Никола Варагић: Светосавски „либерализам“ и светосавски „социјализам“

nikolavПосле полемике између (нео)либерала и (нео)комуниста о неолиберализму и социјализму на сајту Пешчаника[1], сада се слична полемика води у листу Данас[2]. Те полемике воде се у оквирима империјалног дискурса, односно нехришћанског (неправославног) дискурса. Са једне стране су атлантисти, са друге стране су југоносталгичари. Први се позивају на Лока, Хајека и Фридмана, други на Маркса, Енгелса и Лењина.

Пошто (и) о овима темама веома опширно пишем на блогу у оквиру серијала „Промена свести“ (наставићу и у новим деловима у наредним месецима), овде бих, за сајт „Стање ствари“, издвојио пар делова из тих текстова који доводе у питање истину дискурса.

Православно хришћанство није против развоја предузетништва и капитализма (либерализма, индивидуализма) и свакако није против идеја социјалне правде, бриге о сиромашнима и болеснима (социјализма, колективизма). Само унутар православног „дискурса“ ови антагонизми могу бити превладани (у саборности). Православно васпитање треба да изнедри „нове људске потребе“, како код предузетника (капиталиста) да би били мање похлепни а више скромни и задужбинари, тако и код радника (социјалиста) да би дошли до норме која зарада омогућује достојанствен живот (да не би остали робови/потрошачи или утописти/хедонисти).

Укључио бих се у полемику на сајту Пешчаника или у листу Данас, али на сајту Пешчаника нема места за другачијег, за неистомишљеника, за оно што није у оквирима империјалног дискурса, а за лист Данас немам подршку неког јавног предузећа – попут Информатике из Новог Сада – да имам, то предузеће би платило рекламу у Данас-у и онда би објавили неки мој текст.

***

Тражи се мера између либералног капитализма и државног интервенционизма. Видимо да заступници искључиво либералног капитализма, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу у неолиберализам; а да заступници државног интервенционизма у привреди, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу у комунизам. Оба система на крају банкротирају. Нико не зна како у пракси, у стварности може да изгледа тај нови систем који не би био ни капиталистички ни комунистички.

Западни модел корпоративног капитализма какав данас имамо и источни модел  државног меркатилизма какав је некада био не нуде решења. Економски фашизам и сива економија могу настати и у тржишној привреди и у диригованој привреди. Зато неолиберални модел (уређења економије, живота, државе…) који шире САД није најбољи модел, као што ни комунистички модел СССРа није најбољи модел – такође, за Србију, није решење у кинеском моделу.

Наш задатак је ослобађање од културе источњачког деспотизма и свести комунистичког тоталитаризма, али тако да не спроводимо идеје неолиберализма и културу конформизма (разврата).

***

До праве испреплетаности науке и технике у Србији (и Русији) није дошло, као на Западу, у демократском и капиталистичком систему, у друштву које је неговало индивидуализам, већ у комунистичком – тоталитарном – систему, у друштву које је било више у колективистичком духу.

Са доласком КПЈ на власт спроведена је масовна државна (планска) индустријализација и са њом повезана урбанизација, уз монопол научног ума – пресликавање модела из природних наука, веровање да се рационалним путем може створити нов човек и ново друштво, разумети и бескрајно развијати свет, рационализација свега постојећег – ум редукован на технички разум. Знамо како је изгледала комунистичка испреплетаност науке и технике са привредом (економијом).

Комунистичка Југославија је технолошки заостајала за Западом, али и за СССР-ом. Још увек има доста оних који хвале југословенски комунистички образовни и привредни систем. Образовање је било свестрано, али на онај површан начин. Зато на ПИСА тестовима ђаци лоше пролазе, али и да постоје тестови који су више у друштвено-уметничком, а не само у природно-математичком духу, не би били бољи резултати, јер људи овде нису образовани да мисле својом главом, критички и да иду до краја, у дубину, у суштину, да буду активни и креативни, да уче због себе, због знања, а не због утицаја споља, због друштвеног статуса и слично.

