Копнена војска стационирана испод Бранковог моста, речна ратна флотила која увежбава програм око Великог ратног острва, авиони који и поретку круже небом – радост и наде које огромна већина Срба полажу у посету председника Руске Федерације Владимира Путина боје михољско лето у Србији 7522.

Извор: javolimputina.blogspot.com

Путин долази у Београд 16. октобра. Симболика датума је јасна – посебно ако се има у виду да је, у календару загушеном обавезама, највероватније био неостварив 20. дан истог месеца, када ће антифашисти обележити Дан ослобођења од Немачке (и осталих фашистичких окупација). Наиме, 16. октобра 1945. године су руске трупе прешле границу наше земље и кренуле „у помоћ“ ослободиоцима. Путин зна и цени историјски допринос свог великог народа ослобађању од фашизма, и, најочигледније, помоћ српској браћи.

Како је могао изгледати договор и најава доласка Србији?

У домену је претпоставки – али одакле војна парада за Путина после 35 година зарђавања и десетковања војног оруђа?

„Спремићете војну параду. Јасно? Пружићемо помоћ, ви са своје стране уложите све напоре да осветлате образ за дочек првог представника руског народа и Руске Федерације“. Наравно, власти није рекао, али му се може и с правом: кад „они“ од вас траже параду срама, ја ћу параду поноса. Па, да видимо. На кога ће каменице и гнев, за кога цвеће, заставе и изливе љубави!

Послератне лажи и неокомунистичка подгревања бајате трпезе – на којој су хероји политички победници грађанског рата на просторима некадашње Југославије, који су је и растурили на саставне делове 1999. и још то раде – надамо се да ће коначно пасти у најављеном Путиновом обраћању српској јавности.

Логично је и праведно да, у име оних који су принели жртву за нашу слободу, руски председник проговори у центру српске престонице, пред, како се најављује, најмање милион окупљених у знак добродошлице.

(Из срамне поратне наше историје, војници Црвене армије нису ништа друго радили сем силовали српске жене! Као ослободиоци помињу се стидљиво, а распредају се приче о Учама и родољубима тек прераслим пушку.

Систематски је цензурисано свако сећање на тенкове ослободилачке Црвене армије, у којима су словенски ратници, хиљада километара и месецима далеко од својих домова, возили српске дечаке, којима ће титоисти, а потом и неокомунисти бранити право на памћење. Барем јавно.)

Да су Совјети хтели, могли су да нас ставе под своју команду, као, рецимо Источну Немачку, Пољску, Чешку, Словачку, чак и Мађарску.

Србе НИКАДА нису желели да покоре силом.

Србе су очигледно увек доживљавали као браћу.

Како смо узвраћали и узвраћамо?

Гробље совјетских ослободилаца обновиле су руска и српска црква. (Спавајте, војници орлови!)

Све што је долазило из Русије у Србији или Југославији било је мање вредно од „увоза“ са Запада. Укључив и културу којој нема премца.

Последњих година демократске власти су отишле толико далеко да „укину“ и промене имена улица Генерала Жданова и Маршала Толбухина (задржали су име улице Адмирала Гепрата, додуше).

Оружје совјетских ослободилаца, чувене „Каћуше“, избачене су као старо гвожђе у јаркове поред зидина Калемегдана, а у Војном музеју се цаклили швапски маузери који су сејали смрт, „дебеле Берте“! (Какав шамар мајору Гавриловићу!)

Имамо споменик француским пријатељима, а бронзану фигуру последњег руског цара мученика Николаја Другог Романова поклонила је Руска Федерација и он је постављен пред посету Путина Србији!

Контроверзе у политичкој врхушки око „Јужног тока“ спадају већ у медицину.

Инсталирање „Бондстила“ у јужној српској покрајини Косову и Метохији можда нисмо могли да спречимо, али сигурно да нисмо морали да игноришемо Руски хуманитарни центар у Нишу, чији је допринос свакој ванредној ситуацији умањиван до прећуткивања.

Ако ово знате и волите Русију – „ви радите за Русе“. Руси не плаћају тај рад, о Русији и њеном братству са Србијом честити Срби говоре из љубави.

То они други, који су сејали бомбе да доврше посао фашиста и свих српских непријатеља (Шиптара 1999.) на највеће празнике, никада неће моћи ни да плате, ни да доживе, иако су упрегли све наше властодршце у своју златну кочију.

Ни сутра-прекосутра Путин неће доћи празних руку, нити да као ситнодушне шићарџије тражи извештаје или поклоњење.

У две препуне сале Коларчевог народног универзитета пре две године је тадашњи, у Србији омиљен, амбасадор Александар Конузин неколико сати износио шта све и на који начин Русија планира за српски народ: где је и како помогла и шта ће подржати – од привреде, економије, образовања, културе. За све то време успео је да поброји само најбитније.

Руска кампања је у међувремену постала агресивнија: у коришћењу одредби Уговора о бесцаринској трговини са Руском Федерацијом наше владе се нису претрзале – окренуте ММФ и задуживању у западним и арапским банкама, иако је статус повлашћене нације у овом односу добила једино наша земља. Или, тачније, народ. О Уговору се вазда говорило оскудно и скоро само са руске стране.

О ставу према Украјини и усвајању закона којим се кажњавају добровољци који ратују у страним земљама – као да је све речено.

Општенародни референдум о спољно-политичкој оријентацији Србије никада није спроведен. Овако важно стратешко питање будућности једног народа решава се само и једино референдумским изјашњавањем.

Владимир Путин ће током предстојеће посете са властима у Београду, свиђало се то некоме или не, потписати седам важних уговора из области привредне, енергетске, културне сарадње за будућност Срба и Србије.

Предлог да Београд буде четврта престоница Евроазијске уније, уместо да буде магнет, шири се само оним „небитним“ друштвеним мрежама. Свака агресивнија руска кампања у правцу популаризације агилније сарадње са пријатељском Руском Федерацијом и братским руским народом, процењује се у Русији далеко пажљивије него кући, могао би се обијати о главу „малих Руса на Балкану“, те се у том правцу с великим опрезом повлаче кораци.

Сећам се прве посете једног западног државника СРЈ после 1999. Званичну посету председника Француске Франсоа Митерана, чији су сународници учествовали у операцији НАТО алијансе, обезбеђивале су до тада невиђене снаге безбедности. Главом је искрено патриотско мишљење платио бескомпромисни председник Образа, Небојша Крстић, са својим сарадницима, неколико дана пре Митеранове посете, путујући на славу кући у Ниш.

После су лед пробијали некадашњи високи представници НАТО, Хавијер Солана, Медлин Олбрајт, представници Европе и остали. Без народног дочека.

Народ је у сваком месту и прилици срдачно дочекивао представнике Руске Федерације.

Ком криво ком право, дочек Владимира Путина биће својеврсни народни референдум. Са познатим и извесним исходом.

Categories: Судбина као политика