Милош Ковић: Књига које потреса, узнемирава и подстиче

Поводом трећег издања књиге Милорада Екмечића Ратни циљеви Србије 1914.

Ratni-ciljevi-Srbije-1914Савезници су у Првом светском рату Србији нудили „Велику Србију“. Њихови планови подразумевали су поделу Славоније, Босне и Далмације и пресељавање становништва. Србија је то одбила да би створила Југославију.

То је био главни закључак књиге Ратни циљеви Србије 1914. Милорада Екмечића, објављене 1973. у Београду у издању „Српске књижевне задруге“. Званична истина у социјалистичкој Југославији, међутим, гласила је да су регент Александар Карађорђевић, Никола Пашић и „великосрпска буржоазија“, вођени „великосрпским хегемонизмом“, 1918. створили унитаристичку државу и тиме изневерили наде Хрвата и осталих југословенских народа. То је, последично, одредило и „великосрпски“ карактер Краљевине Југославије. Милорад Екмечић је, међутим, показао и то да се 1914. и 1915, када су се уобличавали ратни програми, у дипломатским салонима великих сила није озбиљно рачунало на планове Франа Супила и Роберта Вилијама Ситон-Вотсона о стварању федералне или дуалистичке државе Јужних Словена, срачунате на то да умањи утицај „источњачке“ Србије, раздроби српске територије и обезбеди превласт „прозападне“ Хрватске. За разлику од Велике Србије, таква понуда се, једноставно, није налазила на дипломатским столовима, иако је у Лондону, па чак и у Петрограду, већ било разговора о федералистичким идејама. Југословенски одбор, који је основала српска влада да би се бавио пропагандом у савезничким земљама, упркос успешним напорима Ситон-Вотсона, Супила, Трумбића и Мештровића да га претворе у оруђе хрватске политике и окрену против Пашића, остао је тек скуп јужнословенских политичара пребеглих из Аустро-Угарске на непријатељску страну, без демократског легитимитета и војне снаге упоредиве са владом, скупштином и војском Краљевине Србије.

Ратни циљеви Србије 1914. донели су свом аутору политичке осуде, али су у исто време потврдили његов академски интегритет и грађанску храброст. Била је то једна од оних књига које потресају јавност, које узнемиравају и подстичу, после којих више ништа не остаје исто. Српска историографија о Првом светском рату и данас зида на њеним темељима. При томе, све поруке ове плодне синтезе нису ни схваћене ни до краја исцрпљене. Једна од њих је тумачење Првог светског рата на Балкану као религиозног сукоба. Појава трећег издања Ратних циљева Србије 1914. представља, зато, велики догађај за српску културу и важан подстицај за нова историографска истраживања.

Објављено са дозволом аутора

Опрема: Стање ствари

(Печат, 23. 10. 2014)



Categories: Преносимо

7 replies

  1. Велики је догађај што је поновно обљављена капитална студија академика Екмечића „Ратни циљеви Србије 1914.“. Узимам слободу да кажем да је Милорад Екмечић највећи југословенски историчар, не у смислу да није српски, нити да у изучавању других периода наше историје нема њему равних или бољих историчара, већ што је најдубље истражио корене југословенске идеје и, како он то зове, „национализме Судњег дана“ (дакле вјерске) на простору бивше Југославије. Тако је документовао утицај католичке француске контрареволуционарне мисли на Анту Старчевића, енглеску политику у Србији још од доба кнеза Милоша и енглеског агента Д. Уркварта, утицај османизма на стварање бошњаштва и албанства, а оставио и многе путоказе којим даљи историчари треба да се крећу. Као српски историчар, Милорад Екмечић је окренуо визију 1878. године из релативно повољне оцјене Слободана Јовановића у „националну катастрофу.“ Др Милош Ковић је у кратком, новинском, приказу отворио многа занимљива питања, око којих ће се надам се водити дебата.