Социјалисти и радикали су се, крајем 19. и почетком 20. века, у Србији појавили као заштитници сељака и радника. До краја 20. века на сељака-домаћина и развој пољопривреде сви су заборавили (и комунисти, али и СПЦ). Радници (грађани СФРЈ) нису постали богатији (и оно мало што су добили одузето име је током транзиције од 1990. до данас), односно комунисти (владајућа елита) нису српском моделу човека-масе „допустили“ (нису били довољно способни и поштени или мање похлепни) да се, како је Ортега приметио, „удобно смести у свет изобиља у којем види само преобиље средстава, али не и тескобне стране живота“ (као што су се радници/пролетери на Западу изборили за свет изобиља, што је одговарало и капиталистима који су тако од радника/пролетера стварали потрошаче –  који у доба неолиберализма све више постају прекарни радници, са мање права од пролетера, што су постали и српски радници у последње две деценије).

Како се мењало друштво, од патријахалног до неолибералног, од хришћанског до потрошачког, мењао се „друштвени морал“, јавни морал заједнице. Нови субјекти доносили су ново „објективно друштвено добро или циљ“.

Србијом управљају они који следе еволуционистичко-релативистичку етику закона јачег (природне селекције) и небирања средстава за остварење својих личних циљева, пошто је лична корист (задовољство) на првом месту. То је основа неолибералне идеологије (али и социјалистичке, револуционарне, чији се идеолози крију иза „опште“ користи, „објективног“ добра када небирају средства за остварење циља, тј. „прогреса“; и по томе што су им слични погледи на личне слободе – да појединац може да ради са собом шта хоће, и јавно, посебно оно што није у складу са Божјим заповестима и хришћанским моралом – зато параде поноса подржавају заједно неолиберали и левичари, рационалисти и романтичари). Међу њима има и оних који су крштени, који повремено или редовно иду у цркву. Има и националиста.

***

Без капитализма (слободног предузетништва) нема демократије. Зато је укидање капитализма, борба против капитализма – борба против демократије. Основа капитализма је – слобода. Капитализам може постојати, може имати смисла, само ако постоји владавина права. Дакле, капитализма нема тамо где нема демократије и владавине права. Капиталиста не може, нити жели, да буде свако. Али, свако мора да буде слободан приликом избора професије, посла, улагања новца, трошења новца… Па и да ли ће и неће бити капиталиста, да ли ће стварати мало или велико предузеће… Капитализам је могућ само у демократском друштву. У демократском друштву, које је и хришћанско, не могу да постоје монополисти којима је профит на првом месту. За правог предузетника, ствараоца, новац је средство, а профит није циљ, већ је циљ оно што ће се створити са тим профитом, шта настаје, шта ће се одржавати и подржавати. Што је човек духовнији, циљ је узвишенији, и новац усмерава у културу, уметност, спорт, хуманитарне организације, цркву…

***

На принципима саборности и задругарства (међу протестантима имали су удружења која су називали цехови) изграђен је економски конзервативизам. Принципи економског конзервативизма су: слобода избора, слобода стицања зараде на основу уложеног рада и знања, плаћање пореза својој држави који треба да буде што нижи јер је циљ да држава буде што јефтинија и ефикаснија, што је могуће само у демократској држави у којој постоји владавина права.

Либерализам, „стари добри либерализам“, настао у В. Британији, потиче (и) из конзервативне, (западно)хришћанске етике. У Србији у 19. веку либерали нису били у већини и водећа политичка снага. Тако је било и у Краљевини Југославији. До тада (прва половина 20. века) је и у самој В. Британији хришћанство било потиснуто на друштвену периферију и власт су преузимали еволуционисти, егоцентрици и радикали/утилитаристи, али и масонерија (што је био један од услова за настанак неолиберализма – победа „new age“ идеологије, где су своје место нашле и источњачке философије, у односу на хришћанско учење и хришћанске вредности). У Краљевини Југославији је, унутар елите, потиснуто православно хришћанство, класични либерализам није ухватио корен, није било верске и етничке толеранције, што су после светског рата на недемократски начин комунисти неуспешно покушали да промене, тако да су у комунистичкој Југославији (СФРЈ) живели и радили само либерал-комунисти (као опозиција конзервативних национал-комуниста). Из тих либерал-комуниста, и понеког национал-комунисте, никли су данашњи неолиберали (о тржишној привреди у главним медијима говоре они који су цео радни век провели примајући плату и друга примања из државних буџета; о демократији исти ти, који су били и чланови Комунистичке партије Југославије, и одржавали једнопартијски систем колико су могли, као и они који говоре о демократији, о једнакости, а искључују сваког ко није „брат“; о борби против фашизма у Другом светском рату говоре опет исти, који сада заступају улазак у тоталитарну ЕУ и економску зависност од „банкарских фашиста“, о грађанској побуну говоре они који величају СФРЈ и прихватају – не буне се као што се нису бунили ни за време СФРЈ – овакав недемократски улазак у ЕУ). Савремени српски неолиберали баштине традицију либерализма који је преузео тековине и циљеве Француске револуције. Човек који је тренутно министар за рад у српској влади био је током деведесетих јуловац (југословенски комуниста), после 2000. предводи покрет социјалиста, и сада је министар за рад у еврофилској влади која доноси неолибералан Закон о раду, као прави неолиберални капиталиста.

