиме се баве научноистраживачке институције као што су, на пример, Историјски институт, Институт за новију историју Србије, Институт за савремену историју и Балканолошки институт. Запитајте се колико историчара познаје арапски или савремени турски језик јер је на њима сачувано много грађе у којој има вредних података о нашој прошлости. Или, када је неки историчар из Србије боравио у Војном архиву у Бечу и гледао грађу о Првом светском рату! Да ли је током ове године објављен било какав вредан документ који би потврдио српско стајалиште о германском пројекту европског рата? А има их! Појединци из политичког врха у свом удворништву иду толико далеко да у Крагујевцу, на хумкама страдалника који су побијени октобра 1941. године од војске Немачког Трећег рајха, предлажу да заборавимо на прошлост и окренемо се изградњи нове будућности са Немцима. Хајде нека неко каже Јеврејима да забораве холокауст, или Јерменима да забораве геноцид који су Турци 1917. починили над њима!

А Руси?

Историја руског народа је у много чему слична историји српског. Срби су имали Југославију, Руси Совјетски Савез. Данас је Србија колонија, Русија је на путу да заузме своје место на светској позорници које јој припада. Мада су Руси готово усамљени, они су у знатно бољој ситуацији да спрече ревизију прошлости. Уосталом, то се већ јасно види и због тога је велика нервоза на Западу, то јест у Лондону и Вашингтону.

Шта би могле да буду главне поуке – и за Србе и за Русе – из победе над нацизмом и фашизмом од пре 70 година?

Једно зло је 1945. године само привремено побеђено. Његово ново „рађање“ започело је преименовањем 9. маја као празника победе над нацизмом у Дан Европе! Зло се поново појавило у другом времену, облику и форми али је крајњи циљ остао исти: власт над светом! Уосталом, упоредимо нацистичку Немачку и број фронтова то јест континената и држава у којима је била њена војска, са савременом западном војном алијансом и циљевима његовог присуства у свету увијених у фразе о ширењу демократије. Зар и Хитлер није уверавао свет да је његова политика најкориснија за човечанство?

Колико су савремене околности (југословенски ратови деведесетих, Украјина) упоредиве са онима од пре седамдесет година?

Познато је да у историји има догађаја који на први поглед наликују на поједине у прошлости. Распад Југославије је одавно планиран и изведен готово по унапред обзнањеном сценарију који би требало да се заврши грађанским ратом у Србији. И у распаду Совјетског Савеза било је сличних збивања, на пример неколико ограничених ратних сукоба. Распад Украјине може да личи на распад Југославије. Разлике су, ипак, велике и поред тога што су у оба случаја Англоамериканци присутни у обланди НАТО-а. Истовремено, не треба занемарити улогу усташтва у сепаратизму Хрватске нити фашиста у Кијеву и почетка грађанског рата у Украјини. Јосип Броз Тито је казнио српски народ на разне начине, осим осталог, и сужавањем његовог историјског и етничког простора дајући га измишљеним републикама и народима, формирајући покрајине итд. Хрушчов је руској републици одузео Крим и дао га Украјини. Савремена Русија је исправила историјску неправду пруживши помоћ становништву Крима да се посредством демократског референдума врати Русији. Савремена Русија штити право Србије на покрајину Косово и Метохију док га политичка елита Србије отуђује као што се одриче и делова српског народа изван Србије све зарад пута у маглу, то јест Европску унију, која је и сама у процесу лаганог распадања.

Колико је за опстанак обе нације важно историјско али и политичко разумевање између Русије и Србије?

Пре две године др Миша Ђурковић је објавио један аналитички текст „Савремена руска спољна политика и Србија почетком 21. века“, који се лако може пронаћи на интернету, о грешкама Русије у ангажовању на Балкану и посебно у Србији.

