Небојша Малић: О црвеним, жутим, и у црно завијеним или Дајте једном да будемо Срби

Прошлонедељно подсећање на тековине Жутог Октобра пренели су многи делови Србосфере: Стање СтвариНови СтандардФактиФонд Стратешке КултуреФБ Репортер

Са параде у част Дана Победе 2013, Москва (фото: Шинхуа)

Са параде у част Дана Победе 2013, Москва (фото: Шинхуа)

Реакција у коментарима има свакаквих. Од слагања до партијашења, од „брижног троловања“ до личног вређања и спиновања сопствених теорија завере у стилу „није битно о чему је текст, са’ћу ја да вам кажем…“ Нисам изненађен. Према Слободану Милошевићу нико није равнодушан. А они који су пали на причу „само њега“ и омогућили владавину квислиншког култа, спремни су на све осим да признају грешку.

Посебно, међутим, хоћу да се осврнем на причу о „црвенима“, која је у пракси више „црвена харинга“ – средство којим се дискусија скреће с теме. Наиме, када се покрене дискусија о „комунизму“ онда се улази у са Запада наметнути хладноратовски оквир „Злих Руса“ и „Добрих Англоамериканаца“ – иако су нам ови први једина нада да се колонијалне окупације ових других једног дана ослободимо.

Можда зато што је Маркс мрзео православне народе – а на Србе конкретно гледао као мрске контра-револуционаре који су помогли Бечу да угуши мађарски устанак 1848. (за шта их је Аустро-Угарска очекивано „наградила“ наставком шиканирања) – или шта већ, на Западу образовани социјалистички агитатори (нпр. Туцовић) су имали изразито анти-национална убеђења. Што због тога, што због чињенице да у ослобођеној Србији није било феудализма или робовласништва, социјализам се до 1918. међу Србима слабо примао. Тек утапањем у Југославију – где је толеранција према хапсбуршком феудализму нове „браће“ само охрабрила њихову злобу, а притом изазвала огорчење обесправљених и осиромашених пречанских Срба – марксистичке идеје почињу да звуче привлачно ширим масама. Али и тада водећу реч у КПЈ воде антисрпски гласови. Довољно је само да се подсетимо закључака Дрезденског конгреса 1928…

Тријумфом прозападног (ово намерно, и без наводника) Ј.Б. Тита 1945, почео је програм реализације дрезденских закључака. Само што тада више није било потребе да се Југославија разбија одмах, него је подељена изнутра и стављена на пут коначног распада када се за то стекну услови – после Броза, је ли. Али није поштено да се ова (анти)национална политика назива „црвеном“ када је у суштини била само продужетак аустроугарске, тј. црно-жуте, а савршено се поклапала и са англо-америчком.

Сетите се да су Слободана Милошевића за „национализам“ и „великосрпство“ прво оптужили не Шиптари, Хрвати или Словенци, него идолопоклоници Брозовог антисрпства унутар саме Србије – што фракција поражена на 8. седници, што „либерали“ Латинке Перовић, које је чак и сам Броз својевремено склонио као претерано острашћене! За њих је Милошевић био нешто најгоре: јеретик. А постао је двоструки јеретик од оног момента када су мртвог Броза заменили живим Западом, после пада берлинског зида.

Зоран Ђинђић, којег они данас славе као мученика, својевремено је био и „националиста“ (када је ишао на Пале да пркоси НАТО бомбардовању 1994) и „либерал“ – када је призивао то исто бомбардовање Србије пет година касније. А у ствари је све време био исто: „прагматичар“, спреман да из властољубља прихвати или одбаци било који принцип. Ништа бољи није био ни Вук Драшковић, чије је конкретно политичко наслеђе поздрав са три (погрешно) раширена прста, булајићевски имиџ „четника“ и најодвратније послушништво НАТО и Западу.

Да ли је Ђинђић хтео да, после „намиривања“ прождрљиве империјалне немани, почне да води неку своју политику – као што се можда могло наслутити из неких његових изјава – никада нећемо сазнати. Његовим још увек загонетним одстрелом профитирали су само Империја и „јакобинска“ фракција ДОС-а, будуће жутократе.