  2. Ако научник-историчар тврди: „Савезници су у Првом светском рату Србији нудили „Велику Србију“. Њихови планови подразумевали су поделу Славоније, Босне и Далмације и пресељавање становништва. Србија је то одбила да би створила Југославију.“, а Ковић закључује:
    „То је био главни закључак књиге Ратни циљеви Србије 1914. Милорада Екмечића, објављене 1973. у Београду у издању „Српске књижевне задруге“.“, долазимо, до питања, зашто то српски краљ, српски политичари и остали српски утицајни људи, то нису прихватили?
    Можда ће неко моћи, да објасни, који су разлози били да напоре савезника у том смислу, не прихвате? Само по себи, преузимати више, територије, народа, него што ти припада, олакшало је идеолошким непријатељима, да то искористе и поведу борбу против „великосрпске буржоазије“. Ако је то, а верујем да јесте, закључак академика Екмечића, онда тај исказ није став научника, него теза политичара. Теза политичара се може научним методама доказивати, што и Екмечић ради, а не објашљава мотиве оних Срба који су направили Југославију. С друге стране, „апсолутно“ је сигуран у непријатељске мотиве сваког идеолошког непријатеља!!???

  3. @ слободан млинаревић

    У то време су регент Александар, Влада Краљевине Србије и добар део интелектуалаца сматрали како су Срби, Хрвати и Словенци један троимени народ. Још једна чињеница – међу српском елитом је постојао својеврстан „синдром“ велике државе. Једном речју, циљеви су постављени високо, није се питало за цену и све испод тога је сматрано малим добитком.

    Између два рата, (сада већ) краљ Александар је неговао интегрално југословенство – чак се носио мишљу да укине ћирилицу у циљу приближавања народа.

    Дана 7. децембра 1914. године (по грегоријанском календару) донета је Нишка декларација, у којој су прокламовани ратни циљеви Краљевине Србије. У то време српска војска је била у дефанзиви, а Београд је био под краткотрајном окупацијом аустроугарских трупа (између 2. и 15. децембра).
    http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9D%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B0_%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0

    Oчекивање српске елите било je да ће декларација тако одјекнути у југословенским земљама да ће део поданика црно-жуте монархије отказати послушност Бечи, а сва је прилика, дићи устанак.
    То није било реално, чак ни у Босни и Херцеговини. Наиме, аустроугарске власти су (превентивно) као таоце држале неколико хиљада виђенијих Срба.

  4. @Инжењер Дејан
    Наивно је, или је велика заблуда, то што Ви тврдите, да је „српска елита“ СМАТРАЛА и јавно објављивала. Да ли је у томе било какве науке или је ту био пре свега материјални интерес те „елите“? Зар научник Екмечић, није доживео, да нам се данас сервира „демократија“ са Запада, а мора му, као и Вама бити јасно, да се и данас, као и онда ради, пре свега о економским интересима? Комунисти, као идеолошки противници, нису могли, да нападају хрватску и словеначку „елиту“, јер те „елите“ у то време ништа нису одлучивале. Уосталом, српска „елита“ је здушно сарађивала са другим „елитама“ иако је врло брзо, после оснивања Краљевине СХС било јасно шта се догађа и шта остале „елите“ мисле о „заблудама“ српске. У сваком случају, Екмечић, па ни Ви не дајете НАУЧНИ одговор, већ политички.

  5. @ слободан млинаревић

    Поставили сте питање: “ (…) Зашто то српски краљ, српски политичари и остали српски утицајни људи то нису прихватили? Можда ће неко моћи да објасни који су разлози били да напоре савезника, у том смислу, не прихвате.“

    Коментари на чланке треба да представљају краћу форму излагања, па сам (у кратким цртама) у пређашњем коментару покушао да пружим одговор на Ваше питање. Уједно сам приложио линк ка „Википедијиној“ страници, која је (махом) написана на основу поменуте Екмечићеве књиге из 1973.

    Други наш велики историчар академик Драгољуб Живојиновић, који се дуго бавио Првим светским ратом и британско-српским односима, сматра да већина српске елите тада није била за стварање велике јужнословенске државе, а да су главни протагонисти идеје били регент Александар Крађорђевић (коме приписује главну кривицу) и Никола Пашић. Живојиновић даље потцртава да је објављивање Нишке декларације изазвало констернацију у Лондону, Паризу, Петрограду итд; поготово што ниједна држава није објављивала ратне циљеве усред рата.

    Не знам на основу чега закључујете да се ради о мојим политичким одговорима. Нисам се нпр. позвао на Добрицу Ћосића, који није историчар.

    *

    Из Ваших ставова је јасно да Ви немате дилеме – формирали сте став о тадашњим дешавањима и чврсто га се држите.

    Не било ми замерено – који историчари и књиге (везани за тематику Првог светског рата) су утицали на формирање Вашег мишљења?

  6. @Инжењер Дејан
    Прве две реченице у тексту стварају код мене дилему. То нема везе са доказивањем, ко је и шта читао. Сама по себи накнадна памет и фиксације појединаца не доприносе, ако су контрадикторне.
    Прва:“Савезници су у Првом светском рату Србији нудили „Велику Србију“. Њихови планови подразумевали су поделу Славоније, Босне и Далмације и пресељавање становништва. Србија је то одбила да би створила Југославију.
    То је био главни закључак књиге Ратни циљеви Србије 1914. Милорада Екмечића, објављене 1973. у Београду у издању „Српске књижевне задруге““.
    Друга „Званична истина у социјалистичкој Југославији, међутим, гласила је да су регент Александар Карађорђевић, Никола Пашић и „великосрпска буржоазија“, вођени „великосрпским хегемонизмом“, 1918. створили унитаристичку државу и тиме изневерили наде Хрвата и осталих југословенских народа“.
    Оба поменута историчара очигледно полазе од претпоставке, да су опредељења „елите“ била идеалистичка. Да ли су била таква или „здрава“ материјалистичка и тежила за проширењем а сервирала то у обланди? Упоредите то са данашњим понашањем Запада и шта закључујете? Познато вам је, да су поменути историчари новијих мисли и резона и да је то у неку руку ревизија историје, а с друге стране се чудимо, зашто други ревидирају историју. Питам се, како ће Срби и Србија изаћи из наших и општих покушаја да се изврши ревизија историје.Нажалост, поменути историчари, верујем са најбољим намерама, не схватају, да тиме ништа не доприносе. Напротив, говоре, да су наши, било „елита“ било неки други били „изгубљени у свемиру“ и да нису знали шта раде. Мени се више свиђа, да је српска „елита“ била велико српска и да је тежила, свесно, проширењу државе, него да је била неспособна и глупа и да није знала шта ради. Једино је сигурно, да ствари нису црно беле, како их нови историчари претстављају.
    Што се тиче извора, који су формирали моје ставове, ја бих рекао размишљања, чини ми се, да није битно. Поменути историчари су прочитали брда књига, позивају се на исте изворе, као и претходни, али их тумаче на свој унапред утврђени начин. Ја покушавам, да схватим битно, изворе не памтим, а у текстовима поменутих историчара наилазим толико нелогичности, да ми је јасно, да су унапред, пре истраживања, имали став о ономе што „проучавају“.
    Волео бих да нису!

  7. U prvom izdanju Ekmečićeve knjige iz 1973. godine na 151. strani stoji: „Područje Bosne i Hercegovine prvo je ulazilo u ratne ciljeve Srbije 1914. godine.“To što tvrdi Ković naprosto nije tačno. Uostalom, vidjeti: Dubravka Stojanović-VREME br. 622 od 5. 12.2002. JURIŠ NOVIH ISTINA.

Оставите коментар