Вилијам Валичела: Аргумент из неплодности за хомосексуалне бракове

bill-valicelallaПретпоставимо да седамдесетогодишњи пар одлучи да се венча. Тако нешто је могуће, и њихов брак ће бити законски признат. И то упркос чињеници да такав пар не може да оствари потомство. Али на многим местима закон не признаје брак између једнополних парова који такође, очигледно, не могу да остваре потомство. Која је разлика између ова два случаја? Која је разлика која оправдава различит законски третман? (Треба имати на уму да расправљамо о законском третману брака; тема нису такозване грађанске заједнице.) Претпоставимо да су обе врсте заједница, једнополна и двополна, вођене следећим нормама: моногамност, трајност и ексклузивност. Тако, за потребе ове дискусије претпостављамо да су неплодне хетеросексуална и хомосексуална унија моногамне, трајне, ексклузивне и да у њима није могуће остварити потомство.

Која је онда разлика између ова два случаја која оправдава различит третман? Ако је једина разлика то што је једна заједница између људи различитог пола а друга истог, то свакако јесте разлика али не довољна да оправда различит третман. Рећи да једну заједницу чине људи различитог а другу истог пола је нешто што већ знамо; то не оправдава различито поступање  према овим заједницама.

Ево једне релевантне разлике. Биолошки је немогуће да хомосексуалне заједнице остваре потомство. Насупрот томе, биолошки је могуће, заправо биолошки је вероватно, да ће хетеросексуалне заједнице остварите потомство. То је чињеница која је у основи и која истовремено оправдава заинтересованост државе за брак и регулацију брака, и оправдава ограничење брака само на хетеросексуалне парове.

Два питања се намећу која је вредно продискутовати.

Први проблем је оправданост државне умешаности у брак на првом месту. Очигледно је, надам се, да држава не треба да буде укључена у сваки облик људског удруживања. Државна умешаност у сваки поједини облик људског удруживања стога треба да буде оправдан. Хоћемо онолико владе колико је потребно, али не више од тога. Држава је по својој природи инструмент присиле, и то мора бити да би била способна да испуни свој мандат и врши своје легитимне функције. Није очигледно да држава треба уопште да се меша у питање брака. Терет доказа је на државу да оправда своје мешање и регулацију. Али постоји разлог да држава буде умешана! Држава је легитимно заинтересована за своје трајање и самоодржање путем рађања деце, њихове социјализације, заштите и њиховог формирања у продуктивне грађане који ће доприносити општем добру. Овај интерес оправдава државно признање и регулацију брака као заједнице једног мушкарца и једне жене.

Управо сам прецизирао који је разлог због кога је држава укључена у питање брака. Ово оправдање је одсутно кад су у питању истополне парови зато што они не могу да изроде децу. Дакле, овде имамо разлог зашто држава не треба да призна једнополне бракове. Једна и иста биолошка чињеница истовремено оправдава државну регулацију и признање брака и оправдава ограничење овог признања на хетеросексуалне парове. Та чињеница је, да поновим, то што само хетеросексуални парови могу да изроде децу.

Заступници једнополних бракова неће бити задовољени горе наведеним. Они ће наставити да осећају како има нечега нефер или дискриминишућег, тј. неправедно дискриминишућег, у државном признавању заједнице неплодних хетеросексуалних парова као валидног брака али не и хомосексуалних заједница. (Очигледно није свака дискриминација неправедна.) Размотримо следећи аргумент који је предложио Вилијам Селитен (William Saletan) у скорашњем чланку насловљеном као Хомосексуалност као неплодност. Селитен пише: Људи који се противе хомосексуалним браковима можда могу да их прихвате као моралне, када би хомосексуалност разумели као један облик неплодности.

Заправо, питање није да ли су једнополни бракови морални, већ да ли треба да законски буду признати као бракови. Ако ову ситницу оставимо по страни, Селитанов чланак предлаже следећи аргумент:

  1. Хомосексуални парови су неплодни на исти начин као и неплодни хетеросексулани парови: по питању неплодности нема никакве разлике.
  2. Неплодним хетеросексуалним правоима је по закону дозвољено да се венчавају.
  3. Слични случајеви треба да буду третирани на сличан начин.
  4. Хомосексуалним паровима треба да буде дозвољено да се венчавају.

Неко може да увиди зашто су људи склони да прихвате овај аргумент, али он није убедљив јер је прва премиса погрешна.

Свадба у Кани (фреска у манастиру Каленић)

Свадба у Кани (фреска у манастиру Каленић)

Да бих ово показао, прво ћу прихватити нешто што можда не би требало да буде прихваћено, наиме да реч неплодан може исправно да се односи на хомосексуалне парове. Оправдање за овај уступак биће исказ да све што није П, чак и да не може да буде П, је не-П. Тако све што није плодно, чак и ако не може да буде плодно, је неплодно. Тако су једнополни парови неплодни на исти начин као што су бројеви, куглични лежајеви и мисли неплодне.

Али чак и уз овај уступак, постоји битна разлика између једнополних и двополних парова. Први су есенцијално неплодни док су други то игром случаја. Потоње значи, да не постоји ништа у природи двополних заједница што искључује могућност прокреације. Насупрот томе, у случајевима једнополних заједница, сама природа те заједници искључује могућност остваривања потомства. Тако је прва премиса горенаведеног аргумента погрешна. Хомосексуални парови нису неплодни на исти начин на који су неплодни неки хетеросексуални парови. Први су неплодни по својој природи, док други то нису. Ова разлика оправдава различит третман.

Морамо третирати случајеве исте врсте на исти начин. Међутим, сада сам показао да ова два случаја нису слична.