Споразум Тадић-Дачић из јула 2008. био је коначни тријумф поражене фракције са Осме Седнице, када је Дачићев СПС ушао у њихову владу као млађи партнер. Милошевић је пре тога већ уморен у хашкој тамници. Од тада више нема смисла говорити о „црвенима“, већ само о Жутима и – Жућима. Тим пре што су већ следеће године, унутарстраначким пучем уништени Радикали а створени Назадњаци, касније устоличени као „заменски квислинзи“. Тиме је Империја остварила пуну доминацију над политичким системом у Србији: за кога год гласао, народ би добијао квислиншку власт.

И док се у окупираној Србији и даље расправља о томе ко је био у праву 1944, западно од Дрине поделе на „ћетнике“ и „партизане“ углавном више нема. Сагорела је у огњу борбе за голи опстанак, коју је изнело само народно јединство. Ту лекцију су потом научили Руси, па данас исправљају историјске неправде комуниста према Царству, али им не пада на памет да се одрекну постигнућа Совјетског Савеза.

Српски проблем никада није био никакав апстрактни комунизам или фашизам, већ стварна геноцидна нацистичка окупација, после које је (под маском комунизма) на власт дошла идеологија србомржње и србофобије. Па чак је и из тога произашло понешто добро ту и тамо – али нажалост и данашњи квислиншки култ, који (опет) служи неким туђим звездама.

Против тог зла, борба се не води 1944, већ данас. И у њој нам једнако раде о глави и „бриселски комесари“ и „НАТО-четници“. Дајте већ једном да будемо Срби. Тек тада ће све остало доћи на своје место.

(Сиви соко, 12. 10. 2014)



Categories: Сиви соко

9 replies

  1. Рекли сте суштинске ствари. Један детаљ: католички свештеник делегат АВНОЈа у Јајцу је одмах казао: „Значи конфедерација“. Југославија је била и мање од тога, персонална унија. Што је већина васпитавана у духу „југословенског социјалистичког патриотизма“, само је било заваравање широких маса. Још нешто, кад узех ријеч, предратна Демократска странка није се много разликовала од комуниста по националном питању. Између Десимира Тошића и нпр. Иве Лоле Рибара о томе не би било спора.

  2. @Александар Живковић
    Прва реченица је довољна. Чему даље брљање? Какве везе има свештеник? Зашто измишљате „персоналну унију“‘Знате ли шта је то? Зашто говорите у туђе име. Ја сам део те „широке масе“. Ми из „широке масе“ били идиоти, а ви били у толиком страху, да нисте смели да нам отворите очи? И сада дошло, као пет минута, за посипање пепела и успомену на „тешка“ времена, које „широке масе“ нису опажале. Где сте Ви уопште живели Демократска странка се УВЕК и БИТНО разликовала од комуниста. Зашто би једни били легална странка, а други у илегали? Нећете ми рећи, да су и они били у дослуху, преко Десимира и Рибара?

  3. Свака част Небојша! Нисам до сада наишао на текст, који боље објашњава нашу блиску историју и потребу елементарног сагласја.

  4. Драги господине Млинаревићу, зашто се толико нервирате? Постоји књига о Титу „Последњи Хабзбурговац“, то Вам је та „Југославија као персонална унија“. Став заступају и још неки наши социолози и историчари, а прочитајте документе (новине) из тог времена и виђете да сем о Маршалу, има много мање југословенства него у српским и хрватским часописима 19. вијека. Ово о Десимиру Тошићу, чуо сам лично од њега, сад има само један живи свједок тог разговора, Драгољуб Мићуновић, па га питајте да ли је истина. Али, слажем се, то је субјективно. Професорка Мира Радојевић у маниру наше најбоље историографске школе испитује став грађанске опозиције према националном питању, па ћемо добити валидне одговоре. Пријатно.