Тако је у Србији почетком 21. века испреплетан либерализам са демократијом, демократија са капитализмом, све ово са техником, али и масонеријом, итд.

***

Либерализам, иако у својој основи има хришћанске вредности, од почетка 19. века удаљавао се од тог извора, тако да је данашњи либерализам творевина постхришћанског света. Из таквог либерализма настаје неолиберализам. Неолиберализам и хришћанство немају ништа заједничко, и погрешно је повезивати неолиберализам – због капитализма и економског конзервативизма америчких неоконзервативаца и европских демохришћана који издају идеје капитализма и економског конзервативизма – са хришћанством (посебно са православним хришћанством). Данашњи неолиберали су интервенционисти.

Хришћанин, ако је заиста хришћанин, не може (није могао) бити расиста и робовласник. Хришћанин не може бити неолиберални капиталиста, не може подржавати неолибералну економију (да не брине о сиромашнима и болеснима, да га уопште није брига за људе који су радници) и културу (која слави егоцентризам, разара хришћанску породицу и заједницу).

Неолиберализам је антихришћанска идеологија. Постоји и нехришћанска десница. Постоје и капиталисти који нису хришћани, штавише, они који нису у суштини хришћани (верници) данас чине већину међу капиталистима. Нису сви капиталисти неолиберали.

***

Држава је своју моћ проширила у све сфере (приватног) живота. Треба стварати друштво слободних људи – који знају да брину сами о себи, који ће врло мало зависити од државе, који ће се слободно удруживати. Треба спутати што више моћ државе и истовремено што више државу учинити Државом. Економски конзервативизам је управо то: ограничавање моћи државе – према својим грађанима, јачање државе – у односу на друге државе. Са једне стране, економски конзервативци су највећи противници државе јер стално врше контролу токова новца, поштовања Устава и закона, ограничавају уплитање државе у приватне животе, боре се за лична и људска права. Са друге стране, економски конзервативци су лојални својој држави, патриоте, плаћају порезе, спремни су да иду у војску и ратују за своју државу, итд. Са једне стране, економски конзервативци су иновативни, са друге стране су традиционални. Време је да се развије православан економски конзервативизам, време је за синтезу појединачног и општег, индивидуалног и заједничког, за аутономију и личну одговорност, али тако да се не заборави на заједницу, на смисао живота у заједници. Држава треба да буде творевина (организациона форма) заједнице слободних људи.

Треба мислити и „шта ја могу да урадим за државу“ и треба мислити „шта држава може учинити за мене“. Није довољно само мислити на себе, или само на државу, добро је истовремено мислити и на себе и на своју локалну заједницу и на целу државу. Како да спасиш свет ако не умеш да спасиш себе? Како да чуваш државу ако не чуваш своју породицу, своје радно место, своју улицу и парк поред своје куће? Како да бринеш о човечанству ако не бринеш о свом народу?

***

Прави либерали-демократе међу просветитељима и искрени верници међу православним хришћанима у мањини су и прилично немоћни од настанка модерне Србије. Што таквих буде више (убеђен сам да ће их у генерацијама које долазе бити више), биће мање екстремни поларитети (али се неће губити плуралитет). Прави либерали међу просветитељима и искрени верници међу православнима – треба да чине нову српску елиту (њену основу), кроз коју ће „либерализам“ обогаћен православним хришћанством добити нову вредност и поништити негативно из неолиберализма (и остварити позитивно из социјализма – постоји и хришћанска „левица“), а православно хришћанство дати конкретан и одржив одговор на изазове модерног доба, који не долази већ два века.