Ако бисмо сабрали све скупове одржане током последњих годину дана, схватили бисмо да у Србију увелико стиже једна линија руске политике. У том контексту треба посматрати и недавно одржану међународну конференцију у Београду поводом 70-годишњице ослобођења престонице, чији резултати указују на то да би Руси требало да су много активнији у Србији управо у култури и науци, кроз просвету итд. Добро знамо шта све долази из Брисела, и колико комисија, одбора, институција и ко зна чега још спроводи те налоге, не поштују општепознате ставове апсолутне већине народа. Онда можемо да се запитамо зашто још увек немамо макар једну државну институцију која би форсирала културно-просветну сарадњу са Русијом. Та врста сарадње представља најбољи мост за упознавање и зближавање народа који много тога имају заједничког.

Шта су главни темељи на којима се то разумевање може чувати и снажити?

Основа постојања једног народа у историји јесте његова цивилизација која у себе укључује много тога. Два народа могу бити блиска по разним основама и то треба форсирати и неговати. Срби као народ, захваљујући политичкој елити која их је представљала последњих 100-нак година, нису били на висини својих обавеза. Најбољи пример јесте (не)сарадња са Лужичким Србима и Русима. Како смо се одужили лужичком Србину Павлу Јуришићу Штурму, колико знамо њихову цивилизацију? Споменик цару Николају Другом Романову налази се на правом месту, у главној улици у Београду. Он би требало да опомиње Србе на цареву жртву 1914. године у корист  тамо неке далеке и мале Краљевине Србије, а која га је, на посебан начин, коштала царског трона и живота! Братску Русију треба да доживљавамо кроз њене телевизијске програме на кабловским мрежама у Србији, на интернет сајтовима на српском језику као што је сајт Фонд стратешке културе итд. Култура и образовање су широка поља за сарадњу и то треба користити. Зар и недавна премијера филма Никите Михалкова није добар потез?! Сетимо се успеха филмова „Андреј Рубљов“ и „Сибирски берберин“ и запитајмо се зашто руска кинематографија не помогне филм о Светом Сави када већ руска држава и Руска православна црква помажу изградњу Храма Светог Саве. Јер, Сава је један од темеља српске цивилизације али и врло поштовани светац у Руској православној цркви. Има оваквих примера много!

Разговарао: Миодраг Зарковић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фонд стратешке културе, 28. 10. 2014)



Categories: Преносимо

3 replies

  1. Синоћ сам имао прилику да видим књигу једног руског младог историчара М. Болтова (није род чувеног теолога) о рађању српског националног идентитета (2008), чије је штампање помогло неко удружење Срба у Сјеверо-Западном округу Русије. Елем, тај дјечак прошири оптужницу Зидхаузена и Хашког трибунала да је „Велика Србија“ настала још прије Начертанија. Не бих то наводио да је усамљен примјер, има доста руских интелектуалаца, укључујући и историчаре, који доказују да су Срби (и Црногорци) вазда били „антимодерни“. О њима се код нас мало зна и пише а веома су утицајни у Русији.
    А то, што Руси завршавају завјетни храм српског народа, посљедица је недисциплине црквене јерархије, јер како се пјевало 1985. г. „Наш патријарх рекао је, где је рећи требало, Цркву дајте а за благо не брините нимало“. И није требало бринути док су прилоге скупљали прави богомољци попут Боре Карапанџића и Гојка Павића. А зашто то сада није тако најбоље зна др Вељко Ђурић.

  2. @Александар Живковић
    Имате ли Ви жељу, да Вас други разумеју? Или се обраћате и пишете само за оне који Вас разумеју?

  3. Примједба је сасвим оправдана. Нажалост немам времена до појасним своје ставове: 1) у Русији постоји снажна струја „модернизатора“ која се у нашим „патриотским“ медијима прећуткује, а то није добро за општу информисаност. 2) Храм Светог Саве. идеја једног католика, Матије Бана, требало је да буде реализована од самих светосаваца. То што смо се сви бачили на интернет да доказујемо вјеру ил невјеру, само нас брука.

Оставите коментар