  5. @ Александар Живковић
    Питање је било: Знате ли шта је то? Односили се на персоналну унију.
    Показујете, да сте заиста били ускраћени код „последњег ….“. У његовом „затвору“ смо могли да глеамо филм РАШОМОН. Говори о случају, кад више учесника прича различите приче о истом догађају. Филм је изузетно поучан и проглашен је за један од десет најбољих филмова свих времена. Пре 30-40 година. Тако је и Ваше сведочење и Мићуново. Мож бит, ал не мора да значи!
    Политика партије се не цени по кулоарским сећањима нас маторих. Питам се, где нађосте Мићуна за сведока? Знате ли нешто о његовој животној историји и политичким ставовима у времену и простору? Тај је сведочио безброј пута и сваки пут различито. До дана данашњег!

  6. Комедијант случај са Мићуновићем, господине Млинаревићу. Тата ме је иначе одгајио на Рашомону, био сам много мали, тек сам га касније донекле схватио.

  7. Опет иста оксиморонска прича о идили „црвених четника“ у Босни, о српском анфан-териблу (= дериште) Милошевићу, и о „црвевнима који нису црвени, него су постали жути“, као да спољна боја значи нешто.

    Ако је толико збуњујући колоквијални назив „комунисти“, „комуњаре“, употребите тачнији „титоисти“ па ће бити лакше. Одлика титоиста је да немају ама баш никаквих идеолошких нити моралних сметњи у животу.

    Или ће бити да је Тито, ликвидирајући Горкића, постао већи комуниста од жртве, а мањи аустроугар? Није. И, Тито је у Србију дошао као окупатор. Сви његови потомци, без обзира на фракцију којој су припадали, су гледали и гледају Србију као постор слободне пљачке.

    Исти је случај са Милошевићем. Није он никакав Србин већ издајник и пљачкаш. Сад треба да буде спорно чак и то да су већина данашњих тајкуна Милошевићеви и Мирини ратни профитери.

    Титоисти су идеје федерализације Југославије у главном преузели од Светозара Прибићевића. Ту концепцију је бранио СМ а не Србију.

    Што су његови наследници у неком тренутку изјавили „од данас више нисмо црвени него смо жути“ не значи ништа нарочито. Заправо, само потврђује титоистички ментални запис.

    Зато и не чуди апсолутно издајство Вучића. Он носи све белеге расног титоисте. Такво му је порекло, такав му је живот, такав је.
    Но овде се поставља питање а ко таквог издајника подржава?
    Па ево једног „чистог“ резултата. Општина Темерин. 70% Срби, Крајишници, колонисти, остало Мађари. Темерин био НАЈВЕЋЕ УПОРИШТЕ ШЕШЕЉА У СРБИЈИ. До недавно имали апсолутну већину у општинском парламенту. Ево резултата избора од ове године:

    Stranka Broj glasova procenat
    SNS (Vučić) 6.274 47,3
    SPS (Dačić) 1.191 8,9
    SVM (Pastor) 2.211 16,8
    DS (Đilas) 434 3,2
    NDS (Tadić) 658 4,9
    DSS (Koštunica) 416 3,1
    LDP (Jovanović) 320 2,4
    URS (Dinkić) 51 0,3
    SRS (Šešelj) 685 5,1
    Dveri 428 3,2

    Какви дакле „жутници“ и којешта. Ето вам многохваљених „црвених четника“ у пуном сјају.

  8. Нимбус доказује, да није вредан коментара! Понављам се, али смо били избрисани у претходном случају. Нимбуса поздравља Стратус, а можда и Кумулус.

  9. Па немој да коментаришеш. Или је код тебе коментарисање нека присилна радња?
    Ако ти ни ово што сам ти потурио под нос, ди читко пише и бројевима потврђује, да Вучића поджавају стари радикалци, који нике везе немају са Петим октобром, већ су скроз противни увек били ко и ви, ту аргументи више не помажу, те се иди сиграти са побратимом Кумуло-циркусом. 🙂
    Ај вози деране, не задевај се без везе.
    Ако те баш занима моје име, а не знам што би – Ђорђе Ивковић. Ово Нинбус користим да се жутници у служби не досете који сам.

Оставите коментар