Зашто православље (светосавље) испреплетано са српским „либерализмом“ може да буде најбоља „комбинација“? Саборности нема тамо где нема демократије, а демократије нема тамо где се не поштује личност другог човека, тј. саборности нема тамо где нема поштовања личности другог човека. Зато у овој „комбинацији“ не помињем социјализам и левичаре/комунисте који не могу да прихвате било шта православно у Србији већ више од пола века. Међутим, то не значи да нема вредних помена левичара/комуниста који нису аутошовинисти и агресивни богоборци – који јесу социјал-демократе и заиста брину о правима радника и животном стандарду обичних људи – односно праве економске и демократске левице, која није антисрпска и револуционарна у антихришћанском смислу, већ је традиционална у антифашистичком и антиимперијалистичком смислу. Такви левичари/комунисти су на маргини, као и искрени верници и прави либерали. Србији није потребан повратак у комунизам, потребно је више социјализма, али је комунистичка идеја – у државотворном смислу – у смислу укидања приватне својине, и посебно непоштовања права верника, затим држава као средство за обуздавање некакве „великосрпске хегемоније“, потрошена. За више социјализма – борбе за права радника, бригу о сиромашнима, поштовања различитости и слично – боре се и прави либерали и искрени верници.

Можда би се српска држава, да није дошло до дисконтинуитета између 15. и 19. века, управо у том смеру (испреплетености светосавља и „либерализма“) развијала (и можда зато никада не би било унутрашње потребе за комунистичком револуцијом). Српски „либерализам“ разликовао би се од британског либерализма (посебно од француског) јер би настао унутар православне и словенске цивилизације.

Међутим, после неколико векова дисконтинуитета, Срби су почетком 19. века кренули скоро од нуле – народ неписмен, делом обезбожен, Србија без праве (исихастичко-светосавске) аристократије (која би била и модернизаторска), као оријентална деспотија (оријентализам је утицао и на примање исламског и азијског утицаја у односу према женама), под окупацијом није развијана демократска свест, верска толеранција (као на Западу током 17. и 18. века), итд. Појављују се први српски просветитељи, међу европејцима већину чине они који су били одушевљени прво немачким а онда и француским рационализмом, социјализмом, романтизмом, национализмом. Тада је и у самој Британији расла снага либерала-радикала попут Мила који су следили идеје Француске револуције, а не либерала-конзервативаца попут Берка (ово тумачити и у контексту „теорије потреба“). Слично је било и у САД. Водећи капиталисти постају дарвинисти. После немачких и француских културних утицаја, Срби прихватају утицаје из англоамеричке културе. До американизације долази у доба СФРЈ, за време комунизма.

***

Иза чувеног немачког „реда, рада и дисциплине“ крије се – робовски менталитет. Лајбниц 1697. пише да се у Немачкој „поданицима не може допустити небоуздана слобода“, јер то поданике води у пропаст као што се коњ са „јахачем лако сруши ако му овај превише олабави дизгине“. Век касније Кант пише да је „весело срце у покоравању својој дужности знак истинитог расположења врлине“, јер се „последње ропско одређење нарави никад не може догодити без скривене мржње према закону“. Хелдерлин се жали да влада „безосећајност за заједничку част и заједничку својину“, а Хумболт се жали да влада колективизам. Вилхелм Вунт, један од утемељивача модерне психологије, сматрао је да се људско биће може програмирати, попут аутомата. Век након њих, највећи немачки философ тог доба, Мартин Хајдегер, у ректорском говору 1933. године, за време нациста, као нациста, изјављује: „Не смете дозволити да правила и идеје управљају вашим животима. Само Фирер, и једино он, представља садашњу и будућу стварност и закон Немачке“. Још један велики немачки философ, Јирген Хамермас, био је међу нацистима, као вођа курса хитне помоћи у Хитлерјугенду – дакле, као дете. Али, ментори за докторски рад након рата били су му сарадници нациста – један од ментора је био ученик Хајдегера.

Карл Маркс је (расистички) презирао и потцењивао Словене. Председник немачких социјалдемократа пред Први светски рат (пред рат су социјалдемократе били на власти у Немачкој) изјављује: „Када је реч о борби против руског царизма као непријатеља свих култура и свих потлачених, ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.“ Хитлер је био национал-социјалиста. Нацисти су (и) социјалисти. Мусолини је био и социјалиста. Када је „демократска“ Немачка бомбардовала Србију (СР Југославију) 1999. године, на власти у Немачкој била је коалиција социјалдемократа (левичара) и зелених (либерала).

Сада би неки Немци (и други Западњаци) да „мењају свест“ српског народу. Да није тужно, било би смешно што је левичар Хабермас за већину припадника српске владајуће елите „морална громада“, а Св. Владика Николај, који је био против екуменизма – који је био у нацистичком логору за време рата – и даље је за већи део елите „сарадник окупатора“. Српска „елита“ одбацује српске свеце, а прихвата западне „умове“, тзв. „геније“. Планинари, са својих планинских врхова, гордо се смеју пустињским подвижницима, чије подвиге (кретања) потцењују.

***

По протестантској етици, која је делом основа сада владајуће неолибералне  капиталистичке етике, и коју империјалисти покушавају да наметну Србима – ако ниси богат, онда Бог није са тобом (а пошто је касније унутар протестантске цивилизације, као дела западне цивилизације, на крилима схоластике, ренесансе и просветитељства Бог „убијен“ – сва заслуга припада појединцу који је до тог успеха дошао сам, на основу свог знања, свог рада, својих снага).

Окупатори преко режима покушавају да „промене свест“ српског народа, циљ је да православни Срби прихвате протестантску и капиталистичку етику (а у пакету иде иде и екуменизам са прихватањем папства). Зато се сада шаљу приватни извршитељи да наплате дугове од грађана Србије који нису имали новац да плаћају струју и комуналије, од грађана које су опљачкали и оставили без посла (и зато нису плаћали рачуне) они који шаљу приватне извршитеље. То је протестантска и капиталистичка етика на делу, односно неолиберална етика која се изродила из ових, а која (више) нема везе са хришћанским моралом. Нестало је хришћанско милосрђе, хришћанска једнакост. Шта је са онима који не желе да се такмиче, који желе да буду сиромашни или не желе да раде само за новац, који имају другачије таленте и другачија интересовања („са много интересовања, а без посебног талента“), да ли су они „друштвени паразити“ (ван „златне милијарде“) за које је потребно „коначно решење“ (ако нису потребни ни као робови)? Да ли је сада јасније зашто је унутар цивилизације која негује веру у људски разум, протестантску етику, неолиберални капитализам, хедонистички утилитаризам, етички егоизам и социјални дарвинизам, где су сви ти изми испреплетани, заједно са католичким универзализмом и социјалистичком интернационалом, дошло до „коначног решења“, до појава попут расизма, фашизма и нацизма и наука попут еугенике, до данашњег неолибералног империјализма, односно зашто је све то испреплетано (и где су и шта раде социјалдемократе, либерали и демохришћани)? „Коначно решење“ тражи „коначну синтезу“, „коначна синтеза“ води у „коначно решење“. Бити егоиста и мислити само на личну корист и уживање – то је етика модерног Западњака.

***

Европска левица нема одговор на економску кризу. Европски левичари би и даље да примају у своје државе сиромашне становнике Трећег света, али немају начина да обезбеде посао ни за све своје грађане. Европски левичари заговарају абортус, геј права, слободне везе и бракове без обавеза, док око њих расту муслимани који тај начин живота никада неће прихватити јер им то вера не дозвољава, са тенденцијом да, у наредних пар деценија, постану већи део европске популације. Све то види и жели да промени европска не-либерална десница. Европска не-либерална десница сада нема решења, осим радикалних, као што је заустављање имиграције, већи притисак на оне који су се већ доселили. У Европској унији не постоји хришћанска десница. Ту се крије опасност за Србију. Антифашистичке вредности треба неговати, истицати, не дозволити  да у Србију стигне велики талас ширења екстремних десничарских идеја и покрета из Европе (или из САД, где је председник Института Едмунд Берк, пореклом Хрват, написао чланак за The Washington Times у коме брани хрватски фашизам и нацизам – усташе и НДХ).