Овај закључак постаје још јаснији ако прихватимо гледиште да се речи плодан и неплодан могу смислено односити само на оне чија природа подразумева могућност прокреације. У складу с тим хомосексуални парови су подједнако неплодни као што су чекићи и ексери мртви.

Имамо две опције за тумачење, и обе подразумевају разлику која оправдава различит третман хетеросексуалних и хомосексуалних заједница.

Прва опција. Све што није плодно је неплодно; у складу с тим хомосексуалне заједнице су неплодне. Али оне нису неплодне на исти начин као хетеросексуалне заједнице. Хетеросексуалне заједнице су есенцијално неплодне, неплодне по својој природи, док су хетеросексуалне заједнице, када су неплодне, то само игром несрећног случаја. (Уосталом, због тога неплодни хетеросексуални парови понекад могу да постану плодни уз медицински третман.)

Друга опција. Ако је X плодно или неплодно, онда природа X укључује могућност прокреације. Према томе, хомосексуални парови нису ни плодни ни неплодни.

Без обзира коју од споменутих могућности прихватили, Селитенов аргумент је погрешан. Ово је такође јасно ако размотримо да се парови означавају као неплодни у случајевима када су један или оба партнера неплодни или импотентни. За разлику од овога, хомосексуалне заједнице у већини случајева чине две плодне жене или два потентна мушкарца. Назвати хомосексуални пар неплодан значи употребити ову реч на другачији начин него када хетеросексуалне парове називамо неплодним. Хомосексуални парови су неплодни зато, да објасним то сасвим отворено, сексуална помагала и прсти у вагини или пениси у анусима не доводе до прокреација – не зато што код партнера постоји неки дефект, аномалија или губитак фунције проузрокован старењем.

Управо сам показао да горенаведени аргумент на такво проширење легалности брака којим би се укључиле и хомосексуалне заједнице није убедљив. Без обзира на то, неки ће и даље осећати да има нечег неправедног да се, на пример, хетеросексуалном седамдесетогодишњем пару дозволи венчање док хомосексуалцима тако нешто није дозвољено. У овом случају изгледа ирелевантно да природа хетеросексуалних заједница не искључује могућност прокреације на исти начин на који то искључује природа хомосексуалних заједница. Зашто је седамдесетогодишњацима омогућено да њихова заједница буде од државе озваничена као брак ако у њој не може да се изроди потомство?

Овде морам да подсетим читаоца да закон не може да се односи на појединачне случајеве или чак на необичне групе случајева. Размотримо законе који регулишу када је дозвољено издавање возачке дозволе. Ако је доња граница 16 година, то је нефер за све тинејџере који имају између 13 и 16 година и који су компетентни возачи (на пример дечаци и девојчице који су одрастали на фармама и који су научили да руководе и тешким машинама пре него што су напунили 16 година). Ако би се закон посебно односио на сваки од ових случајева, постао би претерано сложен а његова примена и спровођење далеко тежи. Практична легислатива мора да прави јасне разлике које се лако препознају, па су самим тим и непоштене према некима.

Боља аналогија би било гласање. Некоме је дозвољено да гласа ако задовољава прилично ниске захтеве као што су навршен известан број година, сталност боравка и слично. Закони о гласању тако прихватају могућност према којој добро информаисани мислећи гласови, одраслих, успешних и продуктивних чланова друштва имају исту тежину као гласови људи који из различитих разлога немају шта да траже на гласачком месту. Ми, на пример, не спречавамо сенилне старце да гласају чак иако живе у прошлости без додира са проблемима данашњице о којима нису способни да кохерентно размишљају. Ми не искључујемо њих и друге сличне групе из врло доброг разлога: то би значајно закомпликовало законе о гласању и то на начин који би био врло споран. (Замислите чете Сивих пантера[1] који у своје слободно време облећу, наоружани вилама, недалеко од Конгреса.) Попустљивост ових закона садржи извесно непоштење: они су нефер према компетентним гласачима чији гласови могу да буду анулирани гласовима некомпетентних гласача. Али ми, припадници племена мислећих и компетентних, морамо да прогутамо (тј. прихватимо) то непоштење као неизбежни нуспродукт функционалних закона о гласању.

На исти начин, без обзира што је непоштено према хомосексуалцима да се неплодним старим паровима дозвољава да се венчавају, то једноставно мора бити прихваћено да би уопште били могући функционални закони о браку.

Да закључим. Право место да се отпочне ова дебата је питање које логички претходи питању о регулацији брака: шта оправдава државно уплитање у питање брака? Једини добар одговор је да је државно уплитање оправдано зато што је самоодржање и обнова у интересу државе, и то путем рађања деце и њихове социјализације током које би се развили у продуктивне грађане. У хомосексуалним заједницама нема могућности прокреације. Следи, хомосексуални бракови не заслужују да буду признати од државе као брак. Ово не значи противљење грађанским заједницама које омогућавају коришћење социјалне заштите и сличне погодности.

Аргумент из неплодности за протезање легализације брака на хомосексуалне парове је неутралисан у неколико горњих параграфа.

Изворни текст: The Infertility Argument for Same-Sex Marriage

Вилијам Валичела, амерички филозоф и аутор блога Maverick Philosopher

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


[1] Прим. ММ: Сиви пантери (енглески Gray Panthers), организација основана у Сједињеним Америчким Државама 70-их година да би се успротивила обавезном пензионисању у 65. години.

Измена: Овај чланак промењен је 20. 10. 2014. у 20:39 – додата је илустрација „Свадба у Кани (фреска у манастиру Каленић)“



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

Оставите коментар