***

На Западу нема суштинске демократије, Запад је далеко од утопијске слободе и једнакости. Са обичним човеком се манипулише, не назива се више роб, слуга, плебејац, сада је потрошач, гласач, грађанин; ствара се илузија да потрошач/гласач/грађанин има доста избора, у изобиљу материјалних средстава (паралелно долази до „сексуалне револуције“ и слободе избора коју је она донела). Обичан човек у евроатлантској држави има већа права и боље услове за живот од оних који живе у отворено тоталитарним и деспотским државама, али је то само до одређене границе – до границе до које није угрожен постојећи поредак, систем. Запад савршен космос унутар својих граница одржава суптилно, али и даље тоталитарно, са јаком и суровом полицијском силом. Корупције на оним нижим нивоима, посебно у најразвијенијим (протестантским) државама, скоро уопште нема, али је на (нај)вишим нивоима власти корупција свеприсутна. Висока корупција још увек не угрожава благостање у којем живе (благостање у односу на економски статус обичног човека у државама ван најбогатијих држава Запада) припадници нижих класа. Делом се то благостање одржава тако што се пљачка свет ван Запада (тако је, делом, и настало), производи се хаос у свету, док обичан човек на Западу (тј. онај који није подлегао медијским и другим манипулацијама, пошто међу Западњацима расте број антиимперијалиста) једним оком гледа а другим жмури, несвестан да то исто чека и њега. На Западу полако нестаје средња класа. Најбогатији крупни капиталисти и најмоћнији политичари постају све себичнији – „плен“ је све мањи, богатство се „топи“, настаје мултиполаран свет, бара пуна крокодила – самим тим су све мање спремни да деле богатство са својим сународницима (прете им тако што им говоре да ће, ако не буду послушни, преместити производњу у Кину, и тако их оставити без посла, а послати банкаре и полицију да наплате кредите у које су их увукли – тако настаје прекаријат). Као што у суду у Хагу никада није одговарао неко од злочинаца који су се налазили на власти у некој од Нато држава због чињења злочина у некој држави ван Запада, тако никада пред судовима Запада (најмоћнијих Нато држава, и да то није био сукоб неке две фракције због поделе „плена“) због криминалних радњи и пљачкања своје државе и својих грађана нису одговарали најкрупнији капиталисти и најмоћнији политичари, припадници владајућих породица. За владајућу елиту Запада постоје само две класе људи: господари и робови. Господари су они који поседују материјалну/физичку силу (и неки од њих верују да су их добили од својих „богова“).

***

Православци (искрени верници) када критикују либералну демократију заправо критикују „револуционарну демократију“ – против су поистовећивања духовне заједнице са државном (зато термин саборност нема јуридистичко значење, православци немају легалистички приступ духовном животу, тако се и грех, као узрок смрти, схвата духовно/онтолошки, а не моралистичко-легалистички, као међу католицима и широм Запада, што води, између осталог, ка максималном ширењу државно-административног апарата), критикују индивидуализам који води у (страначко) секташтво (атомизацију), далеко од праве саборности. Циљ критике (нео)либералне демократије није повратак теократије (осим ако би до тога дошло демократски). Не постоји добра тотализација, то није ни хришћанска/православна. Хришћанство се не може наметати свим људима и никада неће сваки човек бити хришћанин, а то често није ни онај ко се тако представља и ко је крштен. Мора се пронаћи начин за суживот са другачијим.

Исто је и са капитализмом, критикује се неолиберални капитализам. Није грех бити предузетник и постати богат. Грех је заборавити на Бога. Ко заборави на Бога, заборави на остале људе, на другачије, на слабије.

***

Верујем да ће Срби остати хришћански народ. Да би у томе успели, владајући „дух антике“, који је у модерно доба (од 19. века) усвајан са Запада, треба да замени „дух патристике“, али тако да се они, којима је ова идеја сада више него одбојна, када превлада „дух патристике“ не осећају као да живе у „мрачном“ Средњем веку. То значи да поред духовне (унутрашње) делатности мора да постоји и делатност у свету. То значи враћање моралу чија је основа у аскетском, светоотачком искуству (да се не тривијализују последице пада у грех), али, и обезбеђивање пристојних услова за живот својој деци.

Световни напредак није супротстављен божанској икономији. У духовном свету материјална добра немају вредност.

Аутор пише блог KOSMET VIA KOSMOS


 

[1] Rasprava o neoliberalizmu, http://pescanik.net/rasprava-o-neoliberalizmu

[2] Prof. dr Danica Popović: „I sve je bilo lepo dok krediti nisu došli na naplatu (Jugoslovenski socijalizam je finansirao Zapad)“,  www.danas.rs/i_sve_je_bilo_lepo__dok_krediti_nisu_dosli_na_naplatu;

Zagorka Golubović: „Rasprave su neophodne“, www.danas.rs/rasprave_su_neophodne

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ



Категорије:Српско православно стање